Торонто
Мило Ломпар, Дух самопорицања (друго издање), “Орфеј”,
Нови Сад, 2012.
“Љубав је космичко зрачење”
Мартин Бубер
корице часописа Људи говоре, 19-20/ 2013
1. Самопорицањe код Срба
У сваком послу гаранција успеха јесте љубав и промишљеност
са којом приступамо том послу. А креативни рад у култури свог
народа, без љубави и према том народу и према његовој култури,
без јасно утврђене нациооналне политика – странпутица је којом
незадрживо срљамо у самопорицање и нестајање.
Самопорицање је феномен свесног одрицања од сопствене су-
штине; настојање у свести и у поступцима да се побегне од себе са-
мог: од своје традиције, вере, нације, културе, језика и писма; поку-
шај да се постане неко други. То уман човек не чини, него се труди
да што свестраније и што дубље спозна своју суштину, да је наоб-
рази, надгради, оплемени вером, љубављу, васпитањем и лепим
понашањем и утврди се у њој са високим осећајем за етику, истину
и правду да би могао природно, без лажи у грудима, да се понаша
и дела. Истовремено, самопорицање је и оно што нам сопствена
свест казује о вредностима наше суштине. Самопорицатељ опе-
рише сасвим супротним вредносним категоријама.
Овај феномен присутан је у појединачном и индивидуалном
чину сваког човека. И апостоли, каснији јеванђелисти Христови,
самопорицали су и себе и своје и Христово учење, само да би главу
сачували од јудејских и римских прогонитеља. Самопорицањем
су настале и све светске религије и све њихове секте. И револуције
су саздане на самопорицању и вештом манипулисању масама.
На другој страни, пуно је појединачних случајева индивидуа,
али и група и колективитета да су људи умирали од глади, уми-
рала су им деца од глади, набијали су их на колац, бацали их у
јаме, гасне коморе, животни век су проводили у збеговима, читав
народ бежао је у туђе државе, али се нису самопорекли. У српском
народу и превише је таквих дешавања кроз историју.
Самопорицање на нивоу појединца, групе и мањих колекти-
витета, која су мотивисана егзистенцијалним поривима, личним
интересима, идеологијама, еснафом и ситним ћаром, профитаби-
лна су на кратко, али кваре морал и карактер и појединца и групе и
народа. Али када је самопорицање уграђено у друштвени систем,
његову идеологију и државну политику и идеологије нових класа, нових светских поредака и револуција у име фамозног прогреса,
демократије, благостања, оно прераста у државну идеологију која
злоупотребљава човека, његове индивидуалне вредности и права,
ментатлитет, чак и ментално и физичко здравље. Оно дроби на-
ције и народе и њихову традицију, културу, аутентичност. Све
империје и друге колонијалне силе, јаком пропагандом, безоч-
ним лажима, комбинацијом економске надмоћи и војне силе, по-
робљавале су читаве народе, потконтиненте и континенте. Тако
поробљеним народима, дозирањем тираније и лукавом админи-
страцијом колонијалне управе, уценама, политичким и диктатор-
ским законима, наметањем језика, писма, школског система, раз-
вијали су дух самопорицања у поробљеним народима и земљама.
Мењали су им не само језик и писмо, него и топониме њихових
села, регија, градова и улица. Отуда данас имамо Виндзор, Лондон,
Кембриџ, Викторију – и у Енглеској, али и у Канади, САД и Аус-
тралији, а колонијални енглески језик трансформисао се у неоко-
лонијализам светских размера у виду међународне дипломатије,
мултинационалних корпорација, привреде, трговине, туриз-
ма, мас-медија, школства, културе, технике. Све је дозвољено и
упрегнуто у остваривање државног плана империје “евроатлант-
ских асоцијација”.
Поробљивачки ратови и идеологије млели су српски народ и
његове територије од памтивека. Нашавши се на међи Истока и
Запада, тромеђи три континента, три расе и три светске религије,
у свим великим сеобама народа, нарочито кавкаских, пројахива-
ле су хорде српским Бал-ханом, пловиле галије Панонским мо-
рем и пловним српским рекама на све четири стране света, не са-
мо Аргонаути са златним руном, него и закрвављени римски,
византијски, азијатски, монголски, угарски и германски ратни-
ци. После отапања леда, зелена Европа била је Мисир за азијатске
народе. А кад Азија путује, однесе све на копитима коња, камила,
бивола, коза и оваца и врховима стрела на крв навиклих ловаца.
Хуни, Авари, Феничани, Монголи, Келти, Гали, Римљани, Визан-
тијци, Грци, Турци, Германи, Угри – уништавали су балканска
племена. А Срби су били најбројније балканско племе на просто-
ру од Балтика до Јадрана, Јона и Егеја. Пре грчког и словенског
писма имали су винчанско писмо, винчанску културу око три
Мораве; пантеон словенских богова на острву Рујан у Балтичком
мору, недалеко од Копенхагена; градове: Сирмијум, Винчу, Гам-
зиград, Наисус; дали су шест императора Римској Империји.
Ратнички и номадски народи Азије, који ће населити Европу,
рушили су и односили све са земаља Срба, а доносили смрт,
пустош и глад. А онда су дошле војнички организоване имепери-
је: Рим, Византија, Отоманска Турска, Млетачка, Франачка (Гер-
манско царство), Аустро-Угарска, Немачка, Америка. Оне ће не
само порећи Србе, него ће их и уништити до свођења на расцеп-
кане енклаве (колоније) унутар њихових царстава. Од балтичке
и пруске Сервие остаће само 5000 Лужичких Срба, од панон-
ских још мање сентандрејских Срба, нешто више темишварских Срба. А балкански Срби ће тенденциозно вечито бити држани
разбијени у славонске, далматинске, босанске, херцеговачке, зет-
ске, косовске, метохијске, рашке, моравске, шумадијске и војво-
ђанске Србе.
Највеће самопорицање народа одиграло се преласком много-
божаца у једнобожце. Тако је од велике античке грчке културе и
науке, Грцима хришћанима остало само име; од велике персијске
културе, крв и тле фундаменталистичког ислама у Ирану; од
александријске библиотеке и староегипатске културе и науке,
ханџари и куршуми “муслиманске браће” који истребљују и децу
и учитеље хришћане у долини Нила; од велике западноевропске
културе, од Петрарке, преко Шекспира, Игоа и Гетеа, до Баха, Ре-
марка и Пруста – великана италијанске, француске и енглеске
културе – остао је брлог бриселске администрације и лондонске
и минхенске берзе.
Код Срба се и смена многобоштва једнобожјем одвијала рас-
полућено. Са запада су их покрштавали латински и германски
мисионари, а са југа и истока покрштавали су их Византијци на
грчкој варијанти словенског језика и писма. Пропашћу Византије
(за коју је заслужнија од Турака латинска Европа), Срби су пали у
ропство трију царевина: отоманске, млетачке и аутоугарске, које
су имале дворске комисије за самопорицање Срба и удаљавање
што више српских крајина једних од других да би данас од једин-
ственог српства направили 4 нације и од јединственог српског
језика направили четири језика.
По раздвајању хришћанства у две велике фракције, католичку,
са духовним центром у Риму, и православну, са духовним цен-
тром у Цариграду, настала је међу њима отворена борба за пре-
власт. У томе се посебно истицала католичка фракција. Створи-
ла је и засебну католичку државу – Ватикан – усред Рима, која и
данас траје и активно делује. Мисију самопорицања и разбијања
Срба у суседству и других словенских народа мало даље, Ватикан
је наставио плански, организовањем конкордата (тимова учених
бискупа) за сваку православну државу. Својим красташким по-
ходима Ватикан помаже и војнички да Османлије у експанзији
разоре Византију и српско царство. Тзв. “Крсташке ратове” води
хришћанска Европа тамобош да ослободи Христов гроб од Исма-
илћана, а практично су се доказали као савез који ће заузети Ца-
риград и на територији Византије направити латинско царство.
Тиме су завршили пола посла за надирање војнички чврсто ор-
ганизоване отоманске Турске, која ће покорити и византијско
и српско царство и држати у ропству пола миленијума цео југо-
источни део хришћанске Европе. Да је било искрене намере и
хришћанске љубави у Западној Европи, грчки, српски и бугарски
народ не би ни пали, ни остали у вековном ропству под Турцима.
Далеко пре би били ослобођени да европске државе нису блиско
сарађивале са Турском на штету поробљених народа.
А брутална, фанатизована исламска империја, потпомогнута
језуитско-католичком мржњом према православцима, прогре-
сивно је напредовала у освајању овог дела Европе, појачавајући
терор и самопорицање покорених народа. Лакомим и властољу-
бивим кнезовима, с једне стране, претила је уништењем, а са
друге остављала им сва права и имања и придодавала и капом и
шаком нова, само да и они и њихови поданици самопорекну своје
православље и српство и прихвате мухамеданство. Тако је вла-
стела самопорицањем подводила српски народ под исламизацију.
По том методу су настале исламска Босна и турски санџаци на
српским земљама, а нестале Вукашинова Маћедонија и Лазарева
Србија и Балшина Зета и Тврткова Босна. И онда и данас у народу
се говорило: “Паде Босна шапатом”. Њени су се краљеви круни-
сали на гробу Светог Саве у Милошеву, а данашњи у Истанбулу и
Техерану. Рашка је одолевала нападима и православне Византије,
и католичке Угарске, и покатоличене Зете, а Босна и српски Сан-
џак постали су мека европских муслимана. Кнежевско и кме-
товско самопорицање настављало се кроз векове у прогресији и
сразмери турске тираније и католичког лицемерја над правовер-
ним Србима. Тако је Сарајево било највећи српски град у 19. веку,
а данас је остало без Срба. У данашњој Турској је 9 милиона по-
исламчених, потурчених потомака Срба, а у Србији само 7 мили-
она, колико и растераних по свету. У средњем веку Срба је било
колико и Енглеза и Турака, а данас је ових народа десет пута више
него Срба. Добрано су томе припомогли и европски хришћани
масовним уништавањем и вешањем Срба по сарајевским, бео-
градским, крагујевачким, крушевачким, нишким и лесковачким
улицама и у голготском прогонству, у леденој зими, преко црно-
горских и албанских планина у Првом светском рату, у коме је
“савезничка Енглеска” шуровала са непријатељском Аустроугар-
ском да би Србија и Срби били избрисани са мапе света. Протера-
ни су, а не помогнути, победничка српска војска, интелигенција,
грађани, ђаци, студенти из Србије у Грчку и на том голготском
путу мучени до помора.
Оне српске кнезове и властелу који нису порекли ни себе ни
своју Србију, који су организовали отпор и турској и аустроугарској
и немачкој инвазији, издала је хришћанска Европа, спаљиване
су им кости, одсецане главе на пањевима, набијани су на колац,
вешани по трговима, а “првом герилцу Европе” против фашизма,
како га је називала европска и америчка штампа, не зна се данас
ни гроб.
Иста та хришћанска Европа, без Христа, са својим богом у Вати-
кану, створиће две најмрачније идеологије у историји човечанства:
комунизам и фашизам. И обе су изникле из напредне западноев-
ропске цивилизације. И обе ће бити усмерене на Исток да разоре
православне земље и хришћанске народе. Аплаудирала је само-
жива Европа када је побијена сва царска породица древне Русије,
када су на улицама и трговима убијани млади кадети и интелек-
туалци, стварани “радни логори смрти”, протерани сви племићи,
уметници, научници и грађанска интелигенција да просјачи по Западној Европи. А све су то урадили Лењинови бољшевици које
је прокријумчарио амерички и европски Запад са корпусима
шпијуна, убица и агената њихових тајних организација и – тона-
ма злата и оружја. Фашистичке прваке спасили су Ватикан и За-
пад пацовским каналима, а њихов јасеновачки систем логора за
истребљење Срба прикривају и данас.
Папски духовни центар и папска столица и држава благосло-
виће државни план клеро-фашистичке Независне Државе Хрват-
ске да трећину Срба побије, трећину прекрсти и трећину проте-
ра из “лијепе наше Кроације”. Тако су Срби Источне и Западне
Славоније, српске Далмације, Лике и Баније, српске Херцеговине
и српске Босне докрајчени маљем по глави и остали у завичајним
јамама или сатерани у јасеновачки систем хрватских логора за
истребљење Срба, Јевреја и Рома, одакле за њих није било сло-
боде. Остали су протерани у раскасапљену Србију. А они који су
се самопорекли, данас су најкрволочнији “добри Хрвати лијепе
наше”, који у другом таласу свог фашизма, с благословом “свете
столице”, Каптола, Вашингтона, Лондона, Париза, Брисела, Бер-
лина, Рима, Беча, Будимпеште – извршише и последњи геноцид
над Србима и протераше 250.000 Срба са њихових огњишта из
Хрватске. Протераше их и из Босне, коју преименоваше у тзв.
Муслиманско-хрватску Федерацију Босну, а Србе српске Босне и
избеглице из витешких српских крајина у Хрватској сатераше у
црево уз границе Црне Горе, Србије и Хрватске и назваше га “Ен-
титет Републике Српске” док им не смисле коначно поништење.
Исто толико побише и протераше Срба из њихове темељне
земље Косова и Метохије дивљи Арнаути потпомогнути бомба-
ма и ракетама “пуњеним осиромашеним уранијумом” деветнаест
земаља “одбрамбеног НАТО-савеза” Европе и Америке. Поруши-
ше им све што су миленијумске генерације стицале: 150 цркава и
манастира (од којих 5 из средњег века!), све српске историјске и
породичне споменике и гробља, која и данас руше и преоравају
јер је превише и мртвих Срба за арнаутске хорде, чије злочине
покривају Сједињене Америчке Државе и још несједињене европ-
ске државе, а поред тога дарују им тзв. Независну Државу Косово,
и то на земљи постања српског.
За све ово ни један амерички, европски, хрватски, муслиман-
ски, арнаутски политичар, стратег, официр и војник није кажњен,
ни прекршајно ни кривично, ни на један дан затвора, а педесетак
српских политичких првака, председника, генерала и војника
већ је осуђено на 1.500 година затвора у европско-америчком по-
литичком суду за Србе у Хагу.
Затим се прешло на меко, демократско-жуто-плишано само-
порицање Срба у колонизованој Србији. Позвали су нато-бомбар-
дери опет кнежчиће свих самопорицатељских партија у Србији у
Будимпешту и укорили их да су им бомбама донели демократију
и успоставили њихову жуту власт у Србији, а они има да буду за-
хвални. У минулом раду, жути самопорицатељи, поред позивања да се бомбардује Србија, истицали су се својим “отпорашким
песницама”, којим су лоцирали мостове, фабрике, болнице, на-
ционалну телевизију, пруге, цркве и школе, које ће њихови на-
то-савезници гађати из “невидљивих авиона” бомбама пуњеним
осиромашеним уранијумом, у “мисији мира” гротескно названој
“Милосрдни анђео”. Убијали су грађане по улицама, на њиховим
радним местима, у возовима, на молитвама, уништавајући им
што су њихви преци и они вековима градили, оно преостало што
нису порушили у ранијим мисијама крволочних анђела, као што
су спалили Националну библиотеку Србије и у њој документа и
књиге од 9. до 20. века. И тако је створена квинслишка влада коло-
низоване Србије, па кад им њен председник није био најидеалнији,
убили су га када су коначно пронашли идеалног да заседне на
грбачу растурене Србије својом скудоумном идеологијом само-
порицања, под геслом: “Европа нема алтернативу”. Тако је тај иде-
ални смењен жутом нато-демократијом и доведен је мање идеал-
ни, али је наказно гесло остало непромењено.
Много је примера самопорицања у историји Срба. Један је у
породици родитеља оснивача српске средњовековне државе Сте-
фана Немање, који је прошао кроз обред и католичког и право-
славног крштења, други је пример његовог најстаријег сина, који
је постао ревносни католик, а сва остала деца ревносни право-
славци, од којих се петоро њих са родитељимазакалуђерило и по-
стали су православни свеци. Самопорицање се десило и када су
се кнез Дејановић, сестрић цара Душана, и краљ Марко са својим
поданицима борили на страни Турака у биткама против Срба.
Срби су се масовно самопорекли преласком у ислам у вековима
турске владавине њиховим земљама, али и преласком у католи-
чанство у деценијама владавине Млетачке Републике и Аустро-
Угарске западним земљама, а касније и фашистичке Хрватске у
западним српским крајинама.
Самопорицање је било и када су се српски прваци, занатлије
и трговци у поробљеним српским чаршијам и престоницама
Европе шепурили у турској грађанској ношњи, са обавезним ци-
линдричним црвеним фесом као знаком привилегованог турског
грађанског сталежа. Шепурио се под трурским фесом и реформа-
тор српског језика и писма, који је порекао српску средњовековну
литературу и језик. Самопорекли су се и трагични јаничари срп-
ског порекла, који су страсно секли српску рају. Не заостају
аустријски “шуцкори” у Босни и Херцеговини, који су постали од
Срба, а Србе вешали по мостарским и сарајевским улицама, као и
хрватски кољачи српског порекла, који су се доказивали и такми-
чили ко ће поклати више Срба у систему хрватских конц-логора
за истребљење Срба и ко ће више српске деце на бајонет набости.
Самопорекли су се масовно и српски комунисти и згазили и обе-
шчастили све српско.
Много, много је примера српског самопорицања, али су три,
са државног врха, најуочљивија и најдалекосежнија. Први је пример великог кнеза Зете, Вукана Немањића, који
пише тајна писма римском папи Иноћентију III и моли га да погу-
ра мађарског краља да нападне Захумље његовог стрица, па да
Угри присвоје Захумље, а он Травунију, делове државе његовог
оца, стрица и брата. У другом писму опањкава стрину, Миросла-
вову удову, и босанског бана Кулина, који јој је дао уточиште, по-
што су јој преотели Хум и Травунију, иако му је рођена сестра.
Овај покатоличени принц Немањића моли папу да наговори ма-
ђарске краљеве Белу и Емерика да покрену војску на српску Бос-
ну, а што ближе границама његовог отачаства Рашке, на чијем
престолу је његов брат Стефан, кога је и војнички напао.
Други је пример великог господара, обер-кнеза Србије Мило-
ша Обреновића, који одсеца главу куму, вођи Српког устанка,
и шаље је по Татарину у Цариград својим депутатимом којим у
писму, по тачкама, саопштава шта ће Султану рећи приликом
предаје Вождове главе:
“ За верност нашу можете посведочити Султану и Дивану:
1. Одсечена је глава врховног вожда Велике буне у Србији…
2. Да смо сваког одметника у све време примирја свагда ухва-
тили и везиру у руке предавали…
3. Ево сада најглавнија ствар од које је на нас највећа сумња
била, свршили смо. Карађорђеву главу преко превисоком делвету
шаљем, и тиме засведочавам да се наш народ више ни у каквој
прилици побунити неће, само ако рахатлук има буде…”
Трећи пример српског самопорицања са врха српске државе јес-
те слугерањско додворавање квазидемократских председника
Србије европским гуламферима испоручивањем три српска пред-
седника, више храбрих српских генерала који су бранили свој
народ и педесетак војника и интелектуалаца да им суде у политич-
ком суду Америке и Европе. Дугачак је списак самопорицатељског
бешчашћа из фотеље председника Србије: распродаја, у бесцење,
преосталих фабрика и привредних јединица, које нису њихови
евроатлантски пријатељи разорили бомбама “пуњеним осирома-
шеним уранијумом”, од којих ће им народ у потомству милени-
јумима умирати; присиљавање посланика Народне скупштине
да изгласају Резолуцију о геноциду у Сребреници; клањање и
извињавање у Загребу и Сарајеву, у име Србије-жртве и њеног
побијеног и протераног народа, “за сва злодела које су починили
хрватском и бошњачком народу”.
2. Недремано око Мила Ломпара
“И не саображавајте се овом вијеку,
него се преображавајте обнављањем ума свога
да искуством познате шта је добро и угодно
и савршена воља Божија.”
Св. Павле, Посланица Римљанима 12, 2
После свих наведених сазнања, дошла је књига Мила Ломпара
Дух самопорицања да, акрибијом научника, све о самопорицању
Срба постави на своје место.
Дух времена и дух народа српског одредио је да се појави ова
значајна студија после 5 година излажења српског часописа за књи-
жевност и културу у дијаспори, под конотативним насловом Људи
говоре, који је покушавао да премости југословенски понор срп-
ске културе без српског становишта и српске културне полити-
ке, вапијући управо за њима. Уреднике овог часописа толико је
мотивисала надом књига Дух самопорицања Мила Ломпара да је
дошло време када ће српска елита осмислити и српско културно
становише и српски културни програм, па су одлучили да им иду
у сусрет отварањем нове рубрику под овим Ломпаровим насловом.
Ништа не бива случајно. Наказно време и наднационални дух
југословенства, који су једино Срби искрено прихватили, разори-
ли су све српско, од језика и писма до земље и државе. Савремени
дух самопорицања код Срба, који је наметнула европска и аме-
ричка милитантна политика и идеологија, а споводили га као
државну идеологију српски секуларни свештеници, на челу са ми-
зерним председницима српске квазидемократије, пробудио је
искру у камену, а прегаоцима Бог дао махове да су написали књи-
ге: Уметност и зло Предрага Драгића Кијука, Расрбљивање Косте
Чавошког и Дух самопорицања Мила Ломпара. Оне су непорециво
аргументовано, систематском аналитичношћу објаснили генезу,
мотивацију и кобне последице самопорицања у српском народу,
али и дале визију и конкретне умне предлоге како пустошење и
српског духа и српске културе може бити превазиђено. У пошаст
коровског самоунишавања српског духа и његове самосвојне кре-
ације најдаље је проникао професор Ломпар и понудио програм
наде за оздрављење.
2. 1. Светионик у тами
Као научник који се деценијама бави оним најбољим у креацији
српског духа, како индивидуалног тако и колективног (студије
о Његошу и Милошу Црњанском), тако и књигу критике српске
културне политике и српског самопорицања Ломпар не почиње
од себе свезнајућег, већ им налази генезу у радовима својих прет-
ходника Милана Кашанина, Милоша Црњанског, Сретена Мари-
ћа, Драгослава Михајловића Михиза, који профетски казују да
“у сваком Србину чучи мали Југословен и једва чека да поново
појури у своју стару пропаст”.
Овај историчар културе и књижевности свог народа зна да се у
овој врсти истраживања не може макнути без докумената. Зато
посеже за оним документима који воде ка реперима на којима ће
засновати своју студију. Дневна штампа не дозвољава да се затру трагови ка њима. Узима из ње три полазна догађаја као три све-
тионика у тами. Први је извештај из Политке од 6. августа 1971,
који извештава о “немилом догађају” са припремне утакмице у
Сплиту између домаћег Хајдука и београдске Црвене звезде: “Не-
задовољан исходом један део неодговорних гледалаца је, по завр-
шетку утакмице, гађао… различитим предметима играче Звезде,
па је један од играча у црвено-белом дресу лакше повређен”. Дру-
ги је изјава актуелног председника Србије, Бориса Тадића, од 24.
новембра 2010. (из времена када је Ломпар писао књигу Дух са-
мопорицања), како је као младић 1981. године желео да буде све-
тионичар на Јадрану. А трећи документ је изборни плакат из 2008,
украшен фотографијом председника Србије, на ком се појављује
парола “Европа нема алтернативу”.
После и сувише стварних догађаја, да не кажемо сувише крва-
вих, који су посведочили дух југословенских народа и дух време-
на који је стасао на бестијалном грађанском рату и брутално сиро-
вом југо-капитализму, које су спровеле државе уједињене Европе
и Сједињене Америчке Државе, прво пропагандним лажима, а
онда сувише стварним бомбама по Србима и још стварнијом пља-
чком привреде и свих материјалних добара југословенских на-
рода, аутору књиге Дух самопорицања закључак се наметнуо
сам по себи : “Нису то били никакви неодговорни навијачи, него
читав стадион другог народа по бројности са којим смо живели.
Била је то непатворена и уседсређена мржња” (Стр. 12), како име-
нује професор Ломпар први документ. Председникову жељу, по-
новљену у зрелом добу, детерминисао је ироничним закључком
да “свако остајање у инфантилизму има своју жељу као егзистен-
ционални кич. Понекад жалимо што се барем неким људима
жеље не остварују” (исто). Са сигурношћу продужавамо ову ауто-
рову мисао тиме да би Србија и српски народ били далеко сре-
ћнији да је господин Тадић постао светионичар на Јадрану и да
никада није председниковао Србијом. На нашу велику жалост,
он је у два мандата владао Србијом као обер-кнез две велике пор-
те – вашингтонске и бриселске. Трећи документ – плакат са ли-
ком председника Србије и парола “Европа нема алтернативу”–
Ломпар коментарише: “… могло је изгледати да се суочавамо са-
мо са једним пропагандним слоганом, који почива на циљном су-
жавању човекове свести, на настојању да се сваки садржај и сва-
ка искуствена евиденција примакну празном смислу. Јер, про-
пагандни слогани увек имају две особине: да су ефикасни и да
су глупи… Али, овај слоган је имао и злослутну садржину, пошто
је једну егзистенцијалну категорију, нешто што припада сваком
животу, сазнање о томе да смрт једина у нашем животу нема алтер-
нативу, пренео на једну политичку или идеолошку конструкцију,
шаљући поруку да она треба да поприми – а у 2011. години видимо
и да је попримила – у нашем животу значење безусловности које
се не може избећи” (стр. 12-13).
У пароли “Европа нема алтернативу” Мило Ломпар види “на-
стајање једнообразног мишљења, суспензију критичке свести у
друштву и увод у мере насиља којима су изложени политички не-
истомишљеници… да нестану из јавног простора, са национал-
них телевизијских фреквенција, са страница водећих новина…
Јер, предатост сазнању о томе како Европа нема алтернативу као
да прeтходи сваком чину и свакој помисли који нас походе: она
оличава дух наше интелигенције, надахнутост наших уметника,
страст остарелих титоистичких функционера, учесника радних
акција и слетова, потом средовечних посвећеника личног интере-
са, старих, нових и вечитих стипендиста, припадника нараштаја
обликованих у слатком животу седамдесетих и осамдесетих го-
дина двадесетог века, нараштаја неуспелих гитариста и успешних
амбасадора, као и кандидата за академике који су углавили ногу
између великих и тешких врата, са намером да се преметну у бес-
мртнике, те коначно и младих аривиста чије нестрпљење није
веће од њиховог незнања, пошто оба припадају бесконачности:
они не знају шта би са тим што хоће, али то хоће одмах” (стр. 14).
Напросто, Ломпар у овој скудоумној пароли види поглед на свет
и идеологију српских квази-демократа југофила. Трагедија је по
српску културу и народ што је и нова напредњачко-социјали-
стичка демократија наставила самопорицатељски да спроводи у
дело ту глупаву паролу.
Анализирајући интервју Светислава Басаре са тадашњим пред-
седником Србије, Борисом Тадићем, у јубиларном стотом броју
часописа “Статус”, професор Ломпар духовито подсећа да је “сва-
ки председник имао свог приватног сабеседника: свог писца. Ко
се, дакле, срео? Лењин и Горки? Де Гол са Малроом? Тито са Крле-
жом?” Читалац студије “Дух самопорицања” додаће овом низу
усрдан сусрет Тадића и Басаре јер ће Председник свом Писцу ре-
ћи: “Непријатно ми је колико се слажемо”, Писац свом Председ-
нику: “Немој сад у одсудном моменту да нас напушташ, човече”
(стр. 24-25). Оволика интимизација председника и председнико-
вог писца подсетила ме на оно уздисање новинарке “Дуге”, сада
ненадмашне српске списатељице, на крају интервјуа са председ-
никовом женом: “Осећам како бисмо се лепо дружиле, али, ипак,
она је председникова жена…” Ипак, чудом идеологије, дружење
је кренуло, а каријера списатељице заблистала брзином комете у
идеолошком небу српске књижевности. Оволико саглашавања
председника и председниковица и њихових писаца било би само
дегутантно да није и апокалиптично у духу самопорицања у
актуелној Србији.
На почетку првог поглавља своје књиге Ломпар саопштава
циљ свога пројекта: “… да раскријемо одлучујуће културно-по-
литичке индикаторе овог кретања, а не да упризоримо сва – иде-
олошка, традиционално-инерцијска, модернизаторско-економи-
стичка, конформистичка – кретања на сцени”. Јасно дефинисан
циљ брзо долази до јасног закључка: “На дну сваког културног, политичког, историјског разлога
који је привилегован у нашој јавној свести пребива – дух самопо-
рицања: појављујући се непрестано, премда не увек са истом
снагом, он као да у овом часу доживљава свој апогеј. Он је ту, дух
самопорицања, најмрачнији покрет српске културе; он је ту – то
је све што ова књига жели да покаже” (стр. 35 -37).
2. 2. Титоизам и секуларно свештенство
Подсећајући нас, још живе сведоке, а многе и учеснике, на јавне ма-
нифестације Титовог комунистичког, диктаторског режима и дре-
сираног титоистичког начина мишљења (конгресе СКЈ, ношење
Титове штафете, организовање слетова на стадиону ЈНА, Титово
писмо, седнице на Брионима и у Карађорђеву) и све то доводећи у
наследну везу са прављењем списка неподобних професора Хел-
синшког одбора за људска права у Србији из 2008, аналогно оном
списку професора за одстрел Комунистичке партије Југославије
одмах по ступању Тита на власт, Мило Ломпар се пита:
“Да ли је списак неподобних професора који је Хелсиншки
одбор понудио јавности – одвојено од својих краткорочних ци-ље-
ва и интереса – само аутономан и независан поступак у једном де-
мократском друштву? Зар он структурно и у умишљају не про-
истиче из оног што се догодило у освит титоистичке слободе, 19.
маја 1945. године, када су – међу многима – удаљени са Универзи-
тета: Никола Поповић, Јустин Поповић, Веселин Чајкановић, Ра-
досав Пурић, Петар Ђорђић, Бранко Милетић, Ђоко Слијепче-
вић?” Истовремено аутор књиге Дух самопорицања наводи и
имена “комесарске елите – окупљене у Комисију за обнову Уни-
верзитета”, која је наведене професоре удаљила са Београдског
универзитета. Не прећуткује он ни имена комесарске елите Хел-
синшког одбора, која је сачинила листу неподобних професора
тог истог универзитета 2008: Соња Бисерко, директно, као пред-
седник овог одбора, и Латинка Перовић, индиректно, као “дуго-
годишњи високи функционер комунистичког режима”, а сада
веома активни члан Хелсиншког одбора у Србији, која, у два ин-
тервјуа са Оливером Милосављевић, брани и хвали свој одбор
из Хелсинкија јер је “објавио 138 књига без којих се не може на-
писати историја краја XX века” (баш као ни без сабраних Брозо-
вих и Кардељевих дела!), а “њихови годишњи извештаји… при-
лози су друштвеној историји Србије” (баш као и њени годишњи
извештаји Централног комитета Савеза комуниста Србије!). За
нас су они само документ да титоизам још влада Србијом и да је
дух самопорицања на делу, баш као и дух омладинских радних
акција Латинке Перовић, иако другарица председница ЦК СКЈ
и њен апологета из “Пешчаника” и саму идеју титоизма и ју-
гословенства данас у Србији поричу као “анахроне и као исказе
који не одговарају стварности” (стр. 38-39).
Оволико свестраног аргументовања својих судова и њихову
поткрепљеност каузалношћу и комплетном генезом непореци-вих ставова могао је понудити само одговоран, добро обавештен
истраживач какав је професор Мило Ломпар. Потврђује их и наше
вишегодишње емигрантско искуство уредникачасописа за културу.
Итекако су титоизам и југословенство актуелни погледи на свет и
ставови са којих процењују и прошлост и садашњост и будућност
друштва у коме је стасао велики број Срба у расејању. Синови и
кћери високих Титових партијских, војних и привредних функ-
ционера први су напустили Југославију и Србију када се њихова
пирамида рушила и на свим форумима дијаспоре ватрено су бра-
нили своје наследне привилегије титоизма и југословенства, а још
жешће идеологију самопорицања до јуче црвених титоиста, па на-
гло пожутелих квази-демократа у Србији, који експресно покра-
ше свој народ и државу на очиглед целог света. Формирали су они
и своје сорошевске центре, “мимагазине” у блиској сарадњи са
конзулатима жуте демократије, па доводе ли доводе постмодерне
министре, писце, глумце; промовишу њихово политикантство,
књиге, позоришне представе, филмове да нас самопорицањем “еду-
кују”, како они радо говоре, и да им аматерска позоришта дија-
споре играју наручене квази-драме “нове Страдије”, у којима исме-
јавају мртвог председника, кога су они испоручили бриселској
порти да га убије, мртвог патријарха, за живота светог, полумрт-
вог академика и умртвљену Академију, све из фотеља постмодер-
них министара-глумаца и редитеља, амбасадора-писаца актуелне
титоистичке жуте Србије. Уз све то образ им не смета да се по-
зивају на Радоја Домановића, који је животом плаћао побуну про-
тив обреновићевске власти у својим сатирама, а њих дебело пла-
ћа њихова власт новцем од таксе покраденог, гладног народа
Србије. И витешки и часно – нема шта – јер су они витезови “роб-
ља везанога”. Довешће они и главног координатора Сорошеве фон-
дације у Србији, са чела Народне библиотеке Србије, и њеног за-
бетонираног началника издавачке делатности да поставе излож-
бу националне библиотеке Србије у Универзитетској библиотеци
Торонта, у организацији Генералног конзулата Србије. И ови квази-
часници поставиће у најлепшу стаклену витрину једну од 138 књи-
га Хелсиншког одбора Бисерке и Латинке, случајно са насловом
“Nikolai Velimirovich – fascist and anti-semite”. А своје књижице
ова два началника Народне библиотеке Србије вргли су толико
високо, ни мање ни више, него у засебну витрину, са романима
Ива Андрића, Меше Селимовића и Милорада Павића, све на
српском језику и “српском” латиничком писму. И национално и
патриотски – нема шта! У духу самопорицања – свакако!
Синови и кћери председника југословенских централних ко-
митета, пуковника ОЗН-е, генерала ЈНА и директора Титових
државних предузећа стасавали су у неограниченим привилегијама
Титове партије и државе, имали бесплатна летовања од Опатије
до Купара, бесплатне превозе државним лимузинама, возовима,
бродовима и авионима, па није ни чудо да им је титоизам и ју-
гословенство и данас у срцу, па желе да буду светионичари на Јадрану и имају сувише стварно осећање да су они и сада елита,
посебна класа, далеко вреднија од нас који смо одлазили на Јадран
само са школским екскурзијама или у “радничка одмаралишта”, у
бараке и шаторе, иако су Латинке и Бисерке на свим конгреси-
ма Партије доносиле резолуцију о “диктатури пролетеријата”, тј.
наших сиромашних родитеља.
Професор Ломпар с разлогом прихвата појам Исаија Берлина
секуларно свештенство за комунистичке функционере (и њихо-
ве наследнике – Р. Б.), који су бранили државну идеологију и злочи-
не власти” (стр. 44). Назива их комесарима којима, као етичку и
интелектуалну врлину, противставља дисиденте. Ломпар надгра-
ђује појам Исаија Берлина секуларно свештенство Орвеловим
ставовима из предговора Животињској фарми да у “слободној
Енглеској постоји потпуно вољна цензура која прећуткује непо-
пуларне идеје и замрачује неугодне чињенице: отуда нема потре-
бе за званичним прогоном” (исто). Дописује и генијална уочава-
ња лингвисте Чомског: “да би човек добио одобравање од секулар-
ног свештенства, помоћи ће му ако покаже прикладно пошто-
вање моћи”, што се данас у Европи и Америци, и њиховим не-
околонијама као што је Србија, назива политичком коректношћу.
Чомски нас даље иронично учи да “људи треба да прихвате да су
њихови животи безвредни и подјармљени, да забораве смешне
идеје о управљању својим сопственим пословима, да препусте
своју судбину интелектуалној мањини, секуларном свештенству,
које опслужује и распоређује моћ” (стр. 45).
После овако темељитог и вишеструког поткрепљења сопстве-
ног мишљења о секуларном свештенству, Ломпар прелази на
анализу конкретног чинодејствија Латинке Перовић, Марка Ни-
кезића, Радомира Констатиновића, Ивана Чоловића, Живорада
Ковачевића – у тогама либералних комуниста, титоиста и југосло-
вениста у жутој Србији, паралелном ретроспекцијом њиховог
делања под скутом Јосипа Броза у црвеној Србији. Данас су се они
преобразили у секуларне свештенике који “аплаудирају западној
моћи и игноришу западне злочине”, због чега су “вишестуко по-
штовани на Западу” (Чомски). Супроставља им дисиденте и у
црвеној и у жутој Србији: Милоша Црњанског, Душана Пирјевца,
Светозара Петровића, Живорада Стојковића, Василија Крестића,
Миодрага Булатовића, Николу Милошевића и жртву Михаила
Ђурића. Не пориче им да су добро уочили да је Устав Југославије
из 1974. ставио Србију у неравноправан положај са осталим ре-
публикама, али им замера што су остали само на уочавању, а
ниједном речју нису стали у одбрану да се академик Михаило
Ђурић, који је то исто уочио и у томе остао доследан и истрајно
писао, без покајничког одступања као Титови српски либерали,
не пошаље на дугогодишљу робију. Ставља им на душу што ни-
када нису осудили стрељање професора Београдског универзи-
тета Светислава Стефановића и Бранка Поповића и одузимање
грађанског права и терање са универзитета таквог ерудита какав је био Веселин Чајкановић. Све је то недело Комунистичке пар-
тије, којом су руководили баш ови Титови либерали. Свом марша-
лу су до краја верно служили. Ломпар цитира и закључке Секре-
таријата ЦК СКС са седнице из августа 1971, којој је преседавала
другарица Латинка Перовић, а у дискусији учествовао и друг
Марко Никезић. Сложно су закључили да “нису довољне само ад-
министративне мере, него су неопходне и додатне, политичке
акције” (стр. 68). Тако је отеран на робију проф. Михаило Ђурић.
Урадили су то људи који “никада и нигде нису бирани, него су
свуда и увек били именовани”. Као њиховог моралног антипода,
Ломпар позива горостаса српске науке и етике – Милутина Ми-
ленковића – који понуду да буде изабран за шефа катедре Бечког
универзитета 1904. године, као равноправном држављанину и на-
учнику светског гласа, одбија речима: “… да онај ко му је понудио
катедру ’није узимао у обзир да су се Чубер и Долежал на својим
положајима германизовали толико да нису никада јавно говори-
ли својим матерњим језиком, а ја то не бих могао чинити и одрећи
се своје нације, иако сам познавао и све њене мане” (стр. 103).
Секуларни свештеници и у Београду и у Подгорици одрекли
су се и свог српског језика, иако им за то нико није понудио ка-
тедру ни на београдском ни на подгоричком универзитету, нити
им је то ико тражио, сем њиховог сопственог духа самопорицања.
У првом полувремену свог иконопоклонства титоизму, они су по-
ла века хорски прихватали и практиковали југословенско-кому-
нистичку и усташко-фашистичку идеологизацију “српске кри-
вице” до бесмислено глупаве пароле да су “сви национализми
опасни, али је српски национализам најопаснији” – по њиховом
титоизму и југословенству.
Ако је тешко “певати и мислити после Хирошиме”, ако је “Хи-
рошима симбол онога што може да учини демократски ум” (стр.
121), питамо се како певати после албанске голготе Срба; после
јасеновачког система хрватских логора за истребљење Срба, Рома
и Јевреја; после фашисоидне хрватске “Олује” и “Бљеска”, пот-
помогнутих “антифашистичком” Немачком и Америком; после
“Милосрдног анђела”, са чијих су крила 19 држава “демократске”
Америке и Европе три месеца сручивале бомбе”оплемењене оси-
ромашеним уранијом” на српски народ и разорили му све што је
изградио за пола века. Како певати после пресуде на 1500 година
робије српских јунака и првака, само зато што су свој народ и
државу бранили, а ослобођени су политичким судом Америке и
Европе сви фашизоидни џелати који су тај злочин над Србима
починили? Одговарају Милош Црњански и Мило Ломпар:
“Зло је променило свој облик и јавна свест то као да не опажа”.
2. 3. Титоизам и хрватска културна политика у Србији
На почетку овог поглавља књиге Дух самопорицања Миле Ломпар
разбија у парампарчад смишљено грађене две предрасуде, као
подвале свих владара и њихових влада. Прва је да је “значај култу-
ре првенствено везан за општељудска и естетска питања” (стр 139). Овој предрасуди Лопар признаје тачност, али само са становиш-
та вечности, али не и са становишта времена. “Мирним оком
удаљеног историчара” он запажа да култура има првенствено “по-
литички истраживачки значај”, иако је увек шира од политике.
Преко културе све власти намећу “одређени систем очекивања и
вредности, да отклони све што је са тим системом несагласно” и
да на тај начин обликује пожељно саморазумевање које ће бити
темељ сваког јавног деловања. Друга начелна предрасуда гласи:
“Култура служи неговању разлика и међусобном обогаћивању у-
чесника културне размене”, каже професор Ломпар (стр. 140). На-
глашено истиче њену тачност, али се и одмах позива на Ничеа,
који је тврдио да “нижа култура од више редовно прима прво њене
пороке, слабости и разузданост” (исто). Актуелна доминација на-
гонске, потрошачке западне културе и сувише стварно потврђује
и Ничеа и Ломпара.
На домаћем, титоистичком и поститоистичком терену коруп-
ционистичке Србије, Ломпар запажа “да у нас не постоји неко
свесно кретање против делотворне и дуготрајне стратегије по
којој целокупну српску културу – као историјску културу конта-
ката три вере – треба свести на државну формацију Србије, што
значи да све што је српско треба претворити у србијанско, па
отуда треба поништити све трагове српске културне прошло-
сти у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској и Македонији.
То нам показује како српска културна политика једноставно не
постоји, зато што се некритички утапа у апсулутни опортунизам
наше државне политике: уместо да буде шира и еластичнија од
државне политике, културна политика је циљано ужа од ње” (стр.
140-141) у Србији Титових либерала и титоистичких црвених и
жутих демократа. Као листић лакмуса, професор Ломпар извла-
чи из те титоистичке југословенске базе да су Хрвати издали све
томове Хрватске енциклопедије у последњих 20 година, а Срби
само један том Српске енциклопедије. Али, зато САНУ и даље
троши све кадрове и новац на издавање бројних томова Српско-
хрватског речника. Доказа о “хабзбуршкој константи” и “универ-
залној компоненти титоизма” у Србији је сијасет: од раних “ра-
дова” титоистичких либерала – затварања академика Антонија
Ђурића, уништавања књига Милоша Московљевића и Слобода-
на Јовановића –, преко рушења Његошеве капеле и уклањања Ње-
гоша са Ловћена, уништавања тематског двоброја 27/28 часопи-
са Уметност, који је покушао да сачува сва документа о злоделу
Тита и титоиста одузимањем права на тестамент и гроб великом
Његошу, до поунутрашњивања, каткад максималистичких, кат-
кад минималистичких, хрватских идеја у српску културу: ’ства-
рање хрватске државе на темељима католичанства и српског
језика, неутрализација српског фактора и доминација унутар ју-
гословенског простора (стр. 171); прећутно препуштање дубро-
вачке књижевности хрватској књижевности, забрана издавања
Пргледа српске књижевности Павла Поповића, а одобравање и
уврштавање у школске програме Повијести хрватске књижевно-сти Миховила Комбола, која је издата коријенским правописом у
Павелићевој НДХ, до Крлежиног србомрзачког цензурисања
Енциклопедије Југославије’ (стр. 186).
После анализирања више случајева похрваћења српских писа-
ца (свих ренесансних дубровачких писаца: Џива и Марина Држи-
ћа, Илије Цријевића, који је и својим потписом на песмама испе-
ваним на латинском потврђивао да је Србин), Ивана Гундулића,
али и савремених: Решетара, Андрића, Црњанског, Деснице), као
и српских народних песама (Хасанагиница…), Мило Ломпар ће
закључити “да је београдска идеологија била – и остала – усмерена
ка промицању партикуларне, а не универзалне отворености. Мо-
гло би се – са извесном дозом хумора – устврдити како у Београду
идеологија као да делује неписаним законима о обавезној зашти-
ти хрватских интереса у свим подручјима: чак и у онима који нису
у вези са Србијом… , да је београдској идеологији кроатофилија
’болест едемична и апсолутно неизлечива’…” (стр. 311-312).
2. 4. Затворена отвореност
После полувековног трагању, обједињавајући појам разнородних
елемената (либералистичких, социјалистичких и прагматистич-
ких), од којих је саздана идеолошка конструкција југословенског,
титоистичког секлуларног свештенства, којим ће овековечити
полувековну владавину и осигурати дуготрајни владајући “на-
чин мишљења и као привилеговану матрицу јавног дискурса”, по-
нудио им је њихов партијски друг, који је уређивао Трећи прог-
рам Радио-Београда, Радомир Константиновић, насловом и де-
лом Философија паланке. Тако су секуларни свештеници, делом
свога перјаника Константиновића, супротставили своју тобожњу
отвореност и борбу за отворено друштво свим оним интеле-
ктуалцима који не мисле као либерални комунисти. Појмом фи-
лософија паланке они су пребацили кривицу на народ и своје по-
литичке противнике, јер је он требало да им “обезбеди општу при-
хватљивост, историјску утемељеност и сазнајну релевантност”, а
практично тај појам им је био неопходан “да функционише као
историјско и политичко оруђе које је усмерено ка уклањању и
уништењу политичких неистомишљеника, односно оних људи
који оповргавају идеологију секуларног свештенства” (стр. 334).
Лансирала га је Латинка Перовић, секретар Централног комитета
Савеза комуниста Србије, у октобру 1971, у свом уводном рефе-
рату Конгреса културне акције у СР Србији, залагањем за пер-
спективу Србије у “отворености према другим југословенским
републикама”, а овековечио га члан тог комитета, високо котира-
ни новинар у југословенском друштву, Радомир Констатиновић,
својом свеобухватном парадигмом философије паланке.
Предмет наше расправе и њен ограничени простор не дозво-
љавају нам да идемо трагом Ломпарове студиозне анализе ове
Констатиновићеве књиге, па ћемо навести само њен закључак и
професоров коментар. У том закључку овај даровити титоистички либерал, Радомир Константиновић, припремиће шлагор за још
живе класике титоистичког либерализма у Србији и тек прохо-
дале постмодернисте, који се подастиру својим текстићима и књи-
жицама новопоредачком растурању Југославије и освајању власти
у квази-демократској Србији и тако прегалачки помажу њеним
непријатељима да је колонизују. Тај шлагор сачињава Радомир
Констатиновић у својој есејистичкој књизи Философија паланке,
пишући је по идејама Латинке Перовић, као закључцима комуни-
стичког конгреса Културне акције у СР Србији. Констатиновић
овај шлагор ставља као партијски задатак и закључак своје по-
пуларне књиге:
“Из става обрачуна са светом треба прећи у став обрачуна са
самим собом, јединог обрачуна који је незавршив и који је, због
тога, трајна обавеза и непресушно надахнуће”.
За професора Ломпара то је “један скок у аутентичност егзи-
стенције: учињен упркос неаутентичности трајања” (стр. 337).
За нас је то Константиновићево “непресушно надахнуће” уства-
ри “револуција која тече”, глупава као и југословенска, титои-
стичка парола: “После Тита Тито!”.
За своје тврђење професор Ломпар налази доказе на страни-
цама Константиновићеве књиге Философија паланке, па преко те
књиге документује да Латинкин и Константновићев идеолошки
појам отвореност обједињава више партијских, титоистичких,
самоуправљачких југословенских подвала секуларног свештен-
ства да би неприкосновено трајно владали изманипулисаним, за-
плашеним народом. У методолошком и философском смислу,
Ломпар у њиховом појму отворености препознаје типичну за-
творену отвореност, јер она није универзална, него регионал-
на, међурепубличка, југословенска. Чини нам се да је – на култу-
лорошко-привредном плану Србије – поунутрашњено хрватство
и словенаштво било на делу.
До закључка да отвореност секуларних свештеника Латинке
и Радомира није ништа друго до затворена отвореност Ломпар
долази у својој студији после постављања више питања, на која
не налази одговоре у Константиновићевој Философији паланке.
Прво, удвојено Ломпарово питање гласи: “Шта би био у фило-
софији паланке културно-политички и идеолошки корелат отво-
рености која је супротна од света паланке? Зашто тог питања –
као знака саморефлексије – нема у Философији паланке?” Друго,
“зашто изостаје било каква културно- политичка и идеолошка
апликација духа отворености?”. Пошто не налази одговора у Кон-
стантиновићевој књизи, Ломпар сам закључује: “Зато што је ис-
кључује првобитна (претходећа) идеолошка одлука као и да управ-
ља егзистенцијалном анализом у Философији паланке. Отуда
изостаје свака назнака о левом тоталитаризму као и о либералној
недовољности за достојанство модерног субјекта”. Овако одгова-
ра овај одговорни стручњак, изузетно информисан, позивајући
се на светски потврђене умове који се баве философијом друшт-ва и стањем људске свести и идеологизованим друштвима. Овде
цитира скоро идентичан став Емануела Левинаса из књиге Неко-
лико рефлексија хитлеризма (стр. 344).
Констатиновићеве тенденциозне селекције и редукције у
књизи Философија паланке не могу одговорити на питања струч-
њака, па ни обичног добро информисаног читаоца, јер она ис-
кључује и помисао да дух отворености подразумева и религиоз-
ну метафизичност:
“Констатиновић идеју отворености схвата мимо њене религиј-
ске утемељености, у радикалној мери секуларизујући сваку ре-
лигијску претпоставку духа отворености(…) Философија палан-
ке не претпоставља никаквог Бога – ни мистичког, ни личног, ни
понорног – па њена критика проистиче из ове радикалне секула-
ристичке претпоставке, из неупитне човекове затворености за
Бога. То је темељна претпоставка – која има своју традицију –
сваког схватања отворености у Филофофији паланке (…) – по-
казује како је основни хоризонт Философије паланке везан за мо-
дерно истраживање трансценденције: и када критикује нацио-
налним садржајима испуњено место мртвог Бога – што је исто-
ријски процес који се одвија у дослуху са ритмовима модерне, са
ритмовима њеног непотпуног нихилизма…” (стр. 345-346).
Овај и више него озбиљни истраживач, пре сопственог закљу-
чивања упознаје нас са мишљњењима ауторитета из другиh кул-
тура, који су се бавили сличним проблемима. Бавећи се отворе-
ном затворености Радомира Констатиновића у Философији па-
ланке, подсећа нас на ставове Мартина Хајдегера, у књизи Шумски
путеви, и Давида Е. Робертса, у делу Existentialisam and Religious
Belief. Потом ће закључити да је Констатиновић детерминисао па-
ланку као појам ’затворености, уопштавања и неаутентичности,
што се протеже и на њен атеизам’ “којим филофософија паланке
потврђује да је бог за њу само функција стављена у службу њених
норми” (Философија паланке, стр. 48-49), пориче Ломпар Кон-
статиновића самим Констатиновићем.
Анализирајући ставове Радомира Констатиновића о филосо-
фији паланке и упоређујући их са ставовима савремених запад-
них мислилаца (Ридигер Зафрански, Зло и драма слободе; Пи-
тер Слотердијк, Сфере I), професор Ломпар налази да је “одлу-
чујуће настајање Философије паланке положено у потискивање
религијске претпоставке егзистенцијалне отворености, у потис-
кивање сазнања ‘Бог није једноставно програмирао човека, већ је
његовом бићу дао отвореност’, као сазнање о томе да ’ко је макар
на тренутак ушао у Бога искушава отварање свога бића, што
оставља незаборавне трагове’ (Зафрански). То значи да је стано-
виште отворености као привилеговано становише философије
паланке – скривено подвргнуто једном затварању, да је унапред
осујећена аутентична отвореност ипак претпостављена као за-
творена за религијску димензију отворености. ‘Да би се премерио
значај овог увида, слободном духу би ваљало да се еманципује од антихришћанског афекта последњих векова и да се ослободи
грча који већ одавно није потребан. Ко данас жели да реконстру-
ише темељна комунионална и комунитаристичка искуства, мо-
ра се ослободити антирелигијског рефлекса’ (Слотердијк). Конс-
тантиновићева затворена отвореност има сасвим прецизне кул-
турно политичке последице” (стр. 348-350).
Једна од најпоразнијих Констатиновићевих последица јесте
да је претече свим самопорицатељима и промотерима тобожње
“свесрпске кривице” и у овом последњем југословенском грађан-
ском рату, који ће унапред знати да ће ‘Срби извршити геноцид
јер су васпитани на својим јуначким пјесмама и Горском вијенцу
који мотивишу на геноцид’, како пише млађани Сарајлија, сада
средовечни Американац, Александар Хомен у канадским новина-
ма National Post у нарученом тексту поводом хапшења Радована
Караџића, иако је и сам Хомен васпитан на тим истим песмама и
делима заједно са нама. Тај његов текст сам коментарисао у часо-
пису “Људи говоре” и квалификовао га “гебелсовским агитпропом”.
У чему је за самопорицање Срба узрочно-последични значај
књиге Философија паланке Радомира Констатиновића? Први је
од српских и значајнијих светских (изузимајући бошњачке и ине
политиканте) означио Његоша “као некога ко – делимично и у-
пркос себи самом – оличава племенско-паланачку доминанту
српске културе” (стр. 351). За Констатиновића је Горски вијенац
поема рода и племена, “што је дух племенски непогрешно осетио,
славећи Горски вијенац, који је поема рода и за род” (Философија
паланке, стр. 209). Овако овај секуларни свештеник квалификује
најпревођеније српско дело на све светске језике (вероватно зато
’што је дух племенско-светски осетио да је поема рода и за род’,
како уочава наречени Констатиновић, а да никада није понудио
сопствено тумачење Његошевог песништва, како су то одавно
урадили и високо вредновали Његошев Горски вијенац велики
светски умови (Миклошић, Шафарик, Малколм, Ото, Соколов,
Стеин) и сви српски и југословенски (Андрић, Црњански, Иси-
дора Секулић, Барац, Маретић…), изузев бошњачке песникиње
Мубере Мујагић и анонимних бошњачких професора. Ови по-
следњи, на трагу Мујагићеве и Констатиновића, пристали су на
ружење Његоша, односно пристали су на ропство у име доми-
нације исламског локализма и титоистичког либералаизма, у име
доминације западне потрошачке културе. За таква њихова са-
гледавања класичан је израз затворена отвореност философије
паланке. “Паланка није, дакле, само у духу, као универзална суд-
бина, него и у свету као појединачан феномен”, закључује Мило
Ломпар (стр. 358-359) и додаје: “То је стратегија самоослепљивања”.
Јер, Констатиновића је обасјала “Титова Мисао”, као све југосло-
венске и српске титоисте – секуларне свештенике – док су стрепе-
ли “шта ће бити са њим у тренуцима паузе” на његовим бројним
говорима на још бројнијим конгресима Партије и јавним и тајним
састанцима Политбироа, што је Констатиновић и потврдио за вечност у свом есејчићу Титова мисао, идентификујући Тита са
Оцем у Декартовој смрти, нареченој пером аутора Философије
паланке.
И Хана Арент у Изворима тоталитаризма и Мило Ломпар
у Духу самопорицања пунозначно су доказали да се идеологи-
јом редуковане отворености и самопорицањем стиже у неоколо-
нијализам. Само српски секуларни свештеници нису имали ту
визију, у страху да Оца доследно не наставе као првосвештеници
титоизма, сада преображени у тоге новопоредачких жутих де-
мократа.
3. Српско становиште и српска културна политика
Уз напомене да се недостатак културне политике Срба дуготрајно
осећа “у свим подручјима јавне свести, и у пословном , и у ме-
дијском”, одмах на почетку поглавља О српском становишту
професор Ломпар поставља два питања:
– “Како се догодило да наша јавна свест постане плод укрштања
различитих културних политика, од којих ни једна није српска?”
– “Зашто не постоји српска културна политика, већ постоји
само понеки импулс који би је могао наговестити?”
Ломпар даје два основна разлога: први, “то би могло бити акту-
елна последица опште и дуготрајне друштвене неодређености која
прожима… готово сва институционализована и јавна подручја”
и, други, “као плод дубоке пукотине у осећању националног и-
дентитета, која је настала услед историјског наслеђа: померање са
југа на север, са истока на запад, дуготрајног постојања у дунав-
ском културном окружењу, настајања контактне културе са прео-
влађујућом православном и садржајном како исламском тако и
католичком компонентом”. Њима додаје и специфичне југосло-
венске разлоге: “услед распрострања идеја и идеологија југосло-
венства и комунизма”. Све ово створило је услове, по Ломпару,
“да – без икаквог размишљања и процењивања – усвајамо туђе
становиште о себи самима, иако је лако препознатљиво да нам се
намеће да гледамо себе очима оних који своје интересе остварују
на уштрб наших интереса”.
Позивајући у помоћ Милоша Црњанског, чијим се књижевним
делима и свеобухватним његовим интелектуалним ангажманом
бави деценијама, Ломпар именује те који “своје интересе оства-
рују науштрб наших интереса”. То су Хрвати и њихов концепт ју-
гословенства. Још 1934. Црњански је упозорио “да постоји читав
један комплекс тема и мотива који увек бива активиран као пре-
прека управљена против свести о српском становишту” (стр. 417).
И по Црњанском и по Ломпару, “неопходно је отклонити тај про-
пагандистички (хрватски и југословенски) нанос, да би се уопште
могли назрети могући садржаји свести о српском становишту”
(Ломпар). Црњански је започео то отклањање саветима да се гледа
на српске ствари “без југословенства, савремених парола државе
и економије и социјалних потреба” (Црњански), а и Црњански и Ломпар наставили: “без наметнуте симпатије по којој се ‘сваки
проблем поставља… у знаку славенштине и хрватства’, док је, са
друге стране, забрањено… гледати га са српског становишта”.
Ломпар ће овде преузети формулацију Милоша Црњанског из
1934: “скидање те окупацијске атмосфере са српства” коју су
Србима наметнули апсолутисти (бечки двор, Ватикан и Југо-
словени) и сепаратисти (Хрвати, Словенци, босански муслима-
ни и Македонци), пошто су их Срби ослободили и прекомандо-
вали њихову војску и официре из поражених непријатељских
ровова у победничке, ослободилачке српске да командују на-
шим синовима. Ову “окупацијску атмосферу” максималистич-
ки су злоупотребили хрватски клеро-фашисти у НДХ и југосло-
венски комунисти у старој и новој Југославији. Њихови промо-
тери били су Павелић, Кватерник, Броз, Крлежа, Кардељ, Ба-
карић… са српским баштованима комунистичких апаратчика.
Због оваквог стања код Срба и данас, без српског становишта
и српске културне политике, професор Ломпар предлаже да се
уклоне “ове вишедеценијске предрасуде које се употребљавају
као ментална блокада у јавној свести” (стр. 418).
Ако је Милош Црњански још 1934. мислио и писао да је “насту-
пио дванаести час и полазна тачка” да се у јавној свести Срба уко-
рени “потреба једног чистог српског гледишта на ствари, српског
егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања
ствари, на реална гледишта и становишта у складу са интересима
српства”, а Српски културни клуб био спреман да, “с оклевањем и
резервама”, ради на српском становишту, пошто је југословенство
“убрзано брисало све што је српско, док се са поштоване друге
стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтеви-
ма”, док се над српском Далмацијом, Босном, Херцеговином, Сла-
вонијом и Сремом није распрострла Бановина Хрватска, а убрзо
и над Србима геноцидна Независна Држава Хрватска, а, после
југословенског комунизма и квази-демократије, опет геноцидна
по Србе Република Хрватска. Па шта је онда остало интелектуалној
елити Србије (ако је има), него да одговорно ради на утемељењу
српског становишта у јавној свести Срба.
3. 1. Српско становиште
У књизи Дух самопорицања професор Ломпар дефинише и об-
разлаже конкретна начела на којима би требало да почива српско
становиште:
“Оно (српско становиште – Р. Б) представља најмањи заједни-
чки именитељ како политичке акције тако и српске културе као
контактне културе три вере; оно подразумева чинове одржавања,
саморазумевања и самоусавршавања политичких, државних,
симболичких и културних начина постојања српског народа (…)
У овом начелном виду, српско становиште је исходиште срп-
ске егзистенције, политике као визије, културе као симболичког
универзума (…) Да би била култура, српска култура мора имати универзалне
претпоставке. Али, српска културна политика – као најшира под-
лога егзистенцијалне акције, како појединачне тако и колективне
– бива вођена идејом о српском становишту, која омогућава ко-
респоденцију између различитих форми живота: друштвене, исто-
ријске, политичке, уметничке, националне, универзалне. Она
омогућава човеков прелазак из подручја нације у подручје кул-
туре које трансцендира саму нацију. Тако се почетни појам егзи-
стенционалне акције помоћу посредовања која образује српско
становиште – политичких, културних, државних – појављује у
завршном облику универзалног појма. Српско становиште омо-
гућава, отуд, окупљање сила националног и историјског, култур-
ног и симболичког кретања у универзалном подручју српске кул-
туре. Ово претварање живота – као чина, као дејства, као нагон-
ског и свесног кретања људи – у речи, слике, представе и симбо-
ле увек је, наравно, могуће и ван посредујућег дејства српског ста-
новишта, премда није замисливо без неког посредујућег дејства,
што значи да би оно свакако постало део неке симболичке кон-
фигурације. Али, конфигурација коју називамо српско станови-
ште битно је предодређена улогом коју српско становиште тре-
ба да има у културној политици” (стр. 421-423).
И према Тојнбију, на кога се позива аутор књиге Дух самопо-
рицања, и према Ломпару, битна је историја културе, “историја
симболичких форми – удео мита, језика, обичаја, промена и пре-
ображења – јесте дубинска позадина историјских догађаја и лич-
ности” (стр. 423). Ломпар ни једног тренутка нити жели, нити
шта чини да би обнављањем јавне свести код Срба са српским
становиштем српску културу издвојио из западноевропске циви-
лизације. Он само истиче да српско становиште претпоставља
“различите типове односа које српска култура успоставља – и у
државној, и у националној, и у уметничкој форми – са западном
цивилизацијом” (стр. 425). А Тојнбијеве назнаке о “сумраку запад-
не цивилизације” Ломпару су подстицаји још више за утемељење
српског становишта које повезује са три Тојнбијеве формулације
појмова: “представа о историјском кретању које описује фигуру
точка”; теорија изазова-и-одговора; појам и одговорност елите”
(стр. 426). У тој Тојнбијевој метафори точка Ломпар види српско
становиште као фигуру малог точка у систему зупчаника вели-
ког точка који покреће возило. Точак подразумева кружно кре-
тање, на чијој кружници се многе појаве понављају у различи-
тим периодима времена. То даје шансу да са више сигурности
одредимо “националне, политичке, културне, друштвене конс-
танте српског становишта (стр 432). Оно би било само наше
становиште, као део ширих путања идентитета, од наднацио-
налних, преко конфесионалних, цивилизацијских, до универ-
залних. И ту нема колизије између великог и малог точка, него
само садејства узајамног приношења и преношења квалитета у
систему кретања. “Изазови-и-одговори” водили су сваку наста-
лу и несталу цивилизацију и водиће оне које их наслеђују, мање или више успеле цивилизације, у зависности од животворности
њихових одговора на различите изазове.
“Одговори које је српска култура историјски обликовала били су,
међутим, сасвим неприкладни и неодговарајући: због напуштања
српског становишта. Они нису дали само негативне историјске
резултате, него су условили непрестану дезоријентацију српске
културне политике” (стр. 429), Зато је неопходно на сваки изазов
кретања цивилизације да мали точак прати ритам великог точка,
али да тим праћењем и одговара “обнављањем и усавршавањем
свести о српском становишту”, каже Мило Ломпар.
А ко је дужан да прати, припрема и даје одговоре на све изазо-
ве и питања која намеће кретање цивилизације? Дужна је инте-
лектуална елита сваког народа. Српска интелектуална елита није
одговарала изазову наметања идеје југословенства и Југославије у
складу са трајним интересима српског народа. Професор Ломпар
има разумевања и за ту њену трагичну грешку, али им не прашта
што су остали привржени југословенском решењу и онда када
се оно показало катастрофично поразно по српски народ (Јован
Скерлић, Богдан Поповић, Слободан Јовановић, Милован Ђилас,
Добрица Ћосић…). Налази разлоге да разуме српску интелек-
туалну елиту што је давала погрешне одговоре, прво на идеју
југословенства, а потом и на идеју комунизма и титоизма пред
сталном, тријумфалистичком најездом и претњом католичко-гер-
манском и константним хрватским сепаратизмом и србомржњом,
али нема разумевања што је прихватила поунутрашњење хрват-
ског становишта у српској култури и што никада није расветли-
ла “колико је таква одлука донела негативних последица када је
реч о стабилности и осећању српског идентитета” (стр. 432).
Као добар аналитичар и историчар српске културе, Ломпар не
оставља данашњег читаоца без одговора које су последице не-
адекватног одговора српске интелектуалне елите на изазове ју-
гословенства. Две су глобалне: прва, “давање првенства држав-
ном (југословенском) простору над народом (српским)” и друга,
“одбијање да се концептуализује српско становиште и да оно
буде подлога за свако саморазумевање националне елите” (исто).
Све друге националне елите осталих нација у Југославији (и
краљевској и титоистичкој) имале су своје становиште са кога су
градили своју културу и политику, само је српска елита, остав-
ши без изграђеног српског становишта, поунутрашњивала у сво-
јој култури идеје других нација са којима је живела, превасход-
но Хрвата. “Управо због оваквих претходних усмерења српске
елите било је могуће прикрити размере српског народа у дугом
трајању титоистичке Југославије (…) Југословенство је за Хрвате
било интегративна сила, док је на Србе деловало дезинтегра-
тивно. Зашто? То је резултат једног далекосежног кретања: за
хрватску културну политику, југословенство је превасходно би-
ло средство за остваривање националне еманципације, средство
које води до самостварања као троструког циља: државног, дис-
криминаторског и доминацијског. За српску културну политику, југословенство је увек било циљ којем су подређени сви еле-
менти самостварања. Отуда је настала српска тежња за поисто-
већивањем са Југославијом: и када су тежили доминацији, Срби
су настојали да нестану у југословенству. Тако су Срби били под-
ложни нестајању у Југославији, док су Хрвати припадали су-
протном процесу: настајању кроз Југославију (стр. 433), професор
Ломпар маестрално поентира своју расправу о посве различитом
прихватању југословенства код Срба и Хрвата и, сходно томе,
посве различитим последицама по ова два народа.
Пошто су Срби “затечени у нестајању” у суноврату грађанских
ратова обе досадашње Југославије, Ломпар истиче да је “неопход-
но осмислити српско становиште”. Као узор наводи часан пример
посве српског академика Стојана Новаковића, који је, после шо-
винистичког напада на све што је српско у Загребу средином 1902,
написао писмо председнику Југославенске академије знаности у
Загребу, академику Јагићу, и поднео оставку, са високоинтелек-
туалним и високоетичким образложењем да хоће од Србије, “која
је само део српства (по ономе pars pro toto) да начине гроб а не
огњиште српства. Мени се чини да је, у интересу општем, нама
Србима, заставницима народносне борбе, дужност да бранимо и
своје племе и своју земљу и прави смисао њихов у историји”.
Академик Стојан Новаковић на самом почетку 20. века, по-
ред научног знања, имао је изграђено људско и интелектуално
поштење, част и дужност патриоте и, надасве, у својој свести уте-
мељено српско становиште. Усклађивао је своје понашање и по-
ступке са српског становишта у свим ситуацијама и никада се
није самопорекао. То исто треба да ради и данашња српска инте-
лектуална елита: да изгради српско становиште у јавној свести и
да, у свакој ситуацији у којој се нађе њихов народ, усклади своју
свест са ситуацијом, али увек полазећи од српског становишта,
непоистовећујући га са политичким, идеолошким налозима вре-
мена, већ одмеравањем према самосвојној, дубокој аутономији
свести о својој дужности “која проистиче управо из универзал-
ног – ‘у интересу општем’ – неслагања са разобрученим насиљем,
које је било само наговештај онога што са геноцидом долази”.
Српска интелектулна елита у прошлом веку бранила је српски
народ, његов језик и културу, па и земљу, без српског становиш-
та које је олако заменила југословенским (Скерлић, Јовановић,
Ћосић…).
“Лишена српског становишта, српска интелектуална елита је
– и пред изазовом југословенства и пред изазовом комунизма –
себе ослепила, сама себи ускратила слободу да се суочи са нега-
тивним историјским искуством. Ово самоускраћивање слободе
одмах је довело до утрнућа јавне свести о српској културној поли-
тици. То значи да је слобода нужан услов за образовање српског
становишта” (стр. 435), закључује Ломпар.
Овако схваћена слобода, као основа осмишљавања српског
становишта, не сме прихватити насиље, али ни интелектуалну и
моралну аутоцензуру умиљавања мачке (catman). Слобода под- разумева и ненаметање “граничника српској интелектуалној
свести” (југословенства, југосфере, регионализма, интернацио-
нализма, европске и светске заједнице, глобализма и новог свет-
ског поретка).
И српско становиште сублимираће идеју општег, глобалног
света, али не сме затворити очи пред новим колонијализмом:
тржишном, привредном, економском, војном, политичком и кул-
турном надмоћи Запада над читавим светом. Намеће се све ово
од стране моћних држава света и њихових мултинационалних
компанија масовном пропагандом, бескрупулозним лагањем и
фином и осионом дипломатијом, уценама, застрашивањем и прет-
њама моћним војним савезом, бомардовањима и уништавањима
малих народа, њихових држава, њихове привреде, система обра-
зовања, културе, становништва и тровањем “осиромашеним ура-
нијумом” њих и њихових будућих генерација.
Још је философ историје Арнолд Тојнби, иако је полазио са
енглеског становишта, профетски уочио да “не постоји обаве-
зна корелација између напретка у техници и прогреса у цивили-
зацији” зато што “опадање није по свом пореклу техничко већ ду-
ховно”. Сви досадашњи историјски одговори били су “испуњени
свешћу позитивизма” – и либералистички, и социјалистички, и
прагматистички, додаје Ломпар. Он инванредно запажа да је то
претерано оптимистичко веровање у прогрес одговарало свим
“секуларним свештеницима” (и либералних, и социјалистичких,
и прагматистичких мантри), јер су њима поробљавали масе, пу-
нили им стомаке, а празнили свест воркохолика, који су срљали
за оним трима анималним поривима: “усе, насе и подасе”. И ли-
бералистички, и социјалистички, и прагматистички одговори на
изазове цивилизације сурвали су је у понор “неолибералног гло-
бализма”, у “антинационалистички” или “мултикултуралистич-
ки глобализам” и “еколошко-екуменски глобализам”, у којима је
данас замрла свака егзистенцијална, етичка и културна индивиду-
алност и које нас поробљавају као немислећа бића, као робове, које
су до недавно сматрали стоком у најразвијенијим земљама света.
Сагледавајући своје основне идеје о самопорицању Срба и не-
опходности осмишљавања, широко заснованог и дубоко проми-
шљеног српског становишта, историчар српске књижевности и
културе, проф. Мило Ломпар, закључује:
“Ако је наше историјско искуство – без обзира на различите и
супротстављене идеологије које су испуниле двадесети век у нас –
вишеструко негативно, онда је у заснивању српског становишта
неопходно напустити истоветни темељ претходних историјских
решења и рационализација. То значи да у заснивању српског ста-
новишта оптимистичку претпоставку – која је кључни појам
идеологије секуларног свештенства – треба заменити песими-
стичком претпоставком (стр. 441-442)”.
Знајући колико је песимистичка претпоставка вековима ту-
мачена негативно од свих утописта, материјалиста, либералиста,
социјалиста, фашиста, либералних демократа, комуниста и либе-ралних комуниста, речју од свих секуларних свештеника који су
градили друштва за своја уживања, а народу лажно обећавали
благостање, професор Ломпар упозорава да је “неопходно да ра-
зликујемо песимизам као стање духа од песимизма као философ-
ске оријентације: као што је неопходно раздвојити песмимизам
од нихилизма, цинизма или скептицизма” (стр. 442).
Док су сви набројени “изми” придавали превелику моћ разуму
у који су веровали да ће пронаћи пут побољшања живота човека
и животодавну политику која ће решити све сукобе, дотле песи-
мизам не налази довољно разлога за такву претпоставку и позива
на размишљање. И нама се чини да песимистичка претпоставка,
као философска оријентација, сублимише више истине, а опти-
мистичка више обмане. Ломпар каже: “Отуда и песимизам тражи
од нас да – уместо неосвешћеног пријањања уз идеју прогреса –
радикално мењамо наше мишљење и о нама самима и о ономе
што можемо очекивати од политике. Песимизам нам наговешта-
ва како треба да смањимо наша очекивања од политике: он нас
наизглед парадоксално подучава да немамо никаквих очекивања
(…) Песимизам подразумева да људска природа и друштво могу
бити темељно мењани у времену, али не непрестано у свему на
боље” (стр. 443).
Песимистичку философију мењања човека и друштва имали
су Русо, Леопарди, Шопенхауер, Ниче, Унамуно, Ками, Сиоран,
Сантајана, а наш песник Душан Васиљев на таквој филозофији
сковао је чувени стих о “светом сазнању које ми доноси пропаст”.
Ломпар мисли да “промена мишљења о нама самима и о ономе
што можемо очекивати од политике није могућа без утемељења
културне политике”. При томе нам је неопходан отклон од
поунутрашњења хрватштва, глобализма и новог светског порет-
ка при утемељењу српског становишта у јавној свести народа и
сачињавању озбиљне српске културне политике.
3. 2. Српска културна политика
Аутор свеобухватне студије Дух самопорицања дао је читаоцима
дубинску анализу наших заблуда и срљања до самоослепљења
следећи минуле и тек наступајуће идеологије и њихове секулар-
не свештенике, као и јасне смернице којим путем да усмеримо
своју и народоносну јавну свест да из тог понора изађемо. Дао
је он визију и новим изабраницима народа српског да, на нивоу
народа и државе, организују осмишљавање српског становишта
и да се у предвидивим и непредвидивим изазовима и решењима
народа, друштва и државе саображавамо с утемељеним српским
становиштем у јавној свести и не одступамо од српске културне
политике, јер на њима се изграђује и народ и друштво и држава.
Велико је питање да ли ће изабрани представници српског народа
прочитати ову књигу професора Ломпара и да ли за њих ишта
значи имати визију саздану на на научним опсервацијама.
Више нема југословенства ни комунизма, титоизам је бар по-
стао преапознатљив као штеточина у српској јавној свести, секуларно свештенство је разоткривено у својим мешетарењима,
општа атмосфвера је зрела, па је неопходно да се већ једном са
српског становиштва почне водити и српска културна политика.
Ако је Милош Црњански започео осмишљавање српске кул-
турне политике српским становиштем, а професор Мило Ломпар,
велики познавалац дела свог претходника, научно изанализирао
све српске заблуде, њихове узроке и последице, и дао поуздане
смернице и закључке како осмислити српско становиште и водити
српску културну политику са позиција појединца, институције,
интелектуалне елите, друштва и државе, онда српским национал-
ним институцијама, па и актуелним министрима културе, неће
бити тешко да коначно, са најкреативнијим тимовима савреме-
не српске интелектуалне елите, крену ка утемељењу српског ста-
новишта и вођењу живототворне српске културне политике.
Професор Лопар им је понудио и сувише стварне смернице за
реализацију српског становишта и српске културне политике:
– Основно, непроменљиво и руководно начело српске култур-
не политике треба да гласи: сви Срби говоре српским језиком”;
– “… њихово доминантно писмо је ћирилица јер оно изражава
континуални и контактни аспект идентитета”;
– Уклонити све “вишедеценијске предрасуде које су употре-
бљавају као ментална блокада јавној свести”;
– Отклон од поунутрашњења свих идеолошких и туђинских
становишта и актуелних покрета у српској културној политици
(“То значи да у себи мора похранити непрестану свест о дистан-
ци”) – отклон од свих идеологија и њихових покрета и поредака
“који би могли утрти пут постепеној промени менталитета, навика
и околности”;
– “Да бисмо се актуелним процесима однарођавања Срба уоп-
ште могли супротставити, неопходно је да имамо свести о њима”;
– “Отуда би српско становиште требало да буде у језгру кул-
турне разлике. Само језгро чини слободна свест о границама, зна-
чењу и препознавању српске културе”;
– “Српска културна политика, пак, меандрира – по природи
ствари – између глобализације, коју подразумева култура учешћа,
и глобализма, који подразумева култура разлике”;
– Српско становиште “треба да буде критично према идео-
логији глобализма због и у корист неминовног српског учешћа у
процесима глобализације”;
– Начело континуитета: “Тај континуитет подразумева ком-
плементарност – што треба разликовати од бескофликтности –
унутрашњих односа у српској култури: перспективизам у освет-
љавању византијског и барокног слоја културних споменика,
као и динамизам историјског сусрета патријархалне и модерне
културе; надопуњавање регионалних и варијантних језичких раз-
лика и дијалеката, њихову разноврсност која треба да води кон-
вергенцији а не дивергенцији елемената културног и националног
идентитета; свест о доминантним и граничним традицијама”;
– “Унутрашње разлиставање српске културне политике, као начина њеног постојања који омогућава плуралне и напоредне
правце дејства, неминовно укључује у себе и сазнање о неопход-
ности непоистовећивања културне политике са државном влаш-
ћу… неопходно је еманциповати културну свест од налога и по-
треба власти, неопходно је развити свест о аутономији култур-
ног деловања као аутономији од власти … То значи да државна
власт – по природи ствари – има најужи маневарски простор за
спровођење културне политике, да културне институције имају
знатно разуђеније поље деловања, док појединци имају најшири
дијапазон употребе културних средстава и сврха…”;
– “… неопходна је државна и политичка воља да се свест о
кршењу српских права преведе у јавни чин усмерен против
кршења тих права…”;
– Народно начело српске књижевности: “Јер, књижевност има
посебну улогу у историји српског народа, улогу коју је битно на-
дилазила естетску функцију и испуњавала културну и друштве-
ну компоненту, па је – што је посебно важно – чувала народни
идентитет”;
– Паганско, претхришћанско и хришћанско наслеђе у српској
култури. Све их је сачувала српска књижевност.
– “… свака она социјална теорија и пракса која нам нуди хлеб
уместо слободе или слободу уместо хлеба не заслужује да јој по-
клонимо наше поверење”;
– Константно имати у сопственој свести старчеву мисао: “Не
бих ни прстом макао да бих довео до туђинске власти”.
(Мило Ломпар, Дух самопорицања (друго издање), Орфеј, Нови Сад, 2012, стр. 459 – 481)
___________ Прештампано из најновијег двоброја књ- часописа Људи говоре 19-20/2013. канадских Срба из Торонта, стр. 101-127.
Главни уредник овог часописа, Господин Батуран, овог октобра промовише овај двоброј по Србији, Републици Српској и Црној Гори (Матица Српска, Нови Сад, Београд – УКС, Ваљево, Крушевац; Требиње, Невесиње; Подгорица….) – (Из писма Батурана: “ Драги Мирославе, Неизмерно ти хвала за твоју искрену и свестрану помоћ. / Извини што ти одмах нисам одговорио. Крстарим по Србији и Српској. Ноћио сам на Мећавнику. Покушавам припремити рубрику ПРИЧА О УМЕТНИКУ са Кустурицом за један од народних бројева. Сутра крећем у Бањалуку па у Херцеговину и Црну Гору. Вратићу се на Сајам књига. Часопис ће бити изложен на штанду „Катена мунди“ и биће једна промоција. Јави ми када ћеш бити на Сајму да се сретнемо. ..“ )
СУЗОВЦИ 