Da živimo u tragično doba, to potrvđuje ne samo tragizam materijalne, već i duhovne bede. Mislim da duhovna beda i prouzrokuje materijalnu, više nego obratno. Posledica duhovnih beda je jačanje samoljublja i moći materijalizma koje to samoljublje i egoizam još više uzdižu. I onda nije slučajna ovakva preraspodela materijalnih dobara na ukupnom nivou. ranije su u Srbiji postojale mobe. Sve što su ljudi trebali da urade, priskakale su komšije i prijatelji u pomoć, svi jedni drugima. I pevalo se i šalilo, i poslovi završavali. I kuće su se tako pravile, i okopavali kukuruzi, i plastila sena sa livada. I čuvena večernja komišanja kukuruza uz vatru i vruću rakuji, proju, sir i kuvana jaja, gde su se pričale priče, pevalo se, i mladi se gledali krišom, i ljubavi nastajale. Prepičavale se porodične tradicije, predačke priče, i svaremene dogodovštine. Mladi su imali šanse da čuju, zapamte, upiju lepote tih trenutaka, sačuvaju od zaborava i sutra prenesu svojoj deci.  Danas toga nema. Ljude su zamenile mašine, ali i pored toga, sve manje je slobodnog vremena, sve manje je lepih razgovora, sve manje priča… O sebi, o svojoj tradiciji, o ljubavima koje su se rađale, o vrednostima nesebičnosti kojim su se podizale kuće, okopavale njive, spremala žita za mlevenje, posle čega su nečije vredne ruke mesile pogače u kojima su bile sadržane sve priče i ljubavi koje su se hlebom i kroz hleb generagije hranile.

Danas kupujemo gotov hleb u kome su sadržani besovi svih onih koji su učestvovali u procesu njegovog pravljenja: Seljački bes zbog neprodatog žita i male otkupne cene, koja ne može da im pokrije rad i strepnju. Alave moći preprodavaca koji su otkupom prodavali žito dalje u želji za većom zaradom.  Pekari koji kvascem uvećavaju hlebove, dodavajući sve lažno što bi moglo od kilograma brašna povećati brojčano stanje pekarskih proizvoda, uz bes što ne mogu plasirati na tržište sve što bi hteli. Testo mese mašine, više nema vrednih ruku. Jutarnji dostavljači hleba koji nervozno i bahato bacaju gabice hleba u kamione i iz kamiona. Prodavci koji za malu platu nevoljno prodaju hlebove kao da se radi o koji o bilo kom proizvodu, brinući pri tom kako će o dte plate i sami ishraniti porodicu.  Nervozne i životom nezadovoljne majke koje jure u naletu između pauza posla ili tek popodne posle završetka radnog vremena da kupe hleb, bace ga na zadnje sedište automobila i potrče kući ne bili na brzaka spremile ručak, besne što nisu mogle zbog hleba kupiti nove cipele koje su trenutno u trendu. I ako tog ručka uopšte ima, ako i on nije kupljen negde usput u prodavnici brze i gotove hrane, veliko je pitanje da li će svi ukućani zajedno sesti za sto. A ako i do toga dođe, roditelji će biti ljuti što im deca slabo uče, što nemaju vremena da se opuste, što nisu išli na letovanje, ili što nisu mogli baš na Bahame kao komšija Pera, što putuju autobusom, ili što nemaju troja kola, ili ličnog vozača. Hleb će se iseći nervozno, poješće se brzo, progutati bez žvakanja jer više nema vremena, i izleteće se iz kuće u potragu za novim zadovoljstvima, koja su postala opsesija vremena. Priča više nema, kao i nesebične potrebe da se iskaže poštovanje trpezi i onoga što na trpezi postoji. I jedno dete treba hraniti takvim besnim hlebom??? I šta će u hlebu pronaći: bes, bes, bes… sve ono što se ulagalo u hleb, a najviše želja za materijalnim sticanjem. I kako će to provariti? I šta je tu hranljivo za ljudsku dušu???

Sve ostalo što se događa u ovom svetu, posledica je baš tog HLEBA….