ГУБАРИ / Александар Лукић

Сакривени за чворовима шумског дрвећа,

насади губарових јаја. У руци носим

алуминијумску кашику, и емајлирано лонче.

Читава школа, мој четврти разред

организовано наступа у сакупљању

губарових јаја.

Кашике стружу са коре дрвета

мале насеобине јаја.

Као да захватамо из чиније сутлијаш,

кашике пресипамо у лимено лонче, а потом

јајашца заврше у огњу логорске ватре.

Несрећна јајашца пуцкетају

поспешујући пламен. Јадна јајашца ситна,

једва да су херпес са дечакове усне.

Строга учитељица – вергл  васпитног система

из душе своје вере – након револуције командује.

Када се посао окончао, наставни кадар

се стиснуо уз јагњеће печење натакнуто на ражањ.

Пљувачка им је већ из устију избијала по ивици усана.

Чекали су гозбу ин виво, у природи окупљени око

руменог печења, седећи на трави.

Наша учитељица је за неким буквиком возила бицикл

са подигнутим ногама у ваздух, притиснута обнаженим телом

наставника физике.

Ватра је тињала лагано, а ја сам свој лонче

са губаровим јајашцима просуо по жару.

Та музика пуцкетања ситних јаја,

мени је представљала добру грађу

за једну велику наступајућу књижевност.

 

 

ДАР МАР – МЛАДЕ ИСКУШЕНИЦЕ

 

Девојачки кловновски нос тог октобарског јутра

окупан сузама пред мајчиним гробом

светлуцао је жешће од пламена

мермерног споменика подигнутог за вечна времена.

Прапорце сувог семења клатио је ветар

уз ногу ожалошћене цуре. Тек штуре

су мисли у тренутку биле те кћери

кад се затекла пред гробом сама.

Једва празан вагон скрајнут на крај колосека

железничке станице – без панике нек буде

твоје срце девојачко, овај пут празном вагону

приличи то место у запећку.

Уосталом зар ствар не стоји слично

и са упокојеним уоколо по гробљу?

Такав је обичај код већине хришћана.

Кад осетиш глад журиш да се наједеш,

а кад се преждереш, кукаш за часом док си био гладан.

Лепа искушенице, скорашња скрамо гробљанског

огледала, кад бих имао снаге да ти приђем и кажем:

Не претеруј узалудно у вери, окрени се око себе.

Гледај какво је чудо живот. Чежња за животом.

Искушенице млада обнављај свет.

Сети се живота свог, најбољег од свих поклона

датог човеку од рођења до смрти да га прима,

владај около са њим.

Та, никакво гробље неће оживети!

Обриши кловновски нос белег божији,

већ је време да пођеш пут куће – јесен послује

у природи, ослушкуј како кестенови славе

падају по земљи уз пут.

 

ЛеЗ 0004726    

Један коментар

  1. Vladimir Jaglicic

    Песме су веристички снажне,како ја мислим. Пропуштена је, можда, прилика да се, у првој песми, оде ка симболу, јер је „физичка“ потка одлична. У другој песми је, можда, дидактичност саветовања на таквом месту као што је гроб матере, спорна.
    Понајвише ми се, до сада, у Александра Лукића поезији, допала песма „Трешњев топ“ – о том изненадном израњању. За њу, после више читања, мислим да је антологијска.

    В. Ј..

Постави коментар