Викиликс Специјал: Ратко Младић

Транскрипти објављени на интернет сајту Викиликс показују да су власти у Србији знале од 2006. године где се скривају најтраженији хашки бегунци Ратко Младић и Горан Хаџић, али нису ништа предузеле да их ухапсе, пише данас Јутрањи лист.

Из транскрипата се, наводи загребачки дневник, јасно види да је такву политику подржавао тадашњи премијер Војислав Коштуница, али и да су контакти Младићевих сарадника ишли према државном врху у Русији.

Транскрипти доказују да је Србија тек од 2009. године показала искрену намеру да ухвати бегунце и да је предузела све потребне кораке, наводи лист.

„Раније није постојала воља, али су постојале информације. Сада постоји јака воља, али је бегунце тешко пронаћи”, сажели су амерички дипломати проблем са српском политиком према Хагу, произилази из транскрипта дипломатских депеша које је објавио Викиликс.

У транспкриптима се, како наводи Јутрањи лист, наводи да је у разговору с америчким дипломатама крајем 2009. председник Србије Борис Тадић оптужио и странку Војислава Коштунице да је имала информације о томе где се бегунци налазе, али их је скривала.

Јачањем Тадићеве Демократске странке то се променило, а председник Србије, према транскриптима, најавио је да ће, једном када хашки бегунци буду ухапшени, бити могуће доказати ко их је скривао и ко је знао где су.

У време Викиликс транскрипата, наводи загребачки дневник, нису постојали докази да је Младић у Србији, али ни да је негде другде. Полиција је пратила трагове и надзирала пријатеље и чланове породице, а добијали су похвале и за ревносно тражење Горана Хаџића.

Извор: Викиликс: власти у Србији од 2006. знале где је Ратко Младић .Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/wikileaks/Vikiliks-vlasti-u-Srbiji-od-2006-znale-gde-je-Ratko-Mladic.sr.html

Из писама пријатеља пристиглих ових дана / Шајтинац, Бранковић…

(Уочи нове српске године, 2013)

caricin grad, zalazak, oktobar 2012

КОНАЧНИ ЗИМОВНИК / Радивој Шајтинац

Сва срећа да то нисам видео
Застењао бих – о,зла је, зла Слобода
Овако би то изгледало
Искочити из коже ко искочити из воде
Риба си била у стаклу највећа
Допирала си до свих зидова
Све остале су биле
Око тебе, испод тебе, тек тако севајући,кроз
Провидне пукотине.

И када је кристал,та светла склиска опаница
Тај издајник над издајницима
Сав од два зараћена светла
Спољног и унутрашњег
Спојио у мехуру дан и ноћ
.умор и године

Сан и раскош
Самоћу и изглед,
моћ и неопрезност
Само се, рече, винула
Преко стакла ко преко коже,
Скоро људски смртно нестрпљива

На тло
На Божић.

О,зла је,зла слобода
Убија
Сија
Склиска
Ниска.

7.1,2013

____________ Из писма Шајтинца:

На сам Божић,око поднева, самоубила се највећа риба из Угљешиног
акваријума.Никава сметња у даху, нукаква веза с ваздухом,никаква
непрестана тишина. Винула се ,преко стакла,ранила и умакла.

**
БЕЗ  ПОЧЕТКА  И  КРАЈА / Слободан Бранковић

Трагом одлутале мисли
Зађе у коцкасто поље.
Како изаћи на чистину?

Прва реченица као прва бразда.
Ораница, запуштена, нечитак запис.
Испрекидана црта, шта значи?
Путељак, уметак
Без почетка и краја?

Влат траве, стрелица
Према чему?

Кривудави редак…
Смрзнуте стопе
У блатњавом снегу.

Ко се тако потписује?
_______________   Из писма Бранковића:
Поштовани,
 
Све најбоље у српској новој години.
Ево неколико редака…БЕЗ ПОЧЕТКА И КРАЈА
 
Поздрав
Слободан Бранковић

Режирање пакла. Дон Жуан / Белатукадруз

Belatukadruz 2012Оно што је дуго времена постојало као текућа књижевна критика описао је духовито Чедомир Мирковић :„Све је више страница за критику у новинама и часописима за књижевност и културу, које служе за љубазно дописивање и честитање.(…) Често се – кад у новинама или у часопису дођем до рубрике за критику – сетим једног професора који повремено постаје и књижевни критичар : Пишући приказе човек стекне лепа и трајна пријатељства.Као на извиђачком логоровању! “ (Ч. Мирковић, У критичарској доколици, друго допуњено издање, Књижевне новине, Београд, 1989, стр. 37)

Ја не пишем овај осврт да бих направио једно познанство ; Зец и ја смо вршњаци, студирали смо некако у исто време на истој групи Филолошког факултета у Београду, седамдесетих (било нас је доста чудних и инокосних, својеглавих, амбициозних, различитих : Ј. Пејчић, Марко Паовица, Гојко Тешић, Р. Глушац, Ј. Радуловић, Ј. Марић, Милентије Ђорђевић, Малиша Станојевић, Живојин (Жика) Нешић, Синиша Јелушић… и др.) . Студирали смо књижевност, виђали се свакодневно, сањали своје снове.Зец, који је понекад знао да изостане са предавања, појављивао се, као да долази из какве море,из мучног сна из кога се управо пробудио.Носио је жуте чизме – не вишњеве боје као официри руског КГБ-а. У његовом погледу често беше извесна иронија, а кад би се насмејао, то не беше експлозија. Нисмо се спријатељили, значи нисмо се довољно међусобно упознали за тих неколико година студија.

1

Чему оваква једна књига и колико је у основи „нова“?*

     “ И  најсумњивије заблуделости тела остављале су ми душу спокојнију него и најмање некоректности духа ; и ја осећам да ми је савест неспокојна онда кад изађем из неког монденског салона, а не из  б…. – Уколико Г. тоне у побожност, он губи смисао за истину. Стање обмане у коме може да живи побожна душа ; нека мистична заслепљеност одвраћа му поглед од стварности. Он не настоји више да види оно што јесте ; не може више то да види.И када Едуар каже Н-у  да му се чини да је Г. изгубио сваку љубав за истину, Н. излаже католичку тезу :

Не треба волети Истину, већ бога. Истина је само једна од атрибута бога, као и Лепота, коју једино обожавају извесни уметници…“

(Андре Жид : ДНЕВНИК Ковача лажног новца , Просвета, Београд, 1966, стр. 345)

Књига Петра Зеца није нова, иако је таквих књига мало у нашој књижевности. Наведени одломак Жида претеча је ове врсте литературе. Ова књига садржи : Дневник настајања представе ДОН ЖУАН у Народном позоришту у Београду (стр. 15 -123),  речи критике (стр. 127 -148) ,  Епилог („Публика је безусловни судија“ , стр.151 – 153). Срба Игњатовић, ову књигу види као роман једне представе, отворено дело , а Радомир Путник, писац поговора („Апликације на Дневник Петра Зеца“ ,стр. 154-158, не крије да је ову књигу ишчитао као добар криминалистички роман , стр. 154).    Најјезгровитију оцену о овој књизи, формулисао је рецензент С. Игњатовић : “ Пред нама је књига која приповеда агон једне представе. ретка књига, исповедна, без шминке и скривалица, потребна како нашој позоришној, тако и свеколикој култури. Прожета свешћу о смени рукописа и поступака, укуса и потреба оних због којих позориште и постоји. Књига самосвести ; свесно исписана при прагу смене векова“.

2

Свој Дневник  Зец започиње мотом Ж. Батаја („Еротизам отвара пут ка смрти) – опасном једном мишљу.

    „Дон Жуан, заводник, богохулник, отпадник, развратник, опсенар, лицемер, убица, лажљивац, кривоклетник, еротски див, стратег ложнице, умиљата звер, егоист, Фауст љубави, витез, демон, анђео ужитка, мученик страсти, распети Ерос који је у своју љубавну каталог-листу укњижио 2965 заведених жена. Какве све злочине и грехе Дон Жуан није починио!

Али ко је и какав је Дон Жуан данас? Данас, кад у овом нашем свету нема ни греха, ни кривице, ни злочина, ни казне! Бог на небу а у мени морални закон – како то данас ни паролашки не звучи. Рај је давно изгубљен ; пакао је преплавио земљу и људе.

Мит о Дон Жуану, после сексуалне револуције, да ли је још могућ само као властита пародија ?“  (стр. 15).

Зец се потрудио да прочита све оно релевантније што је написано о Дон Жуану : он је уронио у проблем завођења, при том, наравно, не идући за упрошћавањем (што му служи на част), већ рвући се са питањима која муче : „Ко је Дон Жуан модерног доба, оног у знаку демитилогизоване сексуалне анархије? Какав је Дон Жуан у времену  хлеба и оргазма? Шта је  (ваљда – ко је? – моја напомена -М.Л.) Дон Жуан у данашњости љубавног замора? Да ли заводљива тајна Дон Жуанове магије може да се одгонетне, и да ли је позориште, као и уметност уопште, одговор или ипак само вечна запитаност над енигмом људске судбине –  Еросом обележене и Танатосом ограничене?“ (Зец, наведено дело, стр. 16)

Ова питања, и још многа друга, „муче“ Петра Зеца у мају 1995. године у Београду.

22. маја 1995. Зец преслушава музику из Моцартове опере Дон Ђовани, идући за саветом Кјеркегора : „… ако слушајући  не можеш стећи неку представу о  Дон Жуану , нећеш је никакву ни добити. Слушај почетак његовог живота ; као што муња избија из мрачног олујног облака, исто тако он избија из дубине озбиљности, брже него и кретање муње, непостојаније од њега, ипак, исто тако сигурно у ритму и такту ; слушај како се баца у разноврсност живота, како крши његове чврсте бране, слушај ове лаке звуке виолина у плесу, слушај наговештај радости, слушај кликтање задовољства, слушај свечано насладе ; слушај његово дивље бекство, његово бекство од самог себе, све брже, све незадрживије, слушај необуздане жеље страсти, слушај жуборење љубави, слушај шапутање искушења, слушај ковитлаву игру завођења, слушај тишину тренутка, слушај, слушај Моцартовог Дон Жуана“ (Кјеркегор, ИЛИ -ИЛИ, Веселин Маслеша, Сарајево, 1979, стр.93).

Кјеркегор зна да Дон Жуан, иако заводи, није заводник. Да би био заводник, потребни су стално извесна рефлексија и свест, и, чим су ове присутне, могло би бити умесно говорити о лажности, смицалицама и лукавим потезима. Ова свест недостаје Дон Жуану, он зато не заводи. Он ужива у задовољењу жеље ; чим се науживао, он тражи нови предмет, и тако даље у бескрај (Кјеркегор, исто,стр. 89).

Размишљајући о Дон Жуану, редитељ (и писац) Петар Зец, суочио се са оним што представља УСПЕХ У ЗЛУ. Читајући његов дневник, ми се суочавамо са стендаловском кристализацијом једне позоришне представе, као и са суштином декристализације једне књиге,онако како ју је изложио Андре Жид. Ликови које је Зец желео да постави на сцену – и не само ликови – живели су у Петру Зецу снажно, и можда чак на његов рачун.

Жид је написао понешто о ономе што му смета код Толстоја:недостатак перспективе, недостатак сенки.

“ Дикенс и Достојевски су велики мајстори у томе. Светлост која осветљава њихове личности није готово никад дифузна. Код Толстоја, и најуспелије сцене чине се сиве, зато што су подједнако осветљене са свих страна. Пажња која се наизменично преноси “ (Андре Жид, ДНЕВНИК Ковача лажног новца, стр. 338). Жида не привлачи сликање панорама :“ уметност је у томе да се створи слика. Најпре треба проучити место одакле има да долази светлост ; све сенке зависе од тога.Сваки лик почива на својој сенци и ослања се на њу.

   Треба увидети да личност која одлази може да се види само с леђа.

     Да бих добро написао ову књигу треба да се убедим да је то једини роман и последња књига коју ћу написати. Хоћу у њу да улијем све, без устезања.

     Ако је „кристализација“ о којој говори Стендал нагла, узбудљив је супротан лагани процес декристализације ; ваља га проучити. Када време, године, уклоне љубави, једну по једну, све њене  тачке ослонца  и присиле је да се повуче у не знам какво мистично обожавање, на тај олтар закаче се као заветне иконе све успомене из прошлости…“ итд.

Зец је написао књигу о томе како је режирао пакао.

   Та књига је, свакако, близу онога што неки савремени српски писци, коју годину млађи од Зеца, описују као постмодерно. Пишући свој дневник, хибрид, Зец је – тамо где је надилазио првобитни повод, где је, другим речима идентификовао демонско –проговорио о нечем важном. (Жид вели: „Знате ли шта је говорио Гете? Да се моћ једног човека и снага његове предестинираности могу препознати по ономе што у себи носи демонскога.(…)

Теорија : да се, као и царство божје, и пакао налази у нама :

– А понеких дана осетим у себи такву навалу зла да ми се већ чини да цар зла приступа успостављању пакла у мени ,  Жид, исто, стр.376)

Пакао је, дакле, и у писцу и у редитељу, али и у „духовима“ и времену.

 

3

Стремећи „естетици тоталног театра“ , стварајући представу једне трагикомедије, размишљајући о илузији и о дезилузији „у сталној интеракцији и драмској напетости“ ,Петар Зец је, спознајући Дон Жуана , спознавао и апсурд – времена, људи и историје. Тако (12. августа 1995.) Зец бележи у свом дневнику : Враћам се ишчитавању ДОН ЖУАНА – као спасу, утехи, нади, и вери у уметност – као одбрани (крхкој али ипак одбрани ) од страхоте коју изазива масовни егзодус српског живља из Крајина. Крвава голгота (стр.53).

Не треба подцењивати ово признање. Добро је за писца ове књиге и редитеља представе, ако је уметност за њега била пут извесног „прелома“ (не усуђујем се да напишем очишћења). Али, може ли пружити спас и наду ишчитавање Дон Жуана?

   Ова књига је сведочанство, поред осталог, и о времену, али и о самом писцу, глумцима, позоришту, карантину… Зец се усудио да мисли о демонском у човековој природи, али и о ограничености Каменог госта  – метафори о моћи вечног разума, Светог Поретка, Бога.

  „Хајка осветничког чопора прогонитеља. Дон Жуан, љубавник , авантурама одгађа смрт. Завођење је његов пркос смрти. Заборавити и одгодити смрт “ (Зец, исто, стр.35).

“ Славни комедиограф је вероватно искористио Дон Жуана да се освети и својим непријатељима, верским лицемерима који не дозвољавају да се Тартиф појави на сцени“  (Зец, исто, стр. 32).

А зашто је Зец, између толиких дела драмске литературе, изабрао да постави баш  Молијеровог Дон Жуана?

    Дон Жуана, са кога су из века у век као с лука љуштене опна по опна?

„Излажем своју концепцију представе : Дон Жуан отвара широки значења.Парабола о судбини човека у данашњем свету брзих уживања, хипокритског друштва у којем су престали да важе морални закони.Време празних речи и пуног насиља. Треба да се у представи осети хладни и безосећајни дух наше цивилизације. Друштво које воде шарлатани и опсенари. Проблематизоваћемо позоришно и филозофско значење феномена донжуанизма. Сабласна карневализација људског неморала.

Дон Жуан је мајстор лажи, виртоуз неверства и издајства уздихнутих до система опсене. он маестрално злоупотребљава лаковерност гомиле. Паралелу данас можемо наћи у личностима политичара и њиховој реторици завођења. (…)

Од пустолова, богохулника, сваковрсног грешника којем је ускраћена божја милост у ово секуларизовано време  Дон Жуан би требало да постане врста отпадника чији се досијеи налазе по полицијским архивима и над којим брутална и самовољна власт извршава одмазду без икаквог суђења…“ (Зец, исто, стр. 34).

И ова књига, и ова представа – могли су доћи коју годину раније, али Петар Зец није – антиципатор. Добро је што је његов дневник написан поступком декристализације. Можда је баш због тога понела и њене прве читаоце – Путника и Игњатовића. Пишући ову књигу , Зец је откривао и тајне заната , које се – како у шали рече Игњатовић – не одају.Осим јатацима.

      Истина је да је овај дневник  – редитељска, нервозна бележница, врста подсетника и интерног документа – НАСКОЧИО (…) сам себе. Надишао, на исти онај начин на који је израстала представа.Онако како су се глумци – ПИЛИЛИ и ИСПИЛИЛИ (Игњатовић, стр.7).

(Средином лета 1996,Београд)

_____________

* Петар Зец : Како сам режирао пакао,Просвета, Београд, 1996, 164 стр.

ЛОША АДРЕСА ИЛИ КОЛО ОКОЛО ПРИЗНАЊА / Мирослав Тодоровић*

Скраћена, по мери простора, верзија овог текста штампана је у Политици 15. новембра 2012. Заветине објављују интегралну верзију.

_____________________________________________________

 

„Међу предложеним кандидатима за Националну пензији, мислим да је 90 одсто људи залутало, а то су лица са естраде, међу којима је и једна кројачица која себе сматра да је српска Коко Шанел,“ каже сликар графичар, књижевник Миодраг Анђелковић Даја напомињући да је сама институција добро замишљења, али су критеријуми приватни и непостојећи. Не конкуришем јер сам локацијски угрожен, зато што живим у Нишу, а Ниш није плодно тло. Мени је Ниш Света Јелена, а да сам остао у Београду био би у првом тиму а национална пензија би била ствар рутине са оволико изложби и критика који су писали многи људи о мом стваралаштву. (Нар. новине, 7. нов. 2012).

Својевремено је Нишлија  Душан Радовић казивао да ће сви Срби живети у Београду. То су и комунисти обећавали. У кругу двојке. О  „лошој адреси,“   потписник ових редова је више  пута писао.  И истицао да су српску књижевност  створили писци са „лошом адресом“ тј. локацијом. Од Боре Станковића до Милисава Савића, од Добрила Ненадића до млађаног Дејана Стојиљковић од Ниш(та). Београд је ушће у које се сливају уметници разних интересовања. Али зашто се не враћају у унутрашњост? Него им лепо у спољашњости. Уметник у унутрашњости  је преко потребан,  треба да има повлашћен статус,  a не  да копни у својој усамљености, да тавори изван видног поља  и интересовања критике и јавности. Његова улога је вреднија од сваког новца, она има шири значај. Општи. Дугорочни… Писах вапајно и  о томе, опомињући се речима Свете књиге: “Што је било, то ће бити, што се чинило, то ће се и чинити, и ничег нема новог, под Сунцем…”

Уважени и вишеруки уметник  Даја се придружио хору гласова који се  чују на овој позорници још од блаженог Доситеја првог сербског  попечитеља културе. Провинција је „Лоша адреса“  Неће овај сликар да конкурише, у свом стваралачком господству припрема, велику изложбу  која ће на пролеће бити у стоном Београду. У плану су изложбе у Француској и Шпанији.  Сликар је специјализирао у Паризу, а где све није излагао? Он зна, познаје неке добитнике које је учио и подржавао.

Реч је о достојанству уметника и Човека. Слово о етици и дела и ствараоца. У целој овој пометњи  на површину је испловило много  „тужних и срамотних призора примера искривљавања и преиначавања једне добре идеје у циркус и понижавање стваралаца из државног епицентра:ресорног министарства и владе.“ Љ. Шоп). Треба поново прочитати серију све актуелнијих   текстова  „Шта награђујемо у култури“ Политика 4. фебруар  – 24. фебраара 2012. У тексту „ Врзино коло“ писао сам о  наградама. П(р)озвани ћуте и настављају лов. Лов на награде. Све до националне. Пусти дело, колико има само на гласу писаца, али без дела.

Својевремено је Андрић написао: „Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА (Иво Андрић), онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније.“…Песник Бранислав Петровић је упозоравао да  „чилагери из Нобелове фондације једва чекају да тутну лову ономе ко открије екзактна мерила за врeдновање уметничког дела.“ Како се мери поезија? А ко су наши мерачи духа? Све је субјективно, па и рад Комисија. Али. да ли би данас у свој овој  збрци ( „Ко умије њему двије“ и „Ко прије ђевојци“ и „Свеци благо дјеле“)  прихватио да учествује један тихи  Андрић, шта би рекао пргави Црњански, а тек Господин Матић…Па зар није стварање Божје послање? Зар сте заборавили да ће „Проћи ова халабука…“

Али зато међу добитницима има и оних који  су одавно отишли из Србије, који годинама овде не живе, сада се сетили и дошли да и они мено загребу из већ празног казана. Узели, отишли…И још пристижу, скупљају потписе, доносе ћаге из белог света. Чланови којекаквих академија, почасни доктори… и чега све не,а сада као „величине“ хоће да сисају осиротелу мајку Србију. Скупљају се потписи…

Новине јављају да је једна од кандидаткиња скупила 1.500 потписа.

Потписао сам 50 так, јавља  С. – На делу је нека врста квазиелитизма. Људи се сналазе. Има и грабежи, и других ружних особина. , – вели гласовити сликар.

…Борба између повлашћених и запостављених, разне намештаљке и злоупотребе је довела до хаоса…“ М. Данојлић, Политика, 14. март 2011.

„Може им се, пише  ми С. И., имају приступ штампи и могу да их мажу говнима. Тамо, ако ниси са њима,  не можеш ни да пригвириш.“

И потпис се наплаћује. Све се  враћа, све се плаћа, пева Тереза. Џабе, нема ни код бабе џабе. Џабе је за барабе…И као што је књижевна пијаца у Стоном граду, тамо се и све одиграва. Пише се на сав глас и  говори да се за глас и  за Академију плаћао. Тржишна логика. Свако продаје оно што има, и може. „Академик Војислав Становчић каже да се такве гласине потежу с намером да се САНУ дискредитује, што је према његовим речима показатељ опадање друштвеног морала у нашој земљи. „Нећемо ништа оспоравати”, каже Становчић ( Политика: 02.11.2012). Треба прочитати књигу: Како постати академик и друге поучне приче.Чека се и приручник за Националну.

Новине пишу, стварност потврђује, пад морала, а дна нема на видику. Заборавило се на племениту улогу уметности, да оплемњује, да буде надградња…Трка за Националну је почела, јављају медији….Шака зрневља гладном јату за представу са мноштвом јунака. Свет је позорница на којој свако игра своју улогу – каза Шекспир. Представа је почела..

И потписник ових редова на доброј локацији, на својој Светој Јелени, у пустој Трешњевици, има богату и   значајну књижевну и стваралачку биографију, чека шта ће бити и псалмима Давидовим поручује: Подај им Господе по делима њиховим…по делима руку њихових, подај им што су заслужили…

 

*

*Књижевник, живи у Нишу као слободан стваралац  и Трешњевици где се земљоделством и медитацијом.

 

Nacionalne penzije: trka, kažu, počela…

….

Komisija, koja bi trebalo da odluči o novim nacionalnim penzionerima, biće oformljena narednih dana, pri čemu je izvesno da članovima ovog tela neće biti nimalo lako, jer je konkurencija, kao i ranijih godina, izuzetno velika. Koliko će penzija biti dodeljeno, još se ne zna. Poznato je da je na spisku predloga prethodnih godina bilo najviše pisaca i likovnih umetnika. Potresi koji se događaju u ULUS-u verovatno su uticali da se na spisku nađe samo Velizar Krstić.

Nasuprot tome, UKS podržalo je više od 50 svojih članova, među kojima su Vito Marković, Marko Nedić, Milovan Vitezović, Srđan Volarević, Dimitrije Kalezić, Dragoljub Stojadinović, Božidar Šujica, Saša Hadži Tančić, Ivan Ivanović, Milisav Milenković, Đoko Stojičić, Dragan Tomić, Miodrag Ilić… Srpsko književno društvo predložilo je 12 kandidata: Ljiljanu Šop, Simona Simonovića, Lazu Lazića, Predraga Čudića, Branka Kukića, Maju Herman Sekulić, Bogdana A. Popovića, Jakova Grobarova, Ljiljanu Đurđić, Boža Koprivicu, Mirjanu Stefanović i Ljubicu Mrkalj. Na spisku ULUPUDS-a našlo se tridesetak vajara, karikaturista, arhitekata, istoračira umetnosti: Dragoljub Zamurović, Jovan Prokopljević, Balša Rajčević, Novak Koloman, Svetislav Ličina, Ljiljana Ćinkul, Borka Božović, Spasoje Krunić, Branko Bojović, Stanislav Živković, Aleksandar Blatnik, Džoja Ratković, Dragan Rumenčić…, kao i modna kreatorka Mirjana Marić….

videti više: http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:403903-Pocela-trka-za-nacionalne-penzije

…..

NEPRAVEDNO  Grupa intelektualaca, među kojima su Olga Jevrić, Svetlana Stević, Velizar Krstić, Aleksandar Luković Lukijan, Stanka Todorović, Božidar Damjanovski, predložila je Nikolu Kusovca za kandidata za nacionalnu penziju. U njihovom pismu se ističe da je sramno što je ovaj istoričar umetnosti zaobiđen prošle godine i traže da se ispravi nepravda i da mu se ovo priznanje – nacionalna penzija, dodeli retroaktivno.

Komentari čitalaca Novosti:

Spasa 01. novembar 2012. 09:38 #2194918

Ukinuti nacionalne penzije.Ovi svi ,sto ih primaju , puni su ko brod. Vidite samo sta je sve Miroslav Ilic kupio svom zetu Sutanovcu . Dati im svima redovnu penziju,kada ispune uslove za odlazak u istu,po osnovu uplata u PIO fond.

*

vladimir 31. oktobar 2012. 21:45 #2194648

Sta ce im nacionalne penzije u novcu.Treba im dati plakete i znacke jer su zaduzili Srbiju i to je to.Pare ih nece duhovno obogatiti ali plaketa,knjiga i nase priznanje ce im vise znaciti jer oni su umetnicke duse.Pare ce ih ionako iskvariti i treba da ih ostavimo uzvisenima.

Породица Мутних потока. Величина и Слина

Шта све финансира Министарство културе Србије.

Парохијски лист КН (бр. 1200-1201, април-мај 2012), обелоданио је, одмах иза насловне стране, значи на врло повлаштеном месту, тј. месту налик на In memoriam, 2. стр. „ОДЛУКУ о додели средстава за суфинансирање пројеката издавачке делатности – периодичне публикације из области уметности и културе, по расписаном јавном конкурсу Министарства културе… од 1. октобра 2011. године ради прикупљања предлога за финансирање или суфинансирање пројеката у култури, као и пројеката уметничких, односно стручних и научних истраживања у култури за 2012. годину“. Следи списак – тј. преглед од 69 одобрених пројеката издавачке делатности – периодичне публикације из области уметности и културе.

Најмања добијена сума је од 50.000,00 дин., а добило ју је Удружење грађана АртиФакт, Сомбор, за суфинансирање излажења бесплатног листа за културу „Авангард“. , највеће суме добили су Књижевно друштво  „Хипербореја“, Београд, – 1.550.000,00 дин. Српско књижевно друштво, Београд, за „Књижевни магазин“, и Уметничко друштво „Градац“, Чачак, за „Градац“,  – 1300.000, оо. Не мали број књижевних часописа, системом уравниловке, добио је по 150.000,00 дин. Укупно је расподељено 24.260.000,00 дин. М. Цвијетић, поводом тога, написао је, између осталог: „Пада у очи друга, не мања важна ставка, како је и та сума новца дељена, по параметрима комисије како се мерило и просуђивало. А у саставу комисије су: Милан Влајчић, Јовица Аћин и Звонко Карановић. По критеријумима, то сами Господ зна којима, а можда ни Он. Издвојили су, што се већ неколико година догађа, неколико својих фаворита, а остало је дељено на принципу сваком помало….. није се, чини нам се, улазило ни у то колико пута неко гласило излази, месечно или само неколико бројева годишње, колики је тираж, колико је доступно ширем кругу читалаца. Исфорсирана су по њиховим мерилима, тзв. елитна гласила, гласила повлаштеног, првог реда, којима је припао позамашни део и онако малог заједничког колача…“

При том, Цвијетић ни речцу да бекне о не малом броју других издавача, поготову неофицијелних и Веб издавача, који никад ништа нису добили као помоћ од Мин. култ. Срб. ((У које спадају и Заветине. Хвала што није!)

______

На тој другој, тзв. ударној стр. парохијског листа, посебно уоквирено пише и : Прилози за УКС. / Владика канадски Георгије, почасни члан УКС – 500 канадских долара, Анонимни дародавац, члан УКС – 42.600,00 дин. Сабор песника у Паризу – 370 евра.

Па нека неко каже да УКС  није једино и главно српско књижевно друштво и природни наследник Филипа Вишњића, слепице Живане и др.!

Парохијски књижевни лист објављује и невероватну вест: ЈЕДИНСТВЕНИ ПРЕТПЛАТНИК./ Књижевник Првослав Вујчић је на оригиналан начин изразио уверење да ће Удружење књижевника Србије пребродити кризу и поживети бар још једну деценију: Платио је чланарину до 2022. године!

У овом парохијском листу, иако објављена у самом врху странице, промакла је вест о исписивању чланства по одлуци Управног одбора УКС:  …Као што знате – чланство у УКС је добровољно, а чланарина обавезна. Управни одбор је донео одлуку да се чланарина убудуће плаћа до краја фебруара за текућу годину. Ко, дакле, не плати чланарину до краја фебруара, сам себе исписује из чланства УКС…

Тако значи! Ако смо на прави начин повезали претходну и ову вест, УКС  је тзв. књижевно друштво  јединствених претплатнкика!

*

А да ли сте приметили и следећу „промену“ у уређивачкој концепцији тзв. ударне и наметачке 2. стр. најпознатијег чаршијског  „политичарења“: сада је ударна страница преудешена некако не за вести о потемкиновим селима и значајним успесима најистакнутијих актера српске књижевне парохије. Сад је нешто друго важније: Како да постану дописни чланови САН Милован Витезовић, јован Делић, Адам Пуслојић, Љубомир Ршумовић – листа је нешто подужа, па је не можемо објавити због недостатка простора! У  читавој ствари, Миодраг Павловић испаде колатерална штета – сад вести о раду најдуговечнијег српског песника публикују на репу КН, под фирмом „Последњих вести“.

_______________

Неће проћи поновна турска телевизијска окупација! – Тако би могао да гласи наслов поводом једног летка мкоји кружи београдском књижевном чаршијом, летак се може видети и у аутобисма ГСП. Летак је у боји величине 9 х 13 цм, са увећаном сликом, разуме се, Обилића и умањеном цара Цулејмана Величанственог. И следећим  натписом, римованим, и у стилу наших слепаца:

         Обилић је

    ВЕЛИЧИНА 

Сулејман је само

  СЛИНА

nasisrbija.org

(3.04.2012)

о

ЦЈЕЛОМУДРИЈА ОВОГ СВЕТА АНЕКДОТЕ ИЗ ЖИВОТА МИХ. ПЕТРОВИЋА, званог МИКА АЛАС (препричане по записима Јеленка Михајловића)

У аласким кафаницама “Борча”,“Спуж”,“Златни
шаран” и “Јасеница” (поред Дунава), аласи су се
сваке вечери веселили кад дођу из лова. Сав свој лов
су продавали на самој обали рибарским трговцима,
добит делили, и свако је ишао у своју кафану и тамо
седео док не попије свој тал. У те су кафанице сваке
вечери залазили и свирачи са Чубуре и живели од
своје зараде, свирајући и певајући аласима. Мика се
редовно налазио у друштву са аласима по тим
кафаницама, налазећи задовољства у њиховом весељу.
Тако је заволео и чубурску музику и зажелео да
је и сам научи. Нарочито му се допало свирање и

певање свирача Арсе Јовановића “Шкембоње” (иако
је био танак и сув као глиста). С њим се погодио да
га учи свирању за 125 гроша месечно (25 динара; и
покаткад старо одело и обућа). “Шкембоња” је
долазио Микиној кући у одређене дане и остајао по
цело поподне. Кад је Мика свршио ту “школу”,
његов учитељ Арса ипак је долазио с времена на
време Микиној кући да добије по који грош “пензију”
и нешто старо да понесе.Иначе, “Шкембоња” је

био врло строг учитељ, умео је каткад и да га удари
гудалом по прстима, када их Мика није тачно
поставио на виолини где треба, да би добио жељени
тон..

Тако је тај Арса навраћао и Јеленку Михајловићу; кад год га је запитао какав му је Мика био ђак, он се увек насмешио и увек је одговарао: ”Био је добар ђак…Учио је добро…Али ме је претекао… Сад он свира боље од мене!…”

*
По повратку са свршеног школовања у Паризу, Мика је у Београду отпочео – по сведочењу његовог пријатеља Михајловића – рад у три правца, једновремено и са истим одушевљењем: на науци, риболову и свирању. Риболов је обављао као мајстор великог стила, као високо музикалан, свирао је за своје лично задовољство, најпре сам у својој кући, али је желео да састави и “мало друштванце”, да би свирање било изразитије. Често је Јеленка Михаиловића уверавао да необично воли српске народне мелодије онако како их свирају “емпирички свирачи” (без нота). Ради тога је залазио у све кафане, где је свирала која дружина, да би научио нове мелодије које није знао. Јеленко му је најчешће
правио друштво у таквим приликама. У оно време најпознатије су биле такве свирачке дружине “Мија Јагодинац”, “Андалија”, “Тјокица Зајечарац”, “Јова Јаре” и други. Што је више слушао те дружине, то
је више у њему расла жеља да састави и своју дружину. Прилика за то указала се за време бербе грожђа у његовом винограду на Топчидерском Брду 1893. Берба му је увек чинила једно од најмилијих задовољстава, и увек ју је обављао уз припомоћ најинтимнијих пријатеља са којима се дружио.Кад се заврћи берба, измуља грожђе и све то смести у
бачве, онда настане вечера и весеље са свирком и песмом.Те 1893. сваки од позваних пријатеља је дошао на бербу са својим инструментом за свирање.
Тада је Мика предложио да оснују засебан оркестар и да се повремено састају код сваког редом. Сви су одушевљено прихватили и заветовали се да ће се увек састајати кад мајстор Мика позове. Тако је спонтано постало прво свирачко друштво Микино, које се састојало од квартета и бубња. Прву виолину, као примаш, држао је мајстор Мика, другу виолину Коста Ј. Ђорђевић, машински инжињер, контрабас Душан Протић, чиновник Управе фондова, а Јеленко Михаиловић бубањ.
У јануару 1896. Мика је своје вирачко дртуштво “Суз” проширио у оркестар осредње композиције са повећаним бројем виолина и брачева, једним челом, још једним контрабасом и другим инструментима.
Тада је оркестар имао 12 чланова. Друштво је установило свој назив и своју славу. Са новим члановима Мика је држао нарочите састанке у
кућама појединих чланова ради вежбања, како би сви схватили манир његовог свирања и његових скала, интонација. Основни тон Микиног свирања био је виши од основног тона ноталне музике. Микино свирање
имало је пет интонација са овим називима: “СУЗ” (одговара интонацији Ц-дур), “кркалеска” (Д-дур), “дур” (Г-дур), “реп” (Е-дур) и “реп од репа”. По првој интонацији друштво је добило своје име.

Ново тестирање посећености Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

Крајем фебруара 2012. године, тј. тачно 26. фебруара поподне, обављено је мерење посета најпосећенијих страница, тј. адреса Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ – тј. оних блогова, или страница чија је посета изнад 1000. Укупно је тестирано 40  од стотинак и нешто блогова, сајтова:  број  посета је у успону120. 060.

Нису узете у обзир посете појединих блогова, или страница, чак и онда када су се благо приближавале тзв. «страшној црти» (чаробној бројци 1000). Нити су узете у обзир посете појединих Веб сајтова Сазвежђа Заветине на Googlu, које нису мале (што знамо на основу преписке и јављања на хиљаде посетилаца широм планете, дакле, не само из Србије, Европе, него и из Азије, Африке, Аустралије, и других континената). Међутим, пошто још увек немамо адекватних и поузданих бројача за Веб сајтове на Googlu, који би регистровали сваку посету, нисмо хтели да  – на основу преписка и јављања – дамо апроксимативно приближан број посета тих сајтова (на којима се, икначе, да подсетимо, налазе читаве виртуелне библиотеке српске књижевности и неколико живих и актуелних српских књижевних часописа).

26. фебруара 2012. године узет је у обзир  само достигнут број посета  најпосећенијих страница  (њих четрдесетак)  (дакле, оних блогова или сајтова, чије су посете изнад 1000 ;од најпосећенијег «Златног Расуденца» – 21 614, до «Опалог лишћа» – 8723, Канала Заветина на YouToubu – 7057, «ЗаветинаПресс» – 6923, «Противотрова» – 6472, «Групе ЗАВЕТИНЕ» – 4700, профила на Фејсбуку «Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ»  – 4889…)  Евидентан је стални раст посећености неколико блогова Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ : «Цјеломудрија» – 3425, «Северци» –  3414, «Едиција БРАНИЧЕВО» – 3243, «Алфа и Омега» – 2683, «Сазвежђе З» – 2519, «Светионик» – 2389, «Ренесанса» – 2288, «Уметност махагонија», 2235…

Међу интернет страницама Сазвежђа З, које су последњих недеља прешла тзв. «страшну црту» посећености има неколико: «Литија» – 1046, «Кругови» – 1074, «Гавран» – 1166, «Нова страница у пустињи» – 1188, «Мала Заветина» – 1289, «Каталог осујећеног песника» – 1252, итд.

Прво тестирање посећености Сазвежђа обављено је прошле године, 2011: «11. и 12. маја 2011. извршен је преглед посећености око стотинак блогова и сајтова у Сазвежђу З. Најпосећенија страница, убедљиво, од свих у склопу Сазвежђа З је страница  најстаријег Веб сајтаЗаветина, звана још и Оквир  http://www.zavetine.com/ – 34. 237 посетилаца   (прва страница   2017)……»  (видети више : https://zavetinebr1.wordpress.com/%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%BD/ )

Друго тестирање посећености Сазвежђа извршено је 24. маја :

«Сазвежђе З  је, према мерењу током 24. маја 2011. године, достигло 100.235 посета! Коначно је прешло ту страшну црту коју оличава бројка од 100.000! Додуше, могуће да је та црта пређена и много раније, јер уСазвежђу З још није могуће регистровати све посете Веб сајтова које подржава Google у склопуСазвежђа З. Пошли смо, када је реч о нашим Веб сајтовима које подржава Google од резултата , простог збира приспеле електронске поште (4658). То је мали и нереалан број – посета је далеко већа, али ми је још увек не можемо документовати….»  (видети више : https://zavetinebr1.wordpress.com/%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%BD/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7%D0%B2%D0%B5/)

Треће тестирање посећености Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ обављено је пре два месеца, тј. крајем децембра 2011: «Најпосећеније странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, које чини стотинак блогова и двадесетак Веб сајтова уз подршку Googla, посетило је, закључно са 27. децембром 2011. године, преко 140.000 посетилаца.

Најпосећеније странице вуку и највећу посету – преко 100.596 посета.

Мање посећеније странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (а бројније!), посетило је преко 33. 403 посетиоца (у последњих пола године!).

Права посета  библиотека Заветина (сајтова уз подршку Googla), сигурно да је вишеструко већа (од 5082, колико је грубо утврђено на основу добијених коментара или пристиглих писама посетилаца; пошто Googl  не допушта  бројаче)….»  (видети више и подробније: https://zavetinebr1.wordpress.com/%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%BD/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7%D0%B2%D0%B5/ )

Не случајно, тенденција раста посета Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ је евидентна из месеца у месец, из недеље у недељу, из дана у дан, из часа у час. У овом тренутку, кад овај извештај буде публикован – сигурно да ће број посета порасти  за неколико стотина, или хиљаду посета. Неверне Томе могу и сами то да провере посетом, рецимо, оних адреса- блогова и сајтова, за које су дати поименични бројеви посета на дан 26. фебруара 2012, око 14: 40 ч.

Тенденцију раста  посета Сазвежђа Заветине  симболично и конкретно потврђује и најновије тестирање, мерење, тј. бројка  – 120. 060. Дакле, број  посета је у успону.

Крајем маја 2011. године  целокупно Сазвежђе прешло је «страшну црту», тј. број од 100000 посета. Крајем децембра 2011. године Најпосећеније странице вукле су  и највећу посету – преко 100.596 посета. Ни два месеца после тога, посета је повећана за више од 20. 000 посета. За блогове и сајтове посвећене култури, књижевности, новостима, антологијама,  уметности и спорадично политици и психопатологији  друштвеног, културног и јавног живота, то је респективан број.  У временима медијске предоминације групе на власти (Сазвежђе припада непрофитним, невладиним издањима и асоцијацијама)  Сазвежђе ЗАВЕТИНА је постало мост, а понекад и једини незамагљени прозор…

Зашто  расте број посета Саазвежђа ЗАВЕТИНЕ? Више има разлога за то. Пре свега, Сазвежђе ЗАВЕТИНА има у целини узев планетарни домет. Друго – ЗАВЕТИНЕ репрезентују неофицијелну српску културу и уметност, отварајући врата и прозоре који су у Србији и бившим југословенским републикама иначе чврсто забрављени. Треће, и не последње – Заветине, захваљујући пре свега главном координатору, Белатукадрузу, имају специфичан кртични и критички и креативни потенцијал, какав мањка у посткомунистичким друштвима, али и у оним западним…

Или како један од посетилаца «Сазвежђа» записа: «Слободан каже: 28. децембар 2011. у 07:31  (Уреди)

Od kad se rodimo učimo da govorimo, pomalo da razgovaramo (neko to nikad i ne nauči), ne i da živimo, kao da to znamo. ZAVETINE to čine na inspirativan način. Kako bismo parafrazirali Dekarta u naše vreme: “Komuniciram, dakle, postojim”. Ali i više od toga. To je vanvremenski dijalog. Komuniciraju oni koji dolaze s onima kojih više nema među nama, a biće uvek to što jesu.
Hvala i sve najbolje svima koji su s izumiteljem ZAVETINA. Jednom i zauvek.
S poštovanjem,
Iskreno vaš sagovornik
Slobodan Branković «

Сметње на везама, писмо

Драги Мирко,управо сам се вратио из НКЦ. Нажалост Гаша није послао како је обећао Унус. Каже,  у понедељак, сигурно. Тако је то кад нас. Не вреди. Дан тмуран, провејава понека пахуља, у Нишу велика радост, јер је Градоначелник потписао протокол о градњи фабрике за прераду кланичког отпада!!! Инвестира Европа, цени наше стручњаке, универзитете, нашу памет, мој Имењаче. Гледам и УКС мој дични земљак товари на своја  бесмртна плећа и даље Повеље, почасна звања. Не знам да ли на пролет  оснујем у мом засеоку Академију, па да, итд. А, Радоје Домановић ово није могао ни да сања..
Уз поЗДРАВЉЕ, твој Имењак
                                                                                                                         М. Тодоровић
22. 12.2011.Ниш

Писма без одговора

Г-ђа Весна РОГАНОВИЋ

Уредник КУЛТУРНОГ ДОДАТКА

Веома поштована,

Заветине на овогодишњи београдски Сајам књига излазе са неколико антологија српске поезије, појединачних књига песника, као и обновом две Библиотеке Заветина – Бездана књижевност, у којој је у првом колу као друга књига објављен роман Александра Лукића Велика испраћуша, као и двојезичним издањем песама Белатукадруза Свеска САХАРА АМАЗОН / Notebook SAHARA AMAZON, објављеним у библиотеци Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, у  преводу  на енглески Јелене Ђурђевић. Књига је плод сарадње једног песника и сликара, веома је лепо издање… Шаљемо Вам их као поклон, можда скренете пажњу читаоцима Политике? Јер реч је о две заиста екслузивне ствари: првом роману једног песника (Александра Лукића, уредника пожаревачке Едиције БРАНИЧЕВО, о рату и апсурду 1999), и првим препевима Белатукадрузове поезије на енглески језик.

Све најбоље,

За  ЗАВЕТИНЕ , Иван Лукић