РАЗВИЈА СЕ МАГЛА, РАЗВИЈА / Бела Тукадруз

Мирољуб Милановић, књижевни критичар и приповедач; живи у Петровцу на Млави, као проф. у пензији (снимак Бела Тукадруза, 2011.)

 

 
Развија се магла, развија, као некад спролећа, у Хипербореји, када сам седео на балкону мојих рођака (сада, када ово пишем – покојних, који су умрли без порода, али не и без наследника), и удубљивао се у блиске брегове на јужном хоризонту вароши.
Престао сам да одлазим у завичајну варош, оног тренутка, када је умро човек који ми је био више од рођака, скоро отац, веома благ и душеван човек, не нарочито причљив; миловао ме је својим смиреним и благим, сетним погледом, у коме никад није угасла туга за његовим близанцима, које Бог узе неколико година уочи мога рођења, скоро у једном дану. Своју очинску љубав према изгубљеним близанцима пренео је на мене, као и његова жена, или његова ташта, душевна старића, која оде Богу на исповест годину дана након моје матуре,
након што сам напустио завичај и отишао на студије. Надживео је и ташту и своју жену; преминувши у дубокој старости. Очи су му постајале некако сузне приметио сам то путујући с времена на време да га обиђем, обилазећи га све до последњих година његовог живота. У тим сузним очима блистала је неописива и страшна надмоћ судбине…
Никада му нисам однео цвеце на гроб, ни припалио свеће; остао сам му дужник за сва времена. И свим члановима његовог ишчезлог племена, заувек усидреног на варошком гробљу: његовим близанаћима, његовој ташти и покојној жени, али и вароши у којој сам одрастао и завршио гимназију и завичају који се у мене утиснуо за сва времена својом рељефношћу, својим чудесним резбаријама, арабескама и мелодијама, као жиг утиснут усијаним гвожђем…

_________________ (Из прашњавих рукописа)

 

ЛеЗ 0004733