Страх…Фаникин петао (Б. Тукадруз)

СТРАХ (обузимао ме је огроман страх, као
каква нааследна болест) на мрачним местима. Зазирао
сам од ноћи и непознатих звукова, као и од оних нејасних
тајанствених шумова налик на кораке ухода. Што сам дубље раскидао са илузијама и ронио у сећања, у огромност прошлости, страх је растао и паралисао ме, поготову у време ноћних олуја. Најстрашнији је био
уображени страх који је дуго, можда неколико година, био мој неуморни пратилац.
Исти такав страх сам доживео у детињству када сам пролазио крај кућа оних злих дечака Ш.- ара, који су имали великог пса зељова. Излазили су са тим псом када сам ишао у госте код ујака и тукли ме без разлога и повода; ударали су ме по лицу, по глави, по очима и слабинама, све док не бих вриснуо и док мој ујак не би зачуо моју запевку и потрчао да ме заштити.
Разбојници су бежали са својим зељовом у двориште и скривали се испод неког дрвљеника.
Бојао сам се проласка крај капије тих дечака разбојника, силеџија, бојао сам се њиховог зељова; јер они су били спремни да напујдају пса на мене.
Постојао је и један петао – разбојник, “Фаникин петао”, нападач, скакао би ми на главу, кљуцао ме и гребао, ударао крилима, када смо ишли у ујкин воћњак да беремо смокве или крушке караманке.
Добро упознати себе, значи, можда, упознати голем страх, страх од смрти…
Пусто село, аутобуска станица. Аутобус је каснио; можда се покварио? Заустављам неки ауто. – Можете ли да ме повезете? – Да, буразеру, али има да платиш цену аутобуске карте. Поред тога што сам платио
вожњу, морао сам – приде ради – да слушам и “брачне јаде” непознатог возача. Човек је, рече, родом из Великог Села, а жена му је са Косова. Жена га је напустила, “из непознатог разлога” и отишла да негује
“неког свог парализованог стрица, попа, у неком сеоцу крај Новог Пазара”.Рече да ради у некој фабрици пива у Минхену, и да зарађује “преко девет иљада”, али понекад ради више од четрнаест сати дневно. И прича ли човек даље, да му је “жена одвела сина на превару. Довела је неког свог брата да јој у томе помогне. То је директор неке задруге и идиот своје врсте. Тај је удесио преко својих пријатеља да моја жена добије диплому трговачке школе, иако је никад није ни видела…”
Причао је даље:” Жену ћу да убијем неком гвозденом палицом. Отићићу у то село где живи и негује тога парализованог попа, не сам, него са мојим добрим другарима, сачекаћу је у неком шумарку; ако ми се успротиви,
тешко њој! Стрпаћу је у гепек, па пут под ноге што кажу, правац Пожаревац! И онда ћу написати кратко писмо: Или ми доведите синчића или она неће да постоји!”
Најзад, крај путовања;хвала Богу. Варош Кучево.
Хвата се први сутон; на корзоу врви од девојака…
Срео сам Стару уметност у сутон, на путу према Библиотеци: била је у другом стању, трудна. Прошла је крај мене без речи. Очи су јој имале неки неодређени израз, очи животињке која се враћа у свој лог. Тај поглед је, чинило се био тако туп…
Стара уметностће се породити ускоро; родиће чудовишта.
Барабе барабар.Стојала је група испред Робне куће, гласно се смејала; неко је одваљивао вицеве? Лоренцо Великодушни, Злопоглеђа, Николас, П. Пришао сам им; театрално смо се поздравили. – Па, где си ти? Ја мислио да си већ у рају?! …Тако се важне ствари одвијају, а тебе нема!
Варош доживљава своју секси – ренесансу, тоне ко Рим у огањ сладострашћа, а ти тамо читаш Давидове Псалме или Павлове Посланице!…Ејј, дижи руке од теологије; не живи се стотину година!…
– Погледај ону секу у белим панталонама…Четрнаест година, а растура се, чоче, боље од Шангајки…
– ….погледај ону у жутој блузи, тринаест и по годиница, а нека ти се Николас исповеди!…
Затим су се Николас и Лоренцо окомили на Злопоглеђу. Он је, доиста, био смешан, ко страшило.
Натакао је на главу неки бели препотопски шешир, испод кога се нису виделе његове лепе плаве очи…
Ето, то је тужно. Окренуо сам се и махнуо им кад су ми довикнули да пођем са њима у Бачину кафану. Зашто тамо? Тамо би било тескобно ономе што је надолазило у мени, новој уметности, новој мисли…
Стара уметност и стари свет не траже жртву.
Нова уметност ме је повела узбрдо, у маглу.Видео сам оне који су некада имали књижевних амбиција, уметничких претензија, али су били отровани, угушени и сахрањени – од фатума паланке или од старе уметности? Спарушили су се као цвеће које нико више не залива, које се никад неће расцветати у својој својој лепоти. Ето, то је тужно.
Минут ћутања у мраку за покојну стару уметност!
Ћутали смо подуже у мраку испод високог дрвећа покрај реке; нисмо могли да видимо лица једни другима, па нам ћутање није пало тешко, није нас учинило смешним. Јер ми смо се много бојали тога, да не испаднемо смешни!