Бадовинац је хркао дубоким сном…

*
Нена, која има годину и по дана, искрала се на сеоски пут,
корачала је по њему несигурно, махала ручицама, разговарала
са собом. Загледала је отисак потковица у прашини,
жуте цветове покрај пута, широку, прешироку башту са
паприком, високо и плаво и сјајно небо… Ишла је непоуздано
и раздрагано понављала: – На- на!… та – та!
– Време и време и по, и педесет година још, и незнабошци ће заувек изгубити! Јер Бог је огорчен на њих, и проклео их је за сва времена. Јест, петокрака ће изгорети и на дрвету и на небу и на челима људским… – повикао је Дида, готово разјарен, црвен у лицу… – Од мора до мора
завладаће Руси, претходно освојивши Италију и Свету Гору, а онда ће бити покорена и Света Земља, испуниће се пророчанство Тарабића! ..Ја- ја!
– Читао сам ја Достојевског и слажем се са кнезом Мишкином; заиста, “социјализам је производ католичанства и његове суштине! И он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морална супротност католицизму, да собом замени изгубљену
власт религије, да упали духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не преко Христа, него насиљем! И то је слобода преко насиља, то је такође уједињење преко мача и крви”…Ја – ја!
Снаха мога пријатеља, правила је колаче једне вечери за свог мужа (на лечењу је у Бањи Ковиљачи); сину је саветовала “када сутра да пусти прајце код крмаче; шта да да прајцима”. – Уморан си, опери ноге, иди на спавање!
Лице му је било румено, јер је седео на отоману поред шпорета. Напослетку, дечак оде на спавање. – Штета што не останеш још мало. У недељу је Преображење Господње – велики празник и вашар у манастиру Петковица… – Рекао сам да жалим што морам да отпутујем, јер ме чекају неодложни послови. Похвалио сам њеног дечака који је читавог
дана млео, сам на млину; заливао башту; похвалио сам и љупке девојчице њене јетрве. Онда је она испричала како јој је отац био врло строг човек “и сви смо га се плашили. А не као сад! Ја сам само једном добила батине од њега, неком багремовом граном, и никад више. Ако се деца не плаше родитеља, ништа од њиховог васпитања! Мој отац је
имао такве живце, и туче те и смеје се: а ето, све је синове
извео у живот, у свет…”
Причала је каква су јој деца била док су била мања. – А какав вам је девер био?
– Он је био други основне кад сам ја дошла у њихову кућу. Био је мимо друге деце. Кротко и послушно дете. Он је у детињству веома слушао мајку, а оца се највише бојао. У кућном кругу он се понашао присно и
чедно, детиње, несташно, шалио се, радовао због ситница,
љутио се кад смо га задиркивали… Због комшиница, девојчица…
(…) Опрали смо ноге на шмрку на дворишту и пошли према соби у којој смо спавали, кад се М. изненада одушеви: – Каква месечина! Погледај, погледај…
Вратио се опет до шмрка, а онда се наслонио на плот и загледао према западу, Дрини…
Хоризонт је био осут трептавим звездама, и неким сребрнастим ројтама…
– Погледај како сјаји у даљини, и на улицама, а нигде никог! Где је овај свет? Није могуће да код овако лепе ноћи спавају као заклани?
Бадовинац је хркао дубоким сном. Из даљине је допирала нејасна музика (из кафане “Код Мишка”)…

 

ЛеЗ 0004741 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s