Непредвиђене ствари

Занимају ме “непредвиђене ствари”. Дида – необичан човек, богат
искуством и зрелом мишљу. Најмање има седамдесетак
година. Први пут сам га видео у некој цицаној
браонкастој раздрљеној кошуљи, испод које се виде
неувеле маљаве груди. Имао је црн шеширић и очи
пуне вере. Зубе је погубио, не све, па није било могуће
разабрати сваку његову реч. Причао је брзо и са
одушевљењем, са познавањем ствари. Забављао је све
који су га познавали боље од мене својим богатим
искуством и знањем. Било је и оних који га нису
поштовали, који су га сматрали уврнутим, чудаком, и
спрдали се са њим. Богатство је презирао, јер тишти
човека. Пре рата је био најбогатији и најначитанији
човек у свом великом селу; читао је историје разних
аутора, житије светих отаца и СВ. ПИСМО. После
рата је велики део своје имовине распродао; оставио је
само шуме, салаш и неколико њивица за издржавање.
Повукао се у најгушће шикаре с ону страну Дрине – у
Старачу. Тамо је подигао салаш, башту, и у
величанственој и дивљој самоћи, као какав Русоов
ученик, живео је дуго. Читао је књиге и проповедао
пропаст комунизма блиским пријатељима.У село би
долазио једанпут, двапут годишње, по шећер, со,
шибице, свеће, одећу… Гајио је пчеле и бостан. По свој
прилици, дошао је у сукоб са својом децом. Али, не
само са њима. Бавио се мишљу да напише “Наследну
историју” (наравно, о Мачви), на основу “наслеђених
података и чињеница”. Пошто је сазнао од М. да ме
занимају легенде у вези са Косовским бојем, испричао
ми је причу о хрватском бану Горјану и Бановом
Пољу. Бан Горјан је на позив кнеза Лазара повео
војску од десет хиљада у бој. Кад је прешао Дрину и
стигао на Баново Поље, дошао је војсци у сусрет гласник
са Косова. Бан Горјан је закаснио, а вести су биле
црне. Два цара су била мртва тамо на Косову. Бан
Горјан нареди да се његова војска подели на два дела.
Пет хиљада војника је отишло напред, а пет хиљада је
остало у месту. Бан Горјан је наредио да се спреме на
јуриш; с напереним копљима и исуканим мачевима две
војске су јурнуле и судариле се с треском, као што се
сурвава кањон. Убрзо су сви војници били мртви.
Гаврани су страшно грактали на Бановом Пољу,
надлетали и слетали жедни крви и меса људског и
коњског…
Дида нам је причао и о својој фамилији, која
је живела у једној кући, иако је била многобројна.
“Држали смо најбоље коње у држави. Имали смо
имање поред великих забрана Господар Јеврема…”
Причао нам је и о васпитању деце. “То су највеће
животиње; према њима отац ретко треба да буде
нежан; ко децу одгаји на крилу, нека их баци. Ништа
од њих не буде…”
О Мачванима је говорио као о “прогоњеницима”, “добеглицама” “дошли су бог те пита одакле, из Херцеговине, Црне Горе, Босне и Баната”.
О Мачванима који славе Мратињдан говорио је “да су племе најгоре; треба их се клањати!”
Кад је разговарао са М.- овим оцем, у кујни, домаћин га је стишавао док је псовао “комунисте који су продали народ, незнабошце и све друге нераднике и архилажове”. Домаћин га је стишавао:”Чувај се, иначе
ћете опет послати у Лепоглаву или Забелу!”