Čurljanjis / Vinaver

Posle tolikih lutanja, ne znam kog. već, osećam izmenjenog Čurljanjisa. Njegova vizija nastavila je da živi u meni.

Ja više ne znam, čak ni u koliko je Čurljanis — slikar. Još jedan tako, koji možda nije slikar, ali koji se dočepao platna i umeo da se posluži bojama, linijama — živeo je u mome mozgu.

Koliko je mene vijao Gistav Moro, i koliko sam ja i sebe i njega mrzeo kada je on najzad zavladao nekim centrom u meni. Kao da je neprijateljski vojskovođa ušao u glavni stan, sve ostavio po starom, ali upravljači levoga i desnoga krila dobijaju zapovesti, za koje znaju da su kao od zlih volšebnika. Oni moraju da izvršavaju zapovesti, jer su i pečat i glasnik oni stari. Sve ono spoljašnje — staro. Neki formalizam ubija njihovu intuiciju. A oni veruju vojnički, da je stariji:

spoljašni svet pečata i glasnika. Pa korak dalje: Činilo mi se da je neprijatelj prodro u moj mozak, ali da se ponaša onako, kako prilike zahtevaju, prilike ga stvaraju, podstiču, ohrabruju, preobražavaju.

Da, Moro je na kraju krajeva ipak veliki slikar, jer je morao, i pored svoje literature, da izvrši misiju. Moro je živeo u meni. Sve, kuda sam pošao, pretvaralo se u grupe, u grupice ljudi, heroja, izvora zrakova, utoka plamena. Uvek se masa obrazovala, u nekoliko žiža, koje su označavale napredak, dalje idenje maglina materije, koja se uobličuje.

Ja se godinama nisam mogao spasti obsesija Gistava Moro. Ja sam zamišljao sebi, da pravi plamen neki, ne sme trajati, da on ima da probukti bićima, a ne da se u njima zadrži, ukotvi, i okraljušti i oklopi. Kod Moroa sve: plamen i u plamenu plamen, ili sve: oklop i ispod oklopa oklop… Zašto da nešto samo sebi bude tamnica? Neko nemuzičko buncanje, ubijanje svakoga ritma, svakoga povratka. Bezličnost likova, jer su svi značajni. Sveopšti značaj i naglasak, i oreol i sve je samo sebi i onome oko sebe ukras. Nigde neke dubine, koja živi van svih tih bleštanja, ne kao kontrast, već kao nešto dato-nađeno, urođenik.

Mene niko ne može ubediti da je Moro bio muzikalan. Njegovo stvaranje je odsustvo muzike. On je čista vizualna vizija. Njega ništa nije nagonilo unutrašnjim ritmom da viziju da. Zašto je davao viziju? Zar nije dovoljno što je u nju gledao?

Ta nije bilo ni jednog šapata koji ga je razbudio i uveo u labirint, iz koga se izlazi, i zbog koga se i stvara (jer se stvaranjem hoće, kao putanjama, da nađe izlaz i spas). Nema kod Moroa: vremena.
Svi su heroji, svi su svetli ili mračni (njegov je mrak jedna crna svetlost) i svi večno u svemu prisustvuju. Jedno likujuće prisustvo. Jedna gozba, koja neće i ne može da se završi. Nikada niko sa nje nije odlutao, i pošao po varoši zlih volšebnika da sluša monotono hujanje molitava (a možda, ako se zadubi u šum: to je oratorium proklestava?) … Taj gozbeni Moro nije mi davao u neke časove da osećam da mislim, da obuhvatim duziku. Dakle ipak muzičan — jer ometa muziku?

Čurljanjis mi sad izgleda Gistav Moro, ali ne za zvukove, već za boje sveta. Jeli i on neka literatura, neka naivnost, neka obsesija? Već takoga davno nosim u mozgu. On ćuti, i tek odjednom, u trenutku, ja znam da je on našao sve odgovore. Ja ga se setim i poletim njemu u susret, tamo kod Pokrovke, gde je sav, u nekoliko sala … Možda će i o tome E. T. A. Hofman pisati rasprave: uticaj Čurljanjisa na revoluciju. Teza je vrlo prosta:

Čurljanjisove slike su zatvorene u dve sobice pesnika B. u Moskvi. Njih ne vidi niko, o njima se izgubio trag. Dakle E. T. A. Hofman dokazaće, da je tako moralo biti. Sile, koje su radile za revoluciju zarobile su Čurljanjisova platna, sakrile, učinile nedostupnima. U dobu kad su i najmanje galerije otvorene, kad su zbirke Ščukina i Morozova narodno dobro, kad se Matisi i Gogeni iz raznih privatnih kolekcija, grče i obnavljaju nekim novim talasom pred proleterskom novom publikom, samo Čurljanjis, kao galija dinamanata u moru, kao Ariel pred dolazak Prospera — dalek je, nedokučan, zarobljen. Samo je nas nekoliko znalo gde je. Možda će E. T. A. Hofman da pronađe i legendu o zaveri onih, koji su ljubili Čurljanjisa … Njegove su slike pune ponavljanja, koje tek, drugi put, postaje svesno prvoga puta, i hiljaditi put sazna, da je i pre bilo. Neki povratak u sebe: neke zmijolike zvezde, neke iskrivljene perspektive koje se možda potpuno i ne ovaploćuju, jer, zastale, znaju, da će se sve krivo ostvariti. A ipak, moraju bar napomenuti da su tu… Neka mora modra, plava, crna, rumena; sunca sa zracima kao strele, kosmičke životinje, bezdani; ogroman plašt atmosfera; oblaci, zmajevi. I sve: opet to u tome. I sve: opet to van toga. I sve: zaokrugljeno, umotano nekom simboličnošću, koja je sva muzika.

Čujemo — govore slike:

Svaka je stvar simbol, jer se može ponoviti, u višim, u nižim regionima — i tu, pred nama.

Jedno isto, a evo ga (kao da je zvuk) u nekoliko mahova — jer traje, jer je smisao njegove vidljivosti da — traje, a ne da se samo vidi. Sve može da bude hiljadu puta i ni jednom, i vidljivost samo je slučajno razapeta preko predmeta. Ne može se ona izbeći prelaženjem na drugi predmet: eto opet onog prvog… U stvari: muzike nema, oduzeto nam je čulo sluha i ide se na to (idu blaga samilosna božanstva na to) da nam preko vidljivoga saopšte, šta je to muzika.

Nijedan predmet nije definitivan u svojoj osami. On samim sobom može da naseli celu vaseljenu, uvek isti, ili izvijen, ili izvučen, ili uponoren, ili venčan sa zracima, ili bled od senaka koje padaju na nj bog zna od kuda.

I sve taj jedan, za oko, predmet. Jedan predmet sam, bez ponavljanja — to je ironija, ludilo, kikot, da, jedan predmet: to je nelogičnost. Zašto jedan, kako jedan? On se ponavlja i ne menja se. Tada tek znamo da je jedan. U stvari melja se (kad se nešto promeni) samo njegova misao. On je sve stalno on, ali kroz svoju sopstvenu muziku ostvaren. Zato se periodično pojavljuje, i periodično ga nestaje, i u svim visinama, i ispod nekih mostova, i u samome suncu, i u trakama meseca. Trakama meseca: jer je mesec: i okrugao, i srp, i osenčen, i u trakama: jedne ispod druge. I sve je to mesec, sukcesivno, uzastopno, na jednome platnu… Predmet razvija samoga sebe, da bi mogao živeti, on kao da zvuči, jer, da se ne menja (ostajući ipak osnovno isti) on se ne bi primetio … Da, ima i toga: dalekog, jedinog, nenaslućenog i čiji je užas u apsolutnosti. Mi naslućujemo da su oni: Jedno. To jedno to. Tamo — možda Bog? Ona svetlost vijugava i koja se odbija od nečeg, pa pada, ali nema kroz šta da se strmoglavi, nema svoje atmosfere, svog etera — i nastala je tako, u nesvršenom luku? Bog? …

Sve nije u postojanju — sve postoji. Treba samo videti odjednom, sve emanacije, sve aspekte, sve izglede. Eto, to je Čurljanjis, to je Čurljanjis, koji kao da uči: mi vidimo nešto kao jedno, zato, što, naporom neke svesti, mi, u isto vreme odbacimo ono, što to jedno ponavlja i opet ponavlja. Mi smo i suviše sintetični, i suviše utisaka odbacujemo, da bismo dobili jedan jedini. Da bismo došli do saznanja o jednome, mi odbacujemo urođenu mnogostrukost. Ono, što nije jedno (a ničega nema što bi bilo jedno — sem — Boga), dakle svaki vidljivi simbol, okružava mene, čoveka i zahteva da bar čovek, da bar duh — bude jedno. A duh se zlokobno, kao klatno, klati od jedne tačke do druge tačke. I ta prava tačka, i ta druga tačka dokle se zavitlao duh, obe te granice duha, samo su razni vidovi nečega istoga. Klatimo se od krajnjeg pojma Čurljanjisovog sunca: to jest od trake zelene, do drugog krajnjeg pojma sunca do rumenog mora.

Klatimo se od jednog pojma drveta: od nečeg što je kao crni i neobuzdani koren koji traži stvari da ih pohvata, da drugog pojma drveta: do zelenila neke beskrajne sreće u lišću. I u tom klađenju od pojma do pojma, mi smo sve još u oblasti jednoga istoga predmeta. I mi gubimo osećanje dobačaja i odbačaja, osećanje svakoga: iznad i ispod.

Mi postajemo trajanje, čiji je pesak svet predmeta, nošen, vitlan, prkošen vihorima kozmičkim, i utišavan, blažen, spasavan milostivim umirenjima nirvane. Ne treba nam više Čurljanjis, koji je najpre bio naš veliki duhovnik, što uvodi u misteriju. Posle Čurljanjisove misterije, mi smo se promenili, i ona nam je postala izlišna … Pa sve zaboravimo, i odbacimo sve to saznanje, i dok se nije vratilo (jer se vraća) gledamo opet Čurljanjisa…

Zašto E. T. A. Hofman ne dopušta da se ta platna gledaju u olujama revolucije? Mora revolucionar imati veru u čvrstu materiju, koja se lomi, koja se sastavlja i rastavlja. I mora verovati u čudo svoje ličnosti, u opravdanost njenih pokreta a Čurljanjis uči, da ti pokreti nisu prvi, i da nikad niko nije učinio prvi pokret

Revolucija izlazi iz nečega, lomi jedno Da je svaki pokret, ulaženje uvek kao ono zvuk samo Jedno novo

I da: Nema … Spasa … nema oslobođenja.

________ Izvor: Projekat Rastko : Stanislav Vinaver:Gromobran svemira  : http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/svinaver-gromobran.html#_Toc1905732

 

 ЛеЗ 0004731