АНТОЛОГИЈА КОЈА ТО НИЈЕ / Александар Б. ЛАКОВИЋ

Антологија косовско-метохијске поезије 1960-2010, приредила Даница Андрејевић, Књижевно друштво Косова и Метохије, 2012

____________________________________________________________________

Фотографија из циклуса „Резиденција“: Једно заклања друго. (Заједнички снимци, Ивана и Мирослава, Звижд, мај 2013)

1.

(„Првоборци“ као критеријум)

Треба одмах рећи да постоји известан неспоразум са насловом саме антологије. Ако је то географско-регионална „антологија косовско-метохијске поезије“ онда би она подразумевала и песнике других националности. Затим, ако се, претпостављам, односи на стварање на српском језику за поменути период онда су требали партиципирати својим квалитетом и песници исламске вероисповести Алија Џоговић и Исмет Марковић, ако је већ песник Фехим Кајевић, условно речено, брзо напустио простор Косова.

Спорни су и самонеиспоштовани антологичаркини критеријуми ко је све имао „привилегију“ бити уврштен у њу односно да су „косовски песници“ – „рођени на Косову … већи део живота провели на њему … стекли афирмацију на том тлу … посвећени косовском опредељењу“. Дакле, нису стекли право, што, додуше, антологичарка са жаљењем признаје, на пример Алек Вукадиновић, Момир Војводић, Слободан Марковић, Божидар Милидраговић, Ратко Делетић, Јованка Вукановић, Мираш Мартиновић. И не само они, већ и Велимир Милошевић – додајем, јер су наводно „афирмацију стекли“ на неком другом тлу, иако су сви свој књижевни рад управо започели и песнички се формирали на тлу Косова. Ако би се овакав неприродни принцип применио, онда би српска књижевност имала проблема да присвоји Црњанског, Растка Петровића… А, још уже гледано, ни Ниш, Милановац, Чачак, Вршац, Топола, Бранковина, Аранђеловац не би требали да славе Миљковића, Настасијевића, Диса, Попу, Домановића, Десанку, Данка Поповића. По тој инерцији одрекли бисмо се и Тесле, Пупина… И себе на крају, вероватно.

Међу побројаним, очито је да су свој песнички таленат и зрелост осведочили на Косову Ратко Делетић, Јованка Вукановић, Мираш Мартиновић, Слободан Вукановић и Душан Николић (последње побројани песници су по две-три песничке књиге објавили у приштинском „Јединству“). Они су или рођени на Косову и Метохији или су живели и радили на њему, мада од четрдесет и три заступљена песника једанаест немају место рођења на косовском тлу. Као недоследност наводим податак да генерацијски близак Делетићу, Бјелановићу и Вукановићу (више), а Мартиновићу и Николићу (мање) јесте песник Светислав Влаховић једини од њих присутан у антологији, али значајно мање присутан на Косову од њих, и животом и књигама. Генерацијски низ је искидан на још једном примеру, јер уз Златановића и Вучковића, недостаје Божидар Милидраговић.

Затим, зар има у српској историји песника посвећенијег косовском миту од осведоченог песника Момира Војводића? Али га у „антологији“ нема. Уз њега је био и Ратко Делетић са косовским митом као стожером и сохом његовог певања. Иначе, да подсетим, „косовско опредељење“ је кључна синтагма у Андрејевићкиним „уводним напоменама“.

Морам поменути своје изненађење и необјашњивост да нису уврштени песници Радомир Димић, Душан Вујновић и Милош Ђорђевић, који испуњавају све антологичаркине критеријуме.

Затим, антологичарка на место родоначелника модерне српске поезије у јужној покрајини (не)оправдано уводи песника Владету Вуковића уместо Рада Николића.

Још једна недоследност антологичаркина у вези са именовањем антологије јесте њено опредељење за песнике „који су се афирмисали након трагичних догађаја и оне који припадају косовско-митровичком кругу или региону средњег Косова где и даље живе нашу и своју несрећу“, јер укупно их десет тренутно живи на Косову. Па, зар је за учлањење у антологијски избор битан „првоборачки“ труд. Зар још једна сегрегација и подела међу писцима, према пореклу и месту живљења. Иначе, овакав је разделнички став присутан већ дуже време на тлу Косова и Метохије и који је убрзао његов губитак. Све је чешће у употреби термин косовски и Косовци (двоструко чешће се у уводнику користе од речи српски), што је и вокабулар тренутне власти на Косову (приштинска власт српске средњовековне манастире и цркве званично ословљава косовским). Некада, подсећам се, пре мање од сто година, овај се регион звао како и треба – Стара Србија, и на тај начин јасно и недвосмислено објашњавао шта тачно означава.

Дакле, књига пред нама и није антологија поезије која се ствара на српском језику на Косову, већ је зборник, алманах или летопис књижевног друштва Косова и Метохије. У прилог томе јесте и информација која је кружила међу српским писцима са Косова да је предуслов да се уврсте у „антологију“  учлањење у поменуто удружење, мада је оно везано за УКС чији су давнашњи чланови већина неуврштених и поменутих песника. Можда је издавач омеђио и ограничио антологичарку, мада књижевност никада није имала границе, нити је било какве међе поштовала.

Али, изостанак поменутих значајних српских песника може се посматрати и из другог угла. Наиме, антологичарка тврди да „могли смо губити државе, и губили смо, могли смо губити и градове, и губили смо, али нисмо смели изгубити језик и песму … Запоседнути хронотоп Косова, међутим, није изгубљен, док је у уметности и свести српског народа“. А зашто се онда, без нужде, одрицати најуспешнијих песничких гласова изниклих са тла Метохије и Косова? Штавише, овим кораком, који понавља антологичарка Даница Андрејевић, иде даље. Иде даље од Тачија и Хајрадинаја који су, противно праву и правди, „привремено запосели“ завичај српских писаца, не одричући косовску завичајност ни Новаку Ђоковићу. Док антологичарка неуврштеним песницима укида право на књижевно-географску завичајност.

Наиме, неуврштени песници нису много изгубили, али је нажалост изгубила антологија која је то могла бити. Да су и ови неуврштени песници, као и неколико других, заступљени уместо неколико „песника-првобораца“ којима овде није било место, онда би то и била антологија, и то антологија квалитетних песника и песама.

Недовољна заступљеност песника са косовског подручја у антологијама и изборима српске поезије, не може бити оправдање за овакав антологичаркин осветнички принцип.

Не могу да прихватим зашто је „антологија косовско-метохијске поезије“ потценила и омаловажила укупну српску поезију са Косова и Метохије, уместо да је још више афирмише пре свега квалитетом, јер то она и заслужује. Узгред буди речено, штампана је уз облилату подршку „Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију“, претпостављам у најбољој намери мецене, али истовремено потврђује да се често, највише одмаже, када се наводно помаже.

„Са пијететом и жаљењем“ морам, закључити да „зборник удружења“, не да није антологија српске поезије са Косова и Метохије, него није ни замишљен да буде антологија, иако се тако лажно представља.

Још један проблем ове антологије која то није, јесте преузимање песама из ауторкине претходне „антологије“ која се тицала од 1960 до краја века, тако да је већина песника, нарочито оних који припадају млађој или средњој генерацији, фактички без очекиване и предвидиве еволутивности. На тај начин су грубо оштећени и уврштени песници и сама књига, али и укупна српска поезија која се ствара на косовском тлу. Заиста сам запрепашћен да антологичарки није стало да њена антологија буде што боља и квалитетнија, продубљенија и самосвојнија, већ да површно, немарно и брзоплето сачини свој избор. Зар је могуће да је антологичарка и против изабраних песника, а не само против песника који самовољом антологичарке нису уврштени.

 

2.

(„Власници бивше среће“)[1]

 

Што се садржаја антологије која то није тиче, намеће се утисак да је избор песама већински неуједначен и неадекватан односно не одговара тренутном чињеничном стању и квалитету њених одабраника, што би требао бити основни задатак сваке антологије. Песници су у извесном смислу потцењени изабраним стиховима, јер генерално нису приказани у оном свом особеном и очекиваном и заслуженом обележју и у пуном светлу, изузев зачетника српске поезије на косовском тлу Владете Вуковића, Радослава Златановића, Лазара Вучковића, и њихових настављача Радомира Стојановића, Даринке Јеврић, Радосава Стојановића, Слободана Костића и Сунчице Денић. У овом случају реч је о песницима са бројним успешним песмама, па било каква селекција њихових песама није толико спорна.

Међутим, са задовољством сам  у књижевној периодици читао, а и раније писао о, колико се сећам, много вреднијим стиховима Благоја Савића, Милице Лилић, Миодрага Ивића и Драгише Бојовића, који се, нажалост, не могу пронаћи у понуђеном избору, а требали су, по свом досадашњем и неспорно осведоченом квалитету, бити ослонац сваке антологије српских песника са Косова и Метохије.

Два песника који су захтевали другачији третман и који су требали побољшати укупни утисак Андрејевићкине могућности антологије која се није остварила, јесу пре свих Милоје Дончић и Славиша Миловановић. Песник Дончић, с разлогом познат и ван простора Балкана, припада оним песницима-посвећеницима теми и језику, који пишу искрено, исповедно, из дубине свог бића, као да одламају громаде од свог сопства, али се нечесто загрцне императивом да на ироничан и\или саркастичан начин изнесе поруку, као што је пример у изабраној песми Протеза за српску историју. Дончићева представа у књизи пред нама не одговара његовом песничком достигнућу, јер су његове изабране песме неуједначене, што, иначе, морам признати, и јесте одлика његовог стиховања, али се никако није морала допустити у суженом избору. Након неколико учешћа у изборима и панорамама недавно је песник Славиша Миловановић објавио две песничке књиге. Поред антологијске песме емоција Одлазак из Пећи, уврштена је, неоправдано, боемско-пародијска Пијана песма, која уопште није одлика Миловановићевог завидног певања, штавише она је један од његових експеримената, као и права супротност његовог необично вредног песничког исказа. Једино је Песма о Симониди издалека наговестила његов еруптиван, вишепотезно-потентан, надреалан и постмодернистички поступак, згуснут, вртоглав, занеобичен, зауман и до експлозије пренапрегнут сликовито-рефлексивни дискурс. Ова два песника уз оне писце средње и млађе генерације за које сам упозорио да нажалост нису адекватно презентовани, требали су, уз оне песнике одговаравајуће представљене, бити не само пријатно изненађење, него и језичак на ваги у вредносном систему тзв. „косовских песника“. Требало је имати мало више осећаја и мере, што је и Островски захтевао и истицао као парадигму сваког књижевног остварења.

Антологичарка је највеће пропусте у селекцији правила приликом инсистирања на „косовској опредељености“ код песника са делом скромнијем и по обиму и по квалитету. Наиме, када су историја, легенда или мит песнички (под)текст, онда је нужно опесмотворити га, а пуко репродуковање поменутих тематских упоришта није песма, већ само њен неуспешан покушај. И што је супротно од антологичаркиног Јунговог цитата да архетиповима песник даје индивидуални карактер. У изабраним стиховима је опречно и нема потврде да право певање зависи колико од опеваног, толико и од певача. Косовски мит је необично снажан и моћан, непредвидљив и недокучив, који с времена на време препокрије и обележи сва наша трајања, те на њега као стожера нашег национа и треба полагати пуну пажњу, али само када то завреди, јер се према тако великим темама морамо опходити са дужним поштовањем. Увек. И у уметности, нарочито.

Са извесним жаљењем констатујем да песници Александар Деспотовић, Љубомир Поповић, Србољуб Тасић, Стоиљко Станишић, Мирко Жарић, нарочито Даринка Вучинић, (и не само они) су више навика оваквих сумирања „косовског стиховања“, него права потреба или важан оријентир или беочуг, данас када аутентичних српских гласова изниклих са косовско-метохијског поднебља има у завидном броју. У ту групу треба убројити и Жарка Кољибабића и Љубишу Рајковића Кожељца, који је презентован следећим назови стиховима: „Похрлили су да виде ту нову певаљку\ У „Разводу брака“\ За коју су чули\ Да момке грли ногама\ Да јој груди стоје\ Као противавионска артиљерија\ Она би издржала и редаљку“.

На основу Андрејевићкине селекције уочава се да листа непотребних учесника и почетника није закључена. Сведоци смо сувишних, иако млађих изабраника и њихових прочитаних стихова (Валентина Питулић, Миломир Јовановић, Миодраг Милуновић, Зоран Пиљевић и Видосав Арсенијевић), према којима је књижевна критика, у оваквим приликама, болећивија и попустљивија. Узорак је заиста мали, али, који су потпуно убедљиви у наивности („Ноћима\ Долази\ Страхињићу Бане\\ Прича\\ Чини се\ Страшна\ Опомена\ Окива ноћ“), у почетничкој грубости у организацији стиха („Цветовима\ Божура\ Са глувог поља,\ У очном дну\ Што оста“), у ланчаној конфузности („Чекам и ћутим\ Ал ништа зато\ Само да дође\ Задњи час\ Да ме не прође\ Барем он црн\ И да не вадим\ Из пете трн“), у незграпности („Свићу овнујска јутра\ Реке по тепиху од руна,\ Топле као Неродимка\ Увиру у ноздрве непреболу.\ Поломих хрскавицу стиху\ Да извор саградим“), у понуђеној беспотребности и несврсисходности („Требало ил’ није време ко без себе\ Ужурбано клечи дане да сустигне\\ Да л’ чују се звона замивеног јутрења\ Мисао се буди из греховног сна“).

Нажалост, на основу одабраних стихова очито да нам антологичарка жели саопштити да је присутан замор песничког материјала и све већа просечност без очекиваног успона код Новице Соврлић, Ранка Ђиновића, Драгана Ничића, Зорана Николића, Зорана Недељковића, Милана Михајловића, који, судећи по антологичаркином избору, нису успели да на виши ниво подигну меру висине песничког гласа и песничког промишљања. Међутим, озбиљно питање је да ли је такав статус свих поменутих песника у реалности или нам антологичарка прозване песнике погрешним одабиром стихова представља на лажно негативан и неодговарајући начин, што заиста није прихватљиво, нити је то очекивано.

Иначе, изненађењима никада краја када су у питању антологичарка и њена антологија. На другој страници антологије која то није пише, веровали или не – Copyright  Danica Andrejevic, 2012, што значи да је антологичарка и издавач и власник ауторских права, па и изабраних песама. Заиста се питам, да ли је и такав, претпостављам, препотентан немар потребан.

Затим, антологија која то није, нажалост, врви од бројних словних грешака. Готово да нема одабраног песника код којег не уочавамо наведене, сасвим непотребне и недопустиве пропусте. Чему таква неодговорност, исхитреност и површност, независно да ли припада издавачу или селектору.

У прилог таквог става о недовршености и ефемерности „антологије косовско-метохијске поезије 1960-2010“ довољно говори и сам податак о месту где столује издавач (мислим на Књижевно друштво Косова и Метохије), које нисам оправдано евидентирао у поднаслову импресије, јер се у књизи помињу два града – Београд и Косовска Митровица, па је, тако, забуна, и на крају, заиста употпуњена.

 

ЛеЗ 0004739        

 

 

---

[1] Наслов романа Данила Николића, који се у својим делима често враћао завичају – Метохији или ближе Пећи и њеној околини, као што је то чинио, баш и у „Власницима бивше среће“.