Еп-и-лог.Цитати

„NISMO POJELI TU „ČETNIČKU GIBANICU“Tek mnogo godina posle rata Ruža je načula da postoji „četnička gibanica“:
– Nikad nisam na Ravnoj gori jela tu masnu gibanicu iz koje je cvrčao vreo sir, koju su samo komunisti „mesili“ u svojim pričama, filmovima i knjigama. Nama je i cicvara bila ukusna.“

*

PILI IZ ISTE ČUTURENekada nije bilo ni vode. Kad udari suša, pa presuše izvori.
– Čiča je uz sebe uvek imao čuturicu sa vodom. Ja umorna dođem peške iz Ljiga i donesem mu važnu poruku, a on kaže: „Pij iz moje čuture. Ako smo bolesni, ti i ja imamo neku istu bolest.“ Krajem rata, i te Dražine šaljive reči su se obistinile, prebacuje sećanje Ruža na 1945. godinu:
– I on i ja dobili smo tifus. Bolele su me posle rata komunističke laži da je on iz svoje čuture naginjao rakiju. Nikad nije pio. Govorio je: „Hoću da čuvam čistu glavu.“

Videti više: http://srb.time.mk/read/4b12c5c1f6/0fcc23ac37/index.html

Ruža Jovanović

PILI IZ ISTE ČUTURE Nekada nije bilo ni vode. Kad udari suša, pa presuše izvori.
– Čiča je uz sebe uvek imao čuturicu sa vodom. Ja umorna dođem peške iz Ljiga i donesem mu važnu poruku, a on kaže: „Pij iz moje čuture. Ako smo bolesni, ti i ja imamo neku istu bolest.“ Krajem rata, i te Dražine šaljive reči su se obistinile, prebacuje sećanje Ruža na 1945. godinu:
– I on i ja dobili smo tifus. Bolele su me posle rata komunističke laži da je on iz svoje čuture naginjao rakiju. Nikad nije pio. Govorio je: „Hoću da čuvam čistu glavu.“

Jedino tada, kada su slave, bilo je na stolu svinjskog i jagnjećeg mesa, belog mrsa, pite. Donesu seljaci i rakije, vina…

– Još osećam ukus Čičinog kolača. Istina, nije bio ništa posebno. Ali kakav je takav je, njegov je.

I u teškim ratnim danima, ravnogorci su plaćali seljacima za namirnice. Mnogi iz okolnih sela donosili su i sami pomoć vojsci. Hranu su spremali vojnici, žene su bile pošteđene kuhinje.

– Jeli smo surutku ili cicvaru svako jutro za doručak, a neku supu od krompira za ručak. I tako danima. Draža je uvek pitao ima li za sve vojnike. Ako mu odgovore „pa ima“, uzvraćao je: „Znači da nema, jer ne bi bilo ‘pa'“…

Uveče, logorske vatre. Čiča je voleo da sedi sa vojnicima. Više je slušao.

– Ljutio se Čiča kad pred nama devojkama vojnici opletu po masnim vicevima. Bio neki Vujović, zasmejavao nas. Kad pretera, Draža podvikne: „Bremzuj!“ (zakoči)….

Spavali su u kolibama koje su pre rata seljaci podigli na Ravnoj gori jer su na njenim proplancima čuvali krave i ovce.

– Voleo je Draža dugo noću da sedi sam ispred svoje kolibe. Nismo smeli tad da mu prilazimo, ako baš ne mora… Kad je vašar, igrali smo kolo. Čiču nismo mogli da nateramo da se uhvati…

Ruža je kao kurir nosila poruke u Beograd, rizikovala život skoro svaki dan. Najbezbednije se osećala kada se vrati na Ravnu goru.

– Zabranio mi je čiča i da se fotografišem jer sam jedina prolazila i na drugu, neprijateljsku stranu. Strogo je naređivao vojnicima da me zovu lažnim imenom Radmila Nikolić, a ne Ruža Papić.

Spremao je Draža vojnike svakodnevno za borbe. Učio ih gerilskom ratovanju u manjim grupama. Počeli su okršaji između četnika i partizana u okolnim selima, sve do Valjeva.Već u tim prvim mesecima rata, i neobrazovani seljaci su osećali razliku između partizana i četnika.

– Čiča nas je učio da verujemo u monarhiju, da poštujemo našeg kralja Petra. Da verujemo u Boga. Komunisti su bili drugačiji. Sanjarili o sovjetskoj revoluciji….

ЛеЗ 0004732