О д з а б о р а в а ј ач и (Седеф)

 

Те празне године застоја у студирању, промискуитета и слободе друштво није више знало шта са собом. Били су необични и чудни и пролеће и лето и јесен и зима. Нова лица, доколица, кафић “Ренесанса“ у  једном приградском насељу. Мешали су се међу собом у неподношљивој досади и тешко је било растумачити ко је и колико дуго коме деовјка, а ко младић. Другарства су се хладила и усијавала, али је све у свему владао потпуни кич.

Снежана је волела Банета, али Бане није смео да озбиљно воли њу. Сувише је дуго трајала та страствена веза, да га његови не би упозорили на пристојност и запретили да ће га силом  оженити по своме добром приликом. Наравно да је веровао да је премлад за тако нешто. Али за догађаје у Липовачкој шуми који су оставили трага на његовим коленима, сви су знали кад им је раструбила његова девојка за “те“ ствари, па је стигло и до родитеља…

И зато је, у том истом друштву, изабрао варијанту полудружења са једном плавојком. Клео се Снежани да је воли, али да ће их његови родитељи свакако раздвојити ако то одлуче, јер он нема петље да им се супротстави и нечега се одрекне зарад љубави. Знала је то сирота Снежана. Већ озлоглашена, али неприкосновена. Могла је да скине сваког, баш сваког фрајера, у сваком друштву. Можда ни Банету није било свеједно. Али, сама помисао да остане без аута, лове, излазака, цура, летовања, зимовања била је довољна да га охлади.

Снежана је умирала од љубоморе. Кад је год хтела могла је Банета да одвоји од плавуше и поведе до Липовице. Али ништа више.

Постајало је свима отужно да се бакћу њима, те се ускоро прешло на нови проблем. Малолетна Декијева сестр апочела је да се опија и заљубљује у извесног радника, који се ту нашао сасвим случајно, иначе из суседног насеља. Љакси се такође зателебао и постао редован гост “нашег малог миста“. Како и не би кад га ни родитељи, као ће се испоставити нису превише волели, а нашло се пристојно девојче да то разуме, поклони му  срце и, авај, више или тачније ниже од тога…Гоцили је успела да обрлати многе да је заштите од брата и сакрију њена одсуствовања. Враћала би се пред фајронт, док је време проводила по ћошковима са Драганом. Њен брат не би ни поверовао да се загледала у неког таквог, јер им је строга мајка максимално угађала од новца који им је отац слао из иностранства, остављајући јој децу с пуним поверењем на старање.  Она им је, пак, давала широк маневарски простор, уздајући се, на жалост, у њихово патирјархално васпитање, које се у једној опуштеној и изопаченој средини олабавило. релативизовало, омекшало.

Нико није могао да претпостави да ће тип склон пијанству малолетници направити бебу. Шок је био потпун када је Гоцили, немајући појма шта ради, побегла код Стојменових. Умало крв није пала, али су Шошкићи заташкали драму, невољко пристајући на свршени чин. Али, на овај или онај начин, пажња је била скренута са случаја “Снежа и Бане“….И то на дуже.

У ствари је сваки пар постајао случај за себе: Цеца и Ђоле, Биљана и Вјекослав, Нена и Деки. У стању некаквог расула. Сви ти мракови ће се брзо, а многи и прилично трагично распасти. Али то се онда није знало нити претпостављало докле полудетиње глупости могу да догурају и какве размере да поприме.

У некима од таквих хаотичних епизода, када је друштво мобилисало и родитеље на крупним проблемима као што су непланиране трудноће, па стрмоглаве женидбе, они који су испадали из тог зачараног круга држали су се заједно у свом “сплину“.

Заиста је било неко чудно време. Ретко се када погоди да буду матуре, па дугачки распусти, беспарице и кризе и да целодруштво тога лета, хтело не хтело, остане на окупу, у граду. Дани су пролазили споро, изласци у град се препричавали, о новим девојкама и фрајерима испредала чуда како би осталима расле зазубице. Врхунац доживљаја били су одласци на Аду Циганлију на купања.

Стецишта су била тамо где су родитељи били одстуни. Кад се врате с посла, друштво се само пресели код оних који су сами. Телефон је муњевито решавао проблеме те врсте. Али се догађало и да до вечери нема сусрета, јер маторци одмарају или измисле свом потомству неку корисну забаву као што је омражени рад, неко велико спремање, чишћење, окопавање воћки или цвећа.

Мили и Сањи се није учило. Око њих су били све сами матуранти,а пред њима дуго топло лето. Љубавни јади број један на листи животних проблема.

Неколико дана се спремао подвиг звани произивање духова. Код кога, како, када, утаначивало се у зависности од околности, а неколико пута је ова мистична сеанса морала бити одложена јер су родитељи, гости, неко већ, осујећивали све договоре.

За то време је Мила унапредила систем: уместо разбацаних слова и бројева азбуке по којима се вукла чашица лагано кажипрстом, направила је прстен у који је уписала и слова и бројке.

Договореног дана, кад су биле сигурне да ће сатима имати мир, пошто су спремиле грицкалице и освежење, јер је било ужасно топло и развучено као жвака и време и ваздух, све девојке заинтересоване за будућност хтеле су да сазнају шта их чека.

Замрачише огроман дневни боравак. Окупише се око округлог стола, ставише онај круг и у њега чашицу. Договорише се да призивају духове својих деда, прабаба, баба, омиљених тетака који су напустили овај свет, а сигурно су добронамерни и лако ће им рећи како су, како им је тамо где су и одакле виде шта њихове рођаке чека. Њих шест- седам, са витицама уплетеним у једно теме, овлаш дотакоше кажипрстом лагану ракијску чашицу и учини им се да се она покренула. Стресла. Одговорила је и ту су силу осетиле, могле су се заклети у све најсветије.  Спонтано одморише, подигоше прсте и оставише чашицу. Страшна их је језа обузела. Није им било свеједно.

Али време је неумитно текло и вратише се свом послу. Мила пожеле да сазна да ли су призвали деду, бабу, тетку; чашица се кретала од слова до слова исписујући реч или име Седеф. Лепог ли имена! Биле су сигурне да је дух стварност. Питале су га о себи и он је зајаукао: “Ана!“. На питање ко је Ана сазнадоше да је то његова девојка, а да је Седеф дух Аниног младића смрсканог у саобраћајној несрећи. Све то им је он исписао гурајући чашицу од слова до слова.

Иако су је упозорили да не гледа у огледала или стакла јер се дух може појавити у оном стању у којем је пострадао, Мила је управо прижељкивала да види ту сцену како би се уверила да дух говори истину. Мада јој се страх пео из пета и ледио срце. Ништа се, међутим, није догодило…

Снежани је рекао да се неће удати за Банета, да ће он бити давна драга успомена у њеном животу испуњеном сасвим другачијом љубављу, која ће је снаћи издалека. Биљани да ће јој брак трајати кратко и да неће имати сталног партнера до краја живота, Сањи да ће јој живот бити буран и неочекиван. Мили рече, тачније исписа “За седам година- Душко“. Боље да је убио него што јој је то рекао. Само што се није наљутила и послала све дођавола. Мало чека, зар не? Као Пенелопа још седам година! Није ово Троја.

Кад су отвориле жалузине, почеше анализу и распредање. Тумач до тумача, као да је сам Нострадамус дошао да им пророкује. Мили наденуше од тада надимак Пенелопа.

Њен се свет неочекивано срушио, толико је лаковерно поверовала своме духу Седефу.

Сан о срећи, обећања, лутрије, Африка- фрагменти стварности са њеним Душаном као да су били убачени у бубањ, а све добитке покупио неко други, док је она добила објашњење “покушајте опет и више среће у наредном извлачењу“. Била је очајна и бесна. Моћ сугестије пророчанства као да је с ње скинула у дугим годинама између сваку обавезу и одговорност. Сасвим се унередила. Живела је као очајник. Мењала момке, без раумишљања улазила у везе, проводила се, ни до чега јој није било стало…

Хтела је и факултет да напусти и нађе посао, сва воља је однекуд испарила као лако сагорљива материја. Све је изгубило смисао и кренуло стрмоглавце.

Да ли је безвољност била заразна или не, како се окупило, тако се друшвто већ до зиме распало. Парови су постали озбиљни, везе близу матичара. Околини је мање сметала неслога у забављњу од помисли да се неће крунисати браком, што је Милу и Сању збуњивало и чудило. Оне су, уосталом, у том необичном саставу, с којим су се зближиле само захваљујући промени адресе и стицају околности да их је Снежана препоручила свима пре упознавања, ту биле прави падобранци. Нису биле имућне, већ средњестојеће, не богате наследнице велелепне куће, него подстанари, једини капитал била им је духовитост и пристојне појаве.

Као снег, генерације су се разилазиле, а друштво копнило. Прикрадала се добро знана самоћа.

Кад си сам и ако си друштвен рођен, то је зависност. Мила и Сања да им проодице није и гужве, не би ни обедовале ни чашу воде попиле саме. За Милу је највећа траума по доласку из провинције на студије била усамљена кућица у којој је морала после предавања ноћивати сасвим сама. Самоћа ће као прави мамац сакрити кобна искушења.

Изгубљена у великом граду у којем није познавала никога, Мила је прихватала везе с полусветом. Тако је постепено и сигурно губила компас. Суноврат је само прикочио долазак њене сестре на факултет, она јој је само држала главу изнад воде. Мала непажња и Мила би се удавила.

Случајна друштва и пролазни људи лако су налазили пут до самотњака, који је остао без свога света и неповратно га изгубио. Уместо да се умеша у своју врсту, Мила је пала на дно. Пропали, гладни, неопрани чудаци из романескних брлога постајали су јој уддварачи и љубавници. Јутром се упристојавала у свом самотном дому, али би одмицање дана у њој стварало апсолутну равнодушност према себи, сопственој судбини и будућности. Изгубивши веру у срећу коју је дуго чекала и ткала, знајући да од младеначког сна није остало ништа, а да је живот свакоденвица са којом је изгубила контакт, Мила је запала у најцрње очајање. Падала је толико да су је њене жртве, њен плен штеделе и одбијале. Хтела је само да с неким подели самоћу.

На једној од слуајних станица на том путу примакла се богословима. Упознала је све и свашта, свакакве људе на овоме путу. Недостижне и оне чијих се врежа није успела ослободити. Осеећајући такву пустош да није хтела ни да пружа отпор замкама, стрмоглавила се у свој једини експресни брак, који ће потрајати само једно лето, од Видовдана до новембарских киша.

Своју је породицу довела до степена очаја у којем је и сама била. Једина светла тачка била је принова. Колико су њени родитељи пропали, толико је она од њих покрала најбоље. Та рођена пронцеза као да је с круном изашла из мајчиног стомака. Била је бела, дугуљаста и избирљива. Танкоћутна и брзо је и лако завладала срцима својих рођака. У очевој породици била је једвачек и остала једина, у мајчиној ће остати прва по свему.

А онда се у изгубљеном времену, храњено самоћом и очајем, остваривало пророчанство. Са случајним намерником изгубила је године, снагу и здравље, терана некаквом злом силом у његово наручје док му није на свет донела чедо. Рођено у кући њенога оца, толико је здравља остало у њој трулој и боној да своје младунче не препушта скитници и бескућнику. И опет, игром судбине, тим страшним ковитлацом немоћи ношена, нашла се са завежљајем у његовом дому, остављајући своје сироче баби и деди, делећи душу и срце надвоје. Живела је с пола душе, тачније, без душе, то снажније волећи остављено чедо, што је теже и страшније везивало новорођенче. Живот јој се претворио у отворену рану, без одступнице.

Није се знало где је страшније: иза или испред. Морало се спасавати што се спасти дало. Ухватила се посла, стекла и кров над главом, али се више детињег оца није могла ослободити. Ни на који начин. Испуњавало се пророчанство на које је заборавила “За седам година – Душко“.  Сасвим погрешан Душко…

Једнога дана после много, много лета Мили је њена распупела принцеза из очевог завичаја донела једну танку песничку збирку. “Седеф“. Стресла се и најежила, узела је књижицу са сребрним корицама у руке. Аутор, млад момчић, погинуо је бранећи завичај, али је за собом оставио поезију, коју је сабрала и објавила његова старија сестра.

“Поуздано знам. У другачијем поретку ствари, мој млађи брат би урадио исто.Ослободио би моја слова ексклузивности самоће и препустио их њиховој путањи..“- написала је уемсто увода аутора.

Та сила која је избијала из стихова младића погинулог на барикадама, који је остао до заборава јачи, учинила је да спозна да је чекање вечито и да се ономе који нађе снаге и стрпљења да поднесе самоћу и искушења, догоди срећа, а не бол.

Мила је примила поруку од своје најстарије кћери: да су њене ране од издаја себе саме и оних које није дочекала, а били су јој проречении суђени. Уплашило је сазнање о тајнственој вези међу наизглед случајним деловима стварности. Постало јој је јасно да је препустивши се колотечини и злодуху времена дозволила да поред ње прође срећа изабраника, осетила је дубок бол, као да је рафал испаљен у њене а не груди младог песника, који је испунио своје позвање и појавио се наизглед ниоткуда да дешифрује порекло страшне коби због неиспуњеног давног пророчанства. Њена несрећа добила је свој кључ. Име Седеф.

Жана Живаљевић

(Из рукописа  Ч Е Т И Р И  С М Р Т И   – к р а т к е    п р и ч е – )

 

ЛеЗ 0004735