Оно што је дуго времена постојало као текућа књижевна критика описао је духовито Чедомир Мирковић :„Све је више страница за критику у новинама и часописима за књижевност и културу, које служе за љубазно дописивање и честитање.(…) Често се – кад у новинама или у часопису дођем до рубрике за критику – сетим једног професора који повремено постаје и књижевни критичар : Пишући приказе човек стекне лепа и трајна пријатељства.Као на извиђачком логоровању! “ (Ч. Мирковић, У критичарској доколици, друго допуњено издање, Књижевне новине, Београд, 1989, стр. 37)

Ја не пишем овај осврт да бих направио једно познанство ; Зец и ја смо вршњаци, студирали смо некако у исто време на истој групи Филолошког факултета у Београду, седамдесетих (било нас је доста чудних и инокосних, својеглавих, амбициозних, различитих : Ј. Пејчић, Марко Паовица, Гојко Тешић, Р. Глушац, Ј. Радуловић, Ј. Марић, Милентије Ђорђевић, Малиша Станојевић, Живојин (Жика) Нешић, Синиша Јелушић… и др.) . Студирали смо књижевност, виђали се свакодневно, сањали своје снове.Зец, који је понекад знао да изостане са предавања, појављивао се, као да долази из какве море,из мучног сна из кога се управо пробудио.Носио је жуте чизме – не вишњеве боје као официри руског КГБ-а. У његовом погледу често беше извесна иронија, а кад би се насмејао, то не беше експлозија. Нисмо се спријатељили, значи нисмо се довољно међусобно упознали за тих неколико година студија.

1

Чему оваква једна књига и колико је у основи „нова“?*

     “ И  најсумњивије заблуделости тела остављале су ми душу спокојнију него и најмање некоректности духа ; и ја осећам да ми је савест неспокојна онда кад изађем из неког монденског салона, а не из  б…. – Уколико Г. тоне у побожност, он губи смисао за истину. Стање обмане у коме може да живи побожна душа ; нека мистична заслепљеност одвраћа му поглед од стварности. Он не настоји више да види оно што јесте ; не може више то да види.И када Едуар каже Н-у  да му се чини да је Г. изгубио сваку љубав за истину, Н. излаже католичку тезу :

Не треба волети Истину, већ бога. Истина је само једна од атрибута бога, као и Лепота, коју једино обожавају извесни уметници…“

(Андре Жид : ДНЕВНИК Ковача лажног новца , Просвета, Београд, 1966, стр. 345)

Књига Петра Зеца није нова, иако је таквих књига мало у нашој књижевности. Наведени одломак Жида претеча је ове врсте литературе. Ова књига садржи : Дневник настајања представе ДОН ЖУАН у Народном позоришту у Београду (стр. 15 -123),  речи критике (стр. 127 -148) ,  Епилог („Публика је безусловни судија“ , стр.151 – 153). Срба Игњатовић, ову књигу види као роман једне представе, отворено дело , а Радомир Путник, писац поговора („Апликације на Дневник Петра Зеца“ ,стр. 154-158, не крије да је ову књигу ишчитао као добар криминалистички роман , стр. 154).    Најјезгровитију оцену о овој књизи, формулисао је рецензент С. Игњатовић : “ Пред нама је књига која приповеда агон једне представе. ретка књига, исповедна, без шминке и скривалица, потребна како нашој позоришној, тако и свеколикој култури. Прожета свешћу о смени рукописа и поступака, укуса и потреба оних због којих позориште и постоји. Књига самосвести ; свесно исписана при прагу смене векова“.

2

Свој Дневник  Зец започиње мотом Ж. Батаја („Еротизам отвара пут ка смрти) – опасном једном мишљу.

    „Дон Жуан, заводник, богохулник, отпадник, развратник, опсенар, лицемер, убица, лажљивац, кривоклетник, еротски див, стратег ложнице, умиљата звер, егоист, Фауст љубави, витез, демон, анђео ужитка, мученик страсти, распети Ерос који је у своју љубавну каталог-листу укњижио 2965 заведених жена. Какве све злочине и грехе Дон Жуан није починио!

Али ко је и какав је Дон Жуан данас? Данас, кад у овом нашем свету нема ни греха, ни кривице, ни злочина, ни казне! Бог на небу а у мени морални закон – како то данас ни паролашки не звучи. Рај је давно изгубљен ; пакао је преплавио земљу и људе.

Мит о Дон Жуану, после сексуалне револуције, да ли је још могућ само као властита пародија ?“  (стр. 15).

Зец се потрудио да прочита све оно релевантније што је написано о Дон Жуану : он је уронио у проблем завођења, при том, наравно, не идући за упрошћавањем (што му служи на част), већ рвући се са питањима која муче : „Ко је Дон Жуан модерног доба, оног у знаку демитилогизоване сексуалне анархије? Какав је Дон Жуан у времену  хлеба и оргазма? Шта је  (ваљда – ко је? – моја напомена -М.Л.) Дон Жуан у данашњости љубавног замора? Да ли заводљива тајна Дон Жуанове магије може да се одгонетне, и да ли је позориште, као и уметност уопште, одговор или ипак само вечна запитаност над енигмом људске судбине –  Еросом обележене и Танатосом ограничене?“ (Зец, наведено дело, стр. 16)

Ова питања, и још многа друга, „муче“ Петра Зеца у мају 1995. године у Београду.

22. маја 1995. Зец преслушава музику из Моцартове опере Дон Ђовани, идући за саветом Кјеркегора : „… ако слушајући  не можеш стећи неку представу о  Дон Жуану , нећеш је никакву ни добити. Слушај почетак његовог живота ; као што муња избија из мрачног олујног облака, исто тако он избија из дубине озбиљности, брже него и кретање муње, непостојаније од њега, ипак, исто тако сигурно у ритму и такту ; слушај како се баца у разноврсност живота, како крши његове чврсте бране, слушај ове лаке звуке виолина у плесу, слушај наговештај радости, слушај кликтање задовољства, слушај свечано насладе ; слушај његово дивље бекство, његово бекство од самог себе, све брже, све незадрживије, слушај необуздане жеље страсти, слушај жуборење љубави, слушај шапутање искушења, слушај ковитлаву игру завођења, слушај тишину тренутка, слушај, слушај Моцартовог Дон Жуана“ (Кјеркегор, ИЛИ -ИЛИ, Веселин Маслеша, Сарајево, 1979, стр.93).

Кјеркегор зна да Дон Жуан, иако заводи, није заводник. Да би био заводник, потребни су стално извесна рефлексија и свест, и, чим су ове присутне, могло би бити умесно говорити о лажности, смицалицама и лукавим потезима. Ова свест недостаје Дон Жуану, он зато не заводи. Он ужива у задовољењу жеље ; чим се науживао, он тражи нови предмет, и тако даље у бескрај (Кјеркегор, исто,стр. 89).

Размишљајући о Дон Жуану, редитељ (и писац) Петар Зец, суочио се са оним што представља УСПЕХ У ЗЛУ. Читајући његов дневник, ми се суочавамо са стендаловском кристализацијом једне позоришне представе, као и са суштином декристализације једне књиге,онако како ју је изложио Андре Жид. Ликови које је Зец желео да постави на сцену – и не само ликови – живели су у Петру Зецу снажно, и можда чак на његов рачун.

Жид је написао понешто о ономе што му смета код Толстоја:недостатак перспективе, недостатак сенки.

“ Дикенс и Достојевски су велики мајстори у томе. Светлост која осветљава њихове личности није готово никад дифузна. Код Толстоја, и најуспелије сцене чине се сиве, зато што су подједнако осветљене са свих страна. Пажња која се наизменично преноси “ (Андре Жид, ДНЕВНИК Ковача лажног новца, стр. 338). Жида не привлачи сликање панорама :“ уметност је у томе да се створи слика. Најпре треба проучити место одакле има да долази светлост ; све сенке зависе од тога.Сваки лик почива на својој сенци и ослања се на њу.

   Треба увидети да личност која одлази може да се види само с леђа.

     Да бих добро написао ову књигу треба да се убедим да је то једини роман и последња књига коју ћу написати. Хоћу у њу да улијем све, без устезања.

     Ако је „кристализација“ о којој говори Стендал нагла, узбудљив је супротан лагани процес декристализације ; ваља га проучити. Када време, године, уклоне љубави, једну по једну, све њене  тачке ослонца  и присиле је да се повуче у не знам какво мистично обожавање, на тај олтар закаче се као заветне иконе све успомене из прошлости…“ итд.

Зец је написао књигу о томе како је режирао пакао.

   Та књига је, свакако, близу онога што неки савремени српски писци, коју годину млађи од Зеца, описују као постмодерно. Пишући свој дневник, хибрид, Зец је – тамо где је надилазио првобитни повод, где је, другим речима идентификовао демонско –проговорио о нечем важном. (Жид вели: „Знате ли шта је говорио Гете? Да се моћ једног човека и снага његове предестинираности могу препознати по ономе што у себи носи демонскога.(…)

Теорија : да се, као и царство божје, и пакао налази у нама :

– А понеких дана осетим у себи такву навалу зла да ми се већ чини да цар зла приступа успостављању пакла у мени ,  Жид, исто, стр.376)

Пакао је, дакле, и у писцу и у редитељу, али и у „духовима“ и времену.

 

3

Стремећи „естетици тоталног театра“ , стварајући представу једне трагикомедије, размишљајући о илузији и о дезилузији „у сталној интеракцији и драмској напетости“ ,Петар Зец је, спознајући Дон Жуана , спознавао и апсурд – времена, људи и историје. Тако (12. августа 1995.) Зец бележи у свом дневнику : Враћам се ишчитавању ДОН ЖУАНА – као спасу, утехи, нади, и вери у уметност – као одбрани (крхкој али ипак одбрани ) од страхоте коју изазива масовни егзодус српског живља из Крајина. Крвава голгота (стр.53).

Не треба подцењивати ово признање. Добро је за писца ове књиге и редитеља представе, ако је уметност за њега била пут извесног „прелома“ (не усуђујем се да напишем очишћења). Али, може ли пружити спас и наду ишчитавање Дон Жуана?

   Ова књига је сведочанство, поред осталог, и о времену, али и о самом писцу, глумцима, позоришту, карантину… Зец се усудио да мисли о демонском у човековој природи, али и о ограничености Каменог госта  – метафори о моћи вечног разума, Светог Поретка, Бога.

  „Хајка осветничког чопора прогонитеља. Дон Жуан, љубавник , авантурама одгађа смрт. Завођење је његов пркос смрти. Заборавити и одгодити смрт “ (Зец, исто, стр.35).

“ Славни комедиограф је вероватно искористио Дон Жуана да се освети и својим непријатељима, верским лицемерима који не дозвољавају да се Тартиф појави на сцени“  (Зец, исто, стр. 32).

А зашто је Зец, између толиких дела драмске литературе, изабрао да постави баш  Молијеровог Дон Жуана?

    Дон Жуана, са кога су из века у век као с лука љуштене опна по опна?

„Излажем своју концепцију представе : Дон Жуан отвара широки значења.Парабола о судбини човека у данашњем свету брзих уживања, хипокритског друштва у којем су престали да важе морални закони.Време празних речи и пуног насиља. Треба да се у представи осети хладни и безосећајни дух наше цивилизације. Друштво које воде шарлатани и опсенари. Проблематизоваћемо позоришно и филозофско значење феномена донжуанизма. Сабласна карневализација људског неморала.

Дон Жуан је мајстор лажи, виртоуз неверства и издајства уздихнутих до система опсене. он маестрално злоупотребљава лаковерност гомиле. Паралелу данас можемо наћи у личностима политичара и њиховој реторици завођења. (…)

Од пустолова, богохулника, сваковрсног грешника којем је ускраћена божја милост у ово секуларизовано време  Дон Жуан би требало да постане врста отпадника чији се досијеи налазе по полицијским архивима и над којим брутална и самовољна власт извршава одмазду без икаквог суђења…“ (Зец, исто, стр. 34).

И ова књига, и ова представа – могли су доћи коју годину раније, али Петар Зец није – антиципатор. Добро је што је његов дневник написан поступком декристализације. Можда је баш због тога понела и њене прве читаоце – Путника и Игњатовића. Пишући ову књигу , Зец је откривао и тајне заната , које се – како у шали рече Игњатовић – не одају.Осим јатацима.

      Истина је да је овај дневник  – редитељска, нервозна бележница, врста подсетника и интерног документа – НАСКОЧИО (…) сам себе. Надишао, на исти онај начин на који је израстала представа.Онако како су се глумци – ПИЛИЛИ и ИСПИЛИЛИ (Игњатовић, стр.7).

(Средином лета 1996,Београд)

_____________

* Петар Зец : Како сам режирао пакао,Просвета, Београд, 1996, 164 стр.