Category: Сузовско бријање на суво

Увод у роман-енциклопедију/ Бела Тукадруз

 

 

УВОД  У ДВОЈНО КЊИГОВОДСТВО

 

 

 

Бела Тукадруз (пре 4. године, 2010, у близини цркве свете Параскеве, Звижд)

Бела Тукадруз (пре 4. године, 2010, у близини цркве свете Параскеве, Звижд)

Зашто је – Б. Мишљеновић  – одустао од објављивања рукописа? Зато што је у њима био свуда присутан и свуда видљиваутор? Сартр (кога није нешто много волео, ни ценио) и Ками рекоше да је Бог мртав, „па да је мртав и боголики романописац. Немогуће је све знати, човјеково је знање парцијално, па и сам роман мора бити парцијалан. То не звучи само сјајно него и логично. Али,да ли је заиста сјајно и логично? На крају крајева, роман није настао кад је настала вјера у Бога, а нема, што се тога тиче, ни неке посебне међусобне везе између  романописца који су дубоко вјеровали у свезнајућег приповједача и оних који су дубоко вјеровали у свезнајућег Творца. ..“ (Јулиан Барнес, Флаубертова папига, Знање, Загреб, 1990, стр. 95).

 

Нове Цветове зла светска поезија није написала  (пардон: дописала), на жалост!

Мото бездане или понорне књижевности могу бити, између осталих, и ова четири Бодлерова стиха : „Са свих је прозора само бескрај видљив, – А мој дух, сав смућен од тамних открића, / Пред ништавилом је бешћутним завидљив. / – Ах! Зар вечно бити роб Броја и Бића!“

Парафразирајмо Пиндара: Време је најбољи савезник праведника, и песника понора.

„Деветнаести и двадесети век у европској и српској књижевности имају свој средњи век!Већ неколико година мисли о безданој књижевности и песницима понора ми се враћају, опет и опет, решио сам да их сачувам, зато што желе да живе!“ , записао је Филип Сенковић у једној од својих (сачуваних) бележница.

 

Пуковник Амарилис је овакве рукописе ловио, и спречавао њихово објављивање – директно или индиректно: преко својих људи (уредника и критичара). Чувао их је. За сваки случај.

 

Постоји ли такво нешто? Може ли се дефинисати, описати? (Бездана књижевност)

Шта то, у ствари, значи?Је ли то недостижни стваралачки идеал, химера?

«Права уметност је пре свега она, која у нама помакне какву осећајну жицу, она која нас узнемири у најинтимнијим осећајима», каже Ингмар Бергман.

Можемо ли то узети као некакву полазну најприближнију основу  бездане књижевности? Или је можда, одмах на почетку, најбоље поћи од тврдње да је бездана књижевност нешто што стоји наспрам тзв. официјелне, званичне, бирократске књижевности? Али то би значило  да желимо да опишемо неки феномен на основу негације, зар не? Зна ли се, уопште, у српској књижевности, култури, јавности,  зна ли се довољно о – тзв. бирократској књижевности, јединој коју смо, у ствари, имали током минулог, 20. века? И није ли оно што се о томе зна неко непотпуно знање, које је опасније од незнања?

То што се зна о безданој књижевности је капљица, то што се о њој не зна је – море.

Могуће да сте ове речи Сиорана већ негде прочитали? Извињавам се, ако је тако, што ћу вас поново подсетити на њих.

«Свеци опонашају Бога под несвесним царством прве успомене.

За сваког човека, Бог је прва успомена.

Зашто сваки лудак  разговара с Богом, или, чак, замишља да је Он? Изгубивши постојећи садржај меморије, у његовом су бићу очуване само њене дубине, прастаре међе успомена….»

Постоји ли директна веза између Бога и бездане књижевности? Сиоран се у младости, када је био Чоран, и када се повећавало његово очајање – са сваким додиром са земљом, присећао Матилде из Мадебурга и њених речи упућених Богу:»Доносим Ти своја певања: она су узвишенија од планина, дубља од мора, виша од облака, пространија од ваздуха. Како се зове ова песма? – Жеља мога срца. Отела сам је свету…»  Да ли су ове Матилдине речи опис, приближан опис бездане уметности?

Задржимо се још мало код Сиорана, цркве, светаца, светица, Христа и откровења.

«Црква је увек с пуно опреза и резерве гледала на лична откровења светаца, на она где су Бога мешали са својим животним токовима и интимностима. А зар нису управо ова најискренија и нама најближа?»  Официјална откровења су безлична; кога она занимају? «Откровење је, доиста, лично; ипак, не можемо се умешати а да не пробудимо Божанску љубомору». Како разумети Сиорана? Дословно?

У каквој су вези откровење и бездана књижевност?У директној, или индиректној вези? Има ли чврстих  веза између усамљености, среће и несреће, и бездане књижевности?

Сиоран је тврдио да свако верује у Бога да би избегао мучни монолог са самоћом. Јер Бог се радује  сваком дијалогу, како пише Сиоран, и не љути се што смо га изабрали  као изговор за наше усамљеничке туге.

«Усамљеност без Бога чиста је лудост. У њега смештамо своја лутања и тако лечимо срце и разум. Он је врста громобрана. Јер Бог је добар проводник без туге и безнађа».

Али не одводи ли нас ова прича о Богу, самоћи и откровењима све даље од одговора на основно питање: шта је бездана књижевност? Има ли тога уопште?

Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист… Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света…» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина». Тај блог, на коме то пише, усамљено је острво међу звездама…

Светост има свој метод и то је бол, и свој циљ и то је Бог.

И бездана уметност има свој метод и то је круг, око кога се може описати други, трећи круг, и тако у бескрај,  и свој циљ и то је Амблем тајног писма света…

Шта значе ове речи:

«Премало песника познаје генеалогију. Кад би је познавали, не би рекли: Ја, већ: Бог. И не зато што је он извор суза – његове су очи овлажене само дахом смртника – јер ми не можемо друкчије плакати него у Њему.

Божје сузе, наше су. Свеци немају потребе да то знају. Што се Бога тиче, он не треба да зна да има смртника који испаравају на звезде. Уплашио би се и својим дрхтањем, стресао сузе, а ми бисмо нестали у сопственом мору…» ?

Колико је тога било овде и тамо, савести, јуче и прекјуче?

Колико тога има овде и тамо, савести, данас?

Зато што нема савести, или зато што је има тако мало – о безданој књижевности се углавном ћути, или се због ње уздише. А телали се о официјалној уметности, званичној, бирократској…

Терор је примењиван и у култури. Терор је примењиван и другим перфиднијим средствима у културном и јавном животу. Послератну књижевну критику, марксистичку, треба одбацити, шкартирати. Пре ће нас разумети волови, ако проговоримо о хијерархији вредности, него марксисти, „јер они не прихватају само постављање питања о вредности, за њих постоје само нужност, корист, богатство“ (Берђајев).

Критичари су постајали – после Другог светског рата – они који су прошли темељну дресуру марксистичких претходника. Шкарт је производио Шкарт.

Колико у српској култури и поезији, уопште у стваралаштву духовне културе, религиозних, спознајних, моралних и естетичких вредности има духовне аристократије?

Ако признају Л. Костићу маестралност, због његове Лабудове песме, написане на почетку 20. века, зашто кроз читав век затим лажу сами себе и доводе у питање песничку и човекову тежњу према апсолутном? Зар нису знали шта значи ишчезавање духовне аристократије?

Увек је са највиших места власти аминовано – све – па и у уметности. Велики песници, који не беху близу власти, у другој половини века, завршавали су у паклу (попут Винавера, рецимо).

Једино се Црњански под старост вратио из емиграције у Титославију, али – коју је то нову књигу поезије написао после тога? Не може се ишчезавање квалитета надоместити наметањем стваралачких пораза!

Југословенска револуција није била интегрална, целовита измена човека, људског друштва, већ промена одеће. И на томе је изгубљено толико година… Она није дала и избацила велике ствараоце – индивидуалне, никоме и ничему неподчињене. Културна елита у Србији је смрћу Винавера преживљавала тешку кризу, ишчезавала је, док није скоро сасвим ишчезла. Тзв. послератни модернисти и њихови критичари и тумачи никада нису били културна елита !

Формираће је ствараоци који пре свега и изнад свега знају своју дужност: значи, знају да чувају своју стваралачку слободу.

Извесне песме одређених песника 20. века указују на пут од Алајбегове сламе, коју још увек жваћу или на којој леже, необични државни волови, према Истини, и према трагизму живота, који, зар не, постоји, од тренутка када је онај пожаревачки во смазао Нушићев букет до тренутка када се све ово записује. Сигурно   да ово неће разумети ни најмисленији и најхваљенији државни необични волови! Ово није писано због њих. Ни због критичара и песника мутаната, којих има, више него плеве, у српској култури и поезији. Ни због псеудо – историчара српске књижевности! Српском културом и књижевношћу доминира кроз читав 20. век известан фатализам и туга: чини се да су многи били рођени да буду тужни, а толики међу песницима нису умели да то буду како треба, и многи су, многи,

тражили ма какву ситницу за изговор. Туга је у многим песницима а не у ономе што јој служи…

Песништво је пут ка правди… Поезија је виша врста правде… Писаће Винавер 1913. године. Да ли у поезији најхваљенијих српских песника 20. века има тога?За какву су то они уображену целину у свему и свачему били свој бој? Јесу ли испунили своје задатке и дужности? … (ОМ)

 

 

У Флоберовом опусу књига Искушење светог Антонија помало је подцењена;  сваки би писац требало да има нешто написано такво у свом животу. Гогољ то има, то је тумачење Литургије! Флобер је први модерни светски писац у најтачнијем значењу те речи, модернији од Фокнера, Џојса или Маркеса; једва да се томе приближио Марсел Пруст, у неким стварима га надрастајући. Николаја Гогоља су дезавусисали, због једног тумачења свете Божанствене литургије, које је написао, не удубљујући се у суштину те књиге. Она је вероватно и значајнија од Флоберовог Искушења Светог Антонија. Гогољ је најнеобичнији песник у прози кога је Русија икада имала, како на једном месту рече Набоков. Гогољев нос је био једна феноменална и непоновљива органска појава.

„Чињеница јест да је Гогољ својим дугачким осетљивим носом открио нове мирисе у књижевности (што је довело до новог frissona – дрхтај који обично претходи дрхтавици). Или, као што каже једна руска узречица: „Човек са најдужим носом види најдаље“; а Гогољ је заиста видео својим носницама. Орган који је у његовим младалачким делима био тек карневалски лик позајмљен из оног јефтиног дућана конфекцијске одеће што се зове фолклор, постао је после, на врхунцу његове генијалности, његов најважнији савезник. Кад је упропастио своју генијалност и покушао постати проповедник, остао је без носа као и Коваљов (у приповетки НОС)“.

Чудно је да је и Набоков који никако није подносио људе који воле да литература буде васпитна, поучна, национална, или здрава као сируп од јаворова сока или маслиново уље, насео подметањима које су лансирали атеисти, и позитивисти да је Гогољ проповедник…

Набоков је написао неколико тачних реченица о Гогољу : „Лица РЕВИЗОРА, без обзира на то могу ли се имитирати крвљу и месом или не могу, била су истинита једино у том смислу што су била истинска створења Гогољеве маште. Русија, та земља горљивих ученика, почела је одмах врло савесно живети у складу са тим утварама – али то је био њезин проблем, а не Гогољев. У Русији Гогољева доба подмићивање је цветало, и цвета, посвуда у Европи – а с друге стране, нема сумње да је у сваком руском граду у Гогољево доба било кудикамо одвратнијих хуља него

што су били они доброћудни лупежи у РЕВИЗОРУ….Задатак тзв. модерних

писаца који су дошли после Гогоља и Флобера, изгледа није ни дотакнут: није

учињено оно што је Флобер намеравао, а није стигао или није могао? (Енциклопедија уврежених идеја  – књига је  о којој је сањао да ће је написати једнога дана, али, написао је  – није.)

 

(ПРЕЦРТАНА ФУСНОТА)  ГОГОЉ, Николај В. – родио се 19. марта 1809. године у Сорочинцима у Миргородском срезу Полтавске губерније, у племићкој породици, Украјинац. У кући својих родитеља, а и касније, за време школских ферија кад се враћао у завичај, добро је упознао не само живот племства него и живот народа, његове свакодневне потребе, тешкоће и невоље и његово народно стваралаштво, песме, приче и легенде. Није био међу најбољим ђацима у лицеју. Забављао је своје

другове духовитим шалама и сатиричним стиховима, играо са великим успехом мушке и женске улоге Штампао песме у почетку под псеудонимом и претрпео неуспех. Био је присталица декабриста. Прву петроградску зиму провео је у лаком летњем капуту, јер није имао новца да купи зимски. Државну службу је добио после много мука, али када је пронашао свој прави жанр, напустио је административну службу у Департману царских добара и постао професор историје у Патриотском институту; та служба му је пружала много више

могућности за књижевни рад. Његово познанство са Пушкином је било више него драгоцено. То је био вероватно један од најзначајнијих догађаја његовог релативно кратког живота…

Пушкинову смрт је тешко доживео; писао је и писао и пред собом видео само Пушкина. Ништа нисам предузимао, ништа нисам писао без његовог савета. Све што је код мене добро – за све треба да захвалим њему. Он је тражио да му се закунем да ћу писати, и ја ни један ред нисам написао а да ми се он није појавио пред очима

Сва своја најважнија дела замислио је или написао у Петровграду. Вечери у сеоцету крај Дикањке (1831), МРТВЕ ДУШЕ (1841). И чувена Гогољева приповетка ШИЊЕЛ (први пут објављена у његовим сабраним делима 1842), започета је средином тридесетих у Петровграду. Није имао среће као професор историје на Петровградском универзитету. Његов утицај на потоње генерације руских писаца кратко и сажето је дефинисао Достојевски: Сви смо ми изашли из Гогољевог ШИЊЕЛА… Путовао је у иностранство, са мањим или већим прекидима, боравио је ван Русије око десетак година, понајвише у Риму. Видео је Немачку и Швајцарску. Путовао је 1848. године у Палестину на хаџилук. На почетку године 1852., у којој је и умро, починио је велики грех.

„Одреците се Пушкина! Он је био грешник и безбожник!“ кажу да га је тако убеђивао преки, здрави отац Матеј, кад су се последњи пут видели. Гогољ је болестан и безвољан. Према једном несумњивом сведочанству: Те се ноћи Гогољ

дуго молио сам у својој соби (боравио је у московској кући грофа А. П. Толстоја, ватреног следбеника оца Матеја). У три сата после поноћи позвао је свог младог слугу и упитао га јесу ли собе на другом крају загрејане. Момак је одговорио да нису. – Дај ми огртач – рекао је Гогољ – и ходи са мном, морам тамо нешто обавити. Пошао је са свећом у руци и чинио је знак крста у свакој соби кроз коју су пролазили. У једној од њих заповедио је момку да тихо отвори врата на пећи, тако да никог не пробуди, па да му донесе једну одређену мапу која лежи у комоди. Кад му је момак донео мапу, Гогољ је извадио из ње свежањ бележница повезаних врпцом, гурнуо их у пећ и потпалио свећом. Спаљивао је други и трећи део МРТВИХ ДУША, момак је схватио шта се догађа, па је пао на колена и почео да га преклиње да одустане од свог наума. – Шта те брига – рекао је Гогољ (ако је веровати сведоцима) – радије се помоли! Момак је зајецао и наставио да га мољака. Гогољ је опазио да се ватра гаси, а да су тек рубови бележница нагорели. Стога је извукао свежањ, развезао врпцу и разместио бележнице тако да лакше горе, па их поново потпалио свећом, а онда је сео на столицу испред ватре и чекао да сав папир изгори. Кад је све било готово, прекрстио се, вратио се у своју собу,

пољубио момка, легао на постељу и бризнуо у плач… Наравно, негде је морало

избити; осећај олакшања помешао се са осећајем да је починио велики истински грех…

 

Ово подсећање на Флоберову –  ненаписану књигу, и на Гогољеву написану и спаљену, некоме се може учинити досадно, патетично, али то је  неизбежни увод,  у  овом случају, у двојно књиговодство  рукописа и поезије Сенковића-Мишљеновића, али и уопште поезије после Гогоља и Флобера.

 

«Да ли је – књижевна критика 20. века оделила сву рационалистичку поезију (поезију друштвене критике,културне пропаганде, сву поезију која је секташка или се базира насистемима идеја) од истинске поезије? Од оне поезије која постоји удругачијој димензији у односу на политику или философију? Религију?Таква поезија прихвата све те појаве, системе и феномене, али онињоме не управљају. Положај данашње књижевности и поезијесликовито је описао  Шапиро:“Књижевност не открива ништа. Поезијаје данас буквално жива закопана; тамо где постоји, практично јенепозната. Грешка је (…) ad nauseam, никог другог до самих песника ињихове уметничке самосвести, што смо развили Александријску,Византијску, Неокласичну уметност, а не поезију. Али свет захтевапоезију по сваку цену. Права поезија модерног света је рекламнооглашавање, вероватно најбезвреднија поезија у историји, али јединааутентична поезија коју имамо. Реклама је чисто поетска активност -обезвређена до н – тог степена, нечасна у намери, вулгарна преко свихграница, али поезија, истинска поезија модерне трговине. Реклама јепоезија америчких маса; социологија је поезија образоване средњекласе; а академска поезија је поезија културне бирократије. Циљрекламе није да прода производ (нико не верује тврдњама оглашивача),већ да убеди беспомоћну жртву да је срећна…“

На вашарима Севераца се још увек продају рукотворенествари; оне које рукотворци не праве у серијама, као у мануфактурамаили уфабрикама, осим,додуше,мајсторија грнчара…  Када је реч опублици на вашарима, нису сви ту дошли само да нешто продају и  купе. Дошли су и због много других разлога да виде и чују чуда, којасе на другим местима не могу чути ни видети, доживети. Не постојиједна публика, већ безбројне публике вашара. Публика мјузикла ипублика опера ретко долази на вашаре. Међутим, публику вашара самомогу подценити уображени критичари; они праве чувене гафове у  књижевном укусу, не и најбројнија публика. На вашарима Севераца – осетио сам давно, као врло млад човек, неизлечиву болест модернепоезије (болест изолације од ма какве живе публике). Када самзапочињао да пишем ову књигу, то ми је постало јасније, јер сам умеђувремену дошао на оно што сам чини ми се одувек осећао : даздрава књижевност ниче из наивне, народне и „примитивне“уметности…Најмоћнија уметност 20. века, филм, успоставио јеизузетан контакт са временом уметношћу на популарном или чаккомерцијалном нивоу. Поезија 20. века лишила је себе природногконтакта са савременом уметношћу, пре свега, са оном наивном,народном и „примитивном“…Жао ми је што нисам постао филмскиредитељ, и што, кад то већ нисам постао, нисам постао пријатељ, или,макар, сарадник са неким заиста великим филмским редитељима 20.века: Можда смо могли да направимо нешто незаборавно? Песникосећа таласање говора, језика, и он види (како пише Шапиро) „да јејезик у стању формирања и да се не може зауставити; поезија јеритмична зато што песник захвата језик из бујице и креће се за њом“.

Филм, сарадња на филму, једном истинском песнику, може бити одкористи; јер филм може да дочара и изрази споразумевање без језика,без говора или писања.

Блиска ми је ова мисао, јер је дубоко истинита: „Језик секористи као потпора директнијим облицима комуникације. Као штосвако зна, језиком погледа може се пренети више но што поезија можеда каже; Пруст говори о језику одеће,и томе слично…“ (Почеткомоктобра 1999)

 

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 2004)

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 2004)

Сенковић је при крају  живота сањао о снимању филма на подлози рукописа „Велика магаза“.  Ову белешку сам  открио на салашу у Дубравама, тј. у скровишту Мала магаза 2007. године, осам година након што је настала. Седам година након Сенковићевог нестанка. Уз дозволу Сенковићевих синова пролећа, лета и јесени 2007-2009. године проводио сам  у крају Севераца, тј. на салашу у Дубравама, пишући нешто што би могло бити једног дана књига. У  Малој магази, том пећинском скровишту налик на пештерску црквицу, нашао сам и неке друге ствари и подстицаје.

Нашао сам и овај одломак:

…И љешничка и српачка воденица остале су – од Турака;Крстоношни храст, на врху Старог Гробља, стоји – од памтивека.

Босиљковац има свој Крстоношни храст – најстарије дрво уЗвижду – дрво големо: не може га обухватити ни коло од двадесетакиграча. На њему постоји запис из 1370. године. Садашњи назив местанастао је, наравно, пре Колумбовог открића Америке.Историја овог места записана је у годовима Крстоношногхраста, а није дано сваком да је прочита и разуме.Када би годови Крстоношног храста умели да причају, мождаби први годови рекли понешто о Тајни и најсуптилнијој основипамћења?

Можда би то била прича о детињству – сећање на трачкоплеме Picensii, од кога се и данас одржало име Пек? (Плиније гапомиње као Pignus, а Римљани га називаху Picnus. )

Храст се нагледао народа и нараштаја, и наслушао разнихјезика и наречја, песама и запевки, обреда и ритуала…. У добаПтоломеја Старо Гробље се називало другачије, као што је и насељеиспод њега – данашњи Босиљковац– током векова мењало своја имена.

Људски век је кратак као уздах.

А Крстоношни храст, од прадавних времена, поштован каобожанство, штитио је насеље од болести и грома, од пошасти, а пољаса усевима од града. Он је посвећено дрво, нико не сме да га посече,све док се сам не сасуши.

Он стоји величанствен, и врховима додирује облаке и небо.

Увек на сувом а време тече око њега. Године, годишња доба, деценије,векови.Заобилазе га – громови и олује, а изгледа да му ни суровакошава не може ништа.Јер овај храст Запис није багрем ни буква – није крт.

Крстоношни храст је од давнине, од Бога, као какав џиновскикишобран наткрилио Старо Гробље у којем леже ко зна којипокојници, они из времена Птоломеја, или Распећа Сина Божјег, онииз четвртог или седмог века, они из времена светог Саве, краљаМилутина, кнеза Лазара, деспота Стефана, вожда Карађорђа. Подтим храстом играла су се деца пред Први и Други светски рат. У

годовима храста уписане су најдивније и најневероватније тајне.

Откривање тајне Крстоношног храста, пре времена, кажу, могло бибити кобно и по сам храст. Кад ће се храст сасушити, то (изгледа) знајусамо храст или Бог.

Он је израстао тамо где је рођена Вечност. Богови, легенде ијеленови са сребрним роговима. Први годови их се сећају. Ко ће сепробити до првих годова?

Дрвосеча, летописац, археолог? Муза Археологије?

 

истргнуто из забелешки беле тукадруза (деведесете године минулог 20. века) (фототипија)

истргнуто из забелешки беле тукадруза (деведесете године минулог 20. века) (фототипија)

Пробили су се најупорнији и најдуговечнији. Стварни писци ове књиге, којима ће она кроз време бити – најбољи и најтрајнији споменик. И баш то што сам нашао, у Малој магази, ти наведени фрагменти, потврда су Сенковићеве поетике; најубедљивија аргументација  – не постоји гранична линија између поезије и прозе, тј. – „постојисамо мање или веће усијање. Роман је, напросто, наративна поема уекстензији….“

И ту може да почне овај роман- енциклопедија, који сваком својом страницом превазилази себе…

============ Из рукописа новог романа Б. Тукадруза (алиас М. Лукића)

Advertisements

Jovanka Broz: Živim kao da sam u logoru!

Ekskluzivno: Titova udovica o provali u njenu kuću, pritiscima, zastrašivanju, izolaciji, imovini… Neke tajne iz Titovog vremena čiji sam svedok još su vruće. Ukrali su mi vazu Ming, nakit, prepisku… Trideset godina sam provela u samici

NISU me opljačkali obični lopovi, već ljudi koji su tačno znali šta traže. Njih su poslali oni koji se boje stvari koje znam i kojima sam bila svedok tokom dugo godina koje sam bila uz Tita – uzbuđeno govori Jovanka Broz o provali u njenu kuću, koja se dogodila pre nekoliko dana.

U ekskluzivnoj ispovesti za „Novosti“ kaže da ova provala nije ni prva ni jedina u „privremenom smeštaju“ u kojem živi duže od 30 godina, otkako su je s pištoljem pod grlom, kako tvrdi, isterali iz kuće u kojoj je živela s Titom.

– Nije istina da mi iz kuće ništa nije nestalo, kako je objavljeno. Ukrali su mi vazu „Ming“, venčani dar od pokojnog kineskog predsednika Mao Cedunga. Još nisam pobrojala šta je sve nestalo, ali zasada sigurno znam da su mi ukradeni nakit, novac, ali i beleške. Ukradena je prepiska s nekim važnim ličnostima, na primer s Cvijetinom Mijatovićem i generalom Dolničarem koji mi tri i po godine pošto sam isterana iz kuće nije vratio odeću.

Dok rezignirano konstatuje da „živi kako mora i kako drugi hoće“, tvrdi da je decenijama podvrgnuta zastrašivanju i iscrpljivanju, jer su neke tajne Titovog vremena još „vruće“.

– Bezbednosne snage, po nalogu nekih ljudi, nisu dozvolile da bilo koja informacija odavde izađe, decenijama. Pa i u logoru je bilo lakše, jer je i tamo neko dolazio i obilazio, a ja sam 30 godina provela u samici. Kampanja pritisaka sada se ponovo pojačava, jer je u toku ostavinska rasprava.

Na pitanje o kojim ljudima je reč, ne navodi konkretna imena. Ona veruje da iza provale stoje ljudi koji su igrali veoma prljave uloge u poslednjim godinama Titovog života, a neki od njih su i danas živi i moćni.

– Preko mojih leđa su se obračunavali s Titom, optužujući me da pravim zaveru protiv njega s Đokom Jovanićem i ličkim generalima. Uspeli su da nas razdvoje i izoluju. I mene i Tita. Praktično su nas poslali u svojevrsno izgnanstvo. Onda su Stane Dolanc, general Nikola Ljubičić i ostalo društvo vršljali i radili šta su hteli. E, sad bi neki želeli da se to ne sazna, da se sve zabašuri i sakrije da bi sloga vladala između Srbije i Hrvatske, a i nekih Slovenaca koji su tu kumovali. Mislim da to nije dobro. Ako hoćemo da imamo dobre i prijateljske odnose s Hrvatskom, neke stvari treba raščistiti – kaže Jovanka Broz.

Na pitanje o kakvim je srpsko-hrvatsko-slovenačkim tajnama reč, ona konstatuje: „Onaj kome sam ovo rekla – shvatiće“. A, kaže, bila je svedok događaja 1945. godine i onog šta se dešavalo nad srpskim narodom u Hrvatskoj radi „mira u kući“.

– Posle 50 godina, ta nagomilana nepravda je riknula kao vulkan, a ljudi su se pitali gde je to bilo zapreteno. Bilo je zapreteno u dušama jadnog naroda koji nije smeo da kaže ništa radi toga mira. Sadašnja situacija s Hrvatskom me podseća na to vreme, kad se traži da radi mira pređemo preko „Oluje“ i svega što se dešavalo. Čini mi se da to nije u redu prema budućim generacijama i da stvari treba raščišćavati dok postoje živi svedoci – kaže Jovanka Broz.

Ona navodi da je njen progon počeo od trenutka Titove smrti, kad je prva zvanična komisija i zapečatila neke stvari u njegovom kabinetu.

– Ja sam sama dodala još neke stvari da zapečate, da bih se zaštitila. Posle te komisije došle su i mnoge druge, samozvane komisije koje su upadale i nosile stvari. Kad sam tražila da me ne sele iz kuće dok se ne obavi ostavinska rasprava, stavili su mi pištolj pod grlo i izbacili. Kad su me proterali u ovu kuću, gde sada živim, došao je Ognjen Grković i rekao da će me ubiti ako ne potpišem da sve što imam poklanjam državi. Rekla sam da to niti mogu, niti hoću da potpišem jer od nečega treba da živim. Od tada sam u izolaciji i pod kriminalnim tretmanom, a dugo bez oružane pratnje nisam mogla da izađem iz kuće – ispoveda se Titova udovica.

BILA SAM SVEDOKOni koji su me terorisali od Titove smrti čine sve da istina o njihovim zlodelima ne izađe na videlo. Njih plaši to što sam uz Tita bila na izvoru događaja i zapažala mnoge stvari, naročito u godinama pred njegovu smrt. Kad sam videla kuda sve to ide, otvoreno sam govorila da ne valjaju, pa i udarala ponekada na njih – kaže Jovanka Broz.

Ona kaže da je sud nedavno utvrdio da je nad njom izvršeno krivično delo, jer je lišena nasledstva, iako nije bila ni razvedena, ni osuđivana.

– Ja sam bila svesna da sam s Titom živela u državnoj kući, ali sam tražila da ostanem u njoj dok se izvrši ostavinska rasprava i sud ne utvrdi s čime raspolažem. To je bilo moje pravo, jer smo u kući živeli samo Tito i ja, a imovina je stečena u braku bez dece.

Jovanka Broz veruje da je provala u njenoj kući suštinski vezana za ostavinsku raspravu koja se vodi oko Titove imovine.

– Titova deca su imala svoja odvojena domaćinstva, a nas dvoje smo živeli sami. Njima niko ništa nije oteo, a meni su oteli sve, iako su moja prava daleko veća. Titova deca su dobila nasledstvo. Miša je dobio stan, a ima kuću i vinograd, koje je Tito još pre rata kupio u Samoboru. Ima i kuću u kojoj su Tito i njegova majka Herta imali u Zagrebu. Žarko, drugi Titov sin, u Srbiji je imao državnu kuću, a njegova deca dobila su stanove. Takođe je dobio u Kumrovcu vinograd i kućicu u njemu. A ja nisam dobila ni kvadrat za stanovanje da bi rekla da je moj, iako je Titova i moja imovina stvorena u našem braku. U toj celoj igri mene su terali da se tužim s Titovim sinovima, ali ja to nisam htela jer oni nisu krivi za ovu otimačinu nada mnom.

PLJAČKA USRED BELA DANA

PROVALA se odigrala usred bela dana, tvrdi Jovanka Broz.

– Bila sam u kući i čula da nešto lupa. Mislila sam da su vrata od tavana ili terase i nastavila da premeštam stvari koje mi je upropastila poplava od pokvarene instalacije. U to vreme su razbojnik ili razbojnici ušli na sporedna vrata kuće, u podrumu su obili još petora vrata, a zatim ušli u moju spavaću i radnu sobu i izvršili pljačku. Srećom, nisam ih srela. Mogli su da me ubiju ili bih dobila infarkt – kaže Titova udovica u ekskluzivnoj ispovesti koju nam je omogućio njen stari prijatelj Milan Šarac.

Jovanka Broz: Živim kao da sam u logoru! | Reportaže | Novosti.rs.

Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање / Радомир Батуран


Торонто

Мило Ломпар, Дух самопорицања (друго издање), “Орфеј”,
Нови Сад, 2012.


“Љубав је космичко зрачење”
Мартин Бубер

корице часописа Људи говоре, 19-20/ 2013

корице часописа Људи говоре, 19-20/ 2013


1. Самопорицањe код Срба


У сваком послу гаранција успеха јесте љубав и промишљеност
са којом приступамо том послу. А креативни рад у култури свог
народа, без љубави и према том народу и према његовој култури,
без јасно утврђене нациооналне политика – странпутица је којом
незадрживо срљамо у самопорицање и нестајање.
Самопорицање је феномен свесног одрицања од сопствене су-
штине; настојање у свести и у поступцима да се побегне од себе са-
мог: од своје традиције, вере, нације, културе, језика и писма; поку-
шај да се постане неко други. То уман човек не чини, него се труди
да што свестраније и што дубље спозна своју суштину, да је наоб-
рази, надгради, оплемени вером, љубављу, васпитањем и лепим
понашањем и утврди се у њој са високим осећајем за етику, истину
и правду да би могао природно, без лажи у грудима, да се понаша
и дела. Истовремено, самопорицање је и оно што нам сопствена
свест казује о вредностима наше суштине. Самопорицатељ опе-
рише сасвим супротним вредносним категоријама.
Овај феномен присутан је у појединачном и индивидуалном
чину сваког човека. И апостоли, каснији јеванђелисти Христови,
самопорицали су и себе и своје и Христово учење, само да би главу
сачували од јудејских и римских прогонитеља. Самопорицањем
су настале и све светске религије и све њихове секте. И револуције
су саздане на самопорицању и вештом манипулисању масама.
На другој страни, пуно је појединачних случајева индивидуа,
али и група и колективитета да су људи умирали од глади, уми-
рала су им деца од глади, набијали су их на колац, бацали их у
јаме, гасне коморе, животни век су проводили у збеговима, читав
народ бежао је у туђе државе, али се нису самопорекли. У српском
народу и превише је таквих дешавања кроз историју.
Самопорицање на нивоу појединца, групе и мањих колекти-
витета, која су мотивисана егзистенцијалним поривима, личним
интересима, идеологијама, еснафом и ситним ћаром, профитаби-
лна су на кратко, али кваре морал и карактер и појединца и групе и
народа. Али када је самопорицање уграђено у друштвени систем,
његову идеологију и државну политику и идеологије нових класа,
нових светских поредака и револуција у име фамозног прогреса,
демократије, благостања, оно прераста у државну идеологију која
злоупотребљава човека, његове индивидуалне вредности и права,
ментатлитет, чак и ментално и физичко здравље. Оно дроби на-
ције и народе и њихову традицију, културу, аутентичност. Све
империје и друге колонијалне силе, јаком пропагандом, безоч-
ним лажима, комбинацијом економске надмоћи и војне силе, по-
робљавале су читаве народе, потконтиненте и континенте. Тако
поробљеним народима, дозирањем тираније и лукавом админи-
страцијом колонијалне управе, уценама, политичким и диктатор-
ским законима, наметањем језика, писма, школског система, раз-
вијали су дух самопорицања у поробљеним народима и земљама.
Мењали су им не само језик и писмо, него и топониме њихових
села, регија, градова и улица. Отуда данас имамо Виндзор, Лондон,
Кембриџ, Викторију – и у Енглеској, али и у Канади, САД и Аус-
тралији, а колонијални енглески језик трансформисао се у неоко-
лонијализам светских размера у виду међународне дипломатије,
мултинационалних корпорација, привреде, трговине, туриз-
ма, мас-медија, школства, културе, технике. Све је дозвољено и
упрегнуто у остваривање државног плана империје “евроатлант-
ских асоцијација”.
Поробљивачки ратови и идеологије млели су српски народ и
његове територије од памтивека. Нашавши се на међи Истока и
Запада, тромеђи три континента, три расе и три светске религије,
у свим великим сеобама народа, нарочито кавкаских, пројахива-
ле су хорде српским Бал-ханом, пловиле галије Панонским мо-
рем и пловним српским рекама на све четири стране света, не са-
мо Аргонаути са златним руном, него и закрвављени римски,
византијски, азијатски, монголски, угарски и германски ратни-
ци. После отапања леда, зелена Европа била је Мисир за азијатске
народе. А кад Азија путује, однесе све на копитима коња, камила,
бивола, коза и оваца и врховима стрела на крв навиклих ловаца.
Хуни, Авари, Феничани, Монголи, Келти, Гали, Римљани, Визан-
тијци, Грци, Турци, Германи, Угри – уништавали су балканска
племена. А Срби су били најбројније балканско племе на просто-
ру од Балтика до Јадрана, Јона и Егеја. Пре грчког и словенског
писма имали су винчанско писмо, винчанску културу око три
Мораве; пантеон словенских богова на острву Рујан у Балтичком
мору, недалеко од Копенхагена; градове: Сирмијум, Винчу, Гам-
зиград, Наисус; дали су шест императора Римској Империји.
Ратнички и номадски народи Азије, који ће населити Европу,
рушили су и односили све са земаља Срба, а доносили смрт,
пустош и глад. А онда су дошле војнички организоване имепери-
је: Рим, Византија, Отоманска Турска, Млетачка, Франачка (Гер-
манско царство), Аустро-Угарска, Немачка, Америка. Оне ће не
само порећи Србе, него ће их и уништити до свођења на расцеп-
кане енклаве (колоније) унутар њихових царстава. Од балтичке
и пруске Сервие остаће само 5000 Лужичких Срба, од панон-
ских још мање сентандрејских Срба, нешто више темишварских Срба. А балкански Срби ће тенденциозно вечито бити држани
разбијени у славонске, далматинске, босанске, херцеговачке, зет-
ске, косовске, метохијске, рашке, моравске, шумадијске и војво-
ђанске Србе.
Највеће самопорицање народа одиграло се преласком много-
божаца у једнобожце. Тако је од велике античке грчке културе и
науке, Грцима хришћанима остало само име; од велике персијске
културе, крв и тле фундаменталистичког ислама у Ирану; од
александријске библиотеке и староегипатске културе и науке,
ханџари и куршуми “муслиманске браће” који истребљују и децу
и учитеље хришћане у долини Нила; од велике западноевропске
културе, од Петрарке, преко Шекспира, Игоа и Гетеа, до Баха, Ре-
марка и Пруста – великана италијанске, француске и енглеске
културе – остао је брлог бриселске администрације и лондонске
и минхенске берзе.
Код Срба се и смена многобоштва једнобожјем одвијала рас-
полућено. Са запада су их покрштавали латински и германски
мисионари, а са југа и истока покрштавали су их Византијци на
грчкој варијанти словенског језика и писма. Пропашћу Византије
(за коју је заслужнија од Турака латинска Европа), Срби су пали у
ропство трију царевина: отоманске, млетачке и аутоугарске, које
су имале дворске комисије за самопорицање Срба и удаљавање
што више српских крајина једних од других да би данас од једин-
ственог српства направили 4 нације и од јединственог српског
језика направили четири језика.
По раздвајању хришћанства у две велике фракције, католичку,
са духовним центром у Риму, и православну, са духовним цен-
тром у Цариграду, настала је међу њима отворена борба за пре-
власт. У томе се посебно истицала католичка фракција. Створи-
ла је и засебну католичку државу – Ватикан – усред Рима, која и
данас траје и активно делује. Мисију самопорицања и разбијања
Срба у суседству и других словенских народа мало даље, Ватикан
је наставио плански, организовањем конкордата (тимова учених
бискупа) за сваку православну државу. Својим красташким по-
ходима Ватикан помаже и војнички да Османлије у експанзији
разоре Византију и српско царство. Тзв. “Крсташке ратове” води
хришћанска Европа тамобош да ослободи Христов гроб од Исма-
илћана, а практично су се доказали као савез који ће заузети Ца-
риград и на територији Византије направити латинско царство.
Тиме су завршили пола посла за надирање војнички чврсто ор-
ганизоване отоманске Турске, која ће покорити и византијско
и српско царство и држати у ропству пола миленијума цео југо-
источни део хришћанске Европе. Да је било искрене намере и
хришћанске љубави у Западној Европи, грчки, српски и бугарски
народ не би ни пали, ни остали у вековном ропству под Турцима.
Далеко пре би били ослобођени да европске државе нису блиско
сарађивале са Турском на штету поробљених народа.
А брутална, фанатизована исламска империја, потпомогнута
језуитско-католичком мржњом према православцима, прогре-

сивно је напредовала у освајању овог дела Европе, појачавајући
терор и самопорицање покорених народа. Лакомим и властољу-
бивим кнезовима, с једне стране, претила је уништењем, а са
друге остављала им сва права и имања и придодавала и капом и
шаком нова, само да и они и њихови поданици самопорекну своје
православље и српство и прихвате мухамеданство. Тако је вла-
стела самопорицањем подводила српски народ под исламизацију.
По том методу су настале исламска Босна и турски санџаци на
српским земљама, а нестале Вукашинова Маћедонија и Лазарева
Србија и Балшина Зета и Тврткова Босна. И онда и данас у народу
се говорило: “Паде Босна шапатом”. Њени су се краљеви круни-
сали на гробу Светог Саве у Милошеву, а данашњи у Истанбулу и
Техерану. Рашка је одолевала нападима и православне Византије,
и католичке Угарске, и покатоличене Зете, а Босна и српски Сан-
џак постали су мека европских муслимана. Кнежевско и кме-
товско самопорицање настављало се кроз векове у прогресији и
сразмери турске тираније и католичког лицемерја над правовер-
ним Србима. Тако је Сарајево било највећи српски град у 19. веку,
а данас је остало без Срба. У данашњој Турској је 9 милиона по-
исламчених, потурчених потомака Срба, а у Србији само 7 мили-
она, колико и растераних по свету. У средњем веку Срба је било
колико и Енглеза и Турака, а данас је ових народа десет пута више
него Срба. Добрано су томе припомогли и европски хришћани
масовним уништавањем и вешањем Срба по сарајевским, бео-
градским, крагујевачким, крушевачким, нишким и лесковачким
улицама и у голготском прогонству, у леденој зими, преко црно-
горских и албанских планина у Првом светском рату, у коме је
“савезничка Енглеска” шуровала са непријатељском Аустроугар-
ском да би Србија и Срби били избрисани са мапе света. Протера-
ни су, а не помогнути, победничка српска војска, интелигенција,
грађани, ђаци, студенти из Србије у Грчку и на том голготском
путу мучени до помора.
Оне српске кнезове и властелу који нису порекли ни себе ни
своју Србију, који су организовали отпор и турској и аустроугарској
и немачкој инвазији, издала је хришћанска Европа, спаљиване
су им кости, одсецане главе на пањевима, набијани су на колац,
вешани по трговима, а “првом герилцу Европе” против фашизма,
како га је називала европска и америчка штампа, не зна се данас
ни гроб.
Иста та хришћанска Европа, без Христа, са својим богом у Вати-
кану, створиће две најмрачније идеологије у историји човечанства:
комунизам и фашизам. И обе су изникле из напредне западноев-
ропске цивилизације. И обе ће бити усмерене на Исток да разоре
православне земље и хришћанске народе. Аплаудирала је само-
жива Европа када је побијена сва царска породица древне Русије,
када су на улицама и трговима убијани млади кадети и интелек-
туалци, стварани “радни логори смрти”, протерани сви племићи,
уметници, научници и грађанска интелигенција да просјачи по Западној Европи. А све су то урадили Лењинови бољшевици које
је прокријумчарио амерички и европски Запад са корпусима
шпијуна, убица и агената њихових тајних организација и – тона-
ма злата и оружја. Фашистичке прваке спасили су Ватикан и За-
пад пацовским каналима, а њихов јасеновачки систем логора за
истребљење Срба прикривају и данас.
Папски духовни центар и папска столица и држава благосло-
виће државни план клеро-фашистичке Независне Државе Хрват-
ске да трећину Срба побије, трећину прекрсти и трећину проте-
ра из “лијепе наше Кроације”. Тако су Срби Источне и Западне
Славоније, српске Далмације, Лике и Баније, српске Херцеговине
и српске Босне докрајчени маљем по глави и остали у завичајним
јамама или сатерани у јасеновачки систем хрватских логора за
истребљење Срба, Јевреја и Рома, одакле за њих није било сло-
боде. Остали су протерани у раскасапљену Србију. А они који су
се самопорекли, данас су најкрволочнији “добри Хрвати лијепе
наше”, који у другом таласу свог фашизма, с благословом “свете
столице”, Каптола, Вашингтона, Лондона, Париза, Брисела, Бер-
лина, Рима, Беча, Будимпеште – извршише и последњи геноцид
над Србима и протераше 250.000 Срба са њихових огњишта из
Хрватске. Протераше их и из Босне, коју преименоваше у тзв.
Муслиманско-хрватску Федерацију Босну, а Србе српске Босне и
избеглице из витешких српских крајина у Хрватској сатераше у
црево уз границе Црне Горе, Србије и Хрватске и назваше га “Ен-
титет Републике Српске” док им не смисле коначно поништење.
Исто толико побише и протераше Срба из њихове темељне
земље Косова и Метохије дивљи Арнаути потпомогнути бомба-
ма и ракетама “пуњеним осиромашеним уранијумом” деветнаест
земаља “одбрамбеног НАТО-савеза” Европе и Америке. Поруши-
ше им све што су миленијумске генерације стицале: 150 цркава и
манастира (од којих 5 из средњег века!), све српске историјске и
породичне споменике и гробља, која и данас руше и преоравају
јер је превише и мртвих Срба за арнаутске хорде, чије злочине
покривају Сједињене Америчке Државе и још несједињене европ-
ске државе, а поред тога дарују им тзв. Независну Државу Косово,
и то на земљи постања српског.
За све ово ни један амерички, европски, хрватски, муслиман-
ски, арнаутски политичар, стратег, официр и војник није кажњен,
ни прекршајно ни кривично, ни на један дан затвора, а педесетак
српских политичких првака, председника, генерала и војника
већ је осуђено на 1.500 година затвора у европско-америчком по-
литичком суду за Србе у Хагу.
Затим се прешло на меко, демократско-жуто-плишано само-
порицање Срба у колонизованој Србији. Позвали су нато-бомбар-
дери опет кнежчиће свих самопорицатељских партија у Србији у
Будимпешту и укорили их да су им бомбама донели демократију
и успоставили њихову жуту власт у Србији, а они има да буду за-
хвални. У минулом раду, жути самопорицатељи, поред позивања да се бомбардује Србија, истицали су се својим “отпорашким
песницама”, којим су лоцирали мостове, фабрике, болнице, на-
ционалну телевизију, пруге, цркве и школе, које ће њихови на-
то-савезници гађати из “невидљивих авиона” бомбама пуњеним
осиромашеним уранијумом, у “мисији мира” гротескно названој
“Милосрдни анђео”. Убијали су грађане по улицама, на њиховим
радним местима, у возовима, на молитвама, уништавајући им
што су њихви преци и они вековима градили, оно преостало што
нису порушили у ранијим мисијама крволочних анђела, као што
су спалили Националну библиотеку Србије и у њој документа и
књиге од 9. до 20. века. И тако је створена квинслишка влада коло-
низоване Србије, па кад им њен председник није био најидеалнији,
убили су га када су коначно пронашли идеалног да заседне на
грбачу растурене Србије својом скудоумном идеологијом само-
порицања, под геслом: “Европа нема алтернативу”. Тако је тај иде-
ални смењен жутом нато-демократијом и доведен је мање идеал-
ни, али је наказно гесло остало непромењено.
Много је примера самопорицања у историји Срба. Један је у
породици родитеља оснивача српске средњовековне државе Сте-
фана Немање, који је прошао кроз обред и католичког и право-
славног крштења, други је пример његовог најстаријег сина, који
је постао ревносни католик, а сва остала деца ревносни право-
славци, од којих се петоро њих са родитељимазакалуђерило и по-
стали су православни свеци. Самопорицање се десило и када су
се кнез Дејановић, сестрић цара Душана, и краљ Марко са својим
поданицима борили на страни Турака у биткама против Срба.
Срби су се масовно самопорекли преласком у ислам у вековима
турске владавине њиховим земљама, али и преласком у католи-
чанство у деценијама владавине Млетачке Републике и Аустро-
Угарске западним земљама, а касније и фашистичке Хрватске у
западним српским крајинама.
Самопорицање је било и када су се српски прваци, занатлије
и трговци у поробљеним српским чаршијам и престоницама
Европе шепурили у турској грађанској ношњи, са обавезним ци-
линдричним црвеним фесом као знаком привилегованог турског
грађанског сталежа. Шепурио се под трурским фесом и реформа-
тор српског језика и писма, који је порекао српску средњовековну
литературу и језик. Самопорекли су се и трагични јаничари срп-
ског порекла, који су страсно секли српску рају. Не заостају
аустријски “шуцкори” у Босни и Херцеговини, који су постали од
Срба, а Србе вешали по мостарским и сарајевским улицама, као и
хрватски кољачи српског порекла, који су се доказивали и такми-
чили ко ће поклати више Срба у систему хрватских конц-логора
за истребљење Срба и ко ће више српске деце на бајонет набости.
Самопорекли су се масовно и српски комунисти и згазили и обе-
шчастили све српско.
Много, много је примера српског самопорицања, али су три,
са државног врха, најуочљивија и најдалекосежнија. Први је пример великог кнеза Зете, Вукана Немањића, који
пише тајна писма римском папи Иноћентију III и моли га да погу-
ра мађарског краља да нападне Захумље његовог стрица, па да
Угри присвоје Захумље, а он Травунију, делове државе његовог
оца, стрица и брата. У другом писму опањкава стрину, Миросла-
вову удову, и босанског бана Кулина, који јој је дао уточиште, по-
што су јој преотели Хум и Травунију, иако му је рођена сестра.
Овај покатоличени принц Немањића моли папу да наговори ма-
ђарске краљеве Белу и Емерика да покрену војску на српску Бос-
ну, а што ближе границама његовог отачаства Рашке, на чијем
престолу је његов брат Стефан, кога је и војнички напао.
Други је пример великог господара, обер-кнеза Србије Мило-
ша Обреновића, који одсеца главу куму, вођи Српког устанка,
и шаље је по Татарину у Цариград својим депутатимом којим у
писму, по тачкама, саопштава шта ће Султану рећи приликом
предаје Вождове главе:
“ За верност нашу можете посведочити Султану и Дивану:
1. Одсечена је глава врховног вожда Велике буне у Србији…
2. Да смо сваког одметника у све време примирја свагда ухва-
тили и везиру у руке предавали…
3. Ево сада најглавнија ствар од које је на нас највећа сумња
била, свршили смо. Карађорђеву главу преко превисоком делвету
шаљем, и тиме засведочавам да се наш народ више ни у каквој
прилици побунити неће, само ако рахатлук има буде…”
Трећи пример српског самопорицања са врха српске државе јес-
те слугерањско додворавање квазидемократских председника
Србије европским гуламферима испоручивањем три српска пред-
седника, више храбрих српских генерала који су бранили свој
народ и педесетак војника и интелектуалаца да им суде у политич-
ком суду Америке и Европе. Дугачак је списак самопорицатељског
бешчашћа из фотеље председника Србије: распродаја, у бесцење,
преосталих фабрика и привредних јединица, које нису њихови
евроатлантски пријатељи разорили бомбама “пуњеним осирома-
шеним уранијумом”, од којих ће им народ у потомству милени-
јумима умирати; присиљавање посланика Народне скупштине
да изгласају Резолуцију о геноциду у Сребреници; клањање и
извињавање у Загребу и Сарајеву, у име Србије-жртве и њеног
побијеног и протераног народа, “за сва злодела које су починили
хрватском и бошњачком народу”.
2. Недремано око Мила Ломпара
“И не саображавајте се овом вијеку,
него се преображавајте обнављањем ума свога
да искуством познате шта је добро и угодно
и савршена воља Божија.”
Св. Павле, Посланица Римљанима 12, 2

После свих наведених сазнања, дошла је књига Мила Ломпара
Дух самопорицања да, акрибијом научника, све о самопорицању
Срба постави на своје место.
Дух времена и дух народа српског одредио је да се појави ова
значајна студија после 5 година излажења српског часописа за књи-
жевност и културу у дијаспори, под конотативним насловом Људи
говоре, који је покушавао да премости југословенски понор срп-
ске културе без српског становишта и српске културне полити-
ке, вапијући управо за њима. Уреднике овог часописа толико је
мотивисала надом књига Дух самопорицања Мила Ломпара да је
дошло време када ће српска елита осмислити и српско културно
становише и српски културни програм, па су одлучили да им иду
у сусрет отварањем нове рубрику под овим Ломпаровим насловом.
Ништа не бива случајно. Наказно време и наднационални дух
југословенства, који су једино Срби искрено прихватили, разори-
ли су све српско, од језика и писма до земље и државе. Савремени
дух самопорицања код Срба, који је наметнула европска и аме-
ричка милитантна политика и идеологија, а споводили га као
државну идеологију српски секуларни свештеници, на челу са ми-
зерним председницима српске квазидемократије, пробудио је
искру у камену, а прегаоцима Бог дао махове да су написали књи-
ге: Уметност и зло Предрага Драгића Кијука, Расрбљивање Косте
Чавошког и Дух самопорицања Мила Ломпара. Оне су непорециво
аргументовано, систематском аналитичношћу објаснили генезу,
мотивацију и кобне последице самопорицања у српском народу,
али и дале визију и конкретне умне предлоге како пустошење и
српског духа и српске културе може бити превазиђено. У пошаст
коровског самоунишавања српског духа и његове самосвојне кре-
ације најдаље је проникао професор Ломпар и понудио програм
наде за оздрављење.
2. 1. Светионик у тами
Као научник који се деценијама бави оним најбољим у креацији
српског духа, како индивидуалног тако и колективног (студије
о Његошу и Милошу Црњанском), тако и књигу критике српске
културне политике и српског самопорицања Ломпар не почиње
од себе свезнајућег, већ им налази генезу у радовима својих прет-
ходника Милана Кашанина, Милоша Црњанског, Сретена Мари-
ћа, Драгослава Михајловића Михиза, који профетски казују да
“у сваком Србину чучи мали Југословен и једва чека да поново
појури у своју стару пропаст”.
Овај историчар културе и књижевности свог народа зна да се у
овој врсти истраживања не може макнути без докумената. Зато
посеже за оним документима који воде ка реперима на којима ће
засновати своју студију. Дневна штампа не дозвољава да се затру трагови ка њима. Узима из ње три полазна догађаја као три све-
тионика у тами. Први је извештај из Политке од 6. августа 1971,
који извештава о “немилом догађају” са припремне утакмице у
Сплиту између домаћег Хајдука и београдске Црвене звезде: “Не-
задовољан исходом један део неодговорних гледалаца је, по завр-
шетку утакмице, гађао… различитим предметима играче Звезде,
па је један од играча у црвено-белом дресу лакше повређен”. Дру-
ги је изјава актуелног председника Србије, Бориса Тадића, од 24.
новембра 2010. (из времена када је Ломпар писао књигу Дух са-
мопорицања), како је као младић 1981. године желео да буде све-
тионичар на Јадрану. А трећи документ је изборни плакат из 2008,
украшен фотографијом председника Србије, на ком се појављује
парола “Европа нема алтернативу”.
После и сувише стварних догађаја, да не кажемо сувише крва-
вих, који су посведочили дух југословенских народа и дух време-
на који је стасао на бестијалном грађанском рату и брутално сиро-
вом југо-капитализму, које су спровеле државе уједињене Европе
и Сједињене Америчке Државе, прво пропагандним лажима, а
онда сувише стварним бомбама по Србима и још стварнијом пља-
чком привреде и свих материјалних добара југословенских на-
рода, аутору књиге Дух самопорицања закључак се наметнуо
сам по себи : “Нису то били никакви неодговорни навијачи, него
читав стадион другог народа по бројности са којим смо живели.
Била је то непатворена и уседсређена мржња” (Стр. 12), како име-
нује професор Ломпар први документ. Председникову жељу, по-
новљену у зрелом добу, детерминисао је ироничним закључком
да “свако остајање у инфантилизму има своју жељу као егзистен-
ционални кич. Понекад жалимо што се барем неким људима
жеље не остварују” (исто). Са сигурношћу продужавамо ову ауто-
рову мисао тиме да би Србија и српски народ били далеко сре-
ћнији да је господин Тадић постао светионичар на Јадрану и да
никада није председниковао Србијом. На нашу велику жалост,
он је у два мандата владао Србијом као обер-кнез две велике пор-
те – вашингтонске и бриселске. Трећи документ – плакат са ли-
ком председника Србије и парола “Европа нема алтернативу”–
Ломпар коментарише: “… могло је изгледати да се суочавамо са-
мо са једним пропагандним слоганом, који почива на циљном су-
жавању човекове свести, на настојању да се сваки садржај и сва-
ка искуствена евиденција примакну празном смислу. Јер, про-
пагандни слогани увек имају две особине: да су ефикасни и да
су глупи… Али, овај слоган је имао и злослутну садржину, пошто
је једну егзистенцијалну категорију, нешто што припада сваком
животу, сазнање о томе да смрт једина у нашем животу нема алтер-
нативу, пренео на једну политичку или идеолошку конструкцију,
шаљући поруку да она треба да поприми – а у 2011. години видимо
и да је попримила – у нашем животу значење безусловности које
се не може избећи” (стр. 12-13).

У пароли “Европа нема алтернативу” Мило Ломпар види “на-
стајање једнообразног мишљења, суспензију критичке свести у
друштву и увод у мере насиља којима су изложени политички не-
истомишљеници… да нестану из јавног простора, са национал-
них телевизијских фреквенција, са страница водећих новина…
Јер, предатост сазнању о томе како Европа нема алтернативу као
да прeтходи сваком чину и свакој помисли који нас походе: она
оличава дух наше интелигенције, надахнутост наших уметника,
страст остарелих титоистичких функционера, учесника радних
акција и слетова, потом средовечних посвећеника личног интере-
са, старих, нових и вечитих стипендиста, припадника нараштаја
обликованих у слатком животу седамдесетих и осамдесетих го-
дина двадесетог века, нараштаја неуспелих гитариста и успешних
амбасадора, као и кандидата за академике који су углавили ногу
између великих и тешких врата, са намером да се преметну у бес-
мртнике, те коначно и младих аривиста чије нестрпљење није
веће од њиховог незнања, пошто оба припадају бесконачности:
они не знају шта би са тим што хоће, али то хоће одмах” (стр. 14).
Напросто, Ломпар у овој скудоумној пароли види поглед на свет
и идеологију српских квази-демократа југофила. Трагедија је по
српску културу и народ што је и нова напредњачко-социјали-
стичка демократија наставила самопорицатељски да спроводи у
дело ту глупаву паролу.
Анализирајући интервју Светислава Басаре са тадашњим пред-
седником Србије, Борисом Тадићем, у јубиларном стотом броју
часописа “Статус”, професор Ломпар духовито подсећа да је “сва-
ки председник имао свог приватног сабеседника: свог писца. Ко
се, дакле, срео? Лењин и Горки? Де Гол са Малроом? Тито са Крле-
жом?” Читалац студије “Дух самопорицања” додаће овом низу
усрдан сусрет Тадића и Басаре јер ће Председник свом Писцу ре-
ћи: “Непријатно ми је колико се слажемо”, Писац свом Председ-
нику: “Немој сад у одсудном моменту да нас напушташ, човече”
(стр. 24-25). Оволика интимизација председника и председнико-
вог писца подсетила ме на оно уздисање новинарке “Дуге”, сада
ненадмашне српске списатељице, на крају интервјуа са председ-
никовом женом: “Осећам како бисмо се лепо дружиле, али, ипак,
она је председникова жена…” Ипак, чудом идеологије, дружење
је кренуло, а каријера списатељице заблистала брзином комете у
идеолошком небу српске књижевности. Оволико саглашавања
председника и председниковица и њихових писаца било би само
дегутантно да није и апокалиптично у духу самопорицања у
актуелној Србији.
На почетку првог поглавља своје књиге Ломпар саопштава
циљ свога пројекта: “… да раскријемо одлучујуће културно-по-
литичке индикаторе овог кретања, а не да упризоримо сва – иде-
олошка, традиционално-инерцијска, модернизаторско-економи-
стичка, конформистичка – кретања на сцени”. Јасно дефинисан
циљ брзо долази до јасног закључка: “На дну сваког културног, политичког, историјског разлога
који је привилегован у нашој јавној свести пребива – дух самопо-
рицања: појављујући се непрестано, премда не увек са истом
снагом, он као да у овом часу доживљава свој апогеј. Он је ту, дух
самопорицања, најмрачнији покрет српске културе; он је ту – то
је све што ова књига жели да покаже” (стр. 35 -37).
2. 2. Титоизам и секуларно свештенство
Подсећајући нас, још живе сведоке, а многе и учеснике, на јавне ма-
нифестације Титовог комунистичког, диктаторског режима и дре-
сираног титоистичког начина мишљења (конгресе СКЈ, ношење
Титове штафете, организовање слетова на стадиону ЈНА, Титово
писмо, седнице на Брионима и у Карађорђеву) и све то доводећи у
наследну везу са прављењем списка неподобних професора Хел-
синшког одбора за људска права у Србији из 2008, аналогно оном
списку професора за одстрел Комунистичке партије Југославије
одмах по ступању Тита на власт, Мило Ломпар се пита:
“Да ли је списак неподобних професора који је Хелсиншки
одбор понудио јавности – одвојено од својих краткорочних ци-ље-
ва и интереса – само аутономан и независан поступак у једном де-
мократском друштву? Зар он структурно и у умишљају не про-
истиче из оног што се догодило у освит титоистичке слободе, 19.
маја 1945. године, када су – међу многима – удаљени са Универзи-
тета: Никола Поповић, Јустин Поповић, Веселин Чајкановић, Ра-
досав Пурић, Петар Ђорђић, Бранко Милетић, Ђоко Слијепче-
вић?” Истовремено аутор књиге Дух самопорицања наводи и
имена “комесарске елите – окупљене у Комисију за обнову Уни-
верзитета”, која је наведене професоре удаљила са Београдског
универзитета. Не прећуткује он ни имена комесарске елите Хел-
синшког одбора, која је сачинила листу неподобних професора
тог истог универзитета 2008: Соња Бисерко, директно, као пред-
седник овог одбора, и Латинка Перовић, индиректно, као “дуго-
годишњи високи функционер комунистичког режима”, а сада
веома активни члан Хелсиншког одбора у Србији, која, у два ин-
тервјуа са Оливером Милосављевић, брани и хвали свој одбор
из Хелсинкија јер је “објавио 138 књига без којих се не може на-
писати историја краја XX века” (баш као ни без сабраних Брозо-
вих и Кардељевих дела!), а “њихови годишњи извештаји… при-
лози су друштвеној историји Србије” (баш као и њени годишњи
извештаји Централног комитета Савеза комуниста Србије!). За
нас су они само документ да титоизам још влада Србијом и да је
дух самопорицања на делу, баш као и дух омладинских радних
акција Латинке Перовић, иако другарица председница ЦК СКЈ
и њен апологета из “Пешчаника” и саму идеју титоизма и ју-
гословенства данас у Србији поричу као “анахроне и као исказе
који не одговарају стварности” (стр. 38-39).
Оволико свестраног аргументовања својих судова и њихову
поткрепљеност каузалношћу и комплетном генезом непореци-вих ставова могао је понудити само одговоран, добро обавештен
истраживач какав је професор Мило Ломпар. Потврђује их и наше
вишегодишње емигрантско искуство уредникачасописа за културу.
Итекако су титоизам и југословенство актуелни погледи на свет и
ставови са којих процењују и прошлост и садашњост и будућност
друштва у коме је стасао велики број Срба у расејању. Синови и
кћери високих Титових партијских, војних и привредних функ-
ционера први су напустили Југославију и Србију када се њихова
пирамида рушила и на свим форумима дијаспоре ватрено су бра-
нили своје наследне привилегије титоизма и југословенства, а још
жешће идеологију самопорицања до јуче црвених титоиста, па на-
гло пожутелих квази-демократа у Србији, који експресно покра-
ше свој народ и државу на очиглед целог света. Формирали су они
и своје сорошевске центре, “мимагазине” у блиској сарадњи са
конзулатима жуте демократије, па доводе ли доводе постмодерне
министре, писце, глумце; промовишу њихово политикантство,
књиге, позоришне представе, филмове да нас самопорицањем “еду-
кују”, како они радо говоре, и да им аматерска позоришта дија-
споре играју наручене квази-драме “нове Страдије”, у којима исме-
јавају мртвог председника, кога су они испоручили бриселској
порти да га убије, мртвог патријарха, за живота светог, полумрт-
вог академика и умртвљену Академију, све из фотеља постмодер-
них министара-глумаца и редитеља, амбасадора-писаца актуелне
титоистичке жуте Србије. Уз све то образ им не смета да се по-
зивају на Радоја Домановића, који је животом плаћао побуну про-
тив обреновићевске власти у својим сатирама, а њих дебело пла-
ћа њихова власт новцем од таксе покраденог, гладног народа
Србије. И витешки и часно – нема шта – јер су они витезови “роб-
ља везанога”. Довешће они и главног координатора Сорошеве фон-
дације у Србији, са чела Народне библиотеке Србије, и њеног за-
бетонираног началника издавачке делатности да поставе излож-
бу националне библиотеке Србије у Универзитетској библиотеци
Торонта, у организацији Генералног конзулата Србије. И ови квази-
часници поставиће у најлепшу стаклену витрину једну од 138 књи-
га Хелсиншког одбора Бисерке и Латинке, случајно са насловом
“Nikolai Velimirovich – fascist and anti-semite”. А своје књижице
ова два началника Народне библиотеке Србије вргли су толико
високо, ни мање ни више, него у засебну витрину, са романима
Ива Андрића, Меше Селимовића и Милорада Павића, све на
српском језику и “српском” латиничком писму. И национално и
патриотски – нема шта! У духу самопорицања – свакако!
Синови и кћери председника југословенских централних ко-
митета, пуковника ОЗН-е, генерала ЈНА и директора Титових
државних предузећа стасавали су у неограниченим привилегијама
Титове партије и државе, имали бесплатна летовања од Опатије
до Купара, бесплатне превозе државним лимузинама, возовима,
бродовима и авионима, па није ни чудо да им је титоизам и ју-
гословенство и данас у срцу, па желе да буду светионичари на Јадрану и имају сувише стварно осећање да су они и сада елита,
посебна класа, далеко вреднија од нас који смо одлазили на Јадран
само са школским екскурзијама или у “радничка одмаралишта”, у
бараке и шаторе, иако су Латинке и Бисерке на свим конгреси-
ма Партије доносиле резолуцију о “диктатури пролетеријата”, тј.
наших сиромашних родитеља.
Професор Ломпар с разлогом прихвата појам Исаија Берлина
секуларно свештенство за комунистичке функционере (и њихо-
ве наследнике – Р. Б.), који су бранили државну идеологију и злочи-
не власти” (стр. 44). Назива их комесарима којима, као етичку и
интелектуалну врлину, противставља дисиденте. Ломпар надгра-
ђује појам Исаија Берлина секуларно свештенство Орвеловим
ставовима из предговора Животињској фарми да у “слободној
Енглеској постоји потпуно вољна цензура која прећуткује непо-
пуларне идеје и замрачује неугодне чињенице: отуда нема потре-
бе за званичним прогоном” (исто). Дописује и генијална уочава-
ња лингвисте Чомског: “да би човек добио одобравање од секулар-
ног свештенства, помоћи ће му ако покаже прикладно пошто-
вање моћи”, што се данас у Европи и Америци, и њиховим не-
околонијама као што је Србија, назива политичком коректношћу.
Чомски нас даље иронично учи да “људи треба да прихвате да су
њихови животи безвредни и подјармљени, да забораве смешне
идеје о управљању својим сопственим пословима, да препусте
своју судбину интелектуалној мањини, секуларном свештенству,
које опслужује и распоређује моћ” (стр. 45).
После овако темељитог и вишеструког поткрепљења сопстве-
ног мишљења о секуларном свештенству, Ломпар прелази на
анализу конкретног чинодејствија Латинке Перовић, Марка Ни-
кезића, Радомира Констатиновића, Ивана Чоловића, Живорада
Ковачевића – у тогама либералних комуниста, титоиста и југосло-
вениста у жутој Србији, паралелном ретроспекцијом њиховог
делања под скутом Јосипа Броза у црвеној Србији. Данас су се они
преобразили у секуларне свештенике који “аплаудирају западној
моћи и игноришу западне злочине”, због чега су “вишестуко по-
штовани на Западу” (Чомски). Супроставља им дисиденте и у
црвеној и у жутој Србији: Милоша Црњанског, Душана Пирјевца,
Светозара Петровића, Живорада Стојковића, Василија Крестића,
Миодрага Булатовића, Николу Милошевића и жртву Михаила
Ђурића. Не пориче им да су добро уочили да је Устав Југославије
из 1974. ставио Србију у неравноправан положај са осталим ре-
публикама, али им замера што су остали само на уочавању, а
ниједном речју нису стали у одбрану да се академик Михаило
Ђурић, који је то исто уочио и у томе остао доследан и истрајно
писао, без покајничког одступања као Титови српски либерали,
не пошаље на дугогодишљу робију. Ставља им на душу што ни-
када нису осудили стрељање професора Београдског универзи-
тета Светислава Стефановића и Бранка Поповића и одузимање
грађанског права и терање са универзитета таквог ерудита какав је био Веселин Чајкановић. Све је то недело Комунистичке пар-
тије, којом су руководили баш ови Титови либерали. Свом марша-
лу су до краја верно служили. Ломпар цитира и закључке Секре-
таријата ЦК СКС са седнице из августа 1971, којој је преседавала
другарица Латинка Перовић, а у дискусији учествовао и друг
Марко Никезић. Сложно су закључили да “нису довољне само ад-
министративне мере, него су неопходне и додатне, политичке
акције” (стр. 68). Тако је отеран на робију проф. Михаило Ђурић.
Урадили су то људи који “никада и нигде нису бирани, него су
свуда и увек били именовани”. Као њиховог моралног антипода,
Ломпар позива горостаса српске науке и етике – Милутина Ми-
ленковића – који понуду да буде изабран за шефа катедре Бечког
универзитета 1904. године, као равноправном држављанину и на-
учнику светског гласа, одбија речима: “… да онај ко му је понудио
катедру ’није узимао у обзир да су се Чубер и Долежал на својим
положајима германизовали толико да нису никада јавно говори-
ли својим матерњим језиком, а ја то не бих могао чинити и одрећи
се своје нације, иако сам познавао и све њене мане” (стр. 103).
Секуларни свештеници и у Београду и у Подгорици одрекли
су се и свог српског језика, иако им за то нико није понудио ка-
тедру ни на београдском ни на подгоричком универзитету, нити
им је то ико тражио, сем њиховог сопственог духа самопорицања.
У првом полувремену свог иконопоклонства титоизму, они су по-
ла века хорски прихватали и практиковали југословенско-кому-
нистичку и усташко-фашистичку идеологизацију “српске кри-
вице” до бесмислено глупаве пароле да су “сви национализми
опасни, али је српски национализам најопаснији” – по њиховом
титоизму и југословенству.
Ако је тешко “певати и мислити после Хирошиме”, ако је “Хи-
рошима симбол онога што може да учини демократски ум” (стр.
121), питамо се како певати после албанске голготе Срба; после
јасеновачког система хрватских логора за истребљење Срба, Рома
и Јевреја; после фашисоидне хрватске “Олује” и “Бљеска”, пот-
помогнутих “антифашистичком” Немачком и Америком; после
“Милосрдног анђела”, са чијих су крила 19 држава “демократске”
Америке и Европе три месеца сручивале бомбе”оплемењене оси-
ромашеним уранијом” на српски народ и разорили му све што је
изградио за пола века. Како певати после пресуде на 1500 година
робије српских јунака и првака, само зато што су свој народ и
државу бранили, а ослобођени су политичким судом Америке и
Европе сви фашизоидни џелати који су тај злочин над Србима
починили? Одговарају Милош Црњански и Мило Ломпар:
“Зло је променило свој облик и јавна свест то као да не опажа”.
2. 3. Титоизам и хрватска културна политика у Србији
На почетку овог поглавља књиге Дух самопорицања Миле Ломпар
разбија у парампарчад смишљено грађене две предрасуде, као
подвале свих владара и њихових влада. Прва је да је “значај култу-
ре првенствено везан за општељудска и естетска питања” (стр 139). Овој предрасуди Лопар признаје тачност, али само са становиш-
та вечности, али не и са становишта времена. “Мирним оком
удаљеног историчара” он запажа да култура има првенствено “по-
литички истраживачки значај”, иако је увек шира од политике.
Преко културе све власти намећу “одређени систем очекивања и
вредности, да отклони све што је са тим системом несагласно” и
да на тај начин обликује пожељно саморазумевање које ће бити
темељ сваког јавног деловања. Друга начелна предрасуда гласи:
“Култура служи неговању разлика и међусобном обогаћивању у-
чесника културне размене”, каже професор Ломпар (стр. 140). На-
глашено истиче њену тачност, али се и одмах позива на Ничеа,
који је тврдио да “нижа култура од више редовно прима прво њене
пороке, слабости и разузданост” (исто). Актуелна доминација на-
гонске, потрошачке западне културе и сувише стварно потврђује
и Ничеа и Ломпара.
На домаћем, титоистичком и поститоистичком терену коруп-
ционистичке Србије, Ломпар запажа “да у нас не постоји неко
свесно кретање против делотворне и дуготрајне стратегије по
којој целокупну српску културу – као историјску културу конта-
ката три вере – треба свести на државну формацију Србије, што
значи да све што је српско треба претворити у србијанско, па
отуда треба поништити све трагове српске културне прошло-
сти у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској и Македонији.
То нам показује како српска културна политика једноставно не
постоји, зато што се некритички утапа у апсулутни опортунизам
наше државне политике: уместо да буде шира и еластичнија од
државне политике, културна политика је циљано ужа од ње” (стр.
140-141) у Србији Титових либерала и титоистичких црвених и
жутих демократа. Као листић лакмуса, професор Ломпар извла-
чи из те титоистичке југословенске базе да су Хрвати издали све
томове Хрватске енциклопедије у последњих 20 година, а Срби
само један том Српске енциклопедије. Али, зато САНУ и даље
троши све кадрове и новац на издавање бројних томова Српско-
хрватског речника. Доказа о “хабзбуршкој константи” и “универ-
залној компоненти титоизма” у Србији је сијасет: од раних “ра-
дова” титоистичких либерала – затварања академика Антонија
Ђурића, уништавања књига Милоша Московљевића и Слобода-
на Јовановића –, преко рушења Његошеве капеле и уклањања Ње-
гоша са Ловћена, уништавања тематског двоброја 27/28 часопи-
са Уметност, који је покушао да сачува сва документа о злоделу
Тита и титоиста одузимањем права на тестамент и гроб великом
Његошу, до поунутрашњивања, каткад максималистичких, кат-
кад минималистичких, хрватских идеја у српску културу: ’ства-
рање хрватске државе на темељима католичанства и српског
језика, неутрализација српског фактора и доминација унутар ју-
гословенског простора (стр. 171); прећутно препуштање дубро-
вачке књижевности хрватској књижевности, забрана издавања
Пргледа српске књижевности Павла Поповића, а одобравање и
уврштавање у школске програме Повијести хрватске књижевно-сти Миховила Комбола, која је издата коријенским правописом у
Павелићевој НДХ, до Крлежиног србомрзачког цензурисања
Енциклопедије Југославије’ (стр. 186).
После анализирања више случајева похрваћења српских писа-
ца (свих ренесансних дубровачких писаца: Џива и Марина Држи-
ћа, Илије Цријевића, који је и својим потписом на песмама испе-
ваним на латинском потврђивао да је Србин), Ивана Гундулића,
али и савремених: Решетара, Андрића, Црњанског, Деснице), као
и српских народних песама (Хасанагиница…), Мило Ломпар ће
закључити “да је београдска идеологија била – и остала – усмерена
ка промицању партикуларне, а не универзалне отворености. Мо-
гло би се – са извесном дозом хумора – устврдити како у Београду
идеологија као да делује неписаним законима о обавезној зашти-
ти хрватских интереса у свим подручјима: чак и у онима који нису
у вези са Србијом… , да је београдској идеологији кроатофилија
’болест едемична и апсолутно неизлечива’…” (стр. 311-312).
2. 4. Затворена отвореност
После полувековног трагању, обједињавајући појам разнородних
елемената (либералистичких, социјалистичких и прагматистич-
ких), од којих је саздана идеолошка конструкција југословенског,
титоистичког секлуларног свештенства, којим ће овековечити
полувековну владавину и осигурати дуготрајни владајући “на-
чин мишљења и као привилеговану матрицу јавног дискурса”, по-
нудио им је њихов партијски друг, који је уређивао Трећи прог-
рам Радио-Београда, Радомир Константиновић, насловом и де-
лом Философија паланке. Тако су секуларни свештеници, делом
свога перјаника Константиновића, супротставили своју тобожњу
отвореност и борбу за отворено друштво свим оним интеле-
ктуалцима који не мисле као либерални комунисти. Појмом фи-
лософија паланке они су пребацили кривицу на народ и своје по-
литичке противнике, јер је он требало да им “обезбеди општу при-
хватљивост, историјску утемељеност и сазнајну релевантност”, а
практично тај појам им је био неопходан “да функционише као
историјско и политичко оруђе које је усмерено ка уклањању и
уништењу политичких неистомишљеника, односно оних људи
који оповргавају идеологију секуларног свештенства” (стр. 334).
Лансирала га је Латинка Перовић, секретар Централног комитета
Савеза комуниста Србије, у октобру 1971, у свом уводном рефе-
рату Конгреса културне акције у СР Србији, залагањем за пер-
спективу Србије у “отворености према другим југословенским
републикама”, а овековечио га члан тог комитета, високо котира-
ни новинар у југословенском друштву, Радомир Констатиновић,
својом свеобухватном парадигмом философије паланке.
Предмет наше расправе и њен ограничени простор не дозво-
љавају нам да идемо трагом Ломпарове студиозне анализе ове
Констатиновићеве књиге, па ћемо навести само њен закључак и
професоров коментар. У том закључку овај даровити титоистички либерал, Радомир Константиновић, припремиће шлагор за још
живе класике титоистичког либерализма у Србији и тек прохо-
дале постмодернисте, који се подастиру својим текстићима и књи-
жицама новопоредачком растурању Југославије и освајању власти
у квази-демократској Србији и тако прегалачки помажу њеним
непријатељима да је колонизују. Тај шлагор сачињава Радомир
Констатиновић у својој есејистичкој књизи Философија паланке,
пишући је по идејама Латинке Перовић, као закључцима комуни-
стичког конгреса Културне акције у СР Србији. Констатиновић
овај шлагор ставља као партијски задатак и закључак своје по-
пуларне књиге:
“Из става обрачуна са светом треба прећи у став обрачуна са
самим собом, јединог обрачуна који је незавршив и који је, због
тога, трајна обавеза и непресушно надахнуће”.
За професора Ломпара то је “један скок у аутентичност егзи-
стенције: учињен упркос неаутентичности трајања” (стр. 337).
За нас је то Константиновићево “непресушно надахнуће” уства-
ри “револуција која тече”, глупава као и југословенска, титои-
стичка парола: “После Тита Тито!”.
За своје тврђење професор Ломпар налази доказе на страни-
цама Константиновићеве књиге Философија паланке, па преко те
књиге документује да Латинкин и Константновићев идеолошки
појам отвореност обједињава више партијских, титоистичких,
самоуправљачких југословенских подвала секуларног свештен-
ства да би неприкосновено трајно владали изманипулисаним, за-
плашеним народом. У методолошком и философском смислу,
Ломпар у њиховом појму отворености препознаје типичну за-
творену отвореност, јер она није универзална, него регионал-
на, међурепубличка, југословенска. Чини нам се да је – на култу-
лорошко-привредном плану Србије – поунутрашњено хрватство
и словенаштво било на делу.
До закључка да отвореност секуларних свештеника Латинке
и Радомира није ништа друго до затворена отвореност Ломпар
долази у својој студији после постављања више питања, на која
не налази одговоре у Константиновићевој Философији паланке.
Прво, удвојено Ломпарово питање гласи: “Шта би био у фило-
софији паланке културно-политички и идеолошки корелат отво-
рености која је супротна од света паланке? Зашто тог питања –
као знака саморефлексије – нема у Философији паланке?” Друго,
“зашто изостаје било каква културно- политичка и идеолошка
апликација духа отворености?”. Пошто не налази одговора у Кон-
стантиновићевој књизи, Ломпар сам закључује: “Зато што је ис-
кључује првобитна (претходећа) идеолошка одлука као и да управ-
ља егзистенцијалном анализом у Философији паланке. Отуда
изостаје свака назнака о левом тоталитаризму као и о либералној
недовољности за достојанство модерног субјекта”. Овако одгова-
ра овај одговорни стручњак, изузетно информисан, позивајући
се на светски потврђене умове који се баве философијом друшт-ва и стањем људске свести и идеологизованим друштвима. Овде
цитира скоро идентичан став Емануела Левинаса из књиге Неко-
лико рефлексија хитлеризма (стр. 344).
Констатиновићеве тенденциозне селекције и редукције у
књизи Философија паланке не могу одговорити на питања струч-
њака, па ни обичног добро информисаног читаоца, јер она ис-
кључује и помисао да дух отворености подразумева и религиоз-
ну метафизичност:
“Констатиновић идеју отворености схвата мимо њене религиј-
ске утемељености, у радикалној мери секуларизујући сваку ре-
лигијску претпоставку духа отворености(…) Философија палан-
ке не претпоставља никаквог Бога – ни мистичког, ни личног, ни
понорног – па њена критика проистиче из ове радикалне секула-
ристичке претпоставке, из неупитне човекове затворености за
Бога. То је темељна претпоставка – која има своју традицију –
сваког схватања отворености у Филофофији паланке (…) – по-
казује како је основни хоризонт Философије паланке везан за мо-
дерно истраживање трансценденције: и када критикује нацио-
налним садржајима испуњено место мртвог Бога – што је исто-
ријски процес који се одвија у дослуху са ритмовима модерне, са
ритмовима њеног непотпуног нихилизма…” (стр. 345-346).
Овај и више него озбиљни истраживач, пре сопственог закљу-
чивања упознаје нас са мишљњењима ауторитета из другиh кул-
тура, који су се бавили сличним проблемима. Бавећи се отворе-
ном затворености Радомира Констатиновића у Философији па-
ланке, подсећа нас на ставове Мартина Хајдегера, у књизи Шумски
путеви, и Давида Е. Робертса, у делу Existentialisam and Religious
Belief. Потом ће закључити да је Констатиновић детерминисао па-
ланку као појам ’затворености, уопштавања и неаутентичности,
што се протеже и на њен атеизам’ “којим филофософија паланке
потврђује да је бог за њу само функција стављена у службу њених
норми” (Философија паланке, стр. 48-49), пориче Ломпар Кон-
статиновића самим Констатиновићем.
Анализирајући ставове Радомира Констатиновића о филосо-
фији паланке и упоређујући их са ставовима савремених запад-
них мислилаца (Ридигер Зафрански, Зло и драма слободе; Пи-
тер Слотердијк, Сфере I), професор Ломпар налази да је “одлу-
чујуће настајање Философије паланке положено у потискивање
религијске претпоставке егзистенцијалне отворености, у потис-
кивање сазнања ‘Бог није једноставно програмирао човека, већ је
његовом бићу дао отвореност’, као сазнање о томе да ’ко је макар
на тренутак ушао у Бога искушава отварање свога бића, што
оставља незаборавне трагове’ (Зафрански). То значи да је стано-
виште отворености као привилеговано становише философије
паланке – скривено подвргнуто једном затварању, да је унапред
осујећена аутентична отвореност ипак претпостављена као за-
творена за религијску димензију отворености. ‘Да би се премерио
значај овог увида, слободном духу би ваљало да се еманципује од антихришћанског афекта последњих векова и да се ослободи
грча који већ одавно није потребан. Ко данас жели да реконстру-
ише темељна комунионална и комунитаристичка искуства, мо-
ра се ослободити антирелигијског рефлекса’ (Слотердијк). Конс-
тантиновићева затворена отвореност има сасвим прецизне кул-
турно политичке последице” (стр. 348-350).
Једна од најпоразнијих Констатиновићевих последица јесте
да је претече свим самопорицатељима и промотерима тобожње
“свесрпске кривице” и у овом последњем југословенском грађан-
ском рату, који ће унапред знати да ће ‘Срби извршити геноцид
јер су васпитани на својим јуначким пјесмама и Горском вијенцу
који мотивишу на геноцид’, како пише млађани Сарајлија, сада
средовечни Американац, Александар Хомен у канадским новина-
ма National Post у нарученом тексту поводом хапшења Радована
Караџића, иако је и сам Хомен васпитан на тим истим песмама и
делима заједно са нама. Тај његов текст сам коментарисао у часо-
пису “Људи говоре” и квалификовао га “гебелсовским агитпропом”.
У чему је за самопорицање Срба узрочно-последични значај
књиге Философија паланке Радомира Констатиновића? Први је
од српских и значајнијих светских (изузимајући бошњачке и ине
политиканте) означио Његоша “као некога ко – делимично и у-
пркос себи самом – оличава племенско-паланачку доминанту
српске културе” (стр. 351). За Констатиновића је Горски вијенац
поема рода и племена, “што је дух племенски непогрешно осетио,
славећи Горски вијенац, који је поема рода и за род” (Философија
паланке, стр. 209). Овако овај секуларни свештеник квалификује
најпревођеније српско дело на све светске језике (вероватно зато
’што је дух племенско-светски осетио да је поема рода и за род’,
како уочава наречени Констатиновић, а да никада није понудио
сопствено тумачење Његошевог песништва, како су то одавно
урадили и високо вредновали Његошев Горски вијенац велики
светски умови (Миклошић, Шафарик, Малколм, Ото, Соколов,
Стеин) и сви српски и југословенски (Андрић, Црњански, Иси-
дора Секулић, Барац, Маретић…), изузев бошњачке песникиње
Мубере Мујагић и анонимних бошњачких професора. Ови по-
следњи, на трагу Мујагићеве и Констатиновића, пристали су на
ружење Његоша, односно пристали су на ропство у име доми-
нације исламског локализма и титоистичког либералаизма, у име
доминације западне потрошачке културе. За таква њихова са-
гледавања класичан је израз затворена отвореност философије
паланке. “Паланка није, дакле, само у духу, као универзална суд-
бина, него и у свету као појединачан феномен”, закључује Мило
Ломпар (стр. 358-359) и додаје: “То је стратегија самоослепљивања”.
Јер, Констатиновића је обасјала “Титова Мисао”, као све југосло-
венске и српске титоисте – секуларне свештенике – док су стрепе-
ли “шта ће бити са њим у тренуцима паузе” на његовим бројним
говорима на још бројнијим конгресима Партије и јавним и тајним
састанцима Политбироа, што је Констатиновић и потврдио за вечност у свом есејчићу Титова мисао, идентификујући Тита са
Оцем у Декартовој смрти, нареченој пером аутора Философије
паланке.
И Хана Арент у Изворима тоталитаризма и Мило Ломпар
у Духу самопорицања пунозначно су доказали да се идеологи-
јом редуковане отворености и самопорицањем стиже у неоколо-
нијализам. Само српски секуларни свештеници нису имали ту
визију, у страху да Оца доследно не наставе као првосвештеници
титоизма, сада преображени у тоге новопоредачких жутих де-
мократа.
3. Српско становиште и српска културна политика
Уз напомене да се недостатак културне политике Срба дуготрајно
осећа “у свим подручјима јавне свести, и у пословном , и у ме-
дијском”, одмах на почетку поглавља О српском становишту
професор Ломпар поставља два питања:
– “Како се догодило да наша јавна свест постане плод укрштања
различитих културних политика, од којих ни једна није српска?”
– “Зашто не постоји српска културна политика, већ постоји
само понеки импулс који би је могао наговестити?”
Ломпар даје два основна разлога: први, “то би могло бити акту-
елна последица опште и дуготрајне друштвене неодређености која
прожима… готово сва институционализована и јавна подручја”
и, други, “као плод дубоке пукотине у осећању националног и-
дентитета, која је настала услед историјског наслеђа: померање са
југа на север, са истока на запад, дуготрајног постојања у дунав-
ском културном окружењу, настајања контактне културе са прео-
влађујућом православном и садржајном како исламском тако и
католичком компонентом”. Њима додаје и специфичне југосло-
венске разлоге: “услед распрострања идеја и идеологија југосло-
венства и комунизма”. Све ово створило је услове, по Ломпару,
“да – без икаквог размишљања и процењивања – усвајамо туђе
становиште о себи самима, иако је лако препознатљиво да нам се
намеће да гледамо себе очима оних који своје интересе остварују
на уштрб наших интереса”.
Позивајући у помоћ Милоша Црњанског, чијим се књижевним
делима и свеобухватним његовим интелектуалним ангажманом
бави деценијама, Ломпар именује те који “своје интересе оства-
рују науштрб наших интереса”. То су Хрвати и њихов концепт ју-
гословенства. Још 1934. Црњански је упозорио “да постоји читав
један комплекс тема и мотива који увек бива активиран као пре-
прека управљена против свести о српском становишту” (стр. 417).
И по Црњанском и по Ломпару, “неопходно је отклонити тај про-
пагандистички (хрватски и југословенски) нанос, да би се уопште
могли назрети могући садржаји свести о српском становишту”
(Ломпар). Црњански је започео то отклањање саветима да се гледа
на српске ствари “без југословенства, савремених парола државе
и економије и социјалних потреба” (Црњански), а и Црњански и Ломпар наставили: “без наметнуте симпатије по којој се ‘сваки
проблем поставља… у знаку славенштине и хрватства’, док је, са
друге стране, забрањено… гледати га са српског становишта”.
Ломпар ће овде преузети формулацију Милоша Црњанског из
1934: “скидање те окупацијске атмосфере са српства” коју су
Србима наметнули апсолутисти (бечки двор, Ватикан и Југо-
словени) и сепаратисти (Хрвати, Словенци, босански муслима-
ни и Македонци), пошто су их Срби ослободили и прекомандо-
вали њихову војску и официре из поражених непријатељских
ровова у победничке, ослободилачке српске да командују на-
шим синовима. Ову “окупацијску атмосферу” максималистич-
ки су злоупотребили хрватски клеро-фашисти у НДХ и југосло-
венски комунисти у старој и новој Југославији. Њихови промо-
тери били су Павелић, Кватерник, Броз, Крлежа, Кардељ, Ба-
карић… са српским баштованима комунистичких апаратчика.
Због оваквог стања код Срба и данас, без српског становишта
и српске културне политике, професор Ломпар предлаже да се
уклоне “ове вишедеценијске предрасуде које се употребљавају
као ментална блокада у јавној свести” (стр. 418).
Ако је Милош Црњански још 1934. мислио и писао да је “насту-
пио дванаести час и полазна тачка” да се у јавној свести Срба уко-
рени “потреба једног чистог српског гледишта на ствари, српског
егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања
ствари, на реална гледишта и становишта у складу са интересима
српства”, а Српски културни клуб био спреман да, “с оклевањем и
резервама”, ради на српском становишту, пошто је југословенство
“убрзано брисало све што је српско, док се са поштоване друге
стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтеви-
ма”, док се над српском Далмацијом, Босном, Херцеговином, Сла-
вонијом и Сремом није распрострла Бановина Хрватска, а убрзо
и над Србима геноцидна Независна Држава Хрватска, а, после
југословенског комунизма и квази-демократије, опет геноцидна
по Србе Република Хрватска. Па шта је онда остало интелектуалној
елити Србије (ако је има), него да одговорно ради на утемељењу
српског становишта у јавној свести Срба.
3. 1. Српско становиште
У књизи Дух самопорицања професор Ломпар дефинише и об-
разлаже конкретна начела на којима би требало да почива српско
становиште:
“Оно (српско становиште – Р. Б) представља најмањи заједни-
чки именитељ како политичке акције тако и српске културе као
контактне културе три вере; оно подразумева чинове одржавања,
саморазумевања и самоусавршавања политичких, државних,
симболичких и културних начина постојања српског народа (…)
У овом начелном виду, српско становиште је исходиште срп-
ске егзистенције, политике као визије, културе као симболичког
универзума (…) Да би била култура, српска култура мора имати универзалне
претпоставке. Али, српска културна политика – као најшира под-
лога егзистенцијалне акције, како појединачне тако и колективне
– бива вођена идејом о српском становишту, која омогућава ко-
респоденцију између различитих форми живота: друштвене, исто-
ријске, политичке, уметничке, националне, универзалне. Она
омогућава човеков прелазак из подручја нације у подручје кул-
туре које трансцендира саму нацију. Тако се почетни појам егзи-
стенционалне акције помоћу посредовања која образује српско
становиште – политичких, културних, државних – појављује у
завршном облику универзалног појма. Српско становиште омо-
гућава, отуд, окупљање сила националног и историјског, култур-
ног и симболичког кретања у универзалном подручју српске кул-
туре. Ово претварање живота – као чина, као дејства, као нагон-
ског и свесног кретања људи – у речи, слике, представе и симбо-
ле увек је, наравно, могуће и ван посредујућег дејства српског ста-
новишта, премда није замисливо без неког посредујућег дејства,
што значи да би оно свакако постало део неке симболичке кон-
фигурације. Али, конфигурација коју називамо српско станови-
ште битно је предодређена улогом коју српско становиште тре-
ба да има у културној политици” (стр. 421-423).
И према Тојнбију, на кога се позива аутор књиге Дух самопо-
рицања, и према Ломпару, битна је историја културе, “историја
симболичких форми – удео мита, језика, обичаја, промена и пре-
ображења – јесте дубинска позадина историјских догађаја и лич-
ности” (стр. 423). Ломпар ни једног тренутка нити жели, нити
шта чини да би обнављањем јавне свести код Срба са српским
становиштем српску културу издвојио из западноевропске циви-
лизације. Он само истиче да српско становиште претпоставља
“различите типове односа које српска култура успоставља – и у
државној, и у националној, и у уметничкој форми – са западном
цивилизацијом” (стр. 425). А Тојнбијеве назнаке о “сумраку запад-
не цивилизације” Ломпару су подстицаји још више за утемељење
српског становишта које повезује са три Тојнбијеве формулације
појмова: “представа о историјском кретању које описује фигуру
точка”; теорија изазова-и-одговора; појам и одговорност елите”
(стр. 426). У тој Тојнбијевој метафори точка Ломпар види српско
становиште као фигуру малог точка у систему зупчаника вели-
ког точка који покреће возило. Точак подразумева кружно кре-
тање, на чијој кружници се многе појаве понављају у различи-
тим периодима времена. То даје шансу да са више сигурности
одредимо “националне, политичке, културне, друштвене конс-
танте српског становишта (стр 432). Оно би било само наше
становиште, као део ширих путања идентитета, од наднацио-
налних, преко конфесионалних, цивилизацијских, до универ-
залних. И ту нема колизије између великог и малог точка, него
само садејства узајамног приношења и преношења квалитета у
систему кретања. “Изазови-и-одговори” водили су сваку наста-
лу и несталу цивилизацију и водиће оне које их наслеђују, мање или више успеле цивилизације, у зависности од животворности
њихових одговора на различите изазове.
“Одговори које је српска култура историјски обликовала били су,
међутим, сасвим неприкладни и неодговарајући: због напуштања
српског становишта. Они нису дали само негативне историјске
резултате, него су условили непрестану дезоријентацију српске
културне политике” (стр. 429), Зато је неопходно на сваки изазов
кретања цивилизације да мали точак прати ритам великог точка,
али да тим праћењем и одговара “обнављањем и усавршавањем
свести о српском становишту”, каже Мило Ломпар.
А ко је дужан да прати, припрема и даје одговоре на све изазо-
ве и питања која намеће кретање цивилизације? Дужна је инте-
лектуална елита сваког народа. Српска интелектуална елита није
одговарала изазову наметања идеје југословенства и Југославије у
складу са трајним интересима српског народа. Професор Ломпар
има разумевања и за ту њену трагичну грешку, али им не прашта
што су остали привржени југословенском решењу и онда када
се оно показало катастрофично поразно по српски народ (Јован
Скерлић, Богдан Поповић, Слободан Јовановић, Милован Ђилас,
Добрица Ћосић…). Налази разлоге да разуме српску интелек-
туалну елиту што је давала погрешне одговоре, прво на идеју
југословенства, а потом и на идеју комунизма и титоизма пред
сталном, тријумфалистичком најездом и претњом католичко-гер-
манском и константним хрватским сепаратизмом и србомржњом,
али нема разумевања што је прихватила поунутрашњење хрват-
ског становишта у српској култури и што никада није расветли-
ла “колико је таква одлука донела негативних последица када је
реч о стабилности и осећању српског идентитета” (стр. 432).
Као добар аналитичар и историчар српске културе, Ломпар не
оставља данашњег читаоца без одговора које су последице не-
адекватног одговора српске интелектуалне елите на изазове ју-
гословенства. Две су глобалне: прва, “давање првенства држав-
ном (југословенском) простору над народом (српским)” и друга,
“одбијање да се концептуализује српско становиште и да оно
буде подлога за свако саморазумевање националне елите” (исто).
Све друге националне елите осталих нација у Југославији (и
краљевској и титоистичкој) имале су своје становиште са кога су
градили своју културу и политику, само је српска елита, остав-
ши без изграђеног српског становишта, поунутрашњивала у сво-
јој култури идеје других нација са којима је живела, превасход-
но Хрвата. “Управо због оваквих претходних усмерења српске
елите било је могуће прикрити размере српског народа у дугом
трајању титоистичке Југославије (…) Југословенство је за Хрвате
било интегративна сила, док је на Србе деловало дезинтегра-
тивно. Зашто? То је резултат једног далекосежног кретања: за
хрватску културну политику, југословенство је превасходно би-
ло средство за остваривање националне еманципације, средство
које води до самостварања као троструког циља: државног, дис-
криминаторског и доминацијског. За српску културну политику, југословенство је увек било циљ којем су подређени сви еле-
менти самостварања. Отуда је настала српска тежња за поисто-
већивањем са Југославијом: и када су тежили доминацији, Срби
су настојали да нестану у југословенству. Тако су Срби били под-
ложни нестајању у Југославији, док су Хрвати припадали су-
протном процесу: настајању кроз Југославију (стр. 433), професор
Ломпар маестрално поентира своју расправу о посве различитом
прихватању југословенства код Срба и Хрвата и, сходно томе,
посве различитим последицама по ова два народа.
Пошто су Срби “затечени у нестајању” у суноврату грађанских
ратова обе досадашње Југославије, Ломпар истиче да је “неопход-
но осмислити српско становиште”. Као узор наводи часан пример
посве српског академика Стојана Новаковића, који је, после шо-
винистичког напада на све што је српско у Загребу средином 1902,
написао писмо председнику Југославенске академије знаности у
Загребу, академику Јагићу, и поднео оставку, са високоинтелек-
туалним и високоетичким образложењем да хоће од Србије, “која
је само део српства (по ономе pars pro toto) да начине гроб а не
огњиште српства. Мени се чини да је, у интересу општем, нама
Србима, заставницима народносне борбе, дужност да бранимо и
своје племе и своју земљу и прави смисао њихов у историји”.
Академик Стојан Новаковић на самом почетку 20. века, по-
ред научног знања, имао је изграђено људско и интелектуално
поштење, част и дужност патриоте и, надасве, у својој свести уте-
мељено српско становиште. Усклађивао је своје понашање и по-
ступке са српског становишта у свим ситуацијама и никада се
није самопорекао. То исто треба да ради и данашња српска инте-
лектуална елита: да изгради српско становиште у јавној свести и
да, у свакој ситуацији у којој се нађе њихов народ, усклади своју
свест са ситуацијом, али увек полазећи од српског становишта,
непоистовећујући га са политичким, идеолошким налозима вре-
мена, већ одмеравањем према самосвојној, дубокој аутономији
свести о својој дужности “која проистиче управо из универзал-
ног – ‘у интересу општем’ – неслагања са разобрученим насиљем,
које је било само наговештај онога што са геноцидом долази”.
Српска интелектулна елита у прошлом веку бранила је српски
народ, његов језик и културу, па и земљу, без српског становиш-
та које је олако заменила југословенским (Скерлић, Јовановић,
Ћосић…).
“Лишена српског становишта, српска интелектуална елита је
– и пред изазовом југословенства и пред изазовом комунизма –
себе ослепила, сама себи ускратила слободу да се суочи са нега-
тивним историјским искуством. Ово самоускраћивање слободе
одмах је довело до утрнућа јавне свести о српској културној поли-
тици. То значи да је слобода нужан услов за образовање српског
становишта” (стр. 435), закључује Ломпар.
Овако схваћена слобода, као основа осмишљавања српског
становишта, не сме прихватити насиље, али ни интелектуалну и
моралну аутоцензуру умиљавања мачке (catman). Слобода под- разумева и ненаметање “граничника српској интелектуалној
свести” (југословенства, југосфере, регионализма, интернацио-
нализма, европске и светске заједнице, глобализма и новог свет-
ског поретка).
И српско становиште сублимираће идеју општег, глобалног
света, али не сме затворити очи пред новим колонијализмом:
тржишном, привредном, економском, војном, политичком и кул-
турном надмоћи Запада над читавим светом. Намеће се све ово
од стране моћних држава света и њихових мултинационалних
компанија масовном пропагандом, бескрупулозним лагањем и
фином и осионом дипломатијом, уценама, застрашивањем и прет-
њама моћним војним савезом, бомардовањима и уништавањима
малих народа, њихових држава, њихове привреде, система обра-
зовања, културе, становништва и тровањем “осиромашеним ура-
нијумом” њих и њихових будућих генерација.
Још је философ историје Арнолд Тојнби, иако је полазио са
енглеског становишта, профетски уочио да “не постоји обаве-
зна корелација између напретка у техници и прогреса у цивили-
зацији” зато што “опадање није по свом пореклу техничко већ ду-
ховно”. Сви досадашњи историјски одговори били су “испуњени
свешћу позитивизма” – и либералистички, и социјалистички, и
прагматистички, додаје Ломпар. Он инванредно запажа да је то
претерано оптимистичко веровање у прогрес одговарало свим
“секуларним свештеницима” (и либералних, и социјалистичких,
и прагматистичких мантри), јер су њима поробљавали масе, пу-
нили им стомаке, а празнили свест воркохолика, који су срљали
за оним трима анималним поривима: “усе, насе и подасе”. И ли-
бералистички, и социјалистички, и прагматистички одговори на
изазове цивилизације сурвали су је у понор “неолибералног гло-
бализма”, у “антинационалистички” или “мултикултуралистич-
ки глобализам” и “еколошко-екуменски глобализам”, у којима је
данас замрла свака егзистенцијална, етичка и културна индивиду-
алност и које нас поробљавају као немислећа бића, као робове, које
су до недавно сматрали стоком у најразвијенијим земљама света.
Сагледавајући своје основне идеје о самопорицању Срба и не-
опходности осмишљавања, широко заснованог и дубоко проми-
шљеног српског становишта, историчар српске књижевности и
културе, проф. Мило Ломпар, закључује:
“Ако је наше историјско искуство – без обзира на различите и
супротстављене идеологије које су испуниле двадесети век у нас –
вишеструко негативно, онда је у заснивању српског становишта
неопходно напустити истоветни темељ претходних историјских
решења и рационализација. То значи да у заснивању српског ста-
новишта оптимистичку претпоставку – која је кључни појам
идеологије секуларног свештенства – треба заменити песими-
стичком претпоставком (стр. 441-442)”.
Знајући колико је песимистичка претпоставка вековима ту-
мачена негативно од свих утописта, материјалиста, либералиста,

социјалиста, фашиста, либералних демократа, комуниста и либе-ралних комуниста, речју од свих секуларних свештеника који су
градили друштва за своја уживања, а народу лажно обећавали
благостање, професор Ломпар упозорава да је “неопходно да ра-
зликујемо песимизам као стање духа од песимизма као философ-
ске оријентације: као што је неопходно раздвојити песмимизам
од нихилизма, цинизма или скептицизма” (стр. 442).
Док су сви набројени “изми” придавали превелику моћ разуму
у који су веровали да ће пронаћи пут побољшања живота човека
и животодавну политику која ће решити све сукобе, дотле песи-
мизам не налази довољно разлога за такву претпоставку и позива
на размишљање. И нама се чини да песимистичка претпоставка,
као философска оријентација, сублимише више истине, а опти-
мистичка више обмане. Ломпар каже: “Отуда и песимизам тражи
од нас да – уместо неосвешћеног пријањања уз идеју прогреса –
радикално мењамо наше мишљење и о нама самима и о ономе
што можемо очекивати од политике. Песимизам нам наговешта-
ва како треба да смањимо наша очекивања од политике: он нас
наизглед парадоксално подучава да немамо никаквих очекивања
(…) Песимизам подразумева да људска природа и друштво могу
бити темељно мењани у времену, али не непрестано у свему на
боље” (стр. 443).
Песимистичку философију мењања човека и друштва имали
су Русо, Леопарди, Шопенхауер, Ниче, Унамуно, Ками, Сиоран,
Сантајана, а наш песник Душан Васиљев на таквој филозофији
сковао је чувени стих о “светом сазнању које ми доноси пропаст”.
Ломпар мисли да “промена мишљења о нама самима и о ономе
што можемо очекивати од политике није могућа без утемељења
културне политике”. При томе нам је неопходан отклон од
поунутрашњења хрватштва, глобализма и новог светског порет-
ка при утемељењу српског становишта у јавној свести народа и
сачињавању озбиљне српске културне политике.
3. 2. Српска културна политика
Аутор свеобухватне студије Дух самопорицања дао је читаоцима
дубинску анализу наших заблуда и срљања до самоослепљења
следећи минуле и тек наступајуће идеологије и њихове секулар-
не свештенике, као и јасне смернице којим путем да усмеримо
своју и народоносну јавну свест да из тог понора изађемо. Дао
је он визију и новим изабраницима народа српског да, на нивоу
народа и државе, организују осмишљавање српског становишта
и да се у предвидивим и непредвидивим изазовима и решењима
народа, друштва и државе саображавамо с утемељеним српским
становиштем у јавној свести и не одступамо од српске културне
политике, јер на њима се изграђује и народ и друштво и држава.
Велико је питање да ли ће изабрани представници српског народа
прочитати ову књигу професора Ломпара и да ли за њих ишта
значи имати визију саздану на на научним опсервацијама.
Више нема југословенства ни комунизма, титоизам је бар по-
стао преапознатљив као штеточина у српској јавној свести, секуларно свештенство је разоткривено у својим мешетарењима,
општа атмосфвера је зрела, па је неопходно да се већ једном са
српског становиштва почне водити и српска културна политика.
Ако је Милош Црњански започео осмишљавање српске кул-
турне политике српским становиштем, а професор Мило Ломпар,
велики познавалац дела свог претходника, научно изанализирао
све српске заблуде, њихове узроке и последице, и дао поуздане
смернице и закључке како осмислити српско становиште и водити
српску културну политику са позиција појединца, институције,
интелектуалне елите, друштва и државе, онда српским национал-
ним институцијама, па и актуелним министрима културе, неће
бити тешко да коначно, са најкреативнијим тимовима савреме-
не српске интелектуалне елите, крену ка утемељењу српског ста-
новишта и вођењу живототворне српске културне политике.
Професор Лопар им је понудио и сувише стварне смернице за
реализацију српског становишта и српске културне политике:
– Основно, непроменљиво и руководно начело српске култур-
не политике треба да гласи: сви Срби говоре српским језиком”;
– “… њихово доминантно писмо је ћирилица јер оно изражава
континуални и контактни аспект идентитета”;
– Уклонити све “вишедеценијске предрасуде које су употре-
бљавају као ментална блокада јавној свести”;
– Отклон од поунутрашњења свих идеолошких и туђинских
становишта и актуелних покрета у српској културној политици
(“То значи да у себи мора похранити непрестану свест о дистан-
ци”) – отклон од свих идеологија и њихових покрета и поредака
“који би могли утрти пут постепеној промени менталитета, навика
и околности”;
– “Да бисмо се актуелним процесима однарођавања Срба уоп-
ште могли супротставити, неопходно је да имамо свести о њима”;
– “Отуда би српско становиште требало да буде у језгру кул-
турне разлике. Само језгро чини слободна свест о границама, зна-
чењу и препознавању српске културе”;
– “Српска културна политика, пак, меандрира – по природи
ствари – између глобализације, коју подразумева култура учешћа,
и глобализма, који подразумева култура разлике”;
– Српско становиште “треба да буде критично према идео-
логији глобализма због и у корист неминовног српског учешћа у
процесима глобализације”;
– Начело континуитета: “Тај континуитет подразумева ком-
плементарност – што треба разликовати од бескофликтности –
унутрашњих односа у српској култури: перспективизам у освет-
љавању византијског и барокног слоја културних споменика,
као и динамизам историјског сусрета патријархалне и модерне
културе; надопуњавање регионалних и варијантних језичких раз-
лика и дијалеката, њихову разноврсност која треба да води кон-
вергенцији а не дивергенцији елемената културног и националног
идентитета; свест о доминантним и граничним традицијама”;
– “Унутрашње разлиставање српске културне политике, као начина њеног постојања који омогућава плуралне и напоредне
правце дејства, неминовно укључује у себе и сазнање о неопход-
ности непоистовећивања културне политике са државном влаш-
ћу… неопходно је еманциповати културну свест од налога и по-
треба власти, неопходно је развити свест о аутономији култур-
ног деловања као аутономији од власти … То значи да државна
власт – по природи ствари – има најужи маневарски простор за
спровођење културне политике, да културне институције имају
знатно разуђеније поље деловања, док појединци имају најшири
дијапазон употребе културних средстава и сврха…”;
– “… неопходна је државна и политичка воља да се свест о
кршењу српских права преведе у јавни чин усмерен против
кршења тих права…”;
– Народно начело српске књижевности: “Јер, књижевност има
посебну улогу у историји српског народа, улогу коју је битно на-
дилазила естетску функцију и испуњавала културну и друштве-
ну компоненту, па је – што је посебно важно – чувала народни
идентитет”;
– Паганско, претхришћанско и хришћанско наслеђе у српској
култури. Све их је сачувала српска књижевност.
– “… свака она социјална теорија и пракса која нам нуди хлеб
уместо слободе или слободу уместо хлеба не заслужује да јој по-
клонимо наше поверење”;
– Константно имати у сопственој свести старчеву мисао: “Не
бих ни прстом макао да бих довео до туђинске власти”.
(Мило Ломпар, Дух самопорицања (друго издање), Орфеј, Нови Сад, 2012, стр. 459 – 481)

___________ Прештампано из најновијег двоброја књ- часописа Људи говоре 19-20/2013. канадских Срба из Торонта, стр. 101-127.

Главни уредник овог часописа, Господин Батуран,  овог октобра промовише овај двоброј по Србији, Републици Српској и Црној Гори  (Матица Српска, Нови Сад, Београд – УКС, Ваљево, Крушевац; Требиње, Невесиње; Подгорица….)  – (Из писма Батурана: “ Драги Мирославе,  Неизмерно ти хвала за твоју искрену и свестрану помоћ. / Извини што ти одмах нисам одговорио. Крстарим по Србији и Српској. Ноћио сам на Мећавнику. Покушавам припремити рубрику ПРИЧА О УМЕТНИКУ  са Кустурицом за један од народних бројева. Сутра крећем у Бањалуку па у Херцеговину и Црну Гору. Вратићу се на Сајам књига. Часопис ће бити изложен на штанду „Катена мунди“ и биће једна промоција. Јави ми када ћеш бити на Сајму да се сретнемо. ..“ )

Режирање пакла. Дон Жуан / Белатукадруз

Belatukadruz 2012Оно што је дуго времена постојало као текућа књижевна критика описао је духовито Чедомир Мирковић :„Све је више страница за критику у новинама и часописима за књижевност и културу, које служе за љубазно дописивање и честитање.(…) Често се – кад у новинама или у часопису дођем до рубрике за критику – сетим једног професора који повремено постаје и књижевни критичар : Пишући приказе човек стекне лепа и трајна пријатељства.Као на извиђачком логоровању! “ (Ч. Мирковић, У критичарској доколици, друго допуњено издање, Књижевне новине, Београд, 1989, стр. 37)

Ја не пишем овај осврт да бих направио једно познанство ; Зец и ја смо вршњаци, студирали смо некако у исто време на истој групи Филолошког факултета у Београду, седамдесетих (било нас је доста чудних и инокосних, својеглавих, амбициозних, различитих : Ј. Пејчић, Марко Паовица, Гојко Тешић, Р. Глушац, Ј. Радуловић, Ј. Марић, Милентије Ђорђевић, Малиша Станојевић, Живојин (Жика) Нешић, Синиша Јелушић… и др.) . Студирали смо књижевност, виђали се свакодневно, сањали своје снове.Зец, који је понекад знао да изостане са предавања, појављивао се, као да долази из какве море,из мучног сна из кога се управо пробудио.Носио је жуте чизме – не вишњеве боје као официри руског КГБ-а. У његовом погледу често беше извесна иронија, а кад би се насмејао, то не беше експлозија. Нисмо се спријатељили, значи нисмо се довољно међусобно упознали за тих неколико година студија.

1

Чему оваква једна књига и колико је у основи „нова“?*

     “ И  најсумњивије заблуделости тела остављале су ми душу спокојнију него и најмање некоректности духа ; и ја осећам да ми је савест неспокојна онда кад изађем из неког монденског салона, а не из  б…. – Уколико Г. тоне у побожност, он губи смисао за истину. Стање обмане у коме може да живи побожна душа ; нека мистична заслепљеност одвраћа му поглед од стварности. Он не настоји више да види оно што јесте ; не може више то да види.И када Едуар каже Н-у  да му се чини да је Г. изгубио сваку љубав за истину, Н. излаже католичку тезу :

Не треба волети Истину, већ бога. Истина је само једна од атрибута бога, као и Лепота, коју једино обожавају извесни уметници…“

(Андре Жид : ДНЕВНИК Ковача лажног новца , Просвета, Београд, 1966, стр. 345)

Књига Петра Зеца није нова, иако је таквих књига мало у нашој књижевности. Наведени одломак Жида претеча је ове врсте литературе. Ова књига садржи : Дневник настајања представе ДОН ЖУАН у Народном позоришту у Београду (стр. 15 -123),  речи критике (стр. 127 -148) ,  Епилог („Публика је безусловни судија“ , стр.151 – 153). Срба Игњатовић, ову књигу види као роман једне представе, отворено дело , а Радомир Путник, писац поговора („Апликације на Дневник Петра Зеца“ ,стр. 154-158, не крије да је ову књигу ишчитао као добар криминалистички роман , стр. 154).    Најјезгровитију оцену о овој књизи, формулисао је рецензент С. Игњатовић : “ Пред нама је књига која приповеда агон једне представе. ретка књига, исповедна, без шминке и скривалица, потребна како нашој позоришној, тако и свеколикој култури. Прожета свешћу о смени рукописа и поступака, укуса и потреба оних због којих позориште и постоји. Књига самосвести ; свесно исписана при прагу смене векова“.

2

Свој Дневник  Зец започиње мотом Ж. Батаја („Еротизам отвара пут ка смрти) – опасном једном мишљу.

    „Дон Жуан, заводник, богохулник, отпадник, развратник, опсенар, лицемер, убица, лажљивац, кривоклетник, еротски див, стратег ложнице, умиљата звер, егоист, Фауст љубави, витез, демон, анђео ужитка, мученик страсти, распети Ерос који је у своју љубавну каталог-листу укњижио 2965 заведених жена. Какве све злочине и грехе Дон Жуан није починио!

Али ко је и какав је Дон Жуан данас? Данас, кад у овом нашем свету нема ни греха, ни кривице, ни злочина, ни казне! Бог на небу а у мени морални закон – како то данас ни паролашки не звучи. Рај је давно изгубљен ; пакао је преплавио земљу и људе.

Мит о Дон Жуану, после сексуалне револуције, да ли је још могућ само као властита пародија ?“  (стр. 15).

Зец се потрудио да прочита све оно релевантније што је написано о Дон Жуану : он је уронио у проблем завођења, при том, наравно, не идући за упрошћавањем (што му служи на част), већ рвући се са питањима која муче : „Ко је Дон Жуан модерног доба, оног у знаку демитилогизоване сексуалне анархије? Какав је Дон Жуан у времену  хлеба и оргазма? Шта је  (ваљда – ко је? – моја напомена -М.Л.) Дон Жуан у данашњости љубавног замора? Да ли заводљива тајна Дон Жуанове магије може да се одгонетне, и да ли је позориште, као и уметност уопште, одговор или ипак само вечна запитаност над енигмом људске судбине –  Еросом обележене и Танатосом ограничене?“ (Зец, наведено дело, стр. 16)

Ова питања, и још многа друга, „муче“ Петра Зеца у мају 1995. године у Београду.

22. маја 1995. Зец преслушава музику из Моцартове опере Дон Ђовани, идући за саветом Кјеркегора : „… ако слушајући  не можеш стећи неку представу о  Дон Жуану , нећеш је никакву ни добити. Слушај почетак његовог живота ; као што муња избија из мрачног олујног облака, исто тако он избија из дубине озбиљности, брже него и кретање муње, непостојаније од њега, ипак, исто тако сигурно у ритму и такту ; слушај како се баца у разноврсност живота, како крши његове чврсте бране, слушај ове лаке звуке виолина у плесу, слушај наговештај радости, слушај кликтање задовољства, слушај свечано насладе ; слушај његово дивље бекство, његово бекство од самог себе, све брже, све незадрживије, слушај необуздане жеље страсти, слушај жуборење љубави, слушај шапутање искушења, слушај ковитлаву игру завођења, слушај тишину тренутка, слушај, слушај Моцартовог Дон Жуана“ (Кјеркегор, ИЛИ -ИЛИ, Веселин Маслеша, Сарајево, 1979, стр.93).

Кјеркегор зна да Дон Жуан, иако заводи, није заводник. Да би био заводник, потребни су стално извесна рефлексија и свест, и, чим су ове присутне, могло би бити умесно говорити о лажности, смицалицама и лукавим потезима. Ова свест недостаје Дон Жуану, он зато не заводи. Он ужива у задовољењу жеље ; чим се науживао, он тражи нови предмет, и тако даље у бескрај (Кјеркегор, исто,стр. 89).

Размишљајући о Дон Жуану, редитељ (и писац) Петар Зец, суочио се са оним што представља УСПЕХ У ЗЛУ. Читајући његов дневник, ми се суочавамо са стендаловском кристализацијом једне позоришне представе, као и са суштином декристализације једне књиге,онако како ју је изложио Андре Жид. Ликови које је Зец желео да постави на сцену – и не само ликови – живели су у Петру Зецу снажно, и можда чак на његов рачун.

Жид је написао понешто о ономе што му смета код Толстоја:недостатак перспективе, недостатак сенки.

“ Дикенс и Достојевски су велики мајстори у томе. Светлост која осветљава њихове личности није готово никад дифузна. Код Толстоја, и најуспелије сцене чине се сиве, зато што су подједнако осветљене са свих страна. Пажња која се наизменично преноси “ (Андре Жид, ДНЕВНИК Ковача лажног новца, стр. 338). Жида не привлачи сликање панорама :“ уметност је у томе да се створи слика. Најпре треба проучити место одакле има да долази светлост ; све сенке зависе од тога.Сваки лик почива на својој сенци и ослања се на њу.

   Треба увидети да личност која одлази може да се види само с леђа.

     Да бих добро написао ову књигу треба да се убедим да је то једини роман и последња књига коју ћу написати. Хоћу у њу да улијем све, без устезања.

     Ако је „кристализација“ о којој говори Стендал нагла, узбудљив је супротан лагани процес декристализације ; ваља га проучити. Када време, године, уклоне љубави, једну по једну, све њене  тачке ослонца  и присиле је да се повуче у не знам какво мистично обожавање, на тај олтар закаче се као заветне иконе све успомене из прошлости…“ итд.

Зец је написао књигу о томе како је режирао пакао.

   Та књига је, свакако, близу онога што неки савремени српски писци, коју годину млађи од Зеца, описују као постмодерно. Пишући свој дневник, хибрид, Зец је – тамо где је надилазио првобитни повод, где је, другим речима идентификовао демонско –проговорио о нечем важном. (Жид вели: „Знате ли шта је говорио Гете? Да се моћ једног човека и снага његове предестинираности могу препознати по ономе што у себи носи демонскога.(…)

Теорија : да се, као и царство божје, и пакао налази у нама :

– А понеких дана осетим у себи такву навалу зла да ми се већ чини да цар зла приступа успостављању пакла у мени ,  Жид, исто, стр.376)

Пакао је, дакле, и у писцу и у редитељу, али и у „духовима“ и времену.

 

3

Стремећи „естетици тоталног театра“ , стварајући представу једне трагикомедије, размишљајући о илузији и о дезилузији „у сталној интеракцији и драмској напетости“ ,Петар Зец је, спознајући Дон Жуана , спознавао и апсурд – времена, људи и историје. Тако (12. августа 1995.) Зец бележи у свом дневнику : Враћам се ишчитавању ДОН ЖУАНА – као спасу, утехи, нади, и вери у уметност – као одбрани (крхкој али ипак одбрани ) од страхоте коју изазива масовни егзодус српског живља из Крајина. Крвава голгота (стр.53).

Не треба подцењивати ово признање. Добро је за писца ове књиге и редитеља представе, ако је уметност за њега била пут извесног „прелома“ (не усуђујем се да напишем очишћења). Али, може ли пружити спас и наду ишчитавање Дон Жуана?

   Ова књига је сведочанство, поред осталог, и о времену, али и о самом писцу, глумцима, позоришту, карантину… Зец се усудио да мисли о демонском у човековој природи, али и о ограничености Каменог госта  – метафори о моћи вечног разума, Светог Поретка, Бога.

  „Хајка осветничког чопора прогонитеља. Дон Жуан, љубавник , авантурама одгађа смрт. Завођење је његов пркос смрти. Заборавити и одгодити смрт “ (Зец, исто, стр.35).

“ Славни комедиограф је вероватно искористио Дон Жуана да се освети и својим непријатељима, верским лицемерима који не дозвољавају да се Тартиф појави на сцени“  (Зец, исто, стр. 32).

А зашто је Зец, између толиких дела драмске литературе, изабрао да постави баш  Молијеровог Дон Жуана?

    Дон Жуана, са кога су из века у век као с лука љуштене опна по опна?

„Излажем своју концепцију представе : Дон Жуан отвара широки значења.Парабола о судбини човека у данашњем свету брзих уживања, хипокритског друштва у којем су престали да важе морални закони.Време празних речи и пуног насиља. Треба да се у представи осети хладни и безосећајни дух наше цивилизације. Друштво које воде шарлатани и опсенари. Проблематизоваћемо позоришно и филозофско значење феномена донжуанизма. Сабласна карневализација људског неморала.

Дон Жуан је мајстор лажи, виртоуз неверства и издајства уздихнутих до система опсене. он маестрално злоупотребљава лаковерност гомиле. Паралелу данас можемо наћи у личностима политичара и њиховој реторици завођења. (…)

Од пустолова, богохулника, сваковрсног грешника којем је ускраћена божја милост у ово секуларизовано време  Дон Жуан би требало да постане врста отпадника чији се досијеи налазе по полицијским архивима и над којим брутална и самовољна власт извршава одмазду без икаквог суђења…“ (Зец, исто, стр. 34).

И ова књига, и ова представа – могли су доћи коју годину раније, али Петар Зец није – антиципатор. Добро је што је његов дневник написан поступком декристализације. Можда је баш због тога понела и њене прве читаоце – Путника и Игњатовића. Пишући ову књигу , Зец је откривао и тајне заната , које се – како у шали рече Игњатовић – не одају.Осим јатацима.

      Истина је да је овај дневник  – редитељска, нервозна бележница, врста подсетника и интерног документа – НАСКОЧИО (…) сам себе. Надишао, на исти онај начин на који је израстала представа.Онако како су се глумци – ПИЛИЛИ и ИСПИЛИЛИ (Игњатовић, стр.7).

(Средином лета 1996,Београд)

_____________

* Петар Зец : Како сам режирао пакао,Просвета, Београд, 1996, 164 стр.

ЛОША АДРЕСА ИЛИ КОЛО ОКОЛО ПРИЗНАЊА / Мирослав Тодоровић*

Скраћена, по мери простора, верзија овог текста штампана је у Политици 15. новембра 2012. Заветине објављују интегралну верзију.

_____________________________________________________

 

„Међу предложеним кандидатима за Националну пензији, мислим да је 90 одсто људи залутало, а то су лица са естраде, међу којима је и једна кројачица која себе сматра да је српска Коко Шанел,“ каже сликар графичар, књижевник Миодраг Анђелковић Даја напомињући да је сама институција добро замишљења, али су критеријуми приватни и непостојећи. Не конкуришем јер сам локацијски угрожен, зато што живим у Нишу, а Ниш није плодно тло. Мени је Ниш Света Јелена, а да сам остао у Београду био би у првом тиму а национална пензија би била ствар рутине са оволико изложби и критика који су писали многи људи о мом стваралаштву. (Нар. новине, 7. нов. 2012).

Својевремено је Нишлија  Душан Радовић казивао да ће сви Срби живети у Београду. То су и комунисти обећавали. У кругу двојке. О  „лошој адреси,“   потписник ових редова је више  пута писао.  И истицао да су српску књижевност  створили писци са „лошом адресом“ тј. локацијом. Од Боре Станковића до Милисава Савића, од Добрила Ненадића до млађаног Дејана Стојиљковић од Ниш(та). Београд је ушће у које се сливају уметници разних интересовања. Али зашто се не враћају у унутрашњост? Него им лепо у спољашњости. Уметник у унутрашњости  је преко потребан,  треба да има повлашћен статус,  a не  да копни у својој усамљености, да тавори изван видног поља  и интересовања критике и јавности. Његова улога је вреднија од сваког новца, она има шири значај. Општи. Дугорочни… Писах вапајно и  о томе, опомињући се речима Свете књиге: “Што је било, то ће бити, што се чинило, то ће се и чинити, и ничег нема новог, под Сунцем…”

Уважени и вишеруки уметник  Даја се придружио хору гласова који се  чују на овој позорници још од блаженог Доситеја првог сербског  попечитеља културе. Провинција је „Лоша адреса“  Неће овај сликар да конкурише, у свом стваралачком господству припрема, велику изложбу  која ће на пролеће бити у стоном Београду. У плану су изложбе у Француској и Шпанији.  Сликар је специјализирао у Паризу, а где све није излагао? Он зна, познаје неке добитнике које је учио и подржавао.

Реч је о достојанству уметника и Човека. Слово о етици и дела и ствараоца. У целој овој пометњи  на површину је испловило много  „тужних и срамотних призора примера искривљавања и преиначавања једне добре идеје у циркус и понижавање стваралаца из државног епицентра:ресорног министарства и владе.“ Љ. Шоп). Треба поново прочитати серију све актуелнијих   текстова  „Шта награђујемо у култури“ Политика 4. фебруар  – 24. фебраара 2012. У тексту „ Врзино коло“ писао сам о  наградама. П(р)озвани ћуте и настављају лов. Лов на награде. Све до националне. Пусти дело, колико има само на гласу писаца, али без дела.

Својевремено је Андрић написао: „Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА (Иво Андрић), онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније.“…Песник Бранислав Петровић је упозоравао да  „чилагери из Нобелове фондације једва чекају да тутну лову ономе ко открије екзактна мерила за врeдновање уметничког дела.“ Како се мери поезија? А ко су наши мерачи духа? Све је субјективно, па и рад Комисија. Али. да ли би данас у свој овој  збрци ( „Ко умије њему двије“ и „Ко прије ђевојци“ и „Свеци благо дјеле“)  прихватио да учествује један тихи  Андрић, шта би рекао пргави Црњански, а тек Господин Матић…Па зар није стварање Божје послање? Зар сте заборавили да ће „Проћи ова халабука…“

Али зато међу добитницима има и оних који  су одавно отишли из Србије, који годинама овде не живе, сада се сетили и дошли да и они мено загребу из већ празног казана. Узели, отишли…И још пристижу, скупљају потписе, доносе ћаге из белог света. Чланови којекаквих академија, почасни доктори… и чега све не,а сада као „величине“ хоће да сисају осиротелу мајку Србију. Скупљају се потписи…

Новине јављају да је једна од кандидаткиња скупила 1.500 потписа.

Потписао сам 50 так, јавља  С. – На делу је нека врста квазиелитизма. Људи се сналазе. Има и грабежи, и других ружних особина. , – вели гласовити сликар.

…Борба између повлашћених и запостављених, разне намештаљке и злоупотребе је довела до хаоса…“ М. Данојлић, Политика, 14. март 2011.

„Може им се, пише  ми С. И., имају приступ штампи и могу да их мажу говнима. Тамо, ако ниси са њима,  не можеш ни да пригвириш.“

И потпис се наплаћује. Све се  враћа, све се плаћа, пева Тереза. Џабе, нема ни код бабе џабе. Џабе је за барабе…И као што је књижевна пијаца у Стоном граду, тамо се и све одиграва. Пише се на сав глас и  говори да се за глас и  за Академију плаћао. Тржишна логика. Свако продаје оно што има, и може. „Академик Војислав Становчић каже да се такве гласине потежу с намером да се САНУ дискредитује, што је према његовим речима показатељ опадање друштвеног морала у нашој земљи. „Нећемо ништа оспоравати”, каже Становчић ( Политика: 02.11.2012). Треба прочитати књигу: Како постати академик и друге поучне приче.Чека се и приручник за Националну.

Новине пишу, стварност потврђује, пад морала, а дна нема на видику. Заборавило се на племениту улогу уметности, да оплемњује, да буде надградња…Трка за Националну је почела, јављају медији….Шака зрневља гладном јату за представу са мноштвом јунака. Свет је позорница на којој свако игра своју улогу – каза Шекспир. Представа је почела..

И потписник ових редова на доброј локацији, на својој Светој Јелени, у пустој Трешњевици, има богату и   значајну књижевну и стваралачку биографију, чека шта ће бити и псалмима Давидовим поручује: Подај им Господе по делима њиховим…по делима руку њихових, подај им што су заслужили…

 

*

*Књижевник, живи у Нишу као слободан стваралац  и Трешњевици где се земљоделством и медитацијом.

 

Nacionalne penzije: trka, kažu, počela…

….

Komisija, koja bi trebalo da odluči o novim nacionalnim penzionerima, biće oformljena narednih dana, pri čemu je izvesno da članovima ovog tela neće biti nimalo lako, jer je konkurencija, kao i ranijih godina, izuzetno velika. Koliko će penzija biti dodeljeno, još se ne zna. Poznato je da je na spisku predloga prethodnih godina bilo najviše pisaca i likovnih umetnika. Potresi koji se događaju u ULUS-u verovatno su uticali da se na spisku nađe samo Velizar Krstić.

Nasuprot tome, UKS podržalo je više od 50 svojih članova, među kojima su Vito Marković, Marko Nedić, Milovan Vitezović, Srđan Volarević, Dimitrije Kalezić, Dragoljub Stojadinović, Božidar Šujica, Saša Hadži Tančić, Ivan Ivanović, Milisav Milenković, Đoko Stojičić, Dragan Tomić, Miodrag Ilić… Srpsko književno društvo predložilo je 12 kandidata: Ljiljanu Šop, Simona Simonovića, Lazu Lazića, Predraga Čudića, Branka Kukića, Maju Herman Sekulić, Bogdana A. Popovića, Jakova Grobarova, Ljiljanu Đurđić, Boža Koprivicu, Mirjanu Stefanović i Ljubicu Mrkalj. Na spisku ULUPUDS-a našlo se tridesetak vajara, karikaturista, arhitekata, istoračira umetnosti: Dragoljub Zamurović, Jovan Prokopljević, Balša Rajčević, Novak Koloman, Svetislav Ličina, Ljiljana Ćinkul, Borka Božović, Spasoje Krunić, Branko Bojović, Stanislav Živković, Aleksandar Blatnik, Džoja Ratković, Dragan Rumenčić…, kao i modna kreatorka Mirjana Marić….

videti više: http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:403903-Pocela-trka-za-nacionalne-penzije

…..

NEPRAVEDNO  Grupa intelektualaca, među kojima su Olga Jevrić, Svetlana Stević, Velizar Krstić, Aleksandar Luković Lukijan, Stanka Todorović, Božidar Damjanovski, predložila je Nikolu Kusovca za kandidata za nacionalnu penziju. U njihovom pismu se ističe da je sramno što je ovaj istoričar umetnosti zaobiđen prošle godine i traže da se ispravi nepravda i da mu se ovo priznanje – nacionalna penzija, dodeli retroaktivno.

Komentari čitalaca Novosti:

Spasa 01. novembar 2012. 09:38 #2194918

Ukinuti nacionalne penzije.Ovi svi ,sto ih primaju , puni su ko brod. Vidite samo sta je sve Miroslav Ilic kupio svom zetu Sutanovcu . Dati im svima redovnu penziju,kada ispune uslove za odlazak u istu,po osnovu uplata u PIO fond.

*

vladimir 31. oktobar 2012. 21:45 #2194648

Sta ce im nacionalne penzije u novcu.Treba im dati plakete i znacke jer su zaduzili Srbiju i to je to.Pare ih nece duhovno obogatiti ali plaketa,knjiga i nase priznanje ce im vise znaciti jer oni su umetnicke duse.Pare ce ih ionako iskvariti i treba da ih ostavimo uzvisenima.

Породица Мутних потока. Величина и Слина

Шта све финансира Министарство културе Србије.

Парохијски лист КН (бр. 1200-1201, април-мај 2012), обелоданио је, одмах иза насловне стране, значи на врло повлаштеном месту, тј. месту налик на In memoriam, 2. стр. „ОДЛУКУ о додели средстава за суфинансирање пројеката издавачке делатности – периодичне публикације из области уметности и културе, по расписаном јавном конкурсу Министарства културе… од 1. октобра 2011. године ради прикупљања предлога за финансирање или суфинансирање пројеката у култури, као и пројеката уметничких, односно стручних и научних истраживања у култури за 2012. годину“. Следи списак – тј. преглед од 69 одобрених пројеката издавачке делатности – периодичне публикације из области уметности и културе.

Најмања добијена сума је од 50.000,00 дин., а добило ју је Удружење грађана АртиФакт, Сомбор, за суфинансирање излажења бесплатног листа за културу „Авангард“. , највеће суме добили су Књижевно друштво  „Хипербореја“, Београд, – 1.550.000,00 дин. Српско књижевно друштво, Београд, за „Књижевни магазин“, и Уметничко друштво „Градац“, Чачак, за „Градац“,  – 1300.000, оо. Не мали број књижевних часописа, системом уравниловке, добио је по 150.000,00 дин. Укупно је расподељено 24.260.000,00 дин. М. Цвијетић, поводом тога, написао је, између осталог: „Пада у очи друга, не мања важна ставка, како је и та сума новца дељена, по параметрима комисије како се мерило и просуђивало. А у саставу комисије су: Милан Влајчић, Јовица Аћин и Звонко Карановић. По критеријумима, то сами Господ зна којима, а можда ни Он. Издвојили су, што се већ неколико година догађа, неколико својих фаворита, а остало је дељено на принципу сваком помало….. није се, чини нам се, улазило ни у то колико пута неко гласило излази, месечно или само неколико бројева годишње, колики је тираж, колико је доступно ширем кругу читалаца. Исфорсирана су по њиховим мерилима, тзв. елитна гласила, гласила повлаштеног, првог реда, којима је припао позамашни део и онако малог заједничког колача…“

При том, Цвијетић ни речцу да бекне о не малом броју других издавача, поготову неофицијелних и Веб издавача, који никад ништа нису добили као помоћ од Мин. култ. Срб. ((У које спадају и Заветине. Хвала што није!)

______

На тој другој, тзв. ударној стр. парохијског листа, посебно уоквирено пише и : Прилози за УКС. / Владика канадски Георгије, почасни члан УКС – 500 канадских долара, Анонимни дародавац, члан УКС – 42.600,00 дин. Сабор песника у Паризу – 370 евра.

Па нека неко каже да УКС  није једино и главно српско књижевно друштво и природни наследник Филипа Вишњића, слепице Живане и др.!

Парохијски књижевни лист објављује и невероватну вест: ЈЕДИНСТВЕНИ ПРЕТПЛАТНИК./ Књижевник Првослав Вујчић је на оригиналан начин изразио уверење да ће Удружење књижевника Србије пребродити кризу и поживети бар још једну деценију: Платио је чланарину до 2022. године!

У овом парохијском листу, иако објављена у самом врху странице, промакла је вест о исписивању чланства по одлуци Управног одбора УКС:  …Као што знате – чланство у УКС је добровољно, а чланарина обавезна. Управни одбор је донео одлуку да се чланарина убудуће плаћа до краја фебруара за текућу годину. Ко, дакле, не плати чланарину до краја фебруара, сам себе исписује из чланства УКС…

Тако значи! Ако смо на прави начин повезали претходну и ову вест, УКС  је тзв. књижевно друштво  јединствених претплатнкика!

*

А да ли сте приметили и следећу „промену“ у уређивачкој концепцији тзв. ударне и наметачке 2. стр. најпознатијег чаршијског  „политичарења“: сада је ударна страница преудешена некако не за вести о потемкиновим селима и значајним успесима најистакнутијих актера српске књижевне парохије. Сад је нешто друго важније: Како да постану дописни чланови САН Милован Витезовић, јован Делић, Адам Пуслојић, Љубомир Ршумовић – листа је нешто подужа, па је не можемо објавити због недостатка простора! У  читавој ствари, Миодраг Павловић испаде колатерална штета – сад вести о раду најдуговечнијег српског песника публикују на репу КН, под фирмом „Последњих вести“.

_______________

Неће проћи поновна турска телевизијска окупација! – Тако би могао да гласи наслов поводом једног летка мкоји кружи београдском књижевном чаршијом, летак се може видети и у аутобисма ГСП. Летак је у боји величине 9 х 13 цм, са увећаном сликом, разуме се, Обилића и умањеном цара Цулејмана Величанственог. И следећим  натписом, римованим, и у стилу наших слепаца:

         Обилић је

    ВЕЛИЧИНА 

Сулејман је само

  СЛИНА

nasisrbija.org

(3.04.2012)

о