MANIFEST NOVOG ALEKSANDRINIZMA / Boško Tomašević

1.
Aleksandrijska poezija započinje ponavljanjem a završava razlikom.
2.
Niče ponavlja Dionisa. Niče ponavlja Heraklita. Niče ponavlja Raspetoga.
3.
Mi moramo napraviti rez između prošlosti i sada­šnjosti poezije. Pristati u jednu luku. Citirati uz aleksandrijske dokove.
4.
Aleksandrijska poezija je kulturogena poezija. Ona potiče iz intermedijalnih, metacitatnih i autocitatnih rezonancija.
5.
Aleksandrijska poezija pripada sintaktici megakulture, sintaktici civilizacije. Ona je intertekstna i transtekstna po prirodi same stvari.
6.
Megapozicija aleksandrijske poezije je orijenta­cija na ponavljanje tuđih tekstova. Ovo ponavljanje je, dakako, stvaralačko. Na kraju stoji autorska razli­ka.
7.
Zapadnoevropski književni tekst započinje orficima i Hesiodom. Ponavljanje matrice toga megateksta zbiva se kao dijalog.
8.
Aleksandrijski pesnik je okrenut baštini. On je, takođe, i sam stvaralac. Pralógos dominira ovom relacijom.
9.
Aleksandrijsko pesničko štivo je univerzalno šti­vo Književnosti. Njen pralógos je reč spremna na sve moguće relacije. Ta reč čuva od prve reci bitka sva ime­na poezije.
10.
Aleksandrijski pesnik pripada svim vremenima i svim narodima. Njegov prvi zadatak je njegova odbra­na od nacije.
11.
Tamni prethodnik (precurseur sombre) ipak se mora prevazići. E, da bi se bilo tamni prethodnik. Po­navljanje s transcendentalnom razlikom.
12.
Nulti stupanj pisma zamisliv je samo kao Vavilonska biblioteka. Nulti stupanj pisma znači nastavljanje pisanja i ponovno pisanje.
13.
Bog aleksandrijskog pesništva je Dionis. Bog tekstne igre i ponavljanja.
14.
Ponavljanje štiva večnog Teksta je po sebi razlika. Novi tekst neuporediv je sa sobom. On pripada jed­nom, Identičnom, Sličnom i Različitom.
15.
Aleksandrijski pesnik je pesnik izvora u dvo­strukom smislu: on peva bitak upuštajući se u ponavljanje tekstova kroz bitnu razliku izvora-po-sebi.
16.
Aleksandrijski pesnik peva Razliku. Ova Razlika ni­je finitistička, več dionistička.
17.
Sve je koren i korena nema. Isto, Slično, Analog­no i Suprotno — sve je to zatvoreno u simulakrum alek­sandrijskog pesništva. Slobodna, Okeanska razlika, No­madska ispaša Teksta.
18.
Aleksandrijsko pesničko ponavljanje ne zadovolja­va se umnožavanjem niti Istoga, niti Sličnog, niti Ana­lognog. Aleksandrijsko pesništvo stavlja ponavljanje iz­van koncepta po sebi, čineći ponavljanje bitnim zako­nima razlike.
19.
Aleksandrijsko pesništvo na megaplanu teksta i njegove ideje distribuira sve tačke gledišta. Ono uzi­ma da bi menjalo. Eros zahtevanja (traženja) i Mnemosina čuvanja otvoreni su transcendentalnoj potrebi ob­navljanja pisma (l’ écriture). Vekovi prošlih dela su nesvodivi na reprezentaciju. Živahna cirkulacija u teme­lju je svakog početka.
20.
Bogovi drugog početka, pesnici aleksandrijske škole, nisu ništa drugo do čista obesredištenost pi­sma koje ostvaruje vaskrsenje subjekta u Ocu lógosu posredstvom jezika. Da bi se proširile granice označiteljskog potrebno je, kako veli Julija Kristeva, ponoviti već postojeće u-pisano u razlici (la différence). Pisanje je uvek već načeto, zasečeno, proizvode­ći jednu mimesis bez kraja. Dvojnik je, uistinu, iz­voran.
21.
Pisaćemo ono što je napisano. Napisano je Bog pi­sma (l’ écriture). Ne bi bilo napisano da nije trebalo biti napisano. Naše pisanje je stoga izlaženje u susret pozivu onoga što je napisano da bude ponovo napisa­no (re-écriture). Mi pišemo na marginama svetske bi­blioteke.
22.
Pisanje kao ponovljeno pisanje. Svaka postojeća pesma začetak je nove. Pesništvo novog aleksandrinizma zasniva se na poetici intertekstualnosti, to će re­ći na najrafiniranijoj i najuticajnijoj poetici XX veka.
23.
Poetikom intertekstualnosti vlada infinistička me­tafizika teksta, „tekstualna transcendentnost“, transtekstualnost.
24.
Kružno lógosa knjige jest čistina otvorenoga u ko­joj prebiva svetlost bića. Pralógos pisma se nikada ne gubi. Ponavljanje je, kao što smo rekli, izvorno.
25.
Naše pevanje je vraćanje na prethodne knjige. Svoje i tuđe. Usporiti hod lógosa da bi se dospelo do izvora.
26.
Knjiga je, vele Feliks Gatari i Žil Delez, mnoštvo. Valja se pak upitati, u koja mnoštva jedna pesnička knjiga uvodi svoje mnoštvo.
27.
Aleksandrijskom poetikom vlada zakon odraza. U kakvoj dubini crpe aktualni tekst svoj dijalog? Pola­ganje jedne pesme preko neke druge. Sve je u besko­načnom nabiranju i preklapanju, omotavanju, premotavanju.
28.
Nova imena aleksandrinske poetike: Rizom, Pona­vljanje, Razlika, Nabor, Citat, Dijalog, Intertekstualnost, Delez, Derida, Šklovski, Bahtin, Kristeva. Citatni pesni­ci: Paund, Eliot, Mandeljštam, Borhes.
29.
Osnovni model aleksandrijskog pesništva je od­nos pesnika «Eineide» spram tvorca «Ilijade». Time da­kako, ne kažemo da je veliki citatni dijalog započeo ta­da.
30.
Filosofski temelj aleksandrijske poetike: filosofija pisma i razlike, ponavljanje i razlika, filosofija rizoma. Književnoteorijski temelji: poetika intertekstualnosti, teorija citatnosti, književna teorija Postmoderne, poststrukturalizam, humanistička perspektiva studija književnosti.
31.
Ipak, proizvod aleksandrijskog pesništva je antigenealogija. Aleksandrijska pesma dijalogizira poprečno. Ona je kontratekst čije je genealoško stablo teško uhvatiti, budući da nijedna pesma ne podleže bilo ka­kvom generativnom modelu. Kao i rizom, i aleksandrijska pesma ima linije bekstva. U aleksandrijskoj pesmi nije sve citat.
32.
Svaka aleksandrijska pesma donosi pevanje bit­nog i Pamćenje.
33.
Vertikalna osa aleksandrijske pesme je ontologi­ja, horizontalna osa, pak, nabiranje.
34.
Ko je čitalac aleksandrijske poezije? – Svako i po­neko! Ogromna zaliha književnog obrazovanja potreb­na je čitaocu aleksandrijske poezije. No, i bez i malo truda možemo se prepustiti radosti čitanja jedne alek­sandrijske pesme. Pronalazak hipograma nije nužan uslov zadovoljstva prilikom čitanja proizvoda aleksandrijskog pesničkog duha. Ukoliko je pesnik čitaocu po­nudio kazivanje nečega što se priklanja izvornoj, bezdanoj metafori pevanja, to jest, ukoliko je ponudio ono što se u filosofiji zove neodređeno Nepoznato, a u životu – biće – možemo biti sigurni da će se čitao­čev trud zvati – zadovoljstvo. No, dvostruko čitanje aleksandrijske pesme može biti plod želje najzahtevnijeg pesnika. Pesnik će čitaocu koji odgovara na takav zahtev biti svakako zahvalan.
35.
Aleksandrijski pesnik piše pesmu verujući da je beskonačno n-to pisanje sudelovanje u metafizici konačnosti. Poslednja reč imaće smisao i važenje prve re­ci bitka. Taj smisao i to važenje palo je u zaborav. Dopiranje do tog smisla zadatak je beskonačnog Teksta. Pisanje poezije je proces, večno vraćanje. Svaka je pesma novi zbir. Postoji samo arhetipska pesma. Nema nove pesme, niti novog pesnika. Postoji samo Knjiga, Borhes. Žabes.
36.
Pesnik aleksandrijske škole mag je akumulacije pesničke prakse. On zna šta treba napisati da bi bilo napisano sve što je ikada napisano.
37.
Aleksandrijsko pesništvo je pesništvo vraćanja i, budući da je zasnovano na dionikskom principu, ono «uvek zahteva jedno promišljanje umetnosti una­trag».
38.
U okviru dionijsko-apolonske kulture aleksandrijsko pesništvo opravdava svoje okretanje baštini tako što u tom stalno pokušavanom uspostavljanju konti­nuiteta vidi pre svega osmišljavanje opstanka. Umetnost, pa dakle i umetnost pesništva, opravdava, kako Niče veli, opstanak.
39.
Aleksandrijsko pesništvo po zakonima svoje zada­ne poetike osuđeno je na večno vraćanje. Ono preu­zima iz dela izgubljenih u vremenu ili iz tekstova po­sve savremenih. Ono prepravlja «slučajno oblikovani smisao», nadajući se da će novi pokušaj ispisivanja smi­sla biti konačan; da će se Biblioteka zaokružiti, da će biti stvoren konačan Tekst.
40.
Aleksandrijsko pesništvo traga za «srećom kruga». Spisom koji nikada neće nastati. Aleksandrijsko pesni­štvo opravdava svoje postojanje samo kao pokušaj. Tačnije, kao procesualnost koja neprestano traži put ka jednom apsolutnom Spisu koji će «pokriti» celokupnost ispisivosti sveta.
41.
Osnova aleksandrijske poetike ne sastoji se u pro­stom izlaženju u susret drugom delu, još manje nekri­tičkom preuzimanju ideja i poruka, stila i smisla, lepote i saznanja, nego u izvornoj otvorenosti za njegov mitski (kosmologijski) kontekst. Pratekst se doživljava kao koincidencija njegovog jednostavnog identiteta u izvornoj otvorenosti Pisma.
42.
Aleksandrijski pesnik je autor sferne knjige. On veruje pismu, ne svetu. Ponavljanju, ne sećanju. Razlici, ne idealitetu.
43.
Od kada je pismo postalo ono je bilo verno bo­gu Tanatosu. Za svako pisanje karakteristična je prinu­da ponavljanja. Pesma koja je bila sada, kako veli Harold Blum, postaje.
44.
Književnost, kao i svet, postoji, jer postoji pona­vljanje. U tom smislu potpuno je u pravu jedan kriti­čar kada veli da je «dobro pesništvo dijalektika revizionog kretanja (kontrakcije) i oživljavanja kretanja-ka-spolja».
45.
Bili su u drugoj knjizi ne pepoznajući je kao svo­ju. Postoje u drugim knjigama ne priznavajući ih. Bi­će u drugim knjigama neprepoznati. Isto koje ponavlja uvek novu Razliku.
46.
Upisaćemo novu reč u Pismo. Ona je već napisa­na. Tamo gde nedostaje reč, bitak čeka.
47.
Očekujem pisanje koje ne pripada nikome. Jed­no pisanje bez Senke. Samo veliki pesnik može da bu­de istovremeno Dionis i Hermes. Verovati u ponavlja­nje je verovati habitualnosti usmerenu na pojavljujuće u «izvesnosti bitka, na svagdašnji pol predmeta i nje­gov horizont pola» (Huserl).
48.
Aleksandrijsko pesništvo se u svojoj problematič­noj konačnosti iskazuje «jedino u evidenciji kritičkog ukupnog pogleda» kao svetskost svekolikog pesništva iza čijeg se bitnog samosvedočenja nastavlja najvlastitija zadaća pevanja: preispitivanje biti bitka bića.

(1993)

____________________________  NAPOMENA Urenika

Izvor: Tomašević, rukopis „Knjiga pesničkih manifesta“

 

ЛеЗ 0004734