Tagged: ЛеЗ 0004716

Увод у роман-енциклопедију/ Бела Тукадруз

 

 

УВОД  У ДВОЈНО КЊИГОВОДСТВО

 

 

 

Бела Тукадруз (пре 4. године, 2010, у близини цркве свете Параскеве, Звижд)

Бела Тукадруз (пре 4. године, 2010, у близини цркве свете Параскеве, Звижд)

Зашто је – Б. Мишљеновић  – одустао од објављивања рукописа? Зато што је у њима био свуда присутан и свуда видљиваутор? Сартр (кога није нешто много волео, ни ценио) и Ками рекоше да је Бог мртав, „па да је мртав и боголики романописац. Немогуће је све знати, човјеково је знање парцијално, па и сам роман мора бити парцијалан. То не звучи само сјајно него и логично. Али,да ли је заиста сјајно и логично? На крају крајева, роман није настао кад је настала вјера у Бога, а нема, што се тога тиче, ни неке посебне међусобне везе између  романописца који су дубоко вјеровали у свезнајућег приповједача и оних који су дубоко вјеровали у свезнајућег Творца. ..“ (Јулиан Барнес, Флаубертова папига, Знање, Загреб, 1990, стр. 95).

 

Нове Цветове зла светска поезија није написала  (пардон: дописала), на жалост!

Мото бездане или понорне књижевности могу бити, између осталих, и ова четири Бодлерова стиха : „Са свих је прозора само бескрај видљив, – А мој дух, сав смућен од тамних открића, / Пред ништавилом је бешћутним завидљив. / – Ах! Зар вечно бити роб Броја и Бића!“

Парафразирајмо Пиндара: Време је најбољи савезник праведника, и песника понора.

„Деветнаести и двадесети век у европској и српској књижевности имају свој средњи век!Већ неколико година мисли о безданој књижевности и песницима понора ми се враћају, опет и опет, решио сам да их сачувам, зато што желе да живе!“ , записао је Филип Сенковић у једној од својих (сачуваних) бележница.

 

Пуковник Амарилис је овакве рукописе ловио, и спречавао њихово објављивање – директно или индиректно: преко својих људи (уредника и критичара). Чувао их је. За сваки случај.

 

Постоји ли такво нешто? Може ли се дефинисати, описати? (Бездана књижевност)

Шта то, у ствари, значи?Је ли то недостижни стваралачки идеал, химера?

«Права уметност је пре свега она, која у нама помакне какву осећајну жицу, она која нас узнемири у најинтимнијим осећајима», каже Ингмар Бергман.

Можемо ли то узети као некакву полазну најприближнију основу  бездане књижевности? Или је можда, одмах на почетку, најбоље поћи од тврдње да је бездана књижевност нешто што стоји наспрам тзв. официјелне, званичне, бирократске књижевности? Али то би значило  да желимо да опишемо неки феномен на основу негације, зар не? Зна ли се, уопште, у српској књижевности, култури, јавности,  зна ли се довољно о – тзв. бирократској књижевности, јединој коју смо, у ствари, имали током минулог, 20. века? И није ли оно што се о томе зна неко непотпуно знање, које је опасније од незнања?

То што се зна о безданој књижевности је капљица, то што се о њој не зна је – море.

Могуће да сте ове речи Сиорана већ негде прочитали? Извињавам се, ако је тако, што ћу вас поново подсетити на њих.

«Свеци опонашају Бога под несвесним царством прве успомене.

За сваког човека, Бог је прва успомена.

Зашто сваки лудак  разговара с Богом, или, чак, замишља да је Он? Изгубивши постојећи садржај меморије, у његовом су бићу очуване само њене дубине, прастаре међе успомена….»

Постоји ли директна веза између Бога и бездане књижевности? Сиоран се у младости, када је био Чоран, и када се повећавало његово очајање – са сваким додиром са земљом, присећао Матилде из Мадебурга и њених речи упућених Богу:»Доносим Ти своја певања: она су узвишенија од планина, дубља од мора, виша од облака, пространија од ваздуха. Како се зове ова песма? – Жеља мога срца. Отела сам је свету…»  Да ли су ове Матилдине речи опис, приближан опис бездане уметности?

Задржимо се још мало код Сиорана, цркве, светаца, светица, Христа и откровења.

«Црква је увек с пуно опреза и резерве гледала на лична откровења светаца, на она где су Бога мешали са својим животним токовима и интимностима. А зар нису управо ова најискренија и нама најближа?»  Официјална откровења су безлична; кога она занимају? «Откровење је, доиста, лично; ипак, не можемо се умешати а да не пробудимо Божанску љубомору». Како разумети Сиорана? Дословно?

У каквој су вези откровење и бездана књижевност?У директној, или индиректној вези? Има ли чврстих  веза између усамљености, среће и несреће, и бездане књижевности?

Сиоран је тврдио да свако верује у Бога да би избегао мучни монолог са самоћом. Јер Бог се радује  сваком дијалогу, како пише Сиоран, и не љути се што смо га изабрали  као изговор за наше усамљеничке туге.

«Усамљеност без Бога чиста је лудост. У њега смештамо своја лутања и тако лечимо срце и разум. Он је врста громобрана. Јер Бог је добар проводник без туге и безнађа».

Али не одводи ли нас ова прича о Богу, самоћи и откровењима све даље од одговора на основно питање: шта је бездана књижевност? Има ли тога уопште?

Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист… Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света…» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина». Тај блог, на коме то пише, усамљено је острво међу звездама…

Светост има свој метод и то је бол, и свој циљ и то је Бог.

И бездана уметност има свој метод и то је круг, око кога се може описати други, трећи круг, и тако у бескрај,  и свој циљ и то је Амблем тајног писма света…

Шта значе ове речи:

«Премало песника познаје генеалогију. Кад би је познавали, не би рекли: Ја, већ: Бог. И не зато што је он извор суза – његове су очи овлажене само дахом смртника – јер ми не можемо друкчије плакати него у Њему.

Божје сузе, наше су. Свеци немају потребе да то знају. Што се Бога тиче, он не треба да зна да има смртника који испаравају на звезде. Уплашио би се и својим дрхтањем, стресао сузе, а ми бисмо нестали у сопственом мору…» ?

Колико је тога било овде и тамо, савести, јуче и прекјуче?

Колико тога има овде и тамо, савести, данас?

Зато што нема савести, или зато што је има тако мало – о безданој књижевности се углавном ћути, или се због ње уздише. А телали се о официјалној уметности, званичној, бирократској…

Терор је примењиван и у култури. Терор је примењиван и другим перфиднијим средствима у културном и јавном животу. Послератну књижевну критику, марксистичку, треба одбацити, шкартирати. Пре ће нас разумети волови, ако проговоримо о хијерархији вредности, него марксисти, „јер они не прихватају само постављање питања о вредности, за њих постоје само нужност, корист, богатство“ (Берђајев).

Критичари су постајали – после Другог светског рата – они који су прошли темељну дресуру марксистичких претходника. Шкарт је производио Шкарт.

Колико у српској култури и поезији, уопште у стваралаштву духовне културе, религиозних, спознајних, моралних и естетичких вредности има духовне аристократије?

Ако признају Л. Костићу маестралност, због његове Лабудове песме, написане на почетку 20. века, зашто кроз читав век затим лажу сами себе и доводе у питање песничку и човекову тежњу према апсолутном? Зар нису знали шта значи ишчезавање духовне аристократије?

Увек је са највиших места власти аминовано – све – па и у уметности. Велики песници, који не беху близу власти, у другој половини века, завршавали су у паклу (попут Винавера, рецимо).

Једино се Црњански под старост вратио из емиграције у Титославију, али – коју је то нову књигу поезије написао после тога? Не може се ишчезавање квалитета надоместити наметањем стваралачких пораза!

Југословенска револуција није била интегрална, целовита измена човека, људског друштва, већ промена одеће. И на томе је изгубљено толико година… Она није дала и избацила велике ствараоце – индивидуалне, никоме и ничему неподчињене. Културна елита у Србији је смрћу Винавера преживљавала тешку кризу, ишчезавала је, док није скоро сасвим ишчезла. Тзв. послератни модернисти и њихови критичари и тумачи никада нису били културна елита !

Формираће је ствараоци који пре свега и изнад свега знају своју дужност: значи, знају да чувају своју стваралачку слободу.

Извесне песме одређених песника 20. века указују на пут од Алајбегове сламе, коју још увек жваћу или на којој леже, необични државни волови, према Истини, и према трагизму живота, који, зар не, постоји, од тренутка када је онај пожаревачки во смазао Нушићев букет до тренутка када се све ово записује. Сигурно   да ово неће разумети ни најмисленији и најхваљенији државни необични волови! Ово није писано због њих. Ни због критичара и песника мутаната, којих има, више него плеве, у српској култури и поезији. Ни због псеудо – историчара српске књижевности! Српском културом и књижевношћу доминира кроз читав 20. век известан фатализам и туга: чини се да су многи били рођени да буду тужни, а толики међу песницима нису умели да то буду како треба, и многи су, многи,

тражили ма какву ситницу за изговор. Туга је у многим песницима а не у ономе што јој служи…

Песништво је пут ка правди… Поезија је виша врста правде… Писаће Винавер 1913. године. Да ли у поезији најхваљенијих српских песника 20. века има тога?За какву су то они уображену целину у свему и свачему били свој бој? Јесу ли испунили своје задатке и дужности? … (ОМ)

 

 

У Флоберовом опусу књига Искушење светог Антонија помало је подцењена;  сваки би писац требало да има нешто написано такво у свом животу. Гогољ то има, то је тумачење Литургије! Флобер је први модерни светски писац у најтачнијем значењу те речи, модернији од Фокнера, Џојса или Маркеса; једва да се томе приближио Марсел Пруст, у неким стварима га надрастајући. Николаја Гогоља су дезавусисали, због једног тумачења свете Божанствене литургије, које је написао, не удубљујући се у суштину те књиге. Она је вероватно и значајнија од Флоберовог Искушења Светог Антонија. Гогољ је најнеобичнији песник у прози кога је Русија икада имала, како на једном месту рече Набоков. Гогољев нос је био једна феноменална и непоновљива органска појава.

„Чињеница јест да је Гогољ својим дугачким осетљивим носом открио нове мирисе у књижевности (што је довело до новог frissona – дрхтај који обично претходи дрхтавици). Или, као што каже једна руска узречица: „Човек са најдужим носом види најдаље“; а Гогољ је заиста видео својим носницама. Орган који је у његовим младалачким делима био тек карневалски лик позајмљен из оног јефтиног дућана конфекцијске одеће што се зове фолклор, постао је после, на врхунцу његове генијалности, његов најважнији савезник. Кад је упропастио своју генијалност и покушао постати проповедник, остао је без носа као и Коваљов (у приповетки НОС)“.

Чудно је да је и Набоков који никако није подносио људе који воле да литература буде васпитна, поучна, национална, или здрава као сируп од јаворова сока или маслиново уље, насео подметањима које су лансирали атеисти, и позитивисти да је Гогољ проповедник…

Набоков је написао неколико тачних реченица о Гогољу : „Лица РЕВИЗОРА, без обзира на то могу ли се имитирати крвљу и месом или не могу, била су истинита једино у том смислу што су била истинска створења Гогољеве маште. Русија, та земља горљивих ученика, почела је одмах врло савесно живети у складу са тим утварама – али то је био њезин проблем, а не Гогољев. У Русији Гогољева доба подмићивање је цветало, и цвета, посвуда у Европи – а с друге стране, нема сумње да је у сваком руском граду у Гогољево доба било кудикамо одвратнијих хуља него

што су били они доброћудни лупежи у РЕВИЗОРУ….Задатак тзв. модерних

писаца који су дошли после Гогоља и Флобера, изгледа није ни дотакнут: није

учињено оно што је Флобер намеравао, а није стигао или није могао? (Енциклопедија уврежених идеја  – књига је  о којој је сањао да ће је написати једнога дана, али, написао је  – није.)

 

(ПРЕЦРТАНА ФУСНОТА)  ГОГОЉ, Николај В. – родио се 19. марта 1809. године у Сорочинцима у Миргородском срезу Полтавске губерније, у племићкој породици, Украјинац. У кући својих родитеља, а и касније, за време школских ферија кад се враћао у завичај, добро је упознао не само живот племства него и живот народа, његове свакодневне потребе, тешкоће и невоље и његово народно стваралаштво, песме, приче и легенде. Није био међу најбољим ђацима у лицеју. Забављао је своје

другове духовитим шалама и сатиричним стиховима, играо са великим успехом мушке и женске улоге Штампао песме у почетку под псеудонимом и претрпео неуспех. Био је присталица декабриста. Прву петроградску зиму провео је у лаком летњем капуту, јер није имао новца да купи зимски. Државну службу је добио после много мука, али када је пронашао свој прави жанр, напустио је административну службу у Департману царских добара и постао професор историје у Патриотском институту; та служба му је пружала много више

могућности за књижевни рад. Његово познанство са Пушкином је било више него драгоцено. То је био вероватно један од најзначајнијих догађаја његовог релативно кратког живота…

Пушкинову смрт је тешко доживео; писао је и писао и пред собом видео само Пушкина. Ништа нисам предузимао, ништа нисам писао без његовог савета. Све што је код мене добро – за све треба да захвалим њему. Он је тражио да му се закунем да ћу писати, и ја ни један ред нисам написао а да ми се он није појавио пред очима

Сва своја најважнија дела замислио је или написао у Петровграду. Вечери у сеоцету крај Дикањке (1831), МРТВЕ ДУШЕ (1841). И чувена Гогољева приповетка ШИЊЕЛ (први пут објављена у његовим сабраним делима 1842), започета је средином тридесетих у Петровграду. Није имао среће као професор историје на Петровградском универзитету. Његов утицај на потоње генерације руских писаца кратко и сажето је дефинисао Достојевски: Сви смо ми изашли из Гогољевог ШИЊЕЛА… Путовао је у иностранство, са мањим или већим прекидима, боравио је ван Русије око десетак година, понајвише у Риму. Видео је Немачку и Швајцарску. Путовао је 1848. године у Палестину на хаџилук. На почетку године 1852., у којој је и умро, починио је велики грех.

„Одреците се Пушкина! Он је био грешник и безбожник!“ кажу да га је тако убеђивао преки, здрави отац Матеј, кад су се последњи пут видели. Гогољ је болестан и безвољан. Према једном несумњивом сведочанству: Те се ноћи Гогољ

дуго молио сам у својој соби (боравио је у московској кући грофа А. П. Толстоја, ватреног следбеника оца Матеја). У три сата после поноћи позвао је свог младог слугу и упитао га јесу ли собе на другом крају загрејане. Момак је одговорио да нису. – Дај ми огртач – рекао је Гогољ – и ходи са мном, морам тамо нешто обавити. Пошао је са свећом у руци и чинио је знак крста у свакој соби кроз коју су пролазили. У једној од њих заповедио је момку да тихо отвори врата на пећи, тако да никог не пробуди, па да му донесе једну одређену мапу која лежи у комоди. Кад му је момак донео мапу, Гогољ је извадио из ње свежањ бележница повезаних врпцом, гурнуо их у пећ и потпалио свећом. Спаљивао је други и трећи део МРТВИХ ДУША, момак је схватио шта се догађа, па је пао на колена и почео да га преклиње да одустане од свог наума. – Шта те брига – рекао је Гогољ (ако је веровати сведоцима) – радије се помоли! Момак је зајецао и наставио да га мољака. Гогољ је опазио да се ватра гаси, а да су тек рубови бележница нагорели. Стога је извукао свежањ, развезао врпцу и разместио бележнице тако да лакше горе, па их поново потпалио свећом, а онда је сео на столицу испред ватре и чекао да сав папир изгори. Кад је све било готово, прекрстио се, вратио се у своју собу,

пољубио момка, легао на постељу и бризнуо у плач… Наравно, негде је морало

избити; осећај олакшања помешао се са осећајем да је починио велики истински грех…

 

Ово подсећање на Флоберову –  ненаписану књигу, и на Гогољеву написану и спаљену, некоме се може учинити досадно, патетично, али то је  неизбежни увод,  у  овом случају, у двојно књиговодство  рукописа и поезије Сенковића-Мишљеновића, али и уопште поезије после Гогоља и Флобера.

 

«Да ли је – књижевна критика 20. века оделила сву рационалистичку поезију (поезију друштвене критике,културне пропаганде, сву поезију која је секташка или се базира насистемима идеја) од истинске поезије? Од оне поезије која постоји удругачијој димензији у односу на политику или философију? Религију?Таква поезија прихвата све те појаве, системе и феномене, али онињоме не управљају. Положај данашње књижевности и поезијесликовито је описао  Шапиро:“Књижевност не открива ништа. Поезијаје данас буквално жива закопана; тамо где постоји, практично јенепозната. Грешка је (…) ad nauseam, никог другог до самих песника ињихове уметничке самосвести, што смо развили Александријску,Византијску, Неокласичну уметност, а не поезију. Али свет захтевапоезију по сваку цену. Права поезија модерног света је рекламнооглашавање, вероватно најбезвреднија поезија у историји, али јединааутентична поезија коју имамо. Реклама је чисто поетска активност -обезвређена до н – тог степена, нечасна у намери, вулгарна преко свихграница, али поезија, истинска поезија модерне трговине. Реклама јепоезија америчких маса; социологија је поезија образоване средњекласе; а академска поезија је поезија културне бирократије. Циљрекламе није да прода производ (нико не верује тврдњама оглашивача),већ да убеди беспомоћну жртву да је срећна…“

На вашарима Севераца се још увек продају рукотворенествари; оне које рукотворци не праве у серијама, као у мануфактурамаили уфабрикама, осим,додуше,мајсторија грнчара…  Када је реч опублици на вашарима, нису сви ту дошли само да нешто продају и  купе. Дошли су и због много других разлога да виде и чују чуда, којасе на другим местима не могу чути ни видети, доживети. Не постојиједна публика, већ безбројне публике вашара. Публика мјузикла ипублика опера ретко долази на вашаре. Међутим, публику вашара самомогу подценити уображени критичари; они праве чувене гафове у  књижевном укусу, не и најбројнија публика. На вашарима Севераца – осетио сам давно, као врло млад човек, неизлечиву болест модернепоезије (болест изолације од ма какве живе публике). Када самзапочињао да пишем ову књигу, то ми је постало јасније, јер сам умеђувремену дошао на оно што сам чини ми се одувек осећао : даздрава књижевност ниче из наивне, народне и „примитивне“уметности…Најмоћнија уметност 20. века, филм, успоставио јеизузетан контакт са временом уметношћу на популарном или чаккомерцијалном нивоу. Поезија 20. века лишила је себе природногконтакта са савременом уметношћу, пре свега, са оном наивном,народном и „примитивном“…Жао ми је што нисам постао филмскиредитељ, и што, кад то већ нисам постао, нисам постао пријатељ, или,макар, сарадник са неким заиста великим филмским редитељима 20.века: Можда смо могли да направимо нешто незаборавно? Песникосећа таласање говора, језика, и он види (како пише Шапиро) „да јејезик у стању формирања и да се не може зауставити; поезија јеритмична зато што песник захвата језик из бујице и креће се за њом“.

Филм, сарадња на филму, једном истинском песнику, може бити одкористи; јер филм може да дочара и изрази споразумевање без језика,без говора или писања.

Блиска ми је ова мисао, јер је дубоко истинита: „Језик секористи као потпора директнијим облицима комуникације. Као штосвако зна, језиком погледа може се пренети више но што поезија можеда каже; Пруст говори о језику одеће,и томе слично…“ (Почеткомоктобра 1999)

 

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 2004)

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 2004)

Сенковић је при крају  живота сањао о снимању филма на подлози рукописа „Велика магаза“.  Ову белешку сам  открио на салашу у Дубравама, тј. у скровишту Мала магаза 2007. године, осам година након што је настала. Седам година након Сенковићевог нестанка. Уз дозволу Сенковићевих синова пролећа, лета и јесени 2007-2009. године проводио сам  у крају Севераца, тј. на салашу у Дубравама, пишући нешто што би могло бити једног дана књига. У  Малој магази, том пећинском скровишту налик на пештерску црквицу, нашао сам и неке друге ствари и подстицаје.

Нашао сам и овај одломак:

…И љешничка и српачка воденица остале су – од Турака;Крстоношни храст, на врху Старог Гробља, стоји – од памтивека.

Босиљковац има свој Крстоношни храст – најстарије дрво уЗвижду – дрво големо: не може га обухватити ни коло од двадесетакиграча. На њему постоји запис из 1370. године. Садашњи назив местанастао је, наравно, пре Колумбовог открића Америке.Историја овог места записана је у годовима Крстоношногхраста, а није дано сваком да је прочита и разуме.Када би годови Крстоношног храста умели да причају, мождаби први годови рекли понешто о Тајни и најсуптилнијој основипамћења?

Можда би то била прича о детињству – сећање на трачкоплеме Picensii, од кога се и данас одржало име Пек? (Плиније гапомиње као Pignus, а Римљани га називаху Picnus. )

Храст се нагледао народа и нараштаја, и наслушао разнихјезика и наречја, песама и запевки, обреда и ритуала…. У добаПтоломеја Старо Гробље се називало другачије, као што је и насељеиспод њега – данашњи Босиљковац– током векова мењало своја имена.

Људски век је кратак као уздах.

А Крстоношни храст, од прадавних времена, поштован каобожанство, штитио је насеље од болести и грома, од пошасти, а пољаса усевима од града. Он је посвећено дрво, нико не сме да га посече,све док се сам не сасуши.

Он стоји величанствен, и врховима додирује облаке и небо.

Увек на сувом а време тече око њега. Године, годишња доба, деценије,векови.Заобилазе га – громови и олује, а изгледа да му ни суровакошава не може ништа.Јер овај храст Запис није багрем ни буква – није крт.

Крстоношни храст је од давнине, од Бога, као какав џиновскикишобран наткрилио Старо Гробље у којем леже ко зна којипокојници, они из времена Птоломеја, или Распећа Сина Божјег, онииз четвртог или седмог века, они из времена светог Саве, краљаМилутина, кнеза Лазара, деспота Стефана, вожда Карађорђа. Подтим храстом играла су се деца пред Први и Други светски рат. У

годовима храста уписане су најдивније и најневероватније тајне.

Откривање тајне Крстоношног храста, пре времена, кажу, могло бибити кобно и по сам храст. Кад ће се храст сасушити, то (изгледа) знајусамо храст или Бог.

Он је израстао тамо где је рођена Вечност. Богови, легенде ијеленови са сребрним роговима. Први годови их се сећају. Ко ће сепробити до првих годова?

Дрвосеча, летописац, археолог? Муза Археологије?

 

истргнуто из забелешки беле тукадруза (деведесете године минулог 20. века) (фототипија)

истргнуто из забелешки беле тукадруза (деведесете године минулог 20. века) (фототипија)

Пробили су се најупорнији и најдуговечнији. Стварни писци ове књиге, којима ће она кроз време бити – најбољи и најтрајнији споменик. И баш то што сам нашао, у Малој магази, ти наведени фрагменти, потврда су Сенковићеве поетике; најубедљивија аргументација  – не постоји гранична линија између поезије и прозе, тј. – „постојисамо мање или веће усијање. Роман је, напросто, наративна поема уекстензији….“

И ту може да почне овај роман- енциклопедија, који сваком својом страницом превазилази себе…

============ Из рукописа новог романа Б. Тукадруза (алиас М. Лукића)

Advertisements