Category: preporučeno

Требало би затворити и прозоре, а кaмоли врата, непозванима / Бранко Лазаревић

заштитни знак локације "Песници-критичари (1)

заштитни знак локације „Песници-критичари (1)

LXVII

 

Занимљиво је напоменути да неколико изванредно крупних обли- ковања немају добар облик. Формална естетика би их линчовала. Како је рђава форма самог Фауста, да и не поменемо Стари завет, Заратустру, и Браћу Карамазове. И Хамлет је слабо „израђен“. Осећају се „недовршености“ на Микеланђелу и на Бетовену. Није много „довршен“ ни Дирер ни Да Винчи.

То су, пак, скоро најкрупнија наша испољавања и остварења. И како то тумачити, ако не пренапрегнутом и снажном интуицијом која не може да нађе адекватну грађу за исказивање. Навала мисли је снажна. Читава је поплава емоција. У слаповима се нијагарски слетају снажне масе осећања и виђења. Уобичајена грађанска форма је уска за такав полет и ток. Морају, дакле, остати извесне изражајне „празнине“. Облик се повија колико може да прими садржај и повија се толико да бива „нејасан ‘. Понекад је толико тако нађен, да се „форма“ и не нађе и не види.

И добро је што су ти скоро најбољи изрази – формално „незавршени . Иначе, били би садржајно незавршени. Овако, навала мисли је издана до крајњих могућности. Ако се што није облично дало да каже, наслућено је.

 

LXVIII

 

Често се чује реч да једно дело „није јасно“. Мали рационалисти траже увек „јасноћу“ као „први принцип“. У овом тако нејасном и недоку- чивом свету, то је њихово прво тражење. Јер је њима јасно све. Прогласивши свој мозгић за све, а у њему је све јасно, а јасно је јер је све усредсређено на обично животарење и виђење, прогласивши га тако, они сабирају, одузимају, множе и деле своје двојке и своја мала емоционална виђења, и све им је под сунцем. Они видеше дрво на пет метара и дом у коме таворе, и задовољавају се нашавши ту све галаксије.

Између њих и неба, иако ништа ту не виде, све је присутно и видљиво. У њима је све то такође. Свевши цео унутрашњи планетаријум на две звезде (глад и жеђ), њима је он „јасан“.

Најгоре је што они хоће да буду арбитри. Они брзо оглашују за рђаво све што не разумеју. Они тиме себе бране, али, једновремено, нападају и све што је дубље.

Не може се све свести на подмет, предмет и прирок и неколико њихових придева. Тешко је у те мреже ухватити што битније и суштастве није. Све веће, од Старог завета до Ајнштајновог релативитета, налази се ван те „јасноће“.

 

LXIХ

Има духова који су стварно ломаче. Нарочито су то иронични духови. Такав је Волтер. Масу је писаца натакао на ражњеве. Хајне је каменовао читав низ уметника. И Ниче је многе бацио на ломачу. Шопенхауер је читав крематоријум за све недужне. Кроче је потровао све кривоумне.

Таква врста духова треба, с времена на време, да прође кроз умет- ничку средину. Нарочито кад се она академизира. Она не даје ништа и не води ничему кад је такав „борац“ памфлетист. Јер је овај обичан бу- џаклијски динамитичар. Он се баца блатом и брља се у својој прљав- штини. Овде се мисли на оне који проветравају ваздух и по позиву но- се буктињу да запале гусенична гнезда. Аретино је жучан неваљалац. Али је Ниче поштењачина и чистунац. Онај први завиди и мрзи све изнад себе. Овај други воли и хоће добро. Драјден је главосек из зла. Бјелински из добрих намера. Пол Курије је препукла жуч. Менкен из Аме- рике је Мinder wertigkeit-Korpreh. Унамуно је рушилац из доброте и добрих намера.

 

LXХ

Несрећа је што једно дело, једном пред свет и јавност, није нека врста затвореног дома у који могу да ућу самопозвани. Оно је, стварно, „јавна зграда“. Сваки ту може да уђе. Уђе се у књижару, изложбу, концертну салу, купи се књига, или слика, и чује музика или говор — и да се мишљење.

Изазива грч то казивање мишљења. И најнепозванији и најнеизабранији казују своју реакцију на један облик. Међутим, критичари су тако исто тако ретки, кад су велики, као и остали велики.

Требало би затворити и прозоре, а кaмоли врата, непозванима.*

 

== извор: Бранко Лазаревић: УМЕТНОСТ. Парегре за једно становиште. Други део (одломак преузет са краја). – Лазаревић, Бранко / Уметност и естетика idearium (пролегомена за једну теорију естетике) / Приредио Душан Пувачић.- 1. изд. Завод за уџбенике и наставна средства, 2005, Београд, стр. 302-303).  – Видети и: ПЕСНИЦИ КРИТИЧАРИ (1)

* наслов овом одломку дао ур. Б. Тукадруз.

Advertisements

Skerlić nam nedostaje kao veliki kulturni radnik

SVE se više pokazuje da naš politički život zapada u beznačelnost, u grupisanje interesa, prohteva, ambicija, i da se na štetu opštega i načelnoga ističe lično i beznačelno… U današnje vreme vidimo da su karakteri pali, da su ljudi oslabili… Nastalo je doba političkog licitiranja.

Ove reči izgovorio je maja 1912. u Skupštini Srbije Jovan Skerlić, čiji je vek od smrti obeležen predstavljanjem knjige njegovih govora kao narodnog poslanika (u izdanju „Službenog glasnika“) i tribinom o porukama i poukama koje nam je ostavio veliki književni kritičar, istoričar književnosti i neumorni javni delatnik.

 

– Novo čitanje Skerlića kao političkog pisca i govornika posebno je važno u naše vreme – rekao je Čedomir Antić. – Više nije reč samo o državnoj i kulturnoj modernizaciji. Skerlić je ukazivao na mnoge nedostatke našeg društva koji su danas utkani u temelje naše države. Na demokratiju bez građana, republiku bez republikanaca. Odatle i njegova odlučnost da stoji na krajnjoj levici samostalnih radikala, jedne suštinski umerene, reformske političke stranke, nastale u krilu već prestarele svenarodne Narodne radikalne stranke. Put ka oporavku i boljitku nesumnjivo je bio složen i postepen, nikako revolucionaran i nasilan. On je predstavljen u Skerlićevim prekorima, predlozima i vizionarskim planovima kojima su prožeti članci i govori sabrani u knjizi.

 

Uz napomenu da sva savremena istraživanja javnog mnjenja ukazuju da Narodna skupština ima veoma nizak ugled u našem društvu, a jedan od glavnih uzroka je aktuelno parlamentarno iskustvo u kome se poništava elementarna politička kultura, priređivač knjige Marinko M. Vučinić je rekao:

 

– Gotovo da se ne pamte savremene parlamentarne debate, niti se njima pridaje dovoljna pažnja i značaj. Zato je i nastala ideja da se publikuju Skerlićevi govori u parlamentu od 1912. do 1914. Na taj način ćemo podsetiti našu političku javnost da parlamentarni govori mogu biti primer uzornog besedništva, političke hrabrosti, moralnosti i kompetentnosti koji danas toliko nedostaju našem parlamentarnom i političkom životu.

 

Prema mišljenju Miloša Kovića, danas bi Skerlić bio na strani građanske levice. On se zalagao za osnovna ljudska prava, smatrao da su evropske demokrate na strani srpskog naroda i imao razumevanja za borbu malih naroda protiv kolonijalizma.

 

– Bio je na prvom mestu pošten čovek, veliki intelektualac, spreman da menja svoj stav ako bi uvideo da nije dobar – istakao je Vladimir Dimitrijević. – Verovao je u jugoslovenstvo iako je bio svedok suprotnih ideja Ante Starčevića. Bio je optimista, pun života i energije. Skerlić nam nedostaje kao veliki kulturni radnik, kao hrabra ličnost, kao čovek koji je spreman da se suprotstavi vladajućoj politici. Izražavao je osećanje prezira prema nezasluženo stečenom bogatstvu i branio je socijalnu pravdu što je danas aktuelnije nego ikada.

VRATITI ETIKU U POLITIKU NA tribini je Leon Kojen govorio o potrebi prevrednovanja statusa Skerlića u našoj književnoj istoriji posle negativnih političkih ocena koje je o njemu dala generacija avangardista i ideološki obojenih ocena iz doba titoizma. Njegovo javno delovanje deluje u znaku velikog i neumornog zalaganja za povratak etike u politiku.

 

 

Treći dan Sajma knjiga: Promocije i tribine o delima velikana | Kultura | Novosti.rs.

Binički , „Marš na Drinu“…

POŽUTELI rukopisi originalnog notnog zapisa „Marša na Drinu“, dokumenti, porodične fotografije, partiture, crteži, ilustracije, oko sto dragocenih predmeta iz zaostavštine slavnog kompozitora Stanislava Biničkog i njegovog oca Stevana, ratnika i inženjera, činiće legat koji će prvi put u celini biti predstavljen na izložbi u Narodnoj biblioteci Srbije 21. avgusta.

Rodonačelnik naše opere i koračnice, Stanislav Binički (1872-1942) rođen je u selu Jasika kraj Kruševca. I pored toga što je samo do treće godine živeo u zapadnomoravskom kraju, njegov unuk Milivoje Josifović je 1999. godine poklonio njegovo porodično i muzičko nasleđe Narodnom muzeju u Kruševcu. Posetioci muzeja imaju prilike da vide samo delić legata i to kopije, budući da se originali čuvaju u muzejskom depou.

– Legat sadrži fotografije, dokumenta, partiture i autentične zapise i svedočanstva iz života oca i sina Biničkog – kaže za „Novosti“ istoričar Kosta Radić, autor izložbe, koja će obuhvatiti i materijal iz fonda NBS. – Najvredniji deo legata svakako je originalni zapis koračnice posvećene pobedi na Ceru, odnosno, kako se veruje, pukovniku komandantu Milivoju Stojanoviću, koji je predvodio Drugi gvozdeni pešadijski puk. Binički je rukom ispisivao napomene, kao i datum nastanka kompozicije „Na Drinu“ – 26. maj, 1915.

U Legatu se čuvaju i zapisi pesama od 1887-1893, prve srpske opere „Na uranku“, rukopis „Mijatovke“. Na fotografijama je zabeleženo i buđenje jugoslovenstva po osnivanju Kraljevine SHS, kroz serije koncerata orkestra Kraljeve garde, kojim diriguje Binički lično.

NESTANAK Kako saznaju „Novosti“, 19 odlikovanja iz Legata Stevana i Stanislava Biničkog nestalo je netragom u noći između 25. i 26. jula 2003. godine! Dragocenosti nikada nisu pronađene, a ova informacija zvanično nikada nije objavljena.

– Katalog koji prvi put prezentuje kompletan legat kroz obrađene jedinice trenutno je u štampi – napominje naš sagovornik. – Stogodišnjica Velikog rata prilika je da se podsetimo junaka iz istorije.

Sagovornici „Novosti“ napominju da je kompozitor „osluškivao“ nemirne taktove Zapadne Morave i kada je koračnicu posvetio Drini. Lidija Užarević, predsednica KUD „Stanislav Binički“, koja priprema istoimenu manifestaciju u rodnom selu kompozitora svakog 27. jula, na dan njegovog rođenja, napominje da se Binički inspirisao moravskom vodom, ali i „svatovcem“.

– Svojevremeno sam snimila svedočenje sveštenika Životija Vanića, čiji se otac sećao odraslog Stanislava Biničkog kako dolazi u kafanu na obali Zapadne Morave i na „ćemanetu“ sluša „svatovac“ u izvođenju „bande muzičke“. Kako su se i neki stručnjaci kasnije složili, to mu je poslužilo kao osnova za „Marš na Drinu“ – otkriva za „Novosti“ Lidija Užarević. – Čvrsto verujem da je u toj koračnici spojio dve reke.

U kasarni, gde je rođen Stanislav Binički, danas je škola sa više od 400 učenika. Kruševljani ne zaboravljaju poznatog sunarodnika. Muški kamerni hor decenijama nosi njegovo ime, kao i ulica koja vodi do crkve Svetog Prokopija gde je kršten i gde se i danas održava Likovna kolonija njemu u čast.

SELO U Jasici skoro svako zna da je Stanislav Binički učio od Mokranjca, da je bio horovođa pevačkih društava, da je operu „Na uranku“ komponovao po tekstu Branislava Nušića. I samo selo, simbolično, ima „žicu“ za umetnost. Iz njega potiče više od 40 muzičara i slikara!

– I moj otac Mihajlo, koji je isto bio hroničar, a doživeo 93 godine, pričao mi je o Biničkom, pa znamo da je njegov otac Stevan bio komandant pontonske jedinice i da se mali Stanislav često igrao pored reke – priča Mile Vesić, neumorni hroničar Jasike.

Iz Jasike se Binički preselio za Niš, potom u Beograd, Leskovac, Minhen. Uspeo je da završi dva fakulteta i osnuje Beogradski vojni orkestar, operu, filharmoniju, muzičku školu. U Jasici su ostala sećanja na prve godine, mesto gde je prohodao i gde ga je pobratim Stefan Tufegdžić spasio iz bunara.

OTAC I MAJKA

Otac kompozitora, poručnik Stevan Binički, poreklom je iz Gospića, a graditelj je pontonca preko Morave i junak iz srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata. U vreme kada je rođen Stanislav bio je komandant Treće pontonske čete. Istoričar Kosta Radić kaže da je Stevan često pisao o svojoj odanosti kraljevini. Majka Marija rođena je kao baronica fon Rehingen, a u prvom braku bila je udata za kruševačkog lekara Mladena Obradovića.

 

Koračnica Biničkog dve reke spojila | Kultura | Novosti.rs.

Vlaga (ne) ruši uspomene na Petroviće

KUĆA namenjena za Muzej Nadežde i Rastka Petrovića u Profesorskoj koloniji u Beogradu godinama stoji zatvorena i prazna. Rođena sestra ovo dvoje velikana srpske kulture, Ljubica Luković, zaveštala je 1975. godine Narodnom muzeju svoj dom, sa željom da tu budu izloženi vredni radovi i lični predmeti koji su pripadali slavnoj slikarki i znamenitom piscu. Ovaj poklon danas ima vlažne zidove koji onemogućavaju izlaganje i smeštaj vrednih dela.

– Ne bih rekla da kuća propada u pravom smislu, ali svakako je nagriza zub vremena – kaže za „Novosti“ Ljubica Buba Miljković, viši naučni savetnik u Narodnom muzeju.

Prema njenim rečima, zdanje se nalazi na području sa podzemnim vodama, a temelji nisu izolovani od vlage. Kuću je podigao Ljubičin suprug Milorad Luković, direktor beogradske gimnazije, u vreme kada su nastavnici tokom četvrte decenije prošlog veka dobili povoljne kredite da obezbede sebi krov nad glavom.

– Tako su materijalno siromašni, a duhom bogati i za društvo vrlo značajni ljudi, zahvaljujući razumevanju države, formirali tzv. Profesorsku koloniju na Paliluli – objašnjava sagovornica. – Ipak, vlasnici su na svemu morali da štede. U ovom slučaju, planom je bilo predviđeno da zidovi budu deblji, ali zbog nedostatka novca ostali su tanki. Korišćen je i loš materijal, a još mnogo toga je sirotinjsko.

Jedina rekonstrukcija rađena je 1974, po projektu arhitekte Milana Pališaškog.

– Nažalost, problem vlage nije odstranjen. Narodni muzej je tokom te prve rekonstrukcije svom darodavcu plaćao hotelski smeštaj. I kasnije je imao troškove održavanja koji nisu bili mali. Uz pomoć plemenitih umetnika, u nedostatku drugih mogućnosti, organizovana je i aukcija krajem osamdesetih godina. Prikupljen novac bio je dovoljan tek za pokušaj izolacije od vlage i krečenje. To nije bilo dovoljno i, više od dvadeset godina, čekamo na bolje vreme.

SVEDOČANSTVA Nadežda i Rastko Petrović nisu imali zbirke u pravom smislu – priča Ljubica Miljković. – Malu celinu starog srpskog nakita Nadežda je poklonila Etnografskom muzeju. Rastko je posedovao mnogo knjiga, predmete narodne umetnosti iz Afrike i Meksika, gramofonske ploče, malo svojih crteža i akvarela, nekoliko umetnički, kulturološki i sociološki značajnih radova Pikasa, Ernsta, Derena, Modiljanija, Koktoa i dugih prijatelja iz Pariza. Sve je vredno zato što svedoči o našim uglednim umetnicima, o njihovim sklonostima, kreativnosti, druženjima sa predvodnicima svetske umetnosti…

Po želji Ljubice Luković, Narodni muzej je njenu kućnu pomoćnicu zaposlio kao domara. Ta žena je nastavila da brine o kući ne ugrožavajući ni rad Muzeja, ni mir posetilaca. Ali zbog ugroženosti kulturnih dobara od vlage kuća je ispražnjena. Sve je zapakovano i preneto u Narodni muzej. Ipak, dostupno je stručnjacima koji se bave proučavanjem stvaralaštva Nadežde i Rastka Petrovića.

– Knjige, rukopisi, manji broj slika, crteža i ostalih umetničkih vrednosti čuvaju se u depoima i povremeno izlažu. Putopisni filmovi Rastka Petrovića povereni su Kinoteci. Neke skulpture date su na izlaganje Muzeju afričke umetnosti.

Po rečima Miljkovićeve kuća je bezbedna, jer u njoj nema ničega, osim ljudi koji je paze.

– Da bi se osposobila za muzejske potrebe nužna su velika ulaganja i zapošljavanje odgovarajućih stručnjaka. Zato smatram da Narodni muzej prvo mora da završi sanaciju sopstvene zgrade i otvori stalnu postavku, a tek posle toga da se bavi ostalim problemima koji su mnogo manji i lakše rešivi.

 

TREĆINA OPUSA

Narodni muzej danas se stara o devedeset dve slike Nadežde Petrović, odnosno o trećini njenog slikarskog opusa.

– Muzej je od Ljubice Luković dobio desetak slika raznih autora – kaže Ljubica Miljković. – Pomenuću Vladimira Becića, Antona Gojmira Kosa, Miloša Vuškovića, Petra Lubardu i Zoru Petrović, takođe i trideset početničkih, nedovršenih, manje i više značajnih ostvarenja Nadežde Petrović. Nekoliko od njih je vrlo dragoceno, na primer „Mrtva priroda“, „Košutnjak“, „Kaluđer“, „Domaćin“, „Mod Alan“ i „Čaršija“ (1912).

 

POČAST PORODICI

– Ono što je ostavila Ljubica Luković uvek će biti korisno i zanimljivo istraživačima. Predložila sam da Muzej Nadežde i Rastka Petrovića predstavlja i njih i njihove pretke i potomke uz pomoć najsavremenijih tehničkih pomagala. U njemu bi bili arhiv, hemeroteka, biblioteka, mala kinoteka, kulturni centar… Tako bi postao mesto okupljanja stručnjaka, ljubitelja i poštovalaca časne porodice Petrović – kaže Buba Miljković.

Vlaga ruši uspomene na Petroviće | Kultura | Novosti.rs.