Требало би затворити и прозоре, а кaмоли врата, непозванима / Бранко Лазаревић

заштитни знак локације "Песници-критичари (1)

заштитни знак локације „Песници-критичари (1)

LXVII

 

Занимљиво је напоменути да неколико изванредно крупних обли- ковања немају добар облик. Формална естетика би их линчовала. Како је рђава форма самог Фауста, да и не поменемо Стари завет, Заратустру, и Браћу Карамазове. И Хамлет је слабо „израђен“. Осећају се „недовршености“ на Микеланђелу и на Бетовену. Није много „довршен“ ни Дирер ни Да Винчи.

То су, пак, скоро најкрупнија наша испољавања и остварења. И како то тумачити, ако не пренапрегнутом и снажном интуицијом која не може да нађе адекватну грађу за исказивање. Навала мисли је снажна. Читава је поплава емоција. У слаповима се нијагарски слетају снажне масе осећања и виђења. Уобичајена грађанска форма је уска за такав полет и ток. Морају, дакле, остати извесне изражајне „празнине“. Облик се повија колико може да прими садржај и повија се толико да бива „нејасан ‘. Понекад је толико тако нађен, да се „форма“ и не нађе и не види.

И добро је што су ти скоро најбољи изрази – формално „незавршени . Иначе, били би садржајно незавршени. Овако, навала мисли је издана до крајњих могућности. Ако се што није облично дало да каже, наслућено је.

 

LXVIII

 

Често се чује реч да једно дело „није јасно“. Мали рационалисти траже увек „јасноћу“ као „први принцип“. У овом тако нејасном и недоку- чивом свету, то је њихово прво тражење. Јер је њима јасно све. Прогласивши свој мозгић за све, а у њему је све јасно, а јасно је јер је све усредсређено на обично животарење и виђење, прогласивши га тако, они сабирају, одузимају, множе и деле своје двојке и своја мала емоционална виђења, и све им је под сунцем. Они видеше дрво на пет метара и дом у коме таворе, и задовољавају се нашавши ту све галаксије.

Између њих и неба, иако ништа ту не виде, све је присутно и видљиво. У њима је све то такође. Свевши цео унутрашњи планетаријум на две звезде (глад и жеђ), њима је он „јасан“.

Најгоре је што они хоће да буду арбитри. Они брзо оглашују за рђаво све што не разумеју. Они тиме себе бране, али, једновремено, нападају и све што је дубље.

Не може се све свести на подмет, предмет и прирок и неколико њихових придева. Тешко је у те мреже ухватити што битније и суштастве није. Све веће, од Старог завета до Ајнштајновог релативитета, налази се ван те „јасноће“.

 

LXIХ

Има духова који су стварно ломаче. Нарочито су то иронични духови. Такав је Волтер. Масу је писаца натакао на ражњеве. Хајне је каменовао читав низ уметника. И Ниче је многе бацио на ломачу. Шопенхауер је читав крематоријум за све недужне. Кроче је потровао све кривоумне.

Таква врста духова треба, с времена на време, да прође кроз умет- ничку средину. Нарочито кад се она академизира. Она не даје ништа и не води ничему кад је такав „борац“ памфлетист. Јер је овај обичан бу- џаклијски динамитичар. Он се баца блатом и брља се у својој прљав- штини. Овде се мисли на оне који проветравају ваздух и по позиву но- се буктињу да запале гусенична гнезда. Аретино је жучан неваљалац. Али је Ниче поштењачина и чистунац. Онај први завиди и мрзи све изнад себе. Овај други воли и хоће добро. Драјден је главосек из зла. Бјелински из добрих намера. Пол Курије је препукла жуч. Менкен из Аме- рике је Мinder wertigkeit-Korpreh. Унамуно је рушилац из доброте и добрих намера.

 

LXХ

Несрећа је што једно дело, једном пред свет и јавност, није нека врста затвореног дома у који могу да ућу самопозвани. Оно је, стварно, „јавна зграда“. Сваки ту може да уђе. Уђе се у књижару, изложбу, концертну салу, купи се књига, или слика, и чује музика или говор — и да се мишљење.

Изазива грч то казивање мишљења. И најнепозванији и најнеизабранији казују своју реакцију на један облик. Међутим, критичари су тако исто тако ретки, кад су велики, као и остали велики.

Требало би затворити и прозоре, а кaмоли врата, непозванима.*

 

== извор: Бранко Лазаревић: УМЕТНОСТ. Парегре за једно становиште. Други део (одломак преузет са краја). – Лазаревић, Бранко / Уметност и естетика idearium (пролегомена за једну теорију естетике) / Приредио Душан Пувачић.- 1. изд. Завод за уџбенике и наставна средства, 2005, Београд, стр. 302-303).  – Видети и: ПЕСНИЦИ КРИТИЧАРИ (1)

* наслов овом одломку дао ур. Б. Тукадруз.

Skerlić nam nedostaje kao veliki kulturni radnik

SVE se više pokazuje da naš politički život zapada u beznačelnost, u grupisanje interesa, prohteva, ambicija, i da se na štetu opštega i načelnoga ističe lično i beznačelno… U današnje vreme vidimo da su karakteri pali, da su ljudi oslabili… Nastalo je doba političkog licitiranja.

Ove reči izgovorio je maja 1912. u Skupštini Srbije Jovan Skerlić, čiji je vek od smrti obeležen predstavljanjem knjige njegovih govora kao narodnog poslanika (u izdanju „Službenog glasnika“) i tribinom o porukama i poukama koje nam je ostavio veliki književni kritičar, istoričar književnosti i neumorni javni delatnik.

 

– Novo čitanje Skerlića kao političkog pisca i govornika posebno je važno u naše vreme – rekao je Čedomir Antić. – Više nije reč samo o državnoj i kulturnoj modernizaciji. Skerlić je ukazivao na mnoge nedostatke našeg društva koji su danas utkani u temelje naše države. Na demokratiju bez građana, republiku bez republikanaca. Odatle i njegova odlučnost da stoji na krajnjoj levici samostalnih radikala, jedne suštinski umerene, reformske političke stranke, nastale u krilu već prestarele svenarodne Narodne radikalne stranke. Put ka oporavku i boljitku nesumnjivo je bio složen i postepen, nikako revolucionaran i nasilan. On je predstavljen u Skerlićevim prekorima, predlozima i vizionarskim planovima kojima su prožeti članci i govori sabrani u knjizi.

 

Uz napomenu da sva savremena istraživanja javnog mnjenja ukazuju da Narodna skupština ima veoma nizak ugled u našem društvu, a jedan od glavnih uzroka je aktuelno parlamentarno iskustvo u kome se poništava elementarna politička kultura, priređivač knjige Marinko M. Vučinić je rekao:

 

– Gotovo da se ne pamte savremene parlamentarne debate, niti se njima pridaje dovoljna pažnja i značaj. Zato je i nastala ideja da se publikuju Skerlićevi govori u parlamentu od 1912. do 1914. Na taj način ćemo podsetiti našu političku javnost da parlamentarni govori mogu biti primer uzornog besedništva, političke hrabrosti, moralnosti i kompetentnosti koji danas toliko nedostaju našem parlamentarnom i političkom životu.

 

Prema mišljenju Miloša Kovića, danas bi Skerlić bio na strani građanske levice. On se zalagao za osnovna ljudska prava, smatrao da su evropske demokrate na strani srpskog naroda i imao razumevanja za borbu malih naroda protiv kolonijalizma.

 

– Bio je na prvom mestu pošten čovek, veliki intelektualac, spreman da menja svoj stav ako bi uvideo da nije dobar – istakao je Vladimir Dimitrijević. – Verovao je u jugoslovenstvo iako je bio svedok suprotnih ideja Ante Starčevića. Bio je optimista, pun života i energije. Skerlić nam nedostaje kao veliki kulturni radnik, kao hrabra ličnost, kao čovek koji je spreman da se suprotstavi vladajućoj politici. Izražavao je osećanje prezira prema nezasluženo stečenom bogatstvu i branio je socijalnu pravdu što je danas aktuelnije nego ikada.

VRATITI ETIKU U POLITIKU NA tribini je Leon Kojen govorio o potrebi prevrednovanja statusa Skerlića u našoj književnoj istoriji posle negativnih političkih ocena koje je o njemu dala generacija avangardista i ideološki obojenih ocena iz doba titoizma. Njegovo javno delovanje deluje u znaku velikog i neumornog zalaganja za povratak etike u politiku.

 

 

Treći dan Sajma knjiga: Promocije i tribine o delima velikana | Kultura | Novosti.rs.

Увод у роман-енциклопедију/ Бела Тукадруз

 

 

УВОД  У ДВОЈНО КЊИГОВОДСТВО

 

 

 

Бела Тукадруз (пре 4. године, 2010, у близини цркве свете Параскеве, Звижд)

Бела Тукадруз (пре 4. године, 2010, у близини цркве свете Параскеве, Звижд)

Зашто је – Б. Мишљеновић  – одустао од објављивања рукописа? Зато што је у њима био свуда присутан и свуда видљиваутор? Сартр (кога није нешто много волео, ни ценио) и Ками рекоше да је Бог мртав, „па да је мртав и боголики романописац. Немогуће је све знати, човјеково је знање парцијално, па и сам роман мора бити парцијалан. То не звучи само сјајно него и логично. Али,да ли је заиста сјајно и логично? На крају крајева, роман није настао кад је настала вјера у Бога, а нема, што се тога тиче, ни неке посебне међусобне везе између  романописца који су дубоко вјеровали у свезнајућег приповједача и оних који су дубоко вјеровали у свезнајућег Творца. ..“ (Јулиан Барнес, Флаубертова папига, Знање, Загреб, 1990, стр. 95).

 

Нове Цветове зла светска поезија није написала  (пардон: дописала), на жалост!

Мото бездане или понорне књижевности могу бити, између осталих, и ова четири Бодлерова стиха : „Са свих је прозора само бескрај видљив, – А мој дух, сав смућен од тамних открића, / Пред ништавилом је бешћутним завидљив. / – Ах! Зар вечно бити роб Броја и Бића!“

Парафразирајмо Пиндара: Време је најбољи савезник праведника, и песника понора.

„Деветнаести и двадесети век у европској и српској књижевности имају свој средњи век!Већ неколико година мисли о безданој књижевности и песницима понора ми се враћају, опет и опет, решио сам да их сачувам, зато што желе да живе!“ , записао је Филип Сенковић у једној од својих (сачуваних) бележница.

 

Пуковник Амарилис је овакве рукописе ловио, и спречавао њихово објављивање – директно или индиректно: преко својих људи (уредника и критичара). Чувао их је. За сваки случај.

 

Постоји ли такво нешто? Може ли се дефинисати, описати? (Бездана књижевност)

Шта то, у ствари, значи?Је ли то недостижни стваралачки идеал, химера?

«Права уметност је пре свега она, која у нама помакне какву осећајну жицу, она која нас узнемири у најинтимнијим осећајима», каже Ингмар Бергман.

Можемо ли то узети као некакву полазну најприближнију основу  бездане књижевности? Или је можда, одмах на почетку, најбоље поћи од тврдње да је бездана књижевност нешто што стоји наспрам тзв. официјелне, званичне, бирократске књижевности? Али то би значило  да желимо да опишемо неки феномен на основу негације, зар не? Зна ли се, уопште, у српској књижевности, култури, јавности,  зна ли се довољно о – тзв. бирократској књижевности, јединој коју смо, у ствари, имали током минулог, 20. века? И није ли оно што се о томе зна неко непотпуно знање, које је опасније од незнања?

То што се зна о безданој књижевности је капљица, то што се о њој не зна је – море.

Могуће да сте ове речи Сиорана већ негде прочитали? Извињавам се, ако је тако, што ћу вас поново подсетити на њих.

«Свеци опонашају Бога под несвесним царством прве успомене.

За сваког човека, Бог је прва успомена.

Зашто сваки лудак  разговара с Богом, или, чак, замишља да је Он? Изгубивши постојећи садржај меморије, у његовом су бићу очуване само њене дубине, прастаре међе успомена….»

Постоји ли директна веза између Бога и бездане књижевности? Сиоран се у младости, када је био Чоран, и када се повећавало његово очајање – са сваким додиром са земљом, присећао Матилде из Мадебурга и њених речи упућених Богу:»Доносим Ти своја певања: она су узвишенија од планина, дубља од мора, виша од облака, пространија од ваздуха. Како се зове ова песма? – Жеља мога срца. Отела сам је свету…»  Да ли су ове Матилдине речи опис, приближан опис бездане уметности?

Задржимо се још мало код Сиорана, цркве, светаца, светица, Христа и откровења.

«Црква је увек с пуно опреза и резерве гледала на лична откровења светаца, на она где су Бога мешали са својим животним токовима и интимностима. А зар нису управо ова најискренија и нама најближа?»  Официјална откровења су безлична; кога она занимају? «Откровење је, доиста, лично; ипак, не можемо се умешати а да не пробудимо Божанску љубомору». Како разумети Сиорана? Дословно?

У каквој су вези откровење и бездана књижевност?У директној, или индиректној вези? Има ли чврстих  веза између усамљености, среће и несреће, и бездане књижевности?

Сиоран је тврдио да свако верује у Бога да би избегао мучни монолог са самоћом. Јер Бог се радује  сваком дијалогу, како пише Сиоран, и не љути се што смо га изабрали  као изговор за наше усамљеничке туге.

«Усамљеност без Бога чиста је лудост. У њега смештамо своја лутања и тако лечимо срце и разум. Он је врста громобрана. Јер Бог је добар проводник без туге и безнађа».

Али не одводи ли нас ова прича о Богу, самоћи и откровењима све даље од одговора на основно питање: шта је бездана књижевност? Има ли тога уопште?

Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист… Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света…» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина». Тај блог, на коме то пише, усамљено је острво међу звездама…

Светост има свој метод и то је бол, и свој циљ и то је Бог.

И бездана уметност има свој метод и то је круг, око кога се може описати други, трећи круг, и тако у бескрај,  и свој циљ и то је Амблем тајног писма света…

Шта значе ове речи:

«Премало песника познаје генеалогију. Кад би је познавали, не би рекли: Ја, већ: Бог. И не зато што је он извор суза – његове су очи овлажене само дахом смртника – јер ми не можемо друкчије плакати него у Њему.

Божје сузе, наше су. Свеци немају потребе да то знају. Што се Бога тиче, он не треба да зна да има смртника који испаравају на звезде. Уплашио би се и својим дрхтањем, стресао сузе, а ми бисмо нестали у сопственом мору…» ?

Колико је тога било овде и тамо, савести, јуче и прекјуче?

Колико тога има овде и тамо, савести, данас?

Зато што нема савести, или зато што је има тако мало – о безданој књижевности се углавном ћути, или се због ње уздише. А телали се о официјалној уметности, званичној, бирократској…

Терор је примењиван и у култури. Терор је примењиван и другим перфиднијим средствима у културном и јавном животу. Послератну књижевну критику, марксистичку, треба одбацити, шкартирати. Пре ће нас разумети волови, ако проговоримо о хијерархији вредности, него марксисти, „јер они не прихватају само постављање питања о вредности, за њих постоје само нужност, корист, богатство“ (Берђајев).

Критичари су постајали – после Другог светског рата – они који су прошли темељну дресуру марксистичких претходника. Шкарт је производио Шкарт.

Колико у српској култури и поезији, уопште у стваралаштву духовне културе, религиозних, спознајних, моралних и естетичких вредности има духовне аристократије?

Ако признају Л. Костићу маестралност, због његове Лабудове песме, написане на почетку 20. века, зашто кроз читав век затим лажу сами себе и доводе у питање песничку и човекову тежњу према апсолутном? Зар нису знали шта значи ишчезавање духовне аристократије?

Увек је са највиших места власти аминовано – све – па и у уметности. Велики песници, који не беху близу власти, у другој половини века, завршавали су у паклу (попут Винавера, рецимо).

Једино се Црњански под старост вратио из емиграције у Титославију, али – коју је то нову књигу поезије написао после тога? Не може се ишчезавање квалитета надоместити наметањем стваралачких пораза!

Југословенска револуција није била интегрална, целовита измена човека, људског друштва, већ промена одеће. И на томе је изгубљено толико година… Она није дала и избацила велике ствараоце – индивидуалне, никоме и ничему неподчињене. Културна елита у Србији је смрћу Винавера преживљавала тешку кризу, ишчезавала је, док није скоро сасвим ишчезла. Тзв. послератни модернисти и њихови критичари и тумачи никада нису били културна елита !

Формираће је ствараоци који пре свега и изнад свега знају своју дужност: значи, знају да чувају своју стваралачку слободу.

Извесне песме одређених песника 20. века указују на пут од Алајбегове сламе, коју још увек жваћу или на којој леже, необични државни волови, према Истини, и према трагизму живота, који, зар не, постоји, од тренутка када је онај пожаревачки во смазао Нушићев букет до тренутка када се све ово записује. Сигурно   да ово неће разумети ни најмисленији и најхваљенији државни необични волови! Ово није писано због њих. Ни због критичара и песника мутаната, којих има, више него плеве, у српској култури и поезији. Ни због псеудо – историчара српске књижевности! Српском културом и књижевношћу доминира кроз читав 20. век известан фатализам и туга: чини се да су многи били рођени да буду тужни, а толики међу песницима нису умели да то буду како треба, и многи су, многи,

тражили ма какву ситницу за изговор. Туга је у многим песницима а не у ономе што јој служи…

Песништво је пут ка правди… Поезија је виша врста правде… Писаће Винавер 1913. године. Да ли у поезији најхваљенијих српских песника 20. века има тога?За какву су то они уображену целину у свему и свачему били свој бој? Јесу ли испунили своје задатке и дужности? … (ОМ)

 

 

У Флоберовом опусу књига Искушење светог Антонија помало је подцењена;  сваки би писац требало да има нешто написано такво у свом животу. Гогољ то има, то је тумачење Литургије! Флобер је први модерни светски писац у најтачнијем значењу те речи, модернији од Фокнера, Џојса или Маркеса; једва да се томе приближио Марсел Пруст, у неким стварима га надрастајући. Николаја Гогоља су дезавусисали, због једног тумачења свете Божанствене литургије, које је написао, не удубљујући се у суштину те књиге. Она је вероватно и значајнија од Флоберовог Искушења Светог Антонија. Гогољ је најнеобичнији песник у прози кога је Русија икада имала, како на једном месту рече Набоков. Гогољев нос је био једна феноменална и непоновљива органска појава.

„Чињеница јест да је Гогољ својим дугачким осетљивим носом открио нове мирисе у књижевности (што је довело до новог frissona – дрхтај који обично претходи дрхтавици). Или, као што каже једна руска узречица: „Човек са најдужим носом види најдаље“; а Гогољ је заиста видео својим носницама. Орган који је у његовим младалачким делима био тек карневалски лик позајмљен из оног јефтиног дућана конфекцијске одеће што се зове фолклор, постао је после, на врхунцу његове генијалности, његов најважнији савезник. Кад је упропастио своју генијалност и покушао постати проповедник, остао је без носа као и Коваљов (у приповетки НОС)“.

Чудно је да је и Набоков који никако није подносио људе који воле да литература буде васпитна, поучна, национална, или здрава као сируп од јаворова сока или маслиново уље, насео подметањима које су лансирали атеисти, и позитивисти да је Гогољ проповедник…

Набоков је написао неколико тачних реченица о Гогољу : „Лица РЕВИЗОРА, без обзира на то могу ли се имитирати крвљу и месом или не могу, била су истинита једино у том смислу што су била истинска створења Гогољеве маште. Русија, та земља горљивих ученика, почела је одмах врло савесно живети у складу са тим утварама – али то је био њезин проблем, а не Гогољев. У Русији Гогољева доба подмићивање је цветало, и цвета, посвуда у Европи – а с друге стране, нема сумње да је у сваком руском граду у Гогољево доба било кудикамо одвратнијих хуља него

што су били они доброћудни лупежи у РЕВИЗОРУ….Задатак тзв. модерних

писаца који су дошли после Гогоља и Флобера, изгледа није ни дотакнут: није

учињено оно што је Флобер намеравао, а није стигао или није могао? (Енциклопедија уврежених идеја  – књига је  о којој је сањао да ће је написати једнога дана, али, написао је  – није.)

 

(ПРЕЦРТАНА ФУСНОТА)  ГОГОЉ, Николај В. – родио се 19. марта 1809. године у Сорочинцима у Миргородском срезу Полтавске губерније, у племићкој породици, Украјинац. У кући својих родитеља, а и касније, за време школских ферија кад се враћао у завичај, добро је упознао не само живот племства него и живот народа, његове свакодневне потребе, тешкоће и невоље и његово народно стваралаштво, песме, приче и легенде. Није био међу најбољим ђацима у лицеју. Забављао је своје

другове духовитим шалама и сатиричним стиховима, играо са великим успехом мушке и женске улоге Штампао песме у почетку под псеудонимом и претрпео неуспех. Био је присталица декабриста. Прву петроградску зиму провео је у лаком летњем капуту, јер није имао новца да купи зимски. Државну службу је добио после много мука, али када је пронашао свој прави жанр, напустио је административну службу у Департману царских добара и постао професор историје у Патриотском институту; та служба му је пружала много више

могућности за књижевни рад. Његово познанство са Пушкином је било више него драгоцено. То је био вероватно један од најзначајнијих догађаја његовог релативно кратког живота…

Пушкинову смрт је тешко доживео; писао је и писао и пред собом видео само Пушкина. Ништа нисам предузимао, ништа нисам писао без његовог савета. Све што је код мене добро – за све треба да захвалим њему. Он је тражио да му се закунем да ћу писати, и ја ни један ред нисам написао а да ми се он није појавио пред очима

Сва своја најважнија дела замислио је или написао у Петровграду. Вечери у сеоцету крај Дикањке (1831), МРТВЕ ДУШЕ (1841). И чувена Гогољева приповетка ШИЊЕЛ (први пут објављена у његовим сабраним делима 1842), започета је средином тридесетих у Петровграду. Није имао среће као професор историје на Петровградском универзитету. Његов утицај на потоње генерације руских писаца кратко и сажето је дефинисао Достојевски: Сви смо ми изашли из Гогољевог ШИЊЕЛА… Путовао је у иностранство, са мањим или већим прекидима, боравио је ван Русије око десетак година, понајвише у Риму. Видео је Немачку и Швајцарску. Путовао је 1848. године у Палестину на хаџилук. На почетку године 1852., у којој је и умро, починио је велики грех.

„Одреците се Пушкина! Он је био грешник и безбожник!“ кажу да га је тако убеђивао преки, здрави отац Матеј, кад су се последњи пут видели. Гогољ је болестан и безвољан. Према једном несумњивом сведочанству: Те се ноћи Гогољ

дуго молио сам у својој соби (боравио је у московској кући грофа А. П. Толстоја, ватреног следбеника оца Матеја). У три сата после поноћи позвао је свог младог слугу и упитао га јесу ли собе на другом крају загрејане. Момак је одговорио да нису. – Дај ми огртач – рекао је Гогољ – и ходи са мном, морам тамо нешто обавити. Пошао је са свећом у руци и чинио је знак крста у свакој соби кроз коју су пролазили. У једној од њих заповедио је момку да тихо отвори врата на пећи, тако да никог не пробуди, па да му донесе једну одређену мапу која лежи у комоди. Кад му је момак донео мапу, Гогољ је извадио из ње свежањ бележница повезаних врпцом, гурнуо их у пећ и потпалио свећом. Спаљивао је други и трећи део МРТВИХ ДУША, момак је схватио шта се догађа, па је пао на колена и почео да га преклиње да одустане од свог наума. – Шта те брига – рекао је Гогољ (ако је веровати сведоцима) – радије се помоли! Момак је зајецао и наставио да га мољака. Гогољ је опазио да се ватра гаси, а да су тек рубови бележница нагорели. Стога је извукао свежањ, развезао врпцу и разместио бележнице тако да лакше горе, па их поново потпалио свећом, а онда је сео на столицу испред ватре и чекао да сав папир изгори. Кад је све било готово, прекрстио се, вратио се у своју собу,

пољубио момка, легао на постељу и бризнуо у плач… Наравно, негде је морало

избити; осећај олакшања помешао се са осећајем да је починио велики истински грех…

 

Ово подсећање на Флоберову –  ненаписану књигу, и на Гогољеву написану и спаљену, некоме се може учинити досадно, патетично, али то је  неизбежни увод,  у  овом случају, у двојно књиговодство  рукописа и поезије Сенковића-Мишљеновића, али и уопште поезије после Гогоља и Флобера.

 

«Да ли је – књижевна критика 20. века оделила сву рационалистичку поезију (поезију друштвене критике,културне пропаганде, сву поезију која је секташка или се базира насистемима идеја) од истинске поезије? Од оне поезије која постоји удругачијој димензији у односу на политику или философију? Религију?Таква поезија прихвата све те појаве, системе и феномене, али онињоме не управљају. Положај данашње књижевности и поезијесликовито је описао  Шапиро:“Књижевност не открива ништа. Поезијаје данас буквално жива закопана; тамо где постоји, практично јенепозната. Грешка је (…) ad nauseam, никог другог до самих песника ињихове уметничке самосвести, што смо развили Александријску,Византијску, Неокласичну уметност, а не поезију. Али свет захтевапоезију по сваку цену. Права поезија модерног света је рекламнооглашавање, вероватно најбезвреднија поезија у историји, али јединааутентична поезија коју имамо. Реклама је чисто поетска активност -обезвређена до н – тог степена, нечасна у намери, вулгарна преко свихграница, али поезија, истинска поезија модерне трговине. Реклама јепоезија америчких маса; социологија је поезија образоване средњекласе; а академска поезија је поезија културне бирократије. Циљрекламе није да прода производ (нико не верује тврдњама оглашивача),већ да убеди беспомоћну жртву да је срећна…“

На вашарима Севераца се још увек продају рукотворенествари; оне које рукотворци не праве у серијама, као у мануфактурамаили уфабрикама, осим,додуше,мајсторија грнчара…  Када је реч опублици на вашарима, нису сви ту дошли само да нешто продају и  купе. Дошли су и због много других разлога да виде и чују чуда, којасе на другим местима не могу чути ни видети, доживети. Не постојиједна публика, већ безбројне публике вашара. Публика мјузикла ипублика опера ретко долази на вашаре. Међутим, публику вашара самомогу подценити уображени критичари; они праве чувене гафове у  књижевном укусу, не и најбројнија публика. На вашарима Севераца – осетио сам давно, као врло млад човек, неизлечиву болест модернепоезије (болест изолације од ма какве живе публике). Када самзапочињао да пишем ову књигу, то ми је постало јасније, јер сам умеђувремену дошао на оно што сам чини ми се одувек осећао : даздрава књижевност ниче из наивне, народне и „примитивне“уметности…Најмоћнија уметност 20. века, филм, успоставио јеизузетан контакт са временом уметношћу на популарном или чаккомерцијалном нивоу. Поезија 20. века лишила је себе природногконтакта са савременом уметношћу, пре свега, са оном наивном,народном и „примитивном“…Жао ми је што нисам постао филмскиредитељ, и што, кад то већ нисам постао, нисам постао пријатељ, или,макар, сарадник са неким заиста великим филмским редитељима 20.века: Можда смо могли да направимо нешто незаборавно? Песникосећа таласање говора, језика, и он види (како пише Шапиро) „да јејезик у стању формирања и да се не може зауставити; поезија јеритмична зато што песник захвата језик из бујице и креће се за њом“.

Филм, сарадња на филму, једном истинском песнику, може бити одкористи; јер филм може да дочара и изрази споразумевање без језика,без говора или писања.

Блиска ми је ова мисао, јер је дубоко истинита: „Језик секористи као потпора директнијим облицима комуникације. Као штосвако зна, језиком погледа може се пренети више но што поезија можеда каже; Пруст говори о језику одеће,и томе слично…“ (Почеткомоктобра 1999)

 

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 2004)

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 2004)

Сенковић је при крају  живота сањао о снимању филма на подлози рукописа „Велика магаза“.  Ову белешку сам  открио на салашу у Дубравама, тј. у скровишту Мала магаза 2007. године, осам година након што је настала. Седам година након Сенковићевог нестанка. Уз дозволу Сенковићевих синова пролећа, лета и јесени 2007-2009. године проводио сам  у крају Севераца, тј. на салашу у Дубравама, пишући нешто што би могло бити једног дана књига. У  Малој магази, том пећинском скровишту налик на пештерску црквицу, нашао сам и неке друге ствари и подстицаје.

Нашао сам и овај одломак:

…И љешничка и српачка воденица остале су – од Турака;Крстоношни храст, на врху Старог Гробља, стоји – од памтивека.

Босиљковац има свој Крстоношни храст – најстарије дрво уЗвижду – дрво големо: не може га обухватити ни коло од двадесетакиграча. На њему постоји запис из 1370. године. Садашњи назив местанастао је, наравно, пре Колумбовог открића Америке.Историја овог места записана је у годовима Крстоношногхраста, а није дано сваком да је прочита и разуме.Када би годови Крстоношног храста умели да причају, мождаби први годови рекли понешто о Тајни и најсуптилнијој основипамћења?

Можда би то била прича о детињству – сећање на трачкоплеме Picensii, од кога се и данас одржало име Пек? (Плиније гапомиње као Pignus, а Римљани га називаху Picnus. )

Храст се нагледао народа и нараштаја, и наслушао разнихјезика и наречја, песама и запевки, обреда и ритуала…. У добаПтоломеја Старо Гробље се називало другачије, као што је и насељеиспод њега – данашњи Босиљковац– током векова мењало своја имена.

Људски век је кратак као уздах.

А Крстоношни храст, од прадавних времена, поштован каобожанство, штитио је насеље од болести и грома, од пошасти, а пољаса усевима од града. Он је посвећено дрво, нико не сме да га посече,све док се сам не сасуши.

Он стоји величанствен, и врховима додирује облаке и небо.

Увек на сувом а време тече око њега. Године, годишња доба, деценије,векови.Заобилазе га – громови и олује, а изгледа да му ни суровакошава не може ништа.Јер овај храст Запис није багрем ни буква – није крт.

Крстоношни храст је од давнине, од Бога, као какав џиновскикишобран наткрилио Старо Гробље у којем леже ко зна којипокојници, они из времена Птоломеја, или Распећа Сина Божјег, онииз четвртог или седмог века, они из времена светог Саве, краљаМилутина, кнеза Лазара, деспота Стефана, вожда Карађорђа. Подтим храстом играла су се деца пред Први и Други светски рат. У

годовима храста уписане су најдивније и најневероватније тајне.

Откривање тајне Крстоношног храста, пре времена, кажу, могло бибити кобно и по сам храст. Кад ће се храст сасушити, то (изгледа) знајусамо храст или Бог.

Он је израстао тамо где је рођена Вечност. Богови, легенде ијеленови са сребрним роговима. Први годови их се сећају. Ко ће сепробити до првих годова?

Дрвосеча, летописац, археолог? Муза Археологије?

 

истргнуто из забелешки беле тукадруза (деведесете године минулог 20. века) (фототипија)

истргнуто из забелешки беле тукадруза (деведесете године минулог 20. века) (фототипија)

Пробили су се најупорнији и најдуговечнији. Стварни писци ове књиге, којима ће она кроз време бити – најбољи и најтрајнији споменик. И баш то што сам нашао, у Малој магази, ти наведени фрагменти, потврда су Сенковићеве поетике; најубедљивија аргументација  – не постоји гранична линија између поезије и прозе, тј. – „постојисамо мање или веће усијање. Роман је, напросто, наративна поема уекстензији….“

И ту може да почне овај роман- енциклопедија, који сваком својом страницом превазилази себе…

============ Из рукописа новог романа Б. Тукадруза (алиас М. Лукића)

Режирање пакла. Дон Жуан / Белатукадруз

Belatukadruz 2012Оно што је дуго времена постојало као текућа књижевна критика описао је духовито Чедомир Мирковић :„Све је више страница за критику у новинама и часописима за књижевност и културу, које служе за љубазно дописивање и честитање.(…) Често се – кад у новинама или у часопису дођем до рубрике за критику – сетим једног професора који повремено постаје и књижевни критичар : Пишући приказе човек стекне лепа и трајна пријатељства.Као на извиђачком логоровању! “ (Ч. Мирковић, У критичарској доколици, друго допуњено издање, Књижевне новине, Београд, 1989, стр. 37)

Ја не пишем овај осврт да бих направио једно познанство ; Зец и ја смо вршњаци, студирали смо некако у исто време на истој групи Филолошког факултета у Београду, седамдесетих (било нас је доста чудних и инокосних, својеглавих, амбициозних, различитих : Ј. Пејчић, Марко Паовица, Гојко Тешић, Р. Глушац, Ј. Радуловић, Ј. Марић, Милентије Ђорђевић, Малиша Станојевић, Живојин (Жика) Нешић, Синиша Јелушић… и др.) . Студирали смо књижевност, виђали се свакодневно, сањали своје снове.Зец, који је понекад знао да изостане са предавања, појављивао се, као да долази из какве море,из мучног сна из кога се управо пробудио.Носио је жуте чизме – не вишњеве боје као официри руског КГБ-а. У његовом погледу често беше извесна иронија, а кад би се насмејао, то не беше експлозија. Нисмо се спријатељили, значи нисмо се довољно међусобно упознали за тих неколико година студија.

1

Чему оваква једна књига и колико је у основи „нова“?*

     “ И  најсумњивије заблуделости тела остављале су ми душу спокојнију него и најмање некоректности духа ; и ја осећам да ми је савест неспокојна онда кад изађем из неког монденског салона, а не из  б…. – Уколико Г. тоне у побожност, он губи смисао за истину. Стање обмане у коме може да живи побожна душа ; нека мистична заслепљеност одвраћа му поглед од стварности. Он не настоји више да види оно што јесте ; не може више то да види.И када Едуар каже Н-у  да му се чини да је Г. изгубио сваку љубав за истину, Н. излаже католичку тезу :

Не треба волети Истину, већ бога. Истина је само једна од атрибута бога, као и Лепота, коју једино обожавају извесни уметници…“

(Андре Жид : ДНЕВНИК Ковача лажног новца , Просвета, Београд, 1966, стр. 345)

Књига Петра Зеца није нова, иако је таквих књига мало у нашој књижевности. Наведени одломак Жида претеча је ове врсте литературе. Ова књига садржи : Дневник настајања представе ДОН ЖУАН у Народном позоришту у Београду (стр. 15 -123),  речи критике (стр. 127 -148) ,  Епилог („Публика је безусловни судија“ , стр.151 – 153). Срба Игњатовић, ову књигу види као роман једне представе, отворено дело , а Радомир Путник, писац поговора („Апликације на Дневник Петра Зеца“ ,стр. 154-158, не крије да је ову књигу ишчитао као добар криминалистички роман , стр. 154).    Најјезгровитију оцену о овој књизи, формулисао је рецензент С. Игњатовић : “ Пред нама је књига која приповеда агон једне представе. ретка књига, исповедна, без шминке и скривалица, потребна како нашој позоришној, тако и свеколикој култури. Прожета свешћу о смени рукописа и поступака, укуса и потреба оних због којих позориште и постоји. Књига самосвести ; свесно исписана при прагу смене векова“.

2

Свој Дневник  Зец започиње мотом Ж. Батаја („Еротизам отвара пут ка смрти) – опасном једном мишљу.

    „Дон Жуан, заводник, богохулник, отпадник, развратник, опсенар, лицемер, убица, лажљивац, кривоклетник, еротски див, стратег ложнице, умиљата звер, егоист, Фауст љубави, витез, демон, анђео ужитка, мученик страсти, распети Ерос који је у своју љубавну каталог-листу укњижио 2965 заведених жена. Какве све злочине и грехе Дон Жуан није починио!

Али ко је и какав је Дон Жуан данас? Данас, кад у овом нашем свету нема ни греха, ни кривице, ни злочина, ни казне! Бог на небу а у мени морални закон – како то данас ни паролашки не звучи. Рај је давно изгубљен ; пакао је преплавио земљу и људе.

Мит о Дон Жуану, после сексуалне револуције, да ли је још могућ само као властита пародија ?“  (стр. 15).

Зец се потрудио да прочита све оно релевантније што је написано о Дон Жуану : он је уронио у проблем завођења, при том, наравно, не идући за упрошћавањем (што му служи на част), већ рвући се са питањима која муче : „Ко је Дон Жуан модерног доба, оног у знаку демитилогизоване сексуалне анархије? Какав је Дон Жуан у времену  хлеба и оргазма? Шта је  (ваљда – ко је? – моја напомена -М.Л.) Дон Жуан у данашњости љубавног замора? Да ли заводљива тајна Дон Жуанове магије може да се одгонетне, и да ли је позориште, као и уметност уопште, одговор или ипак само вечна запитаност над енигмом људске судбине –  Еросом обележене и Танатосом ограничене?“ (Зец, наведено дело, стр. 16)

Ова питања, и још многа друга, „муче“ Петра Зеца у мају 1995. године у Београду.

22. маја 1995. Зец преслушава музику из Моцартове опере Дон Ђовани, идући за саветом Кјеркегора : „… ако слушајући  не можеш стећи неку представу о  Дон Жуану , нећеш је никакву ни добити. Слушај почетак његовог живота ; као што муња избија из мрачног олујног облака, исто тако он избија из дубине озбиљности, брже него и кретање муње, непостојаније од њега, ипак, исто тако сигурно у ритму и такту ; слушај како се баца у разноврсност живота, како крши његове чврсте бране, слушај ове лаке звуке виолина у плесу, слушај наговештај радости, слушај кликтање задовољства, слушај свечано насладе ; слушај његово дивље бекство, његово бекство од самог себе, све брже, све незадрживије, слушај необуздане жеље страсти, слушај жуборење љубави, слушај шапутање искушења, слушај ковитлаву игру завођења, слушај тишину тренутка, слушај, слушај Моцартовог Дон Жуана“ (Кјеркегор, ИЛИ -ИЛИ, Веселин Маслеша, Сарајево, 1979, стр.93).

Кјеркегор зна да Дон Жуан, иако заводи, није заводник. Да би био заводник, потребни су стално извесна рефлексија и свест, и, чим су ове присутне, могло би бити умесно говорити о лажности, смицалицама и лукавим потезима. Ова свест недостаје Дон Жуану, он зато не заводи. Он ужива у задовољењу жеље ; чим се науживао, он тражи нови предмет, и тако даље у бескрај (Кјеркегор, исто,стр. 89).

Размишљајући о Дон Жуану, редитељ (и писац) Петар Зец, суочио се са оним што представља УСПЕХ У ЗЛУ. Читајући његов дневник, ми се суочавамо са стендаловском кристализацијом једне позоришне представе, као и са суштином декристализације једне књиге,онако како ју је изложио Андре Жид. Ликови које је Зец желео да постави на сцену – и не само ликови – живели су у Петру Зецу снажно, и можда чак на његов рачун.

Жид је написао понешто о ономе што му смета код Толстоја:недостатак перспективе, недостатак сенки.

“ Дикенс и Достојевски су велики мајстори у томе. Светлост која осветљава њихове личности није готово никад дифузна. Код Толстоја, и најуспелије сцене чине се сиве, зато што су подједнако осветљене са свих страна. Пажња која се наизменично преноси “ (Андре Жид, ДНЕВНИК Ковача лажног новца, стр. 338). Жида не привлачи сликање панорама :“ уметност је у томе да се створи слика. Најпре треба проучити место одакле има да долази светлост ; све сенке зависе од тога.Сваки лик почива на својој сенци и ослања се на њу.

   Треба увидети да личност која одлази може да се види само с леђа.

     Да бих добро написао ову књигу треба да се убедим да је то једини роман и последња књига коју ћу написати. Хоћу у њу да улијем све, без устезања.

     Ако је „кристализација“ о којој говори Стендал нагла, узбудљив је супротан лагани процес декристализације ; ваља га проучити. Када време, године, уклоне љубави, једну по једну, све њене  тачке ослонца  и присиле је да се повуче у не знам какво мистично обожавање, на тај олтар закаче се као заветне иконе све успомене из прошлости…“ итд.

Зец је написао књигу о томе како је режирао пакао.

   Та књига је, свакако, близу онога што неки савремени српски писци, коју годину млађи од Зеца, описују као постмодерно. Пишући свој дневник, хибрид, Зец је – тамо где је надилазио првобитни повод, где је, другим речима идентификовао демонско –проговорио о нечем важном. (Жид вели: „Знате ли шта је говорио Гете? Да се моћ једног човека и снага његове предестинираности могу препознати по ономе што у себи носи демонскога.(…)

Теорија : да се, као и царство божје, и пакао налази у нама :

– А понеких дана осетим у себи такву навалу зла да ми се већ чини да цар зла приступа успостављању пакла у мени ,  Жид, исто, стр.376)

Пакао је, дакле, и у писцу и у редитељу, али и у „духовима“ и времену.

 

3

Стремећи „естетици тоталног театра“ , стварајући представу једне трагикомедије, размишљајући о илузији и о дезилузији „у сталној интеракцији и драмској напетости“ ,Петар Зец је, спознајући Дон Жуана , спознавао и апсурд – времена, људи и историје. Тако (12. августа 1995.) Зец бележи у свом дневнику : Враћам се ишчитавању ДОН ЖУАНА – као спасу, утехи, нади, и вери у уметност – као одбрани (крхкој али ипак одбрани ) од страхоте коју изазива масовни егзодус српског живља из Крајина. Крвава голгота (стр.53).

Не треба подцењивати ово признање. Добро је за писца ове књиге и редитеља представе, ако је уметност за њега била пут извесног „прелома“ (не усуђујем се да напишем очишћења). Али, може ли пружити спас и наду ишчитавање Дон Жуана?

   Ова књига је сведочанство, поред осталог, и о времену, али и о самом писцу, глумцима, позоришту, карантину… Зец се усудио да мисли о демонском у човековој природи, али и о ограничености Каменог госта  – метафори о моћи вечног разума, Светог Поретка, Бога.

  „Хајка осветничког чопора прогонитеља. Дон Жуан, љубавник , авантурама одгађа смрт. Завођење је његов пркос смрти. Заборавити и одгодити смрт “ (Зец, исто, стр.35).

“ Славни комедиограф је вероватно искористио Дон Жуана да се освети и својим непријатељима, верским лицемерима који не дозвољавају да се Тартиф појави на сцени“  (Зец, исто, стр. 32).

А зашто је Зец, између толиких дела драмске литературе, изабрао да постави баш  Молијеровог Дон Жуана?

    Дон Жуана, са кога су из века у век као с лука љуштене опна по опна?

„Излажем своју концепцију представе : Дон Жуан отвара широки значења.Парабола о судбини човека у данашњем свету брзих уживања, хипокритског друштва у којем су престали да важе морални закони.Време празних речи и пуног насиља. Треба да се у представи осети хладни и безосећајни дух наше цивилизације. Друштво које воде шарлатани и опсенари. Проблематизоваћемо позоришно и филозофско значење феномена донжуанизма. Сабласна карневализација људског неморала.

Дон Жуан је мајстор лажи, виртоуз неверства и издајства уздихнутих до система опсене. он маестрално злоупотребљава лаковерност гомиле. Паралелу данас можемо наћи у личностима политичара и њиховој реторици завођења. (…)

Од пустолова, богохулника, сваковрсног грешника којем је ускраћена божја милост у ово секуларизовано време  Дон Жуан би требало да постане врста отпадника чији се досијеи налазе по полицијским архивима и над којим брутална и самовољна власт извршава одмазду без икаквог суђења…“ (Зец, исто, стр. 34).

И ова књига, и ова представа – могли су доћи коју годину раније, али Петар Зец није – антиципатор. Добро је што је његов дневник написан поступком декристализације. Можда је баш због тога понела и њене прве читаоце – Путника и Игњатовића. Пишући ову књигу , Зец је откривао и тајне заната , које се – како у шали рече Игњатовић – не одају.Осим јатацима.

      Истина је да је овај дневник  – редитељска, нервозна бележница, врста подсетника и интерног документа – НАСКОЧИО (…) сам себе. Надишао, на исти онај начин на који је израстала представа.Онако како су се глумци – ПИЛИЛИ и ИСПИЛИЛИ (Игњатовић, стр.7).

(Средином лета 1996,Београд)

_____________

* Петар Зец : Како сам режирао пакао,Просвета, Београд, 1996, 164 стр.

Породица Мутних потока. Величина и Слина

Шта све финансира Министарство културе Србије.

Парохијски лист КН (бр. 1200-1201, април-мај 2012), обелоданио је, одмах иза насловне стране, значи на врло повлаштеном месту, тј. месту налик на In memoriam, 2. стр. „ОДЛУКУ о додели средстава за суфинансирање пројеката издавачке делатности – периодичне публикације из области уметности и културе, по расписаном јавном конкурсу Министарства културе… од 1. октобра 2011. године ради прикупљања предлога за финансирање или суфинансирање пројеката у култури, као и пројеката уметничких, односно стручних и научних истраживања у култури за 2012. годину“. Следи списак – тј. преглед од 69 одобрених пројеката издавачке делатности – периодичне публикације из области уметности и културе.

Најмања добијена сума је од 50.000,00 дин., а добило ју је Удружење грађана АртиФакт, Сомбор, за суфинансирање излажења бесплатног листа за културу „Авангард“. , највеће суме добили су Књижевно друштво  „Хипербореја“, Београд, – 1.550.000,00 дин. Српско књижевно друштво, Београд, за „Књижевни магазин“, и Уметничко друштво „Градац“, Чачак, за „Градац“,  – 1300.000, оо. Не мали број књижевних часописа, системом уравниловке, добио је по 150.000,00 дин. Укупно је расподељено 24.260.000,00 дин. М. Цвијетић, поводом тога, написао је, између осталог: „Пада у очи друга, не мања важна ставка, како је и та сума новца дељена, по параметрима комисије како се мерило и просуђивало. А у саставу комисије су: Милан Влајчић, Јовица Аћин и Звонко Карановић. По критеријумима, то сами Господ зна којима, а можда ни Он. Издвојили су, што се већ неколико година догађа, неколико својих фаворита, а остало је дељено на принципу сваком помало….. није се, чини нам се, улазило ни у то колико пута неко гласило излази, месечно или само неколико бројева годишње, колики је тираж, колико је доступно ширем кругу читалаца. Исфорсирана су по њиховим мерилима, тзв. елитна гласила, гласила повлаштеног, првог реда, којима је припао позамашни део и онако малог заједничког колача…“

При том, Цвијетић ни речцу да бекне о не малом броју других издавача, поготову неофицијелних и Веб издавача, који никад ништа нису добили као помоћ од Мин. култ. Срб. ((У које спадају и Заветине. Хвала што није!)

______

На тој другој, тзв. ударној стр. парохијског листа, посебно уоквирено пише и : Прилози за УКС. / Владика канадски Георгије, почасни члан УКС – 500 канадских долара, Анонимни дародавац, члан УКС – 42.600,00 дин. Сабор песника у Паризу – 370 евра.

Па нека неко каже да УКС  није једино и главно српско књижевно друштво и природни наследник Филипа Вишњића, слепице Живане и др.!

Парохијски књижевни лист објављује и невероватну вест: ЈЕДИНСТВЕНИ ПРЕТПЛАТНИК./ Књижевник Првослав Вујчић је на оригиналан начин изразио уверење да ће Удружење књижевника Србије пребродити кризу и поживети бар још једну деценију: Платио је чланарину до 2022. године!

У овом парохијском листу, иако објављена у самом врху странице, промакла је вест о исписивању чланства по одлуци Управног одбора УКС:  …Као што знате – чланство у УКС је добровољно, а чланарина обавезна. Управни одбор је донео одлуку да се чланарина убудуће плаћа до краја фебруара за текућу годину. Ко, дакле, не плати чланарину до краја фебруара, сам себе исписује из чланства УКС…

Тако значи! Ако смо на прави начин повезали претходну и ову вест, УКС  је тзв. књижевно друштво  јединствених претплатнкика!

*

А да ли сте приметили и следећу „промену“ у уређивачкој концепцији тзв. ударне и наметачке 2. стр. најпознатијег чаршијског  „политичарења“: сада је ударна страница преудешена некако не за вести о потемкиновим селима и значајним успесима најистакнутијих актера српске књижевне парохије. Сад је нешто друго важније: Како да постану дописни чланови САН Милован Витезовић, јован Делић, Адам Пуслојић, Љубомир Ршумовић – листа је нешто подужа, па је не можемо објавити због недостатка простора! У  читавој ствари, Миодраг Павловић испаде колатерална штета – сад вести о раду најдуговечнијег српског песника публикују на репу КН, под фирмом „Последњих вести“.

_______________

Неће проћи поновна турска телевизијска окупација! – Тако би могао да гласи наслов поводом једног летка мкоји кружи београдском књижевном чаршијом, летак се може видети и у аутобисма ГСП. Летак је у боји величине 9 х 13 цм, са увећаном сликом, разуме се, Обилића и умањеном цара Цулејмана Величанственог. И следећим  натписом, римованим, и у стилу наших слепаца:

         Обилић је

    ВЕЛИЧИНА 

Сулејман је само

  СЛИНА

nasisrbija.org

(3.04.2012)

о

Komentar Su. Tanasković

Da živimo u tragično doba, to potrvđuje ne samo tragizam materijalne, već i duhovne bede. Mislim da duhovna beda i prouzrokuje materijalnu, više nego obratno. Posledica duhovnih beda je jačanje samoljublja i moći materijalizma koje to samoljublje i egoizam još više uzdižu. I onda nije slučajna ovakva preraspodela materijalnih dobara na ukupnom nivou. ranije su u Srbiji postojale mobe. Sve što su ljudi trebali da urade, priskakale su komšije i prijatelji u pomoć, svi jedni drugima. I pevalo se i šalilo, i poslovi završavali. I kuće su se tako pravile, i okopavali kukuruzi, i plastila sena sa livada. I čuvena večernja komišanja kukuruza uz vatru i vruću rakuji, proju, sir i kuvana jaja, gde su se pričale priče, pevalo se, i mladi se gledali krišom, i ljubavi nastajale. Prepičavale se porodične tradicije, predačke priče, i svaremene dogodovštine. Mladi su imali šanse da čuju, zapamte, upiju lepote tih trenutaka, sačuvaju od zaborava i sutra prenesu svojoj deci.  Danas toga nema. Ljude su zamenile mašine, ali i pored toga, sve manje je slobodnog vremena, sve manje je lepih razgovora, sve manje priča… O sebi, o svojoj tradiciji, o ljubavima koje su se rađale, o vrednostima nesebičnosti kojim su se podizale kuće, okopavale njive, spremala žita za mlevenje, posle čega su nečije vredne ruke mesile pogače u kojima su bile sadržane sve priče i ljubavi koje su se hlebom i kroz hleb generagije hranile.

Danas kupujemo gotov hleb u kome su sadržani besovi svih onih koji su učestvovali u procesu njegovog pravljenja: Seljački bes zbog neprodatog žita i male otkupne cene, koja ne može da im pokrije rad i strepnju. Alave moći preprodavaca koji su otkupom prodavali žito dalje u želji za većom zaradom.  Pekari koji kvascem uvećavaju hlebove, dodavajući sve lažno što bi moglo od kilograma brašna povećati brojčano stanje pekarskih proizvoda, uz bes što ne mogu plasirati na tržište sve što bi hteli. Testo mese mašine, više nema vrednih ruku. Jutarnji dostavljači hleba koji nervozno i bahato bacaju gabice hleba u kamione i iz kamiona. Prodavci koji za malu platu nevoljno prodaju hlebove kao da se radi o koji o bilo kom proizvodu, brinući pri tom kako će o dte plate i sami ishraniti porodicu.  Nervozne i životom nezadovoljne majke koje jure u naletu između pauza posla ili tek popodne posle završetka radnog vremena da kupe hleb, bace ga na zadnje sedište automobila i potrče kući ne bili na brzaka spremile ručak, besne što nisu mogle zbog hleba kupiti nove cipele koje su trenutno u trendu. I ako tog ručka uopšte ima, ako i on nije kupljen negde usput u prodavnici brze i gotove hrane, veliko je pitanje da li će svi ukućani zajedno sesti za sto. A ako i do toga dođe, roditelji će biti ljuti što im deca slabo uče, što nemaju vremena da se opuste, što nisu išli na letovanje, ili što nisu mogli baš na Bahame kao komšija Pera, što putuju autobusom, ili što nemaju troja kola, ili ličnog vozača. Hleb će se iseći nervozno, poješće se brzo, progutati bez žvakanja jer više nema vremena, i izleteće se iz kuće u potragu za novim zadovoljstvima, koja su postala opsesija vremena. Priča više nema, kao i nesebične potrebe da se iskaže poštovanje trpezi i onoga što na trpezi postoji. I jedno dete treba hraniti takvim besnim hlebom??? I šta će u hlebu pronaći: bes, bes, bes… sve ono što se ulagalo u hleb, a najviše želja za materijalnim sticanjem. I kako će to provariti? I šta je tu hranljivo za ljudsku dušu???

Sve ostalo što se događa u ovom svetu, posledica je baš tog HLEBA….

2011/9/8 Мирча <belatukadruz@gmail.com>

D. H. Lawrence:Ljubavnik Lady Chatterley
„Ми живимо у трагично доба, но не ћемо да признамо, да је такво. Катастрофа се догодила, ми се налазимо у рушевинама, почињемо поново градити нова мала обитавалишта и његовати нове наде. То је доста тежак посао: нема данас глатка пута у будућност : но ми обилазимо запреке или се пењемо преко њих. Морамо живјети, па макар се и небеса срушила.

То бијаше манје више положај Costance Chaterley. Рат јој је порушио кров над главом, али она је одлучила да живи и да учи…“

Видети више: https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969—2009/citat

ИСПРАВКА

књижевног огласа

На преко 200 страна великог формата!

Screenshot_2020-04-02 d0a0d0b5d0bad0bbd0b0d0bcd0b0-d097d0b0d0b2d0b5d182d0b8d0bdd0b5-d091d180d0bed198-26-e28093-27-d091d0b5d[...]

Роман се може купити, како је већ најављено, директно од аутора!

Овај Ускршњи двоброј штампан на папиру на 200 страна великог формата продаваће се по цени од 1500,00 дин. Поручиоци из иностранства плаћају и поштанске трошкове!!Увели смо и могућност куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице. Поручиоци из Србије шаљу новац на моб. број телефона (+381 62 147 0524). То је вероватно најбржи начин куповине једног романа. … Молимо вас да обавезно, уз новац који шаљете напишете вашу пуну кућну адресу, тј. адресу на коју треба да вам пошаљемо часопис.

Овај оглас је публикован у тзв. Архиву | Магазин ПЕТАО , неколико недеља након изласка Романа у часопису Заветине+ (Васкрс 2020). Невелик тираж штампаног издања је растурен релативно брзо за наше прилике и с обзиром на светску хистерију. Неколико нераспродатих примерака је ухватила паучина, па смо обновили оглас који месец касније. И ти штампани примерци су распродати, овде у земљи. Повремена наручивања тога издања су стизала, међутим, никад нису досезала број примерака да бисмо могли поново да штампамо макар и скроман тираж. Оно што можемо да учинимо, за оне који су заинтересовани, то је да им пошаљемо ПДФ на основу кога је штампано часописно или прелиминарно издање тога романа по одређеној цени, која би наравно била три пута нижа од оне која је важила за штампано издање.

Тако да то и није „иправка“ већ нека врста обавештења, онима који су нам, се јавили, или тек намеравају да то учине.

Тако дакле стоји ствар!

30. мај 2021. (Администратор)

Binički , „Marš na Drinu“…

POŽUTELI rukopisi originalnog notnog zapisa „Marša na Drinu“, dokumenti, porodične fotografije, partiture, crteži, ilustracije, oko sto dragocenih predmeta iz zaostavštine slavnog kompozitora Stanislava Biničkog i njegovog oca Stevana, ratnika i inženjera, činiće legat koji će prvi put u celini biti predstavljen na izložbi u Narodnoj biblioteci Srbije 21. avgusta.

Rodonačelnik naše opere i koračnice, Stanislav Binički (1872-1942) rođen je u selu Jasika kraj Kruševca. I pored toga što je samo do treće godine živeo u zapadnomoravskom kraju, njegov unuk Milivoje Josifović je 1999. godine poklonio njegovo porodično i muzičko nasleđe Narodnom muzeju u Kruševcu. Posetioci muzeja imaju prilike da vide samo delić legata i to kopije, budući da se originali čuvaju u muzejskom depou.

– Legat sadrži fotografije, dokumenta, partiture i autentične zapise i svedočanstva iz života oca i sina Biničkog – kaže za „Novosti“ istoričar Kosta Radić, autor izložbe, koja će obuhvatiti i materijal iz fonda NBS. – Najvredniji deo legata svakako je originalni zapis koračnice posvećene pobedi na Ceru, odnosno, kako se veruje, pukovniku komandantu Milivoju Stojanoviću, koji je predvodio Drugi gvozdeni pešadijski puk. Binički je rukom ispisivao napomene, kao i datum nastanka kompozicije „Na Drinu“ – 26. maj, 1915.

U Legatu se čuvaju i zapisi pesama od 1887-1893, prve srpske opere „Na uranku“, rukopis „Mijatovke“. Na fotografijama je zabeleženo i buđenje jugoslovenstva po osnivanju Kraljevine SHS, kroz serije koncerata orkestra Kraljeve garde, kojim diriguje Binički lično.

NESTANAK Kako saznaju „Novosti“, 19 odlikovanja iz Legata Stevana i Stanislava Biničkog nestalo je netragom u noći između 25. i 26. jula 2003. godine! Dragocenosti nikada nisu pronađene, a ova informacija zvanično nikada nije objavljena.

– Katalog koji prvi put prezentuje kompletan legat kroz obrađene jedinice trenutno je u štampi – napominje naš sagovornik. – Stogodišnjica Velikog rata prilika je da se podsetimo junaka iz istorije.

Sagovornici „Novosti“ napominju da je kompozitor „osluškivao“ nemirne taktove Zapadne Morave i kada je koračnicu posvetio Drini. Lidija Užarević, predsednica KUD „Stanislav Binički“, koja priprema istoimenu manifestaciju u rodnom selu kompozitora svakog 27. jula, na dan njegovog rođenja, napominje da se Binički inspirisao moravskom vodom, ali i „svatovcem“.

– Svojevremeno sam snimila svedočenje sveštenika Životija Vanića, čiji se otac sećao odraslog Stanislava Biničkog kako dolazi u kafanu na obali Zapadne Morave i na „ćemanetu“ sluša „svatovac“ u izvođenju „bande muzičke“. Kako su se i neki stručnjaci kasnije složili, to mu je poslužilo kao osnova za „Marš na Drinu“ – otkriva za „Novosti“ Lidija Užarević. – Čvrsto verujem da je u toj koračnici spojio dve reke.

U kasarni, gde je rođen Stanislav Binički, danas je škola sa više od 400 učenika. Kruševljani ne zaboravljaju poznatog sunarodnika. Muški kamerni hor decenijama nosi njegovo ime, kao i ulica koja vodi do crkve Svetog Prokopija gde je kršten i gde se i danas održava Likovna kolonija njemu u čast.

SELO U Jasici skoro svako zna da je Stanislav Binički učio od Mokranjca, da je bio horovođa pevačkih društava, da je operu „Na uranku“ komponovao po tekstu Branislava Nušića. I samo selo, simbolično, ima „žicu“ za umetnost. Iz njega potiče više od 40 muzičara i slikara!

– I moj otac Mihajlo, koji je isto bio hroničar, a doživeo 93 godine, pričao mi je o Biničkom, pa znamo da je njegov otac Stevan bio komandant pontonske jedinice i da se mali Stanislav često igrao pored reke – priča Mile Vesić, neumorni hroničar Jasike.

Iz Jasike se Binički preselio za Niš, potom u Beograd, Leskovac, Minhen. Uspeo je da završi dva fakulteta i osnuje Beogradski vojni orkestar, operu, filharmoniju, muzičku školu. U Jasici su ostala sećanja na prve godine, mesto gde je prohodao i gde ga je pobratim Stefan Tufegdžić spasio iz bunara.

OTAC I MAJKA

Otac kompozitora, poručnik Stevan Binički, poreklom je iz Gospića, a graditelj je pontonca preko Morave i junak iz srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata. U vreme kada je rođen Stanislav bio je komandant Treće pontonske čete. Istoričar Kosta Radić kaže da je Stevan često pisao o svojoj odanosti kraljevini. Majka Marija rođena je kao baronica fon Rehingen, a u prvom braku bila je udata za kruševačkog lekara Mladena Obradovića.

 

Koračnica Biničkog dve reke spojila | Kultura | Novosti.rs.

Vlaga (ne) ruši uspomene na Petroviće

KUĆA namenjena za Muzej Nadežde i Rastka Petrovića u Profesorskoj koloniji u Beogradu godinama stoji zatvorena i prazna. Rođena sestra ovo dvoje velikana srpske kulture, Ljubica Luković, zaveštala je 1975. godine Narodnom muzeju svoj dom, sa željom da tu budu izloženi vredni radovi i lični predmeti koji su pripadali slavnoj slikarki i znamenitom piscu. Ovaj poklon danas ima vlažne zidove koji onemogućavaju izlaganje i smeštaj vrednih dela.

– Ne bih rekla da kuća propada u pravom smislu, ali svakako je nagriza zub vremena – kaže za „Novosti“ Ljubica Buba Miljković, viši naučni savetnik u Narodnom muzeju.

Prema njenim rečima, zdanje se nalazi na području sa podzemnim vodama, a temelji nisu izolovani od vlage. Kuću je podigao Ljubičin suprug Milorad Luković, direktor beogradske gimnazije, u vreme kada su nastavnici tokom četvrte decenije prošlog veka dobili povoljne kredite da obezbede sebi krov nad glavom.

– Tako su materijalno siromašni, a duhom bogati i za društvo vrlo značajni ljudi, zahvaljujući razumevanju države, formirali tzv. Profesorsku koloniju na Paliluli – objašnjava sagovornica. – Ipak, vlasnici su na svemu morali da štede. U ovom slučaju, planom je bilo predviđeno da zidovi budu deblji, ali zbog nedostatka novca ostali su tanki. Korišćen je i loš materijal, a još mnogo toga je sirotinjsko.

Jedina rekonstrukcija rađena je 1974, po projektu arhitekte Milana Pališaškog.

– Nažalost, problem vlage nije odstranjen. Narodni muzej je tokom te prve rekonstrukcije svom darodavcu plaćao hotelski smeštaj. I kasnije je imao troškove održavanja koji nisu bili mali. Uz pomoć plemenitih umetnika, u nedostatku drugih mogućnosti, organizovana je i aukcija krajem osamdesetih godina. Prikupljen novac bio je dovoljan tek za pokušaj izolacije od vlage i krečenje. To nije bilo dovoljno i, više od dvadeset godina, čekamo na bolje vreme.

SVEDOČANSTVA Nadežda i Rastko Petrović nisu imali zbirke u pravom smislu – priča Ljubica Miljković. – Malu celinu starog srpskog nakita Nadežda je poklonila Etnografskom muzeju. Rastko je posedovao mnogo knjiga, predmete narodne umetnosti iz Afrike i Meksika, gramofonske ploče, malo svojih crteža i akvarela, nekoliko umetnički, kulturološki i sociološki značajnih radova Pikasa, Ernsta, Derena, Modiljanija, Koktoa i dugih prijatelja iz Pariza. Sve je vredno zato što svedoči o našim uglednim umetnicima, o njihovim sklonostima, kreativnosti, druženjima sa predvodnicima svetske umetnosti…

Po želji Ljubice Luković, Narodni muzej je njenu kućnu pomoćnicu zaposlio kao domara. Ta žena je nastavila da brine o kući ne ugrožavajući ni rad Muzeja, ni mir posetilaca. Ali zbog ugroženosti kulturnih dobara od vlage kuća je ispražnjena. Sve je zapakovano i preneto u Narodni muzej. Ipak, dostupno je stručnjacima koji se bave proučavanjem stvaralaštva Nadežde i Rastka Petrovića.

– Knjige, rukopisi, manji broj slika, crteža i ostalih umetničkih vrednosti čuvaju se u depoima i povremeno izlažu. Putopisni filmovi Rastka Petrovića povereni su Kinoteci. Neke skulpture date su na izlaganje Muzeju afričke umetnosti.

Po rečima Miljkovićeve kuća je bezbedna, jer u njoj nema ničega, osim ljudi koji je paze.

– Da bi se osposobila za muzejske potrebe nužna su velika ulaganja i zapošljavanje odgovarajućih stručnjaka. Zato smatram da Narodni muzej prvo mora da završi sanaciju sopstvene zgrade i otvori stalnu postavku, a tek posle toga da se bavi ostalim problemima koji su mnogo manji i lakše rešivi.

 

TREĆINA OPUSA

Narodni muzej danas se stara o devedeset dve slike Nadežde Petrović, odnosno o trećini njenog slikarskog opusa.

– Muzej je od Ljubice Luković dobio desetak slika raznih autora – kaže Ljubica Miljković. – Pomenuću Vladimira Becića, Antona Gojmira Kosa, Miloša Vuškovića, Petra Lubardu i Zoru Petrović, takođe i trideset početničkih, nedovršenih, manje i više značajnih ostvarenja Nadežde Petrović. Nekoliko od njih je vrlo dragoceno, na primer „Mrtva priroda“, „Košutnjak“, „Kaluđer“, „Domaćin“, „Mod Alan“ i „Čaršija“ (1912).

 

POČAST PORODICI

– Ono što je ostavila Ljubica Luković uvek će biti korisno i zanimljivo istraživačima. Predložila sam da Muzej Nadežde i Rastka Petrovića predstavlja i njih i njihove pretke i potomke uz pomoć najsavremenijih tehničkih pomagala. U njemu bi bili arhiv, hemeroteka, biblioteka, mala kinoteka, kulturni centar… Tako bi postao mesto okupljanja stručnjaka, ljubitelja i poštovalaca časne porodice Petrović – kaže Buba Miljković.

Vlaga ruši uspomene na Petroviće | Kultura | Novosti.rs.

Tesla bi bio književnik …

Da se Tesla nije posvetio pronalascima, bio bi izvanredan književnik“, zabeležio je čuveni američki pisac Mark Tven, koji je dugo prijateljevao sa velikim naučnikom. To je samo jedna od brojnih potvrda koliko je genije iz Smiljana bio veliki zaljubljenik u pisanu i usmenu književnu reč. Od ranog detinjstva oduševljavao se srpskom narodnom poezijom, a kada je kasnije savršeno savladao nekoliko stranih jezika, neumorno je u originalu iščitavao klasike svetske književnosti.

O ovoj manje poznatoj strani ličnosti genijalnog naučnika, istaknuti književni istoričar Vaso Milinčević napisao je knjigu „Nikola Tesla i književnost“.

– Tesla je pored narodnih pesama, delova iz „Gorskog vijenca“ i stihova Zmaja, Jakšića, V. Ilića, znao napamet i čitave odeljke iz Danteove „Božanstvene komedije“, Šekspirovog „Hamleta“, Volterovih dela, Bajronovog „Čajlda Harolda“, Puškinovog „Evgenija Onjegina“ i to u originalu. Njegovo omiljeno delo bio je Geteov „Faust“ kojeg je mogao da recituje skoro od početka do kraja. Takvu sposobnost Tesla je posedovao zahvaljujući tzv. fotografskom pamćenju, bilo mu je potrebno veoma kratko vreme da zapamti desetine stranica nekog književnog teksta – kaže za „Novosti“ Milinčević.

Veliki pronalazač, koji je zadužio svet, nije samo kao čitalac uživao u književnim delima, već je i njima bio duboko inspirisan. Ideja o jednom od njegovih prvih otkrića o rotacionom magnetnom polju iz 1882. nastala je upravo dok je recitovao prolog iz „Fausta“, o čemu je ostavio svedočanstvo u autobiografskom zapisu: „Jednog popodneva, koje je stalno prisutno u mom sećanju, šetao sa s prijateljem gradskim parkom u Budimpešti i recitovao stihove. U tim godinama sam znao čitave knjige napamet, od reči do reči, jedna od njih bio je i Geteov „Faust“. Sunce je upravo zalazilo i podsetilo me na jedan čuveni odlomak.“ Tesla je na nemačkom citirao te stihove, a zatim nastavio: „Kad sam izrekao ove inspirišuće reči, ideja me je ozarila kao bljesak munje i u trenutku otkrio sam istinu. Nacrtao sam štapom u pesku dijagrame, koje sam šest godina kasnije izneo u Američkom institutu inženjera, a moj drug ih je odmah posve razumeo. Slike koje sam video su bile savršeno oštre i jasne i čvrste poput metala i kamena. Zato sam mu rekao: Vidiš li ovde moj motor; pogledaj kako radi u drugom smeru. Hiljade tajni prirode, na koje sam se slučajno spoticao, dao bih za ovu koju sam iščupao iz prirode unatoč svim čudesima i opasnostima s kojima sam se suočavao.“

RODOLjUB I HUMANISTA Izbor iz Zmajeve poezije Tesla je propratio uvodnim tekstom u kome piše ne samo o pesniku, već i o srpskoj istoriji i o narodnoj književnosti.
– Nekoliko Teslinih rečenica o narodnoj poeziji pokazuje oštrinu zapažanja i uočavanja suštinskih kvaliteta naše usmene književnosti. Kao odliku srpskog narodnog pesništva posebno ističe duh „plemenitosti, junaštva i velikodušnosti“, dakle, prevashodno etičke kvalitete. Kao rodoljub i humanista, Tesla je nastojao da američkoj javnosti predstavi svoj narod kao mislilački i pesnički, a ne samo ratnički – kaže Vaso Milinčević.

Kao gimnazijalac Tesla je koristio bogatu biblioteku svog ujaka Petra Nikolaja Mandića, koji je bio prota, a zatim vladika i redovno čitao Renea Dekarta, iako su mu se zbog toga rugali susedni sveštenici. Budući naučnik je, kako kaže, postao njegov učenik i iz dela velikog francuskog matematičara i filozofa „prisvojio temeljni metod u posmatranju života“: „Tu sam se privikao da svoje misli i razmišljanja postavljam na matematički osnov, u matematičke formule, što se nije dalo izraziti u obliku jednačine, to mene nije ni zanimalo. Tim naučnim putem ja sam došao do indukcije u elektrici. Kroz tu prizmu ja čitam i danas srpske umotvorine. To je put nauke.“

Ostalo je zabeleženo da je književnost na njega delovala i isceljujuće. Kada se jednom prilikom, posle završene niže realne gimnazije, na smrt razboleo, iz gradske biblioteke došla su mu do ruke rana dela Marka Tvena (1935 – 1910). Upravo tim delima, ističe, duguje čudesni oporavak koji je uskoro usledio: „Dvedeset pet godina kasnije“, kaže Tesla, u čijoj je laboratoriji kao drag prijatelj Tven bio čest gost, „pričao sam mu o tom doživljaju i zapanjio se videvši tog majstora smeha kako plače“.

U detinjstvu Tesla navodi kako je pomoću literature jačao snagu volje i samosavlađivanja. Posebno izdvaja delo „Sin Abe“, Jožike Mikloša, mađarskog pisca popularnih istorijskih romana, koji je, kako se navodi u literaturi uticao i na nobelovce Mariju i Pjera Kirija.

Koliko je uspevao da istrenira svoju volju putem literature svedoči činjenica da je pročitao svih 80 tomova iz pera Voltera. Imao je, kako je sam govorio, pravu maniju da završi sve što je započeo, pa tako kada je počeo da čita francuskog klasika, doznao je, na svoju nevolju, da postoje tomovi njegovih spisa štampanih sitnim slovima „koje je taj monstrum napisao ispijajući 72 šolje crne kafe dnevno“. „Morao sam to savladati, ali kada sam odložio i poslednju knjigu, bio sam veoma srećan i rekao: nikad više!“

– Postavši već slavan kao pronalazač, Tesla se družio i prijateljevao s brojim piscima i umetnicima – kaže Milinčević.

– U njegovoj laboratoriji, osim Tvena česti gosti su bili nobelovac Radjard Kipling, autor „Knjige o džungli“, poljski pijanista i kompozitor Ignjacije Federevski, a često se susretao s kompozitorima Smetanom i Dvoržakom, inače svojim znancima iz Praga, gde je ranije studirao. Dopisivao se sa Lazom Kostićem i Zmajem, a Janko Veselinović mu je posvetio roman „Hajduk Stanko“.

Poslednjih godina života Tesla se s nostalgijom sećao svog zavičaja. Slikarka Milena Šotra Gaćinović, koja je pred Drugi svetski rat i tokom rata živela u Njujorku, svedoči u svojoj knjizi kako je slavni naučnik više puta tražio od svog prijatelja i zemljaka prote Jovana Krajnovića, da u njegovom hotelu zapevaju gromoglasno ličke pesme iz njihova detinjstva, što je izazivalo nemalo čuđenje hotelske posluge, a prema svedočenju Save Kosanovića, ministra u kraljevskoj izbegličkoj vladi, inače Teslinog sestrića, Teslu je smrt zatekla (7.januara 1943.) sa Vukovom knjigom „Srpskih narodnih pesama“ u naručju. Knjiga je bila otvorena na stranici na kojoj se nalazila pesma „Smrt majke Jugovića“.
PRIJATELjSTVO

Jedan od Teslinih najprisnijih prijatelja bio je pesnik i izdavač Robert Andervud Džonson, koji je ispevao poznatu pesmu „U Teslinoj laboratoriji“. Imajući visoko o mišljenje o Zmaju, Tesla je četiri njegove pesme preveo u prozi i dao ih svom prijatelju, koji ih je „upesmio“ i objavio u svom časopisu. Naslov jedne Zmajeve pesme „Luka Filipov“ Džonson je koristio kao svoj pseudonim. Dvadesetih godina 20. veka Džonson je bio ambasador SAD u Italiji i sačuvana je obimna prepiska između našeg naučnika i Katrin. Milinčević ističe kako su ostala nagađanja o prirodi njihovog odnosa – da li je reč bila samo o prijateljstvu ili i nešto više od toga.

 

Da nije bio naučnik, Tesla bi bio književnik | Kultura | Novosti.rs.

Протуве и анђели / Мирослав Тодоровић

ЛУДА КУЋА

Успомени Животе Мишковића, јунака ове приче

Када подигоше цираду Дајца и почеше да силазе и искачу са каросерије  видеше чудо невиђено. Око жичане ограде врзмали су се радници у светложутим радним оделима комуналног предузећа Наша будућност из оближње вароши. Знали су само да се та фирма бави пр у-жањем погребних ислуга, уређивањем зелених површина, уклањањем мрцина са пута и поред пута, и ко зна чега све још. Између барака видеше како грабуљају, плеве, прекопавају и засађују цвеће. Ж., се прекрсти, виде како се кикоћући иза барака појавише жене, читав буљук са грабуљицама, ковама,  расадом. Садиле су лале на уситњеним остврцима земље . Тамо око управне зграде се зеленила камара са бусењем из којег се кочоперила трава. Виде и саднице бреза, јавора, сребрних јела…Стајале су прислоњене уз управну бараку. У управној бараци је врило ко у кошници. Чула се лупа чекића, зујање бушилица, довикивање мајстора.
Испред је стајао гордо Мућа. Мотрио и меркао, жмиркао као сврака на југовини. Гледа како  силазе са камиона, прашњави и уморни радници, једни су одлазили пут барака, други у мензу, да уз шанк попију коју брљу па да из пластичног тањира  ручају и вечерају. На табли, кредом исписано, изнад шанка је стајало:

ЈЕЛОВНИК
Ручак

1. Супа, 5. дин.
2. Чорбаст пасуљ са ребрима,  15. дин.
3. Чорбаст пасуљ са кобасицом, 20. дин.
4.  Густ пасуљ са месом 30. дин.
5. Купус салата 5. дин.
6. Парче хлеба…

Менза је заударала на влагу, буђ,  на сипљиву  кишу. Пролеће је, али никако да се изветри, да замирише на априлску радост зазелењавања. Без гласа су се питали, шта значи ово сређивање круга? Зашто не раде они, зашто то раде други?
Јова Дабоме пита Мућу „кво се то работи ?“.
Зар не видиш, уређујемо, хуманизујемо простор, бринемо бригу о радним људима.
– Јебага –  зграну се Јова. – Бринете бригу, а зашто нема ХТЗ опреме, зашто нема за тунелске раднике млеко, па знаш ли ти да се ћебад распадају, да овај ДАЈЦ сваки час може да се распадне…нема довољно грађе, како да се подграђују темељи. Неко ће страдати. А ви ћете поново да правите  белај записнике како је страдао непажњом, како је у питању људски фактор.
Слушај, Дабоме, твоја је брига траса, а ја ћу ово довести у ред. Сутра стиже и ХТЗ опрема. Али од понедељка мора да се носи. А не да носе кућама, па  да се тамо  диче радним оделима. Завешћемо ред, ова Управна барака, биће огледало фирме. Мора да  репрезентујем фирму, па ја морам да стекнем пензију овде. А, како ако су ми услови лоши, а, Јово? Та ја морам да мислим за све вас, а ти само, земља, бетон, грађа, трактор, камион…
Дабоме га гледа зблануто.  Из улаза се појави Гаргија. Певушио је,  више мумлао:
 
гвинт бургија три осмине
нарезница пет шестине
цвик цангле бриц цангле
флашин цуг ћа ћа ћа
 
па настави брундајући
 
Ево Бранка најмлађег унука
За Спасића  велика је брука

носи штафну на леђима, треба да је скрати, у Мућиној канцеларији све мора да буде под конац, ко пицино око, казивао је Гаргија. Мућа га испрати погледом. Видиш, дрта будала, то су нама наши самоуправљачи. Али, добар мајстор, Јово, добар. Како ми је само столарију урадио на викендици, а?
Јова Дабоме, ћути. Идем да ручам и вечерам, помисли. Тако су углавном и јели, данас се комби покварио, ручак није ни довезен на градилиште. Боли Мућу чук и за градилиште и за ручак, зна то Дабоме добро, али нема куд. У глави му бруји Извештај, оставио му  Ж., да се чуди, за главу кукавац сињи хвата:

Петак – нема нафте, тек увече стигао цемент.
Субота – није се радило.
Понедељак – нема нафте. Стипе превозио шљунак на Стари трг. Бетон није ишао.
Уторак – нема нафте, повукао људе са Пицеља на Звечанску. Шиптари преко ноћи у шахте убацили ивичњаке, цео дам је Арсићева бригада  упропастила вадећи их и слажући поред трасе.
Среда – Нема нафте.И Стипе без нафте. Грејдер испланирао на Старом тргу, па и он остао без нафте. Бетон није ишао.
Четрвртак – Стигла нафта на А. бази. Узајмио за Миксер. Стипе и даље без нафте и не појављује се…Био Тикановић. Све , у реду,вели. А  ми никако да кренемо како треба.Чуо сам да се спрема, да иде у  Замбију. Баш га брига за нас.Онима горе ће слати извештаје како је овде све у реду, све док не оде. А када оде заборавиће да је све ово упропастио.
Шљунак није навожен, Тикановић каже да је то Весин проблем, пред Главним је то примио на себе. Стипе неће да вози на Пицељ, тражи нове цене. Луда кућа.
Онај Неџиб са Б. базе нас је грдно зајебао у петак. Салко је на боловању већ петнаест дана , Неџиб је радио на скрепер корпи док је база радила, а кад је стигла нафта, он једноствано није дошао. Још ми Драгај објашњава како си Неџиба зајебао за плату. Сад је прилика да га склониш, ако не донесе дознаке.
Грејдер – цури хладњак, поправљан, поново цури, цури вода на луле.
Компресор – не друка, слабо. Улошци дизни замењени, или вентили не регулишу, или је пропала гумена спојница, мотор, турбина, али не скроз, рекоше да се пуши између мотора и турбине када се угаси.
ТГ 170 – Јавио сам Жики да пошаље Драгана са МАЗОМ и закачи Стипетову приколицу и пребаци ТГ код Симониде.
Москвич- замењена ламела. Налази се на бази, Кључеви код Верке. Имаш бензин, 10 литара у соби… Бензина на пумпама неће бити. Све пропада и трокира и нико за то не хаје . Шиптари пишу где код стигну Косова република. Ови замажу фарбом и ништа. Кошанин каже да ћемо ово пушкама бранити. Пре неки дан га одвели, јуче се вратио, мањи од макова зрна. А иде на´еро. Шаљу га на друго градилиште. Ови наши се праве луди.
Одем у СИЗ неће да говоре српски. Како, тако ти бог, не знаш албански, а овде зарадиш.Изађем, чујем смеју се. Шкавељ, шкавељ…
Ето то се Јови ломата по глави, а Мућа ко паун стоји, бела кошуља, кравата, чвор ко сточна репа, уређује се круг,  реновира Управна барака. На градилишту пропас’, а он, Мућа не зарезује то што Јова прича. Ко пизда кишу, мисли Дабоме. Ти си тамо руководилац , смејуљи се, снађи се, имаш одрешене руке. Ја треба да припремим Збор радних људи. Треба да се усвоји нови Самоуправни споразум. То је судбоносно, а ти трућаш о проблемима. Проблеми, су Дабоме, да се решавају. Кад би све било ко око муда, гаће не би ни требале. Ангажуј се, тргни  се мало. Предузми, то ти ја саветујем, лично и персонално.
 
гвинт бургија три осмине
нарезница пет шестине
цвик цангле бриц цангле
флашин цуг ћа ћа ћа

певушио је Гаргија носећи скраћену фосну. Иде радња, ки вода ладна, јел тако Дабоме ? Дабоме слеже раменима, окрену се, одмахну руком, оде пут мензе. Знао је: план, реализација. Проценти. Динамика. Учинак. Унутрашње резерве. Тако су му наредили. Озго.Озго. Озго све стиже. Извући што више из ове гулије. Из изанђалих машина. И тако од градилишта до градилишта. Из једне вукојебине до друге. Видео је како директори краду, како са стоваришта  одлазе камиони натоварени грађом, арматуром, цементом, и овде, како се из магацина кухиње вуче, трпа у гепеке, носи.  Јагма…А овај Мућа, што стоји испред њега је говорио како треба штедети друштвену имовину, другови…
Између барака се ширио несносан смрад, баздило је, заударало на трулеж. Мућа је уговорио са комуналцима из Вароши да све уреде. Дотерају, то је њихова надлежност. Све је по закону. Они су регистровани. Прихватили да среде до понедељка. Тада је Збор радних људи. На Збор ће стићи  Главни, биће ту и другови из комитета. Брига о радним људима је на првом месту. Човек, како то гордо звучи. Чујдер , звучи.
„Али, другови,  морамо да радимо. Паре нису у каси, него на траси“- понављао је Мућа. Имао је Он  и своју изреку. Њу је говорио у сепареу, док је пио са друговима из вароши виски: „Раднику треба дати само толико колико дупе да му не зарасте“.
Од мензе је кривељао Ћамил. Виде Мућу, застаде и оде у шиптарску бараку. И Мућа се окрену и уђе у управну зграду. Отуд се чула  звоњава телефона. Хроничар је стајао уз шанк, испијао је натенане пиво. Већ се добрахно зајапурио. Кад би знао како изгледа када се нацима ни под шљивин лад не би ишао, помисли Уре, наздрављајући хроничару. А хроничар  је бележио Бркине стихове. Хоће, каже, да то пошаље  писцу Бранку, свом земљаку,  за књигу „Сујеверице и друге речи“. Плати пиће и Брка, бивши милиционар, зглајзао због  шуровања с лоповима казује:

КАКО ЈЕ СТАРИ СЛАВУЈ УЧИО СЛАВУЈЧЕ ДА ПЕВА

Прика прики придебео
Натиткаму га
Ми-лош Ми-лош Милош
Затиткаму га
Јебо Влајко Миленију
Тит-кам Тит-кам Тит-кам кам кам
Је л код куће пријатељ Тома
Није Није Није
Доведи га
Приведи га
Шиб Љис Зашиби га
Трипут у пику у пику
Тера Тера Тера
Опррррррррррррц

– а славујче понавља

Пошло попадиче
Низ пут пут пут
Види му се нешто под скут
Скут скут скут
Мора да је пичак
Чак
Чак
Чак

Шта ли он тражи овде?  Пише књигу о теренцима. „Протуве и анђели“. Ко су протуве, ко су овде анђели…И онда му повери да ће у понедељак стићи главешине из Б. Зато и ова јурњава, да се среди круг, упристоје бараке, одржи Збор, усвоји нови Правилник и по ко зна који пут преведе гулија жедна преко воде.
Значи,  поново Потемкинови кулиси, промрмља Хроничар. Ама, какви кулиси, све ће се уредити, да видиш само како се управна зграда сређује. Треба да се види да смо добра фирма. Ха, одврати хроничар, а кад кроче на трасу има да виде чудо. Разровало се, стигло до клизишта, па даље ни макац. Нема  чиме, механизација већ три месеца како стиже. Довозе  неке крнтије, ови узимају у закуп од приватника и у свој џеп. Сви виде шта се ради и ћуте. Уре слеже раменима и изађе из мензе. Радници су уморно улазили,  стајали у ред, узимали тањире са храном и ћутке јели.  Са ТВ постављеног на сталажи у ђошку мензе грувала је музика.  Узми све што ти живот пружа, певала је дупетом чувена певачица. Нису је ни слушали, полако су сркали храну, устајали и одлазили на починак…

***

Хроничар се нађе у чуду када виде како су камуфлирали насеље. Средили комуналци из вароши, обележили стазе, у мензи на прозорима нове завесе, столови, чаршави. Данас се не иде на трасу, данас је дан за задуживање ХТЗ опреме, замена изанђале постељине, кревета. Данас се одржава Збор радних људи.
Откуд сада па ово? Колико је пута Љупче Трупче вапио да се обзбеди ХТЗ за минере: цокуле, грудњаци, заштитне рукавице, млеко за тунелске раднике. Узаман  је Љупче питао, џаба писао, од муке се опијао.
Мућа имао одговор: -Ради се на томе. Ти си референт, снађи се некако. За то си плаћен.
-Ово је Сизифов посао – каза немоћно  Љупче.
– Није Сизифов, ко ти је сада па тај, него твој Љупче. Шта си навалио, дотрајала постељина, нису они дошли овде на летовање него да раде. Да граде. Рад је створио човека, зар си заборавио.
Месецима је климало тако, а сад одједном стиже. Све. Стигли и референти из центра, дели се, некако све је веселије. Кад има другчије се мисли. И гледа. Само још трубаче да доведу. Доводили су и трубаче. О томе је хроничар већ писао у књизи. О томе како се отварали  пут а урађено до уласка у клисуру. Дошао и Главоња са свитом. Каква је то само тарапана била. Милиција стражарила. Орила се долина. Главоњу, по задатку, са добре паре омађијала Стевка певачица из Бању. Али се Главоња од пића и севдаха преко ноћ у гостинској соби унереди. Доведоше сестре медицинске да га оперу, да га уреде. Платише, припретише: ником ни речи…Све је то хроничар у роману Протуве и анђели до танчина  описао. Да се  не чудиш,  него питаш на шта ће све ово да изађе, шта ће све  да нас снађе.
На улазним вратима мензе лепрша:

ОБАВЕШТЕЊЕ

ЗБОР РАДНИХ ЉУДИ ГП. „РАД“
Радна јединица ПУТ, К.,

Дневни ред

1. Извештај о раду са плановима за ову годину
2. Усвајање Самоуправног споразума и аката
о повећању личног бода
3. Разно

Обучени у нова радна одела теренци су базали између барака, гледали у неверици, домунђавали се чекали подне када Збор треба да почне.
-Нема пића – брани се Коле. – Наредио Мућа. После збора је бесплатан ручак И пиће. Морамо другу из Комитета да покажемо какви смо радници. Од тога нам зависи плата, нови послови. Биће повећање плате, тај шапат је пожарно  струјао између барака, улазио у собе, пресретао раднике, задржавао се  у ушима,  већ шушкао у буђелару. И све је некако орније. У ваздуху се осећао мирис узоране земље, изнад бараке су грактале вране, зазелењавала је озима пшеница на оближњим њивама…Мућа се растрчао. Ето, дочекасмо, казивао је, долази Главни, долази и друг из Комитета, сада ће и нама да сване, све  има да  крене. Тапшао је раднике по раменима, осмехивао се на све стране. Знао је Мућа шта треба, када да се осмехује, када попреко да погледа, да се намршти.
Није прошло ни месец дана како је грдио минере испред управне бараке. Хоћете одела, млеко, хоћете заштиту, тунелски додатак, ноћни, а где је учинак? Да се заради прво, па ако остане добићете. Они необријани, испијених лица, слушају зачуђено како Мућа бесни, сикће и урла: – У тунел, у тунел. Да се ради, пичка вам материна. Да  вам се не скида 20 посто.
– Полако. Не иде  тако са људима –  пресече Мућу глас из леђа. Он се трже, окрену и виде Друга из Комитета. Како му приђе, како га не виде – питао се.  А како да га види када су га ови окружили па сви гракћу у глас.
Одједном наста тишина. Чу се  цвркут врабаца из крошње оближњег дрвета.
-Другови, другови, полако – поче Друг из Комитета. Знали су га, и да нису, видеше лимузину испред бараке. Мечка, само цакли. Шофер се упарадио, стоји поред кола. Збуњени, изненађени, заћуташе.
– Другови! И поче да прича о тешкоћама које ће се убрзо превазићи, о томе како непријатељ ровари, и споља и изнутра, како је опак онај унутрашњи, зна да се притаји, уме да се преруши, како треба да будемо будни, треба радом да докажемо да смо јаки, да нам субјективне  слабости неће бити сметња нити претња на нашем путу у срећнију будућност… Ама прича никако да стане, сипа ко мајска киша, пљушти , грми, сева, па утихне, обећава, па он је зато и дошао да се стање среди, да се овај пут заврши. И на посо, а он ће са другом  Мућом да направи план и одреди динамику исплате. Биће пара…
И данас ће Друг доћи, стићи ће и Главни.
Тог дана су задовољни отишли у тунел. Друг је са Мућом наставио уз виски разговор у сепареу.
Не можете тако са људима – пребаци му Друг.
–Знам, каза Мућа. – Мораш фино.
Друг из Комитета дошао да  му се пребаци на Планину материјал, радови на вили застали, срди се Госпођа, звоца, па  какав је онај Буџа?  Задиркују је комшинице.
Мућа срећан, јавља својој вези. Колико данас материјал ће са стоваришта бити превежен, мајстори ће из предузећа „Напредак“ за наш рачун обавити радове. Ту смо да сарађујемо, меље Мућа. Оде задовољан Друг, али Мући није свеједно. Зна Мућа, овима се не верује. И данас ће доћи Друг, стићи ће и Газда, мора све да припреми, да буде споља гладац, а унутра јадац. И зато се растрчао, задужио, обећао, повишицу, групу, слање у ино-странство. Само ово да прође, чини му се овај је  дан ко гладна година.
Зафијука сирена милицијских кола и у круг грунуше лимузине. Теренци су већ били у сали, заузели места, у новим радним оделима један другог загледају. Нашли се у чуду, на шта ће ово да изађе.  А помало и заплашени. Мућа сија, поздравља Главног, клања се благо Другу. Друг са Главним барабар улази у салу. Неко запљеска, остали се придружише. Мућа се осмехује, развукао осмех ко пизда на нове гаће. Сија.
– Здраво, другови! – поздравља Друг.
– Здраво! И Главни, зову га и Газда промрмља здраво. Тако се бар чинило. Седоше за већ постављен сто. На столу ваза са цвећем, бокал са водом. У углу се укипио конобар из вароши. Стоји, као да се укочио.
Мућа каже треперавим гласом да ће Збор поздравити Газда, да ће и Друг говорити о важности данашњег скупа и одлуке. Та одлука је у нашем интересу, јер непријатељ ровари, а наш одговор је, другови, самопрегоран рад.
Главни седећи поче казивање. Види се није расположен. Бриге, он мисли за неколико хиљада радника у земљи и иностранству, казиваше Мућа, није то лако. Главни прича о успеху предузећа у Судану, Замбији, о новим пословима по Африци. Има тешкоћа, али  то ће се превазићи. На помолу су повољни кредити. Слушају, али не разумеју, само осећају да је стање као каже Гутка „до мојега“.  А сада ће вам Друг из Комитета  казати о потребама реорганизације фирме.
А друг из комитета, лице дечје дупенце, иде ко по јајима, гледа кроз човека, говори чудно, тако да га прашњави путари што дан проведу са сто грама саламе и на тањиру празног пасуља разумеју. Какве су то речи, никад до сад чули: стабилизација, рестрикција, оуризација.Хоће предузеће да раскомадају, поделе на ОУР- е. Једно предузеће на пет, уместо да се удружујемо ми се раздружујемо. И овако не иде, на шта ће ово да изађе. Ово ти је луда кућа у којој јебе луд збуњеног. Направише и усмерено образовање које и деца назваше усерено. Ко ли  је све ово смислио да нам главе дође, питао је хроничар. ООУРИ. Да га јебем, мислио је Гаргија. Сви се удружују да би били јачи, а ми се ситнимо и дробимо. Сети се и оне приче о штапићима. Јадан лако поломиш, пет не можеш.
– Ово је став озго и ми то треба да спроведемо у пракси, заврши излагање Друг. Неко опет запљеска, остали се  придружише. Махинално, по инерцији. Као стадо кад груне за предводником и почне да блеји.
Мућа устаде, наклони се Главном,  осмехну Другу.
Свима је ово јасно, поче, свима ко је за напредак предузећа. А напредак ће нам донети веће плате, од сутра ће овде у мензи бити корпице са хлебом. Хлеб нећете плаћати. Треба да усвојимо нови Самоуправни споразум. Истакнут  је на огласној табли, могле сте да га прочитате, ево, овде све пише.  Листа Мућа листове, подигао изнад главе читав свежањ. Људи ћуте, гледају. Дакле све је јасно. – Није – огласи се Бакрач, минер из Јошанице. Сви се окренуше ка њему. Он уста. – Није – понови. – То што пише не мора да значи да је тако.
Муња га прострели погледом. Зна да је Бакрача хроничар наговорио да прави циркус. Бакрач наставља, видимо те артије,  али не видимо шта пише, а и да видимо, шта вреди. И на тараби деца изваде чворић и напишу пичка, Али није. Сви се насмејаше…Мућу обли румен. Молим, будите озбиљни – огласи се Друг. – Нећемо такве шале, друже, седите. Овде се ради о озбиљним, судбоносним, питањима. Ми смо овде  да би све подигли на виши ниво, сменили смо  због тога и неке руководиоце, да би посао ишао у складу са планираном динамиком.  Кадровске промене су у току. И поново поче речи које  теренци нису схватали. Те речи су биле без укуса, без мириса, некако туђе, претеће. А о проблемима на градилишту ни речи, о томе како нестаје материјал, нико ништа. Праве се луди, помисли хроничар, а можда се и не праве.
За реч се јавља Љупче Труба. Има он своју причу. Мућа га опомиње: – Дискусија мора да се односи на тему. Знам, каже Љупче, само у вези смена неколико речи. Ето, када је моја баба пре оног рата држала куплерај у В. Бањи и кад јој није ишао посао…Гледа како ови подижу погледе, види уозбиљили се, а радници почеше да се клибере…она, да вам кажем није мењала персонал него је доводила млађе курве…Тека. Тека треба да се работи. Мућа се зајапурио хоће нешто да каже.
Газда се насмеја.-  Добра ти је прича –  мајсторе, каза. Али није за ову прилику. Поче неко мешкољење, ако их  сада  не заустави оде  све до ђавола. А треба да се гласа за Споразумом – врило је у Мући. Види како устаје Ж., Главоња. Ова ће замлата и пијандура да запржи чорбу. Знао је да Главоња брбља како су сви поражена снага. Како сад да га ућутка. Ж., се зајапурио: –  Другови, минери, сви треба да знамо,  а, и другу из Комитета то је добро познато, нашем Газди такође,  да се  свако асимптотско приближавање левој дискриминанти ревизибилно  одражава на стабилност постојећег статуса. Реорганизација је нужна, то су паметне главе донеле. Наше је да радимо, а не да мислимо. Самоуправни споразум, дабоме.  ООУРИ  такође, није то оно што ми мислимо да ће када све распарчамо бити горе. Биће лакше. Биће све јасно ко на тацни.  Па помену, неког Платона, Софокла, Ничеа, Достојевског, Хамлета, па добро другови, да не помињем кнеза Милоша, да не кажем ко  што је он зборио, „Народе, снаго у дупе те јебем“. Нема јаре и паре, народe, паре нису у каси, паре су на траси.
Меље, ко Драгова воденица око Митровдана. Чекета.  Трли ко Милунка у Коритима.Мућа да пукне од муке. Што га не посла на службени пут, све му упропасти, што га некако не убеди да ћути. Њему не фали даска у глави, него читав кубик. Можда и два. Овај из Комитета има да га поједе.  Газда ће да га пошаље на најгоре градилиште.Шта да ради? Обрука га, упропасти. Збор, у црно зави. И чује своје срце како све јаче туче, осећа крв у главу како навире. И нека га чудна дрхтавице проже.
А Друг из Комитета, упиљио у Ж., не може да се начуди. Мисли: Овај сија, зна знање. Уме са речима, прича паметно, нико га не разуме. Будала говори оно што мисли, паметан мисли шта говори. Овај све помешао, ко Лазина  група малтер. Таман помислиш лупа ко Максим по дивизми, он га заковрне. Пали, жари, гаси. То је политика: пали, гаси.
Ум царује, снага кладе ваља. Оћеш часно, неће бити ласно. Онда се сети приче о досетљивом хоџи. Дође тако сиромашак код хоџе и завапи како не може више. Притисла беда, живимо у једној соби, немаштина, ситна ђеца, посла нема. – Набави козу- посаветова хоџа. – Козу с вама у собу. Имаћете и млека.  Онда дођи код мене за седам дана. Набави сиромашак козу.  Тек сада нема живота. Али мора да сачека, да прође седам дана.  Оде код хоџе. Не може се издржати- каза – спасавај. –Продај козу –  рече  му хоџа – и видећеш, да ће бити боље…Исто, а боље. Тако се ради. То је политика, а тек да ти испричам ону о школи марифетлука. Па да видиш, баћо, шта је политика.
Ко Вам је овај ? – пита Друг Мућу, полугласно.  Мућа заусти да каже битанга, шутају га с градилишта на градилиште, ровари, истина добар стручњак, али џабе, кад није уз руководећи кадар, није на линији. Ма он ће га докусурити, море ће га искокати, па му неће пасти на памет да лаје. Држаће језик за зубима, море, жалиће што је жив, упамтиће он Мућу, пизда му материна, мисли Мућа како да све то срочи, у реченицу једну упакује, себе да оправда, њега да закопа. Само да ово пресалдуми. Па заусти да каже , како ће он, Мућа, лично и персонално, да, да…
У то га Друг муну у слабину.
-Слушај, друже, па овај је геније. Нама треба такав човек, који уме са људима. Морам с њим да разговарам. Вади блок, ставља цвикере, бележи. У уху му чагрљају Ж.-ове речи, некако ћошкасте, не разуме ни он, али мани то, лепо, море учено звуче, ништа не обећавају, али доста казују
Сад се Мућа зграну.  Изрогачио очи, Шта је сад па ово? Је л га то овај зајебава. Осећао се, како то каже Љуба тесар из Сврљига, ки прасе у цегеру.
Чује: „Немо после да жалите, да не буде ко што је Вито говорио „ја им гурам срећу у дупе, а они гу испрдују“. Помену поново и кнеза Милоша. Каже како је он знао да подвикне када се наљути: – Народе, снаго, у дупе вас  јебем!
Сви су углас насмеју, неки и запљескаше. Заборавили тунел, то што нема плате нико и не спомиње, блену у Ж., ко блентави. Смеју се ко луд на брашно.
Само хроничар наслоњен на зид  записује у мислима причу о њима:Барака, тунел, у планинској забити.  Тамо се живи. Дани, недеље, године. Живот. Ретко кад иде у завичај. Каже, завичај је у мени, иструлиће у мојој несрећи.
Онда се сети како му је позната новинарка казивала да што је данас  човек школованији већа је џукела, што је на већем положају свиња… Инсан је опасан. Знао је то и Ж., али данас  се пресалдумио.
Није овде у питању ко је за, неко да видимо, кукавеља, ко је против. Против нас, нашег посла,  самоуправљања на челу са другом Титом и шире узев, па ћемо после, Брајко мој,  лако.
Друг из комитета задивљен, мисли како је говорник способан да и жедног преко воде преведе. Мисли, ово је кадар за наше потребе. Не требају нам паметни, него  послушни. Јесте, тежи је грам власти него ока памети, али овакви  се  могу употребити. Као папир-ната марамица.
– Има ли овај стан? – пита Друг Мућу.  С неба, па у ребра. –  Да му се да, вели, ово је кадар, бога му.
Кроз шубер од кухиње гвирила је Војка Расчепуња. Отуд је лукаво допирао мирис печења. Чудо, осећали су како их  тај мирис омамљује и чини некако орнијим. И Војка се смејуљила, очима шарала.
Шта јој фали? Теренци, приоћка им се, а она слободна. Шта да бира. Бирала Бирка изабрала кривоглава Мирка. Имала Војка  вереника. Нико не зна ко је кога оставио. Отишао, њу осрамотио. Хтела  у Тимок да  скочи. Он је тешио, по дупету пљескао, у ухо  шеретски шапутао: – Не дај да ти љубав  срећу квари. Природа ти је дала, имаш  Сијеринску  Бању између ракљи, немој да када остариш сузе рониш због девојачког стида. Шта ти фали, па пизда није сапун да се потроши. То ти је као кад прутом пљеснеш по води. Еј, женска ћупо, главу горе… За жену нема веће милине него када је туђа муда по дупету ударају. И да знаш, није важно колики је, само нека је весео. Тако је кикоћући се  и она зборила, а вазда се раколи весела. И стално у покрету, као да има буве у гаћама. И сада се, ено,  смејуљи, провири, звирне лево, гвирне враголасто,  па се склони. Мерачи се са Мијом Торлаком.  Радул тесар ју је халапљивао ждракао. Мни, јебо би је у дупе, пизда да јој плаче. Из ината. Али она неће, зна  за јадац: Каже му, да имам хектар пичке, не би ти дала.
Значи,  нема нико против, чује како се дерња Ж.  Диже руку, а сви ко омађијани подигоше  руке.
Сви су за – кликће Мућа.
–Чудо, шта ово би?
– Пиши: једногласно. И, часно.
Ха, да се зна – гракну изнебуха хроничар.
Хо-хо-хо- смејао се наћефлисани Влајко.
Мућа погледом пресече Гавру: – Склањај ону будалу – каза сикћући кроз зубе.
Збор је завршен, огласи се Мућа. Данас, у час почетка радова имате бесплатан ручак и пиће. Бесплатан, да појасним, хоћу рећи џабе. Џабе је за барабе, помисли у себи.
Какав почетак, па ми се овде већ по године батргамо, хтеде хроничар да се огласи али га заглуши пљесак.  И пиће, и пиће – заграјаше минери. Жагор је испунио мензу, Друг их је гледао кроз стакло  наочара мишјим погледом. Сви грајући нагрнуше ка шанку. И пиће, пиће, чу се Влајко Ћевлија.
Полако, људи, брундао је Ж., чудећи се у себи,  колико мало треба људима да све забораве.
– Биће, и пиће. Биће, само кад смо се сложили, и ко људи договорили. И, ’вако, лепо прозборили.
Друг одахну када изађоше из мензе. Газда је незаинересовано гледао у низ  посивелих градилишних барака.Запљусну их сјај пролећне светлости, мирисило је у ваздуху на зазелењавање, чуо се и цвркут птица. Тополе око бараке су се  већ китиле зеленкастим листићима.
Газда се задовољно осмехивао. Мућа је поцупкивао око Друга. Возач се укипио поред отворених врата. Мућу обасја сунце када га Друг позва: – Идемо, заједно шефе.
Коле виде како лимузине одјурише  низ пут. А у мензи је врило, ко у кошници.
Преведе их Ж., жедне преко воде. Сад шта је, ту је. После јебања, нема кајања. Сад су се опасуљили, а тек ће прогледати. Маче прогледа после четрдес дана, а ми цео живот не могосмо да прогледамо, казаваше Столе Тутавела.
Хо-хо-хо –  церекао се Влајко Ћевлија.
Као камење низ урвину, помисли хроничар, и узе чашу.

Од/лом/ак из прозе „Протуве и анђели“

Jovanka Broz: Živim kao da sam u logoru!

Ekskluzivno: Titova udovica o provali u njenu kuću, pritiscima, zastrašivanju, izolaciji, imovini… Neke tajne iz Titovog vremena čiji sam svedok još su vruće. Ukrali su mi vazu Ming, nakit, prepisku… Trideset godina sam provela u samici

NISU me opljačkali obični lopovi, već ljudi koji su tačno znali šta traže. Njih su poslali oni koji se boje stvari koje znam i kojima sam bila svedok tokom dugo godina koje sam bila uz Tita – uzbuđeno govori Jovanka Broz o provali u njenu kuću, koja se dogodila pre nekoliko dana.

U ekskluzivnoj ispovesti za „Novosti“ kaže da ova provala nije ni prva ni jedina u „privremenom smeštaju“ u kojem živi duže od 30 godina, otkako su je s pištoljem pod grlom, kako tvrdi, isterali iz kuće u kojoj je živela s Titom.

– Nije istina da mi iz kuće ništa nije nestalo, kako je objavljeno. Ukrali su mi vazu „Ming“, venčani dar od pokojnog kineskog predsednika Mao Cedunga. Još nisam pobrojala šta je sve nestalo, ali zasada sigurno znam da su mi ukradeni nakit, novac, ali i beleške. Ukradena je prepiska s nekim važnim ličnostima, na primer s Cvijetinom Mijatovićem i generalom Dolničarem koji mi tri i po godine pošto sam isterana iz kuće nije vratio odeću.

Dok rezignirano konstatuje da „živi kako mora i kako drugi hoće“, tvrdi da je decenijama podvrgnuta zastrašivanju i iscrpljivanju, jer su neke tajne Titovog vremena još „vruće“.

– Bezbednosne snage, po nalogu nekih ljudi, nisu dozvolile da bilo koja informacija odavde izađe, decenijama. Pa i u logoru je bilo lakše, jer je i tamo neko dolazio i obilazio, a ja sam 30 godina provela u samici. Kampanja pritisaka sada se ponovo pojačava, jer je u toku ostavinska rasprava.

Na pitanje o kojim ljudima je reč, ne navodi konkretna imena. Ona veruje da iza provale stoje ljudi koji su igrali veoma prljave uloge u poslednjim godinama Titovog života, a neki od njih su i danas živi i moćni.

– Preko mojih leđa su se obračunavali s Titom, optužujući me da pravim zaveru protiv njega s Đokom Jovanićem i ličkim generalima. Uspeli su da nas razdvoje i izoluju. I mene i Tita. Praktično su nas poslali u svojevrsno izgnanstvo. Onda su Stane Dolanc, general Nikola Ljubičić i ostalo društvo vršljali i radili šta su hteli. E, sad bi neki želeli da se to ne sazna, da se sve zabašuri i sakrije da bi sloga vladala između Srbije i Hrvatske, a i nekih Slovenaca koji su tu kumovali. Mislim da to nije dobro. Ako hoćemo da imamo dobre i prijateljske odnose s Hrvatskom, neke stvari treba raščistiti – kaže Jovanka Broz.

Na pitanje o kakvim je srpsko-hrvatsko-slovenačkim tajnama reč, ona konstatuje: „Onaj kome sam ovo rekla – shvatiće“. A, kaže, bila je svedok događaja 1945. godine i onog šta se dešavalo nad srpskim narodom u Hrvatskoj radi „mira u kući“.

– Posle 50 godina, ta nagomilana nepravda je riknula kao vulkan, a ljudi su se pitali gde je to bilo zapreteno. Bilo je zapreteno u dušama jadnog naroda koji nije smeo da kaže ništa radi toga mira. Sadašnja situacija s Hrvatskom me podseća na to vreme, kad se traži da radi mira pređemo preko „Oluje“ i svega što se dešavalo. Čini mi se da to nije u redu prema budućim generacijama i da stvari treba raščišćavati dok postoje živi svedoci – kaže Jovanka Broz.

Ona navodi da je njen progon počeo od trenutka Titove smrti, kad je prva zvanična komisija i zapečatila neke stvari u njegovom kabinetu.

– Ja sam sama dodala još neke stvari da zapečate, da bih se zaštitila. Posle te komisije došle su i mnoge druge, samozvane komisije koje su upadale i nosile stvari. Kad sam tražila da me ne sele iz kuće dok se ne obavi ostavinska rasprava, stavili su mi pištolj pod grlo i izbacili. Kad su me proterali u ovu kuću, gde sada živim, došao je Ognjen Grković i rekao da će me ubiti ako ne potpišem da sve što imam poklanjam državi. Rekla sam da to niti mogu, niti hoću da potpišem jer od nečega treba da živim. Od tada sam u izolaciji i pod kriminalnim tretmanom, a dugo bez oružane pratnje nisam mogla da izađem iz kuće – ispoveda se Titova udovica.

BILA SAM SVEDOKOni koji su me terorisali od Titove smrti čine sve da istina o njihovim zlodelima ne izađe na videlo. Njih plaši to što sam uz Tita bila na izvoru događaja i zapažala mnoge stvari, naročito u godinama pred njegovu smrt. Kad sam videla kuda sve to ide, otvoreno sam govorila da ne valjaju, pa i udarala ponekada na njih – kaže Jovanka Broz.

Ona kaže da je sud nedavno utvrdio da je nad njom izvršeno krivično delo, jer je lišena nasledstva, iako nije bila ni razvedena, ni osuđivana.

– Ja sam bila svesna da sam s Titom živela u državnoj kući, ali sam tražila da ostanem u njoj dok se izvrši ostavinska rasprava i sud ne utvrdi s čime raspolažem. To je bilo moje pravo, jer smo u kući živeli samo Tito i ja, a imovina je stečena u braku bez dece.

Jovanka Broz veruje da je provala u njenoj kući suštinski vezana za ostavinsku raspravu koja se vodi oko Titove imovine.

– Titova deca su imala svoja odvojena domaćinstva, a nas dvoje smo živeli sami. Njima niko ništa nije oteo, a meni su oteli sve, iako su moja prava daleko veća. Titova deca su dobila nasledstvo. Miša je dobio stan, a ima kuću i vinograd, koje je Tito još pre rata kupio u Samoboru. Ima i kuću u kojoj su Tito i njegova majka Herta imali u Zagrebu. Žarko, drugi Titov sin, u Srbiji je imao državnu kuću, a njegova deca dobila su stanove. Takođe je dobio u Kumrovcu vinograd i kućicu u njemu. A ja nisam dobila ni kvadrat za stanovanje da bi rekla da je moj, iako je Titova i moja imovina stvorena u našem braku. U toj celoj igri mene su terali da se tužim s Titovim sinovima, ali ja to nisam htela jer oni nisu krivi za ovu otimačinu nada mnom.

PLJAČKA USRED BELA DANA

PROVALA se odigrala usred bela dana, tvrdi Jovanka Broz.

– Bila sam u kući i čula da nešto lupa. Mislila sam da su vrata od tavana ili terase i nastavila da premeštam stvari koje mi je upropastila poplava od pokvarene instalacije. U to vreme su razbojnik ili razbojnici ušli na sporedna vrata kuće, u podrumu su obili još petora vrata, a zatim ušli u moju spavaću i radnu sobu i izvršili pljačku. Srećom, nisam ih srela. Mogli su da me ubiju ili bih dobila infarkt – kaže Titova udovica u ekskluzivnoj ispovesti koju nam je omogućio njen stari prijatelj Milan Šarac.

Jovanka Broz: Živim kao da sam u logoru! | Reportaže | Novosti.rs.

Poslednja vest: Jovanka Broz biće sahranjena u Kući cveća

 Jovanka Broz  Foto arhiv VN

Jovanka Broz

VLADA Srbije je na upravo završenoj sednici odlučila da se ispoštuje lična želja Jovanke Broz i da ona bude sahranjena u Kući cveća, u prostoriji pored one u kojoj je sahranjen Josip Broz Tito.

Na sednici osnovan i Organizacioni odbor na čijem čelu je Rasim Ljajić, potpredsednik Vlade:

– Danas u 15 časova održaćemu prvu sednicu organizacionog odbora. Njoj će prisustvovati i članovi porodice i zajedno ćemo doneti odluku o datumu i vremenu sahrane – potvrdio je Ljajić za “Novosti”.

DAČIĆ: ISPRAVLJAMO NEPRAVDU PREMA JOVANKI BROZ
Premijer Srbije Ivica Dačić izjavio je 
da smatra da smrt Jovanke Broz predstavlja odlazak jednog, poslednjeg istaknutog, možda i najboljeg svedoka istorije bivše Jugoslavije.

Premijer je kazao da je Jovanka dugo bila izložena progonu i da su istorijske nepravde počele da se ispravljaju tek, na žalost, u poslednim godinama i danima njenog života.

„Mi kao Vlada Srbije smatramo da istorijske nepravde prema njoj treba da budu ispavljenje i time što će biti udovoljeno njenoj želi da bude sahranjena pored ili u blizini supruga Josipa Broza Tita“, rekao je Dačić.

*********************************************************************************************
PROČITAJTE JOŠ
Tad je Tito poslednji put poljubio Jovanku
Vino sa Korčule za Jovanku

Poslednja vest: Jovanka Broz biće sahranjena u Kući cveća | Društvo | Novosti.rs.