Category: из нових старих рукописа

6 новембра, 2014

Требало би затворити и прозоре, а кaмоли врата, непозванима / Бранко Лазаревић

заштитни знак локације „Песници-критичари (1)

LXVII

Занимљиво је напоменути да неколико изванредно крупних обли- ковања немају добар облик. Формална естетика би их линчовала. Како је рђава форма самог Фауста, да и не поменемо Стари завет, Заратустру, и Браћу Карамазове. И Хамлет је слабо „израђен“. Осећају се „недовршености“ на Микеланђелу и на Бетовену. Није много „довршен“ ни Дирер ни Да Винчи.

То су, пак, скоро најкрупнија наша испољавања и остварења. И како то тумачити, ако не пренапрегнутом и снажном интуицијом која не може да нађе адекватну грађу за исказивање. Навала мисли је снажна. Читава је поплава емоција. У слаповима се нијагарски слетају снажне масе осећања и виђења. Уобичајена грађанска форма је уска за такав полет и ток. Морају, дакле, остати извесне изражајне „празнине“. Облик се повија колико може да прими садржај и повија се толико да бива „нејасан ‘. Понекад је толико тако нађен, да се „форма“ и не нађе и не види.

И добро је што су ти скоро најбољи изрази – формално „незавршени . Иначе, били би садржајно незавршени. Овако, навала мисли је издана до крајњих могућности. Ако се што није облично дало да каже, наслућено је.

LXVIII

Често се чује реч да једно дело „није јасно“. Мали рационалисти траже увек „јасноћу“ као „први принцип“. У овом тако нејасном и недоку- чивом свету, то је њихово прво тражење. Јер је њима јасно све. Прогласивши свој мозгић за све, а у њему је све јасно, а јасно је јер је све усредсређено на обично животарење и виђење, прогласивши га тако, они сабирају, одузимају, множе и деле своје двојке и своја мала емоционална виђења, и све им је под сунцем. Они видеше дрво на пет метара и дом у коме таворе, и задовољавају се нашавши ту све галаксије.

Између њих и неба, иако ништа ту не виде, све је присутно и видљиво. У њима је све то такође. Свевши цео унутрашњи планетаријум на две звезде (глад и жеђ), њима је он „јасан“.

Најгоре је што они хоће да буду арбитри. Они брзо оглашују за рђаво све што не разумеју. Они тиме себе бране, али, једновремено, нападају и све што је дубље.

Не може се све свести на подмет, предмет и прирок и неколико њихових придева. Тешко је у те мреже ухватити што битније и суштастве није. Све веће, од Старог завета до Ајнштајновог релативитета, налази се ван те „јасноће“.

LXIХ

Има духова који су стварно ломаче. Нарочито су то иронични духови. Такав је Волтер. Масу је писаца натакао на ражњеве. Хајне је каменовао читав низ уметника. И Ниче је многе бацио на ломачу. Шопенхауер је читав крематоријум за све недужне. Кроче је потровао све кривоумне.

Таква врста духова треба, с времена на време, да прође кроз умет- ничку средину. Нарочито кад се она академизира. Она не даје ништа и не води ничему кад је такав „борац“ памфлетист. Јер је овај обичан бу- џаклијски динамитичар. Он се баца блатом и брља се у својој прљав- штини. Овде се мисли на оне који проветравају ваздух и по позиву но- се буктињу да запале гусенична гнезда. Аретино је жучан неваљалац. Али је Ниче поштењачина и чистунац. Онај први завиди и мрзи све изнад себе. Овај други воли и хоће добро. Драјден је главосек из зла. Бјелински из добрих намера. Пол Курије је препукла жуч. Менкен из Аме- рике је Мinder wertigkeit-Korpreh. Унамуно је рушилац из доброте и добрих намера.

LXХ

Несрећа је што једно дело, једном пред свет и јавност, није нека врста затвореног дома у који могу да ућу самопозвани. Оно је, стварно, „јавна зграда“. Сваки ту може да уђе. Уђе се у књижару, изложбу, концертну салу, купи се књига, или слика, и чује музика или говор — и да се мишљење.

Изазива грч то казивање мишљења. И најнепозванији и најнеизабранији казују своју реакцију на један облик. Међутим, критичари су тако исто тако ретки, кад су велики, као и остали велики.

Требало би затворити и прозоре, а кaмоли врата, непозванима.*

== извор: Бранко Лазаревић: УМЕТНОСТ. Парегре за једно становиште. Други део (одломак преузет са краја). – Лазаревић, Бранко / Уметност и естетика idearium (пролегомена за једну теорију естетике) / Приредио Душан Пувачић.- 1. изд. Завод за уџбенике и наставна средства, 2005, Београд, стр. 302-303). – Видети и: ПЕСНИЦИ КРИТИЧАРИ (1)

* наслов овом одломку дао ур. Б. Тукадруз.

31 октобра, 2014

Skerlić nam nedostaje kao veliki kulturni radnik

SVE se više pokazuje da naš politički život zapada u beznačelnost, u grupisanje interesa, prohteva, ambicija, i da se na štetu opštega i načelnoga ističe lično i beznačelno… U današnje vreme vidimo da su karakteri pali, da su ljudi oslabili… Nastalo je doba političkog licitiranja.

Ove reči izgovorio je maja 1912. u Skupštini Srbije Jovan Skerlić, čiji je vek od smrti obeležen predstavljanjem knjige njegovih govora kao narodnog poslanika (u izdanju „Službenog glasnika“) i tribinom o porukama i poukama koje nam je ostavio veliki književni kritičar, istoričar književnosti i neumorni javni delatnik.

– Novo čitanje Skerlića kao političkog pisca i govornika posebno je važno u naše vreme – rekao je Čedomir Antić. – Više nije reč samo o državnoj i kulturnoj modernizaciji. Skerlić je ukazivao na mnoge nedostatke našeg društva koji su danas utkani u temelje naše države. Na demokratiju bez građana, republiku bez republikanaca. Odatle i njegova odlučnost da stoji na krajnjoj levici samostalnih radikala, jedne suštinski umerene, reformske političke stranke, nastale u krilu već prestarele svenarodne Narodne radikalne stranke. Put ka oporavku i boljitku nesumnjivo je bio složen i postepen, nikako revolucionaran i nasilan. On je predstavljen u Skerlićevim prekorima, predlozima i vizionarskim planovima kojima su prožeti članci i govori sabrani u knjizi.

Uz napomenu da sva savremena istraživanja javnog mnjenja ukazuju da Narodna skupština ima veoma nizak ugled u našem društvu, a jedan od glavnih uzroka je aktuelno parlamentarno iskustvo u kome se poništava elementarna politička kultura, priređivač knjige Marinko M. Vučinić je rekao:

– Gotovo da se ne pamte savremene parlamentarne debate, niti se njima pridaje dovoljna pažnja i značaj. Zato je i nastala ideja da se publikuju Skerlićevi govori u parlamentu od 1912. do 1914. Na taj način ćemo podsetiti našu političku javnost da parlamentarni govori mogu biti primer uzornog besedništva, političke hrabrosti, moralnosti i kompetentnosti koji danas toliko nedostaju našem parlamentarnom i političkom životu.

Prema mišljenju Miloša Kovića, danas bi Skerlić bio na strani građanske levice. On se zalagao za osnovna ljudska prava, smatrao da su evropske demokrate na strani srpskog naroda i imao razumevanja za borbu malih naroda protiv kolonijalizma.

– Bio je na prvom mestu pošten čovek, veliki intelektualac, spreman da menja svoj stav ako bi uvideo da nije dobar – istakao je Vladimir Dimitrijević. – Verovao je u jugoslovenstvo iako je bio svedok suprotnih ideja Ante Starčevića. Bio je optimista, pun života i energije. Skerlić nam nedostaje kao veliki kulturni radnik, kao hrabra ličnost, kao čovek koji je spreman da se suprotstavi vladajućoj politici. Izražavao je osećanje prezira prema nezasluženo stečenom bogatstvu i branio je socijalnu pravdu što je danas aktuelnije nego ikada.

VRATITI ETIKU U POLITIKU NA tribini je Leon Kojen govorio o potrebi prevrednovanja statusa Skerlića u našoj književnoj istoriji posle negativnih političkih ocena koje je o njemu dala generacija avangardista i ideološki obojenih ocena iz doba titoizma. Njegovo javno delovanje deluje u znaku velikog i neumornog zalaganja za povratak etike u politiku.

Treći dan Sajma knjiga: Promocije i tribine o delima velikana | Kultura | Novosti.rs.

8 јуна, 2014

Увод у роман-енциклопедију/ Бела Тукадруз

УВОД У ДВОЈНО КЊИГОВОДСТВО

Бела Тукадруз (пре 4. године, 2010, у близини цркве свете Параскеве, Звижд)

Зашто је – Б. Мишљеновић – одустао од објављивања рукописа? Зато што је у њима био свуда присутан и свуда видљиваутор? Сартр (кога није нешто много волео, ни ценио) и Ками рекоше да је Бог мртав, „па да је мртав и боголики романописац. Немогуће је све знати, човјеково је знање парцијално, па и сам роман мора бити парцијалан. То не звучи само сјајно него и логично. Али,да ли је заиста сјајно и логично? На крају крајева, роман није настао кад је настала вјера у Бога, а нема, што се тога тиче, ни неке посебне међусобне везе између романописца који су дубоко вјеровали у свезнајућег приповједача и оних који су дубоко вјеровали у свезнајућег Творца. ..“ (Јулиан Барнес, Флаубертова папига, Знање, Загреб, 1990, стр. 95).

Нове Цветове зла светска поезија није написала (пардон: дописала), на жалост!

Мото бездане или понорне књижевности могу бити, између осталих, и ова четири Бодлерова стиха : „Са свих је прозора само бескрај видљив, – А мој дух, сав смућен од тамних открића, / Пред ништавилом је бешћутним завидљив. / – Ах! Зар вечно бити роб Броја и Бића!“

Парафразирајмо Пиндара: Време је најбољи савезник праведника, и песника понора.

„Деветнаести и двадесети век у европској и српској књижевности имају свој средњи век!Већ неколико година мисли о безданој књижевности и песницима понора ми се враћају, опет и опет, решио сам да их сачувам, зато што желе да живе!“ , записао је Филип Сенковић у једној од својих (сачуваних) бележница.

Пуковник Амарилис је овакве рукописе ловио, и спречавао њихово објављивање – директно или индиректно: преко својих људи (уредника и критичара). Чувао их је. За сваки случај.

Постоји ли такво нешто? Може ли се дефинисати, описати? (Бездана књижевност)

Шта то, у ствари, значи?Је ли то недостижни стваралачки идеал, химера?

«Права уметност је пре свега она, која у нама помакне какву осећајну жицу, она која нас узнемири у најинтимнијим осећајима», каже Ингмар Бергман.

Можемо ли то узети као некакву полазну најприближнију основу бездане књижевности? Или је можда, одмах на почетку, најбоље поћи од тврдње да је бездана књижевност нешто што стоји наспрам тзв. официјелне, званичне, бирократске књижевности? Али то би значило да желимо да опишемо неки феномен на основу негације, зар не? Зна ли се, уопште, у српској књижевности, култури, јавности, зна ли се довољно о – тзв. бирократској књижевности, јединој коју смо, у ствари, имали током минулог, 20. века? И није ли оно што се о томе зна неко непотпуно знање, које је опасније од незнања?

То што се зна о безданој књижевности је капљица, то што се о њој не зна је – море.

Могуће да сте ове речи Сиорана већ негде прочитали? Извињавам се, ако је тако, што ћу вас поново подсетити на њих.

«Свеци опонашају Бога под несвесним царством прве успомене.

За сваког човека, Бог је прва успомена.

Зашто сваки лудак разговара с Богом, или, чак, замишља да је Он? Изгубивши постојећи садржај меморије, у његовом су бићу очуване само њене дубине, прастаре међе успомена….»

Постоји ли директна веза између Бога и бездане књижевности? Сиоран се у младости, када је био Чоран, и када се повећавало његово очајање – са сваким додиром са земљом, присећао Матилде из Мадебурга и њених речи упућених Богу:»Доносим Ти своја певања: она су узвишенија од планина, дубља од мора, виша од облака, пространија од ваздуха. Како се зове ова песма? – Жеља мога срца. Отела сам је свету…» Да ли су ове Матилдине речи опис, приближан опис бездане уметности?

Задржимо се још мало код Сиорана, цркве, светаца, светица, Христа и откровења.

«Црква је увек с пуно опреза и резерве гледала на лична откровења светаца, на она где су Бога мешали са својим животним токовима и интимностима. А зар нису управо ова најискренија и нама најближа?» Официјална откровења су безлична; кога она занимају? «Откровење је, доиста, лично; ипак, не можемо се умешати а да не пробудимо Божанску љубомору». Како разумети Сиорана? Дословно?

У каквој су вези откровење и бездана књижевност?У директној, или индиректној вези? Има ли чврстих веза између усамљености, среће и несреће, и бездане књижевности?

Сиоран је тврдио да свако верује у Бога да би избегао мучни монолог са самоћом. Јер Бог се радује сваком дијалогу, како пише Сиоран, и не љути се што смо га изабрали као изговор за наше усамљеничке туге.

«Усамљеност без Бога чиста је лудост. У њега смештамо своја лутања и тако лечимо срце и разум. Он је врста громобрана. Јер Бог је добар проводник без туге и безнађа».

Али не одводи ли нас ова прича о Богу, самоћи и откровењима све даље од одговора на основно питање: шта је бездана књижевност? Има ли тога уопште?

Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист… Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света…» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина». Тај блог, на коме то пише, усамљено је острво међу звездама…

Светост има свој метод и то је бол, и свој циљ и то је Бог.

И бездана уметност има свој метод и то је круг, око кога се може описати други, трећи круг, и тако у бескрај, и свој циљ и то је Амблем тајног писма света…

Шта значе ове речи:

«Премало песника познаје генеалогију. Кад би је познавали, не би рекли: Ја, већ: Бог. И не зато што је он извор суза – његове су очи овлажене само дахом смртника – јер ми не можемо друкчије плакати него у Њему.

Божје сузе, наше су. Свеци немају потребе да то знају. Што се Бога тиче, он не треба да зна да има смртника који испаравају на звезде. Уплашио би се и својим дрхтањем, стресао сузе, а ми бисмо нестали у сопственом мору…» ?

Колико је тога било овде и тамо, савести, јуче и прекјуче?

Колико тога има овде и тамо, савести, данас?

Зато што нема савести, или зато што је има тако мало – о безданој књижевности се углавном ћути, или се због ње уздише. А телали се о официјалној уметности, званичној, бирократској…

Терор је примењиван и у култури. Терор је примењиван и другим перфиднијим средствима у културном и јавном животу. Послератну књижевну критику, марксистичку, треба одбацити, шкартирати. Пре ће нас разумети волови, ако проговоримо о хијерархији вредности, него марксисти, „јер они не прихватају само постављање питања о вредности, за њих постоје само нужност, корист, богатство“ (Берђајев).

Критичари су постајали – после Другог светског рата – они који су прошли темељну дресуру марксистичких претходника. Шкарт је производио Шкарт.

Колико у српској култури и поезији, уопште у стваралаштву духовне културе, религиозних, спознајних, моралних и естетичких вредности има духовне аристократије?

Ако признају Л. Костићу маестралност, због његове Лабудове песме, написане на почетку 20. века, зашто кроз читав век затим лажу сами себе и доводе у питање песничку и човекову тежњу према апсолутном? Зар нису знали шта значи ишчезавање духовне аристократије?

Увек је са највиших места власти аминовано – све – па и у уметности. Велики песници, који не беху близу власти, у другој половини века, завршавали су у паклу (попут Винавера, рецимо).

Једино се Црњански под старост вратио из емиграције у Титославију, али – коју је то нову књигу поезије написао после тога? Не може се ишчезавање квалитета надоместити наметањем стваралачких пораза!

Југословенска револуција није била интегрална, целовита измена човека, људског друштва, већ промена одеће. И на томе је изгубљено толико година… Она није дала и избацила велике ствараоце – индивидуалне, никоме и ничему неподчињене. Културна елита у Србији је смрћу Винавера преживљавала тешку кризу, ишчезавала је, док није скоро сасвим ишчезла. Тзв. послератни модернисти и њихови критичари и тумачи никада нису били културна елита !

Формираће је ствараоци који пре свега и изнад свега знају своју дужност: значи, знају да чувају своју стваралачку слободу.

Извесне песме одређених песника 20. века указују на пут од Алајбегове сламе, коју још увек жваћу или на којој леже, необични државни волови, према Истини, и према трагизму живота, који, зар не, постоји, од тренутка када је онај пожаревачки во смазао Нушићев букет до тренутка када се све ово записује. Сигурно да ово неће разумети ни најмисленији и најхваљенији државни необични волови! Ово није писано због њих. Ни због критичара и песника мутаната, којих има, више него плеве, у српској култури и поезији. Ни због псеудо – историчара српске књижевности! Српском културом и књижевношћу доминира кроз читав 20. век известан фатализам и туга: чини се да су многи били рођени да буду тужни, а толики међу песницима нису умели да то буду како треба, и многи су, многи,

тражили ма какву ситницу за изговор. Туга је у многим песницима а не у ономе што јој служи…

Песништво је пут ка правди… Поезија је виша врста правде… Писаће Винавер 1913. године. Да ли у поезији најхваљенијих српских песника 20. века има тога?За какву су то они уображену целину у свему и свачему били свој бој? Јесу ли испунили своје задатке и дужности? … (ОМ)

У Флоберовом опусу књига Искушење светог Антонија помало је подцењена; сваки би писац требало да има нешто написано такво у свом животу. Гогољ то има, то је тумачење Литургије! Флобер је први модерни светски писац у најтачнијем значењу те речи, модернији од Фокнера, Џојса или Маркеса; једва да се томе приближио Марсел Пруст, у неким стварима га надрастајући. Николаја Гогоља су дезавусисали, због једног тумачења свете Божанствене литургије, које је написао, не удубљујући се у суштину те књиге. Она је вероватно и значајнија од Флоберовог Искушења Светог Антонија. Гогољ је најнеобичнији песник у прози кога је Русија икада имала, како на једном месту рече Набоков. Гогољев нос је био једна феноменална и непоновљива органска појава.

„Чињеница јест да је Гогољ својим дугачким осетљивим носом открио нове мирисе у књижевности (што је довело до новог frissona – дрхтај који обично претходи дрхтавици). Или, као што каже једна руска узречица: „Човек са најдужим носом види најдаље“; а Гогољ је заиста видео својим носницама. Орган који је у његовим младалачким делима био тек карневалски лик позајмљен из оног јефтиног дућана конфекцијске одеће што се зове фолклор, постао је после, на врхунцу његове генијалности, његов најважнији савезник. Кад је упропастио своју генијалност и покушао постати проповедник, остао је без носа као и Коваљов (у приповетки НОС)“.

Чудно је да је и Набоков који никако није подносио људе који воле да литература буде васпитна, поучна, национална, или здрава као сируп од јаворова сока или маслиново уље, насео подметањима које су лансирали атеисти, и позитивисти да је Гогољ проповедник…

Набоков је написао неколико тачних реченица о Гогољу : „Лица РЕВИЗОРА, без обзира на то могу ли се имитирати крвљу и месом или не могу, била су истинита једино у том смислу што су била истинска створења Гогољеве маште. Русија, та земља горљивих ученика, почела је одмах врло савесно живети у складу са тим утварама – али то је био њезин проблем, а не Гогољев. У Русији Гогољева доба подмићивање је цветало, и цвета, посвуда у Европи – а с друге стране, нема сумње да је у сваком руском граду у Гогољево доба било кудикамо одвратнијих хуља него

што су били они доброћудни лупежи у РЕВИЗОРУ….Задатак тзв. модерних

писаца који су дошли после Гогоља и Флобера, изгледа није ни дотакнут: није

учињено оно што је Флобер намеравао, а није стигао или није могао? (Енциклопедија уврежених идеја – књига је о којој је сањао да ће је написати једнога дана, али, написао је – није.)

(ПРЕЦРТАНА ФУСНОТА) ГОГОЉ, Николај В. – родио се 19. марта 1809. године у Сорочинцима у Миргородском срезу Полтавске губерније, у племићкој породици, Украјинац. У кући својих родитеља, а и касније, за време школских ферија кад се враћао у завичај, добро је упознао не само живот племства него и живот народа, његове свакодневне потребе, тешкоће и невоље и његово народно стваралаштво, песме, приче и легенде. Није био међу најбољим ђацима у лицеју. Забављао је своје

другове духовитим шалама и сатиричним стиховима, играо са великим успехом мушке и женске улоге Штампао песме у почетку под псеудонимом и претрпео неуспех. Био је присталица декабриста. Прву петроградску зиму провео је у лаком летњем капуту, јер није имао новца да купи зимски. Државну службу је добио после много мука, али када је пронашао свој прави жанр, напустио је административну службу у Департману царских добара и постао професор историје у Патриотском институту; та служба му је пружала много више

могућности за књижевни рад. Његово познанство са Пушкином је било више него драгоцено. То је био вероватно један од најзначајнијих догађаја његовог релативно кратког живота…

Пушкинову смрт је тешко доживео; писао је и писао и пред собом видео само Пушкина. Ништа нисам предузимао, ништа нисам писао без његовог савета. Све што је код мене добро – за све треба да захвалим њему. Он је тражио да му се закунем да ћу писати, и ја ни један ред нисам написао а да ми се он није појавио пред очима…

Сва своја најважнија дела замислио је или написао у Петровграду. Вечери у сеоцету крај Дикањке (1831), МРТВЕ ДУШЕ (1841). И чувена Гогољева приповетка ШИЊЕЛ (први пут објављена у његовим сабраним делима 1842), започета је средином тридесетих у Петровграду. Није имао среће као професор историје на Петровградском универзитету. Његов утицај на потоње генерације руских писаца кратко и сажето је дефинисао Достојевски: Сви смо ми изашли из Гогољевог ШИЊЕЛА… Путовао је у иностранство, са мањим или већим прекидима, боравио је ван Русије око десетак година, понајвише у Риму. Видео је Немачку и Швајцарску. Путовао је 1848. године у Палестину на хаџилук. На почетку године 1852., у којој је и умро, починио је велики грех.

„Одреците се Пушкина! Он је био грешник и безбожник!“ кажу да га је тако убеђивао преки, здрави отац Матеј, кад су се последњи пут видели. Гогољ је болестан и безвољан. Према једном несумњивом сведочанству: Те се ноћи Гогољ

дуго молио сам у својој соби (боравио је у московској кући грофа А. П. Толстоја, ватреног следбеника оца Матеја). У три сата после поноћи позвао је свог младог слугу и упитао га јесу ли собе на другом крају загрејане. Момак је одговорио да нису. – Дај ми огртач – рекао је Гогољ – и ходи са мном, морам тамо нешто обавити. Пошао је са свећом у руци и чинио је знак крста у свакој соби кроз коју су пролазили. У једној од њих заповедио је момку да тихо отвори врата на пећи, тако да никог не пробуди, па да му донесе једну одређену мапу која лежи у комоди. Кад му је момак донео мапу, Гогољ је извадио из ње свежањ бележница повезаних врпцом, гурнуо их у пећ и потпалио свећом. Спаљивао је други и трећи део МРТВИХ ДУША, момак је схватио шта се догађа, па је пао на колена и почео да га преклиње да одустане од свог наума. – Шта те брига – рекао је Гогољ (ако је веровати сведоцима) – радије се помоли! Момак је зајецао и наставио да га мољака. Гогољ је опазио да се ватра гаси, а да су тек рубови бележница нагорели. Стога је извукао свежањ, развезао врпцу и разместио бележнице тако да лакше горе, па их поново потпалио свећом, а онда је сео на столицу испред ватре и чекао да сав папир изгори. Кад је све било готово, прекрстио се, вратио се у своју собу,

пољубио момка, легао на постељу и бризнуо у плач… Наравно, негде је морало

избити; осећај олакшања помешао се са осећајем да је починио велики истински грех…

Ово подсећање на Флоберову – ненаписану књигу, и на Гогољеву написану и спаљену, некоме се може учинити досадно, патетично, али то је неизбежни увод, у овом случају, у двојно књиговодство рукописа и поезије Сенковића-Мишљеновића, али и уопште поезије после Гогоља и Флобера.

«Да ли је – књижевна критика 20. века оделила сву рационалистичку поезију (поезију друштвене критике,културне пропаганде, сву поезију која је секташка или се базира насистемима идеја) од истинске поезије? Од оне поезије која постоји удругачијој димензији у односу на политику или философију? Религију?Таква поезија прихвата све те појаве, системе и феномене, али онињоме не управљају. Положај данашње књижевности и поезијесликовито је описао Шапиро:“Књижевност не открива ништа. Поезијаје данас буквално жива закопана; тамо где постоји, практично јенепозната. Грешка је (…) ad nauseam, никог другог до самих песника ињихове уметничке самосвести, што смо развили Александријску,Византијску, Неокласичну уметност, а не поезију. Али свет захтевапоезију по сваку цену. Права поезија модерног света је рекламнооглашавање, вероватно најбезвреднија поезија у историји, али јединааутентична поезија коју имамо. Реклама је чисто поетска активност -обезвређена до н – тог степена, нечасна у намери, вулгарна преко свихграница, али поезија, истинска поезија модерне трговине. Реклама јепоезија америчких маса; социологија је поезија образоване средњекласе; а академска поезија је поезија културне бирократије. Циљрекламе није да прода производ (нико не верује тврдњама оглашивача),већ да убеди беспомоћну жртву да је срећна…“

На вашарима Севераца се још увек продају рукотворенествари; оне које рукотворци не праве у серијама, као у мануфактурамаили уфабрикама, осим,додуше,мајсторија грнчара… Када је реч опублици на вашарима, нису сви ту дошли само да нешто продају и купе. Дошли су и због много других разлога да виде и чују чуда, којасе на другим местима не могу чути ни видети, доживети. Не постојиједна публика, већ безбројне публике вашара. Публика мјузикла ипублика опера ретко долази на вашаре. Међутим, публику вашара самомогу подценити уображени критичари; они праве чувене гафове у књижевном укусу, не и најбројнија публика. На вашарима Севераца – осетио сам давно, као врло млад човек, неизлечиву болест модернепоезије (болест изолације од ма какве живе публике). Када самзапочињао да пишем ову књигу, то ми је постало јасније, јер сам умеђувремену дошао на оно што сам чини ми се одувек осећао : даздрава књижевност ниче из наивне, народне и „примитивне“уметности…Најмоћнија уметност 20. века, филм, успоставио јеизузетан контакт са временом уметношћу на популарном или чаккомерцијалном нивоу. Поезија 20. века лишила је себе природногконтакта са савременом уметношћу, пре свега, са оном наивном,народном и „примитивном“…Жао ми је што нисам постао филмскиредитељ, и што, кад то већ нисам постао, нисам постао пријатељ, или,макар, сарадник са неким заиста великим филмским редитељима 20.века: Можда смо могли да направимо нешто незаборавно? Песникосећа таласање говора, језика, и он види (како пише Шапиро) „да јејезик у стању формирања и да се не може зауставити; поезија јеритмична зато што песник захвата језик из бујице и креће се за њом“.

Филм, сарадња на филму, једном истинском песнику, може бити одкористи; јер филм може да дочара и изрази споразумевање без језика,без говора или писања.

Блиска ми је ова мисао, јер је дубоко истинита: „Језик секористи као потпора директнијим облицима комуникације. Као штосвако зна, језиком погледа може се пренети више но што поезија можеда каже; Пруст говори о језику одеће,и томе слично…“ (Почеткомоктобра 1999)

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 2004)

Сенковић је при крају живота сањао о снимању филма на подлози рукописа „Велика магаза“. Ову белешку сам открио на салашу у Дубравама, тј. у скровишту Мала магаза 2007. године, осам година након што је настала. Седам година након Сенковићевог нестанка. Уз дозволу Сенковићевих синова пролећа, лета и јесени 2007-2009. године проводио сам у крају Севераца, тј. на салашу у Дубравама, пишући нешто што би могло бити једног дана књига. У Малој магази, том пећинском скровишту налик на пештерску црквицу, нашао сам и неке друге ствари и подстицаје.

Нашао сам и овај одломак:

…И љешничка и српачка воденица остале су – од Турака;Крстоношни храст, на врху Старог Гробља, стоји – од памтивека.

Босиљковац има свој Крстоношни храст – најстарије дрво уЗвижду – дрво големо: не може га обухватити ни коло од двадесетакиграча. На њему постоји запис из 1370. године. Садашњи назив местанастао је, наравно, пре Колумбовог открића Америке.Историја овог места записана је у годовима Крстоношногхраста, а није дано сваком да је прочита и разуме.Када би годови Крстоношног храста умели да причају, мождаби први годови рекли понешто о Тајни и најсуптилнијој основипамћења?

Можда би то била прича о детињству – сећање на трачкоплеме Picensii, од кога се и данас одржало име Пек? (Плиније гапомиње као Pignus, а Римљани га називаху Picnus. )

Храст се нагледао народа и нараштаја, и наслушао разнихјезика и наречја, песама и запевки, обреда и ритуала…. У добаПтоломеја Старо Гробље се називало другачије, као што је и насељеиспод њега – данашњи Босиљковац– током векова мењало своја имена.

Људски век је кратак као уздах.

А Крстоношни храст, од прадавних времена, поштован каобожанство, штитио је насеље од болести и грома, од пошасти, а пољаса усевима од града. Он је посвећено дрво, нико не сме да га посече,све док се сам не сасуши.

Он стоји величанствен, и врховима додирује облаке и небо.

Увек на сувом а време тече око њега. Године, годишња доба, деценије,векови.Заобилазе га – громови и олује, а изгледа да му ни суровакошава не може ништа.Јер овај храст Запис није багрем ни буква – није крт.

Крстоношни храст је од давнине, од Бога, као какав џиновскикишобран наткрилио Старо Гробље у којем леже ко зна којипокојници, они из времена Птоломеја, или Распећа Сина Божјег, онииз четвртог или седмог века, они из времена светог Саве, краљаМилутина, кнеза Лазара, деспота Стефана, вожда Карађорђа. Подтим храстом играла су се деца пред Први и Други светски рат. У

годовима храста уписане су најдивније и најневероватније тајне.

Откривање тајне Крстоношног храста, пре времена, кажу, могло бибити кобно и по сам храст. Кад ће се храст сасушити, то (изгледа) знајусамо храст или Бог.

Он је израстао тамо где је рођена Вечност. Богови, легенде ијеленови са сребрним роговима. Први годови их се сећају. Ко ће сепробити до првих годова?

Дрвосеча, летописац, археолог? Муза Археологије?

истргнуто из забелешки беле тукадруза (деведесете године минулог 20. века) (фототипија)

Пробили су се најупорнији и најдуговечнији. Стварни писци ове књиге, којима ће она кроз време бити – најбољи и најтрајнији споменик. И баш то што сам нашао, у Малој магази, ти наведени фрагменти, потврда су Сенковићеве поетике; најубедљивија аргументација – не постоји гранична линија између поезије и прозе, тј. – „постојисамо мање или веће усијање. Роман је, напросто, наративна поема уекстензији….“

И ту може да почне овај роман- енциклопедија, који сваком својом страницом превазилази себе…

============ Из рукописа новог романа Б. Тукадруза (алиас М. Лукића)

18 децембра, 2013

Протуве и анђели / Мирослав Тодоровић

ЛУДА КУЋА

Успомени Животе Мишковића, јунака ове приче

Када подигоше цираду Дајца и почеше да силазе и искачу са каросерије видеше чудо невиђено. Око жичане ограде врзмали су се радници у светложутим радним оделима комуналног предузећа Наша будућност из оближње вароши. Знали су само да се та фирма бави пр у-жањем погребних ислуга, уређивањем зелених површина, уклањањем мрцина са пута и поред пута, и ко зна чега све још. Између барака видеше како грабуљају, плеве, прекопавају и засађују цвеће. Ж., се прекрсти, виде како се кикоћући иза барака појавише жене, читав буљук са грабуљицама, ковама, расадом. Садиле су лале на уситњеним остврцима земље . Тамо око управне зграде се зеленила камара са бусењем из којег се кочоперила трава. Виде и саднице бреза, јавора, сребрних јела…Стајале су прислоњене уз управну бараку. У управној бараци је врило ко у кошници. Чула се лупа чекића, зујање бушилица, довикивање мајстора.
Испред је стајао гордо Мућа. Мотрио и меркао, жмиркао као сврака на југовини. Гледа како силазе са камиона, прашњави и уморни радници, једни су одлазили пут барака, други у мензу, да уз шанк попију коју брљу па да из пластичног тањира ручају и вечерају. На табли, кредом исписано, изнад шанка је стајало:

ЈЕЛОВНИК
Ручак

1. Супа, 5. дин.
2. Чорбаст пасуљ са ребрима, 15. дин.
3. Чорбаст пасуљ са кобасицом, 20. дин.
4. Густ пасуљ са месом 30. дин.
5. Купус салата 5. дин.
6. Парче хлеба…

Менза је заударала на влагу, буђ, на сипљиву кишу. Пролеће је, али никако да се изветри, да замирише на априлску радост зазелењавања. Без гласа су се питали, шта значи ово сређивање круга? Зашто не раде они, зашто то раде други?
Јова Дабоме пита Мућу „кво се то работи ?“.
Зар не видиш, уређујемо, хуманизујемо простор, бринемо бригу о радним људима.
– Јебага – зграну се Јова. – Бринете бригу, а зашто нема ХТЗ опреме, зашто нема за тунелске раднике млеко, па знаш ли ти да се ћебад распадају, да овај ДАЈЦ сваки час може да се распадне…нема довољно грађе, како да се подграђују темељи. Неко ће страдати. А ви ћете поново да правите белај записнике како је страдао непажњом, како је у питању људски фактор.
Слушај, Дабоме, твоја је брига траса, а ја ћу ово довести у ред. Сутра стиже и ХТЗ опрема. Али од понедељка мора да се носи. А не да носе кућама, па да се тамо диче радним оделима. Завешћемо ред, ова Управна барака, биће огледало фирме. Мора да репрезентујем фирму, па ја морам да стекнем пензију овде. А, како ако су ми услови лоши, а, Јово? Та ја морам да мислим за све вас, а ти само, земља, бетон, грађа, трактор, камион…
Дабоме га гледа зблануто. Из улаза се појави Гаргија. Певушио је, више мумлао:

гвинт бургија три осмине
нарезница пет шестине
цвик цангле бриц цангле
флашин цуг ћа ћа ћа

па настави брундајући

Ево Бранка најмлађег унука
За Спасића велика је брука…

носи штафну на леђима, треба да је скрати, у Мућиној канцеларији све мора да буде под конац, ко пицино око, казивао је Гаргија. Мућа га испрати погледом. Видиш, дрта будала, то су нама наши самоуправљачи. Али, добар мајстор, Јово, добар. Како ми је само столарију урадио на викендици, а?
Јова Дабоме, ћути. Идем да ручам и вечерам, помисли. Тако су углавном и јели, данас се комби покварио, ручак није ни довезен на градилиште. Боли Мућу чук и за градилиште и за ручак, зна то Дабоме добро, али нема куд. У глави му бруји Извештај, оставио му Ж., да се чуди, за главу кукавац сињи хвата:

Петак – нема нафте, тек увече стигао цемент.
Субота – није се радило.
Понедељак – нема нафте. Стипе превозио шљунак на Стари трг. Бетон није ишао.
Уторак – нема нафте, повукао људе са Пицеља на Звечанску. Шиптари преко ноћи у шахте убацили ивичњаке, цео дам је Арсићева бригада упропастила вадећи их и слажући поред трасе.
Среда – Нема нафте.И Стипе без нафте. Грејдер испланирао на Старом тргу, па и он остао без нафте. Бетон није ишао.
Четрвртак – Стигла нафта на А. бази. Узајмио за Миксер. Стипе и даље без нафте и не појављује се…Био Тикановић. Све , у реду,вели. А ми никако да кренемо како треба.Чуо сам да се спрема, да иде у Замбију. Баш га брига за нас.Онима горе ће слати извештаје како је овде све у реду, све док не оде. А када оде заборавиће да је све ово упропастио.
Шљунак није навожен, Тикановић каже да је то Весин проблем, пред Главним је то примио на себе. Стипе неће да вози на Пицељ, тражи нове цене. Луда кућа.
Онај Неџиб са Б. базе нас је грдно зајебао у петак. Салко је на боловању већ петнаест дана , Неџиб је радио на скрепер корпи док је база радила, а кад је стигла нафта, он једноствано није дошао. Још ми Драгај објашњава како си Неџиба зајебао за плату. Сад је прилика да га склониш, ако не донесе дознаке.
Грејдер – цури хладњак, поправљан, поново цури, цури вода на луле.
Компресор – не друка, слабо. Улошци дизни замењени, или вентили не регулишу, или је пропала гумена спојница, мотор, турбина, али не скроз, рекоше да се пуши између мотора и турбине када се угаси.
ТГ 170 – Јавио сам Жики да пошаље Драгана са МАЗОМ и закачи Стипетову приколицу и пребаци ТГ код Симониде.
Москвич- замењена ламела. Налази се на бази, Кључеви код Верке. Имаш бензин, 10 литара у соби… Бензина на пумпама неће бити. Све пропада и трокира и нико за то не хаје . Шиптари пишу где код стигну Косова република. Ови замажу фарбом и ништа. Кошанин каже да ћемо ово пушкама бранити. Пре неки дан га одвели, јуче се вратио, мањи од макова зрна. А иде на´еро. Шаљу га на друго градилиште. Ови наши се праве луди.
Одем у СИЗ неће да говоре српски. Како, тако ти бог, не знаш албански, а овде зарадиш.Изађем, чујем смеју се. Шкавељ, шкавељ…
Ето то се Јови ломата по глави, а Мућа ко паун стоји, бела кошуља, кравата, чвор ко сточна репа, уређује се круг, реновира Управна барака. На градилишту пропас’, а он, Мућа не зарезује то што Јова прича. Ко пизда кишу, мисли Дабоме. Ти си тамо руководилац , смејуљи се, снађи се, имаш одрешене руке. Ја треба да припремим Збор радних људи. Треба да се усвоји нови Самоуправни споразум. То је судбоносно, а ти трућаш о проблемима. Проблеми, су Дабоме, да се решавају. Кад би све било ко око муда, гаће не би ни требале. Ангажуј се, тргни се мало. Предузми, то ти ја саветујем, лично и персонално.

гвинт бургија три осмине
нарезница пет шестине
цвик цангле бриц цангле
флашин цуг ћа ћа ћа

певушио је Гаргија носећи скраћену фосну. Иде радња, ки вода ладна, јел тако Дабоме ? Дабоме слеже раменима, окрену се, одмахну руком, оде пут мензе. Знао је: план, реализација. Проценти. Динамика. Учинак. Унутрашње резерве. Тако су му наредили. Озго.Озго. Озго све стиже. Извући што више из ове гулије. Из изанђалих машина. И тако од градилишта до градилишта. Из једне вукојебине до друге. Видео је како директори краду, како са стоваришта одлазе камиони натоварени грађом, арматуром, цементом, и овде, како се из магацина кухиње вуче, трпа у гепеке, носи. Јагма…А овај Мућа, што стоји испред њега је говорио како треба штедети друштвену имовину, другови…
Између барака се ширио несносан смрад, баздило је, заударало на трулеж. Мућа је уговорио са комуналцима из Вароши да све уреде. Дотерају, то је њихова надлежност. Све је по закону. Они су регистровани. Прихватили да среде до понедељка. Тада је Збор радних људи. На Збор ће стићи Главни, биће ту и другови из комитета. Брига о радним људима је на првом месту. Човек, како то гордо звучи. Чујдер , звучи.
„Али, другови, морамо да радимо. Паре нису у каси, него на траси“- понављао је Мућа. Имао је Он и своју изреку. Њу је говорио у сепареу, док је пио са друговима из вароши виски: „Раднику треба дати само толико колико дупе да му не зарасте“.
Од мензе је кривељао Ћамил. Виде Мућу, застаде и оде у шиптарску бараку. И Мућа се окрену и уђе у управну зграду. Отуд се чула звоњава телефона. Хроничар је стајао уз шанк, испијао је натенане пиво. Већ се добрахно зајапурио. Кад би знао како изгледа када се нацима ни под шљивин лад не би ишао, помисли Уре, наздрављајући хроничару. А хроничар је бележио Бркине стихове. Хоће, каже, да то пошаље писцу Бранку, свом земљаку, за књигу „Сујеверице и друге речи“. Плати пиће и Брка, бивши милиционар, зглајзао због шуровања с лоповима казује:

КАКО ЈЕ СТАРИ СЛАВУЈ УЧИО СЛАВУЈЧЕ ДА ПЕВА

Прика прики придебео
Натиткаму га
Ми-лош Ми-лош Милош
Затиткаму га
Јебо Влајко Миленију
Тит-кам Тит-кам Тит-кам кам кам
Је л код куће пријатељ Тома
Није Није Није
Доведи га
Приведи га
Шиб Љис Зашиби га
Трипут у пику у пику
Тера Тера Тера
Опррррррррррррц

– а славујче понавља

Пошло попадиче
Низ пут пут пут
Види му се нешто под скут
Скут скут скут
Мора да је пичак
Чак
Чак
Чак

Шта ли он тражи овде? Пише књигу о теренцима. „Протуве и анђели“. Ко су протуве, ко су овде анђели…И онда му повери да ће у понедељак стићи главешине из Б. Зато и ова јурњава, да се среди круг, упристоје бараке, одржи Збор, усвоји нови Правилник и по ко зна који пут преведе гулија жедна преко воде.
Значи, поново Потемкинови кулиси, промрмља Хроничар. Ама, какви кулиси, све ће се уредити, да видиш само како се управна зграда сређује. Треба да се види да смо добра фирма. Ха, одврати хроничар, а кад кроче на трасу има да виде чудо. Разровало се, стигло до клизишта, па даље ни макац. Нема чиме, механизација већ три месеца како стиже. Довозе неке крнтије, ови узимају у закуп од приватника и у свој џеп. Сви виде шта се ради и ћуте. Уре слеже раменима и изађе из мензе. Радници су уморно улазили, стајали у ред, узимали тањире са храном и ћутке јели. Са ТВ постављеног на сталажи у ђошку мензе грувала је музика. Узми све што ти живот пружа, певала је дупетом чувена певачица. Нису је ни слушали, полако су сркали храну, устајали и одлазили на починак…

***

Хроничар се нађе у чуду када виде како су камуфлирали насеље. Средили комуналци из вароши, обележили стазе, у мензи на прозорима нове завесе, столови, чаршави. Данас се не иде на трасу, данас је дан за задуживање ХТЗ опреме, замена изанђале постељине, кревета. Данас се одржава Збор радних људи.
Откуд сада па ово? Колико је пута Љупче Трупче вапио да се обзбеди ХТЗ за минере: цокуле, грудњаци, заштитне рукавице, млеко за тунелске раднике. Узаман је Љупче питао, џаба писао, од муке се опијао.
Мућа имао одговор: -Ради се на томе. Ти си референт, снађи се некако. За то си плаћен.
-Ово је Сизифов посао – каза немоћно Љупче.
– Није Сизифов, ко ти је сада па тај, него твој Љупче. Шта си навалио, дотрајала постељина, нису они дошли овде на летовање него да раде. Да граде. Рад је створио човека, зар си заборавио.
Месецима је климало тако, а сад одједном стиже. Све. Стигли и референти из центра, дели се, некако све је веселије. Кад има другчије се мисли. И гледа. Само још трубаче да доведу. Доводили су и трубаче. О томе је хроничар већ писао у књизи. О томе како се отварали пут а урађено до уласка у клисуру. Дошао и Главоња са свитом. Каква је то само тарапана била. Милиција стражарила. Орила се долина. Главоњу, по задатку, са добре паре омађијала Стевка певачица из Бању. Али се Главоња од пића и севдаха преко ноћ у гостинској соби унереди. Доведоше сестре медицинске да га оперу, да га уреде. Платише, припретише: ником ни речи…Све је то хроничар у роману Протуве и анђели до танчина описао. Да се не чудиш, него питаш на шта ће све ово да изађе, шта ће све да нас снађе.
На улазним вратима мензе лепрша:

ОБАВЕШТЕЊЕ

ЗБОР РАДНИХ ЉУДИ ГП. „РАД“
Радна јединица ПУТ, К.,

Дневни ред

1. Извештај о раду са плановима за ову годину
2. Усвајање Самоуправног споразума и аката
о повећању личног бода
3. Разно

Обучени у нова радна одела теренци су базали између барака, гледали у неверици, домунђавали се чекали подне када Збор треба да почне.
-Нема пића – брани се Коле. – Наредио Мућа. После збора је бесплатан ручак И пиће. Морамо другу из Комитета да покажемо какви смо радници. Од тога нам зависи плата, нови послови. Биће повећање плате, тај шапат је пожарно струјао између барака, улазио у собе, пресретао раднике, задржавао се у ушима, већ шушкао у буђелару. И све је некако орније. У ваздуху се осећао мирис узоране земље, изнад бараке су грактале вране, зазелењавала је озима пшеница на оближњим њивама…Мућа се растрчао. Ето, дочекасмо, казивао је, долази Главни, долази и друг из Комитета, сада ће и нама да сване, све има да крене. Тапшао је раднике по раменима, осмехивао се на све стране. Знао је Мућа шта треба, када да се осмехује, када попреко да погледа, да се намршти.
Није прошло ни месец дана како је грдио минере испред управне бараке. Хоћете одела, млеко, хоћете заштиту, тунелски додатак, ноћни, а где је учинак? Да се заради прво, па ако остане добићете. Они необријани, испијених лица, слушају зачуђено како Мућа бесни, сикће и урла: – У тунел, у тунел. Да се ради, пичка вам материна. Да вам се не скида 20 посто.
– Полако. Не иде тако са људима – пресече Мућу глас из леђа. Он се трже, окрену и виде Друга из Комитета. Како му приђе, како га не виде – питао се. А како да га види када су га ови окружили па сви гракћу у глас.
Одједном наста тишина. Чу се цвркут врабаца из крошње оближњег дрвета.
-Другови, другови, полако – поче Друг из Комитета. Знали су га, и да нису, видеше лимузину испред бараке. Мечка, само цакли. Шофер се упарадио, стоји поред кола. Збуњени, изненађени, заћуташе.
– Другови! И поче да прича о тешкоћама које ће се убрзо превазићи, о томе како непријатељ ровари, и споља и изнутра, како је опак онај унутрашњи, зна да се притаји, уме да се преруши, како треба да будемо будни, треба радом да докажемо да смо јаки, да нам субјективне слабости неће бити сметња нити претња на нашем путу у срећнију будућност… Ама прича никако да стане, сипа ко мајска киша, пљушти , грми, сева, па утихне, обећава, па он је зато и дошао да се стање среди, да се овај пут заврши. И на посо, а он ће са другом Мућом да направи план и одреди динамику исплате. Биће пара…
И данас ће Друг доћи, стићи ће и Главни.
Тог дана су задовољни отишли у тунел. Друг је са Мућом наставио уз виски разговор у сепареу.
Не можете тако са људима – пребаци му Друг.
–Знам, каза Мућа. – Мораш фино.
Друг из Комитета дошао да му се пребаци на Планину материјал, радови на вили застали, срди се Госпођа, звоца, па какав је онај Буџа? Задиркују је комшинице.
Мућа срећан, јавља својој вези. Колико данас материјал ће са стоваришта бити превежен, мајстори ће из предузећа „Напредак“ за наш рачун обавити радове. Ту смо да сарађујемо, меље Мућа. Оде задовољан Друг, али Мући није свеједно. Зна Мућа, овима се не верује. И данас ће доћи Друг, стићи ће и Газда, мора све да припреми, да буде споља гладац, а унутра јадац. И зато се растрчао, задужио, обећао, повишицу, групу, слање у ино-странство. Само ово да прође, чини му се овај је дан ко гладна година.
Зафијука сирена милицијских кола и у круг грунуше лимузине. Теренци су већ били у сали, заузели места, у новим радним оделима један другог загледају. Нашли се у чуду, на шта ће ово да изађе. А помало и заплашени. Мућа сија, поздравља Главног, клања се благо Другу. Друг са Главним барабар улази у салу. Неко запљеска, остали се придружише. Мућа се осмехује, развукао осмех ко пизда на нове гаће. Сија.
– Здраво, другови! – поздравља Друг.
– Здраво! И Главни, зову га и Газда промрмља здраво. Тако се бар чинило. Седоше за већ постављен сто. На столу ваза са цвећем, бокал са водом. У углу се укипио конобар из вароши. Стоји, као да се укочио.
Мућа каже треперавим гласом да ће Збор поздравити Газда, да ће и Друг говорити о важности данашњег скупа и одлуке. Та одлука је у нашем интересу, јер непријатељ ровари, а наш одговор је, другови, самопрегоран рад.
Главни седећи поче казивање. Види се није расположен. Бриге, он мисли за неколико хиљада радника у земљи и иностранству, казиваше Мућа, није то лако. Главни прича о успеху предузећа у Судану, Замбији, о новим пословима по Африци. Има тешкоћа, али то ће се превазићи. На помолу су повољни кредити. Слушају, али не разумеју, само осећају да је стање као каже Гутка „до мојега“. А сада ће вам Друг из Комитета казати о потребама реорганизације фирме.
А друг из комитета, лице дечје дупенце, иде ко по јајима, гледа кроз човека, говори чудно, тако да га прашњави путари што дан проведу са сто грама саламе и на тањиру празног пасуља разумеју. Какве су то речи, никад до сад чули: стабилизација, рестрикција, оуризација.Хоће предузеће да раскомадају, поделе на ОУР- е. Једно предузеће на пет, уместо да се удружујемо ми се раздружујемо. И овако не иде, на шта ће ово да изађе. Ово ти је луда кућа у којој јебе луд збуњеног. Направише и усмерено образовање које и деца назваше усерено. Ко ли је све ово смислио да нам главе дође, питао је хроничар. ООУРИ. Да га јебем, мислио је Гаргија. Сви се удружују да би били јачи, а ми се ситнимо и дробимо. Сети се и оне приче о штапићима. Јадан лако поломиш, пет не можеш.
– Ово је став озго и ми то треба да спроведемо у пракси, заврши излагање Друг. Неко опет запљеска, остали се придружише. Махинално, по инерцији. Као стадо кад груне за предводником и почне да блеји.
Мућа устаде, наклони се Главном, осмехну Другу.
Свима је ово јасно, поче, свима ко је за напредак предузећа. А напредак ће нам донети веће плате, од сутра ће овде у мензи бити корпице са хлебом. Хлеб нећете плаћати. Треба да усвојимо нови Самоуправни споразум. Истакнут је на огласној табли, могле сте да га прочитате, ево, овде све пише. Листа Мућа листове, подигао изнад главе читав свежањ. Људи ћуте, гледају. Дакле све је јасно. – Није – огласи се Бакрач, минер из Јошанице. Сви се окренуше ка њему. Он уста. – Није – понови. – То што пише не мора да значи да је тако.
Муња га прострели погледом. Зна да је Бакрача хроничар наговорио да прави циркус. Бакрач наставља, видимо те артије, али не видимо шта пише, а и да видимо, шта вреди. И на тараби деца изваде чворић и напишу пичка, Али није. Сви се насмејаше…Мућу обли румен. Молим, будите озбиљни – огласи се Друг. – Нећемо такве шале, друже, седите. Овде се ради о озбиљним, судбоносним, питањима. Ми смо овде да би све подигли на виши ниво, сменили смо због тога и неке руководиоце, да би посао ишао у складу са планираном динамиком. Кадровске промене су у току. И поново поче речи које теренци нису схватали. Те речи су биле без укуса, без мириса, некако туђе, претеће. А о проблемима на градилишту ни речи, о томе како нестаје материјал, нико ништа. Праве се луди, помисли хроничар, а можда се и не праве.
За реч се јавља Љупче Труба. Има он своју причу. Мућа га опомиње: – Дискусија мора да се односи на тему. Знам, каже Љупче, само у вези смена неколико речи. Ето, када је моја баба пре оног рата држала куплерај у В. Бањи и кад јој није ишао посао…Гледа како ови подижу погледе, види уозбиљили се, а радници почеше да се клибере…она, да вам кажем није мењала персонал него је доводила млађе курве…Тека. Тека треба да се работи. Мућа се зајапурио хоће нешто да каже.
Газда се насмеја.- Добра ти је прича – мајсторе, каза. Али није за ову прилику. Поче неко мешкољење, ако их сада не заустави оде све до ђавола. А треба да се гласа за Споразумом – врило је у Мући. Види како устаје Ж., Главоња. Ова ће замлата и пијандура да запржи чорбу. Знао је да Главоња брбља како су сви поражена снага. Како сад да га ућутка. Ж., се зајапурио: – Другови, минери, сви треба да знамо, а, и другу из Комитета то је добро познато, нашем Газди такође, да се свако асимптотско приближавање левој дискриминанти ревизибилно одражава на стабилност постојећег статуса. Реорганизација је нужна, то су паметне главе донеле. Наше је да радимо, а не да мислимо. Самоуправни споразум, дабоме. ООУРИ такође, није то оно што ми мислимо да ће када све распарчамо бити горе. Биће лакше. Биће све јасно ко на тацни. Па помену, неког Платона, Софокла, Ничеа, Достојевског, Хамлета, па добро другови, да не помињем кнеза Милоша, да не кажем ко што је он зборио, „Народе, снаго у дупе те јебем“. Нема јаре и паре, народe, паре нису у каси, паре су на траси.
Меље, ко Драгова воденица око Митровдана. Чекета. Трли ко Милунка у Коритима.Мућа да пукне од муке. Што га не посла на службени пут, све му упропасти, што га некако не убеди да ћути. Њему не фали даска у глави, него читав кубик. Можда и два. Овај из Комитета има да га поједе. Газда ће да га пошаље на најгоре градилиште.Шта да ради? Обрука га, упропасти. Збор, у црно зави. И чује своје срце како све јаче туче, осећа крв у главу како навире. И нека га чудна дрхтавице проже.
А Друг из Комитета, упиљио у Ж., не може да се начуди. Мисли: Овај сија, зна знање. Уме са речима, прича паметно, нико га не разуме. Будала говори оно што мисли, паметан мисли шта говори. Овај све помешао, ко Лазина група малтер. Таман помислиш лупа ко Максим по дивизми, он га заковрне. Пали, жари, гаси. То је политика: пали, гаси.
Ум царује, снага кладе ваља. Оћеш часно, неће бити ласно. Онда се сети приче о досетљивом хоџи. Дође тако сиромашак код хоџе и завапи како не може више. Притисла беда, живимо у једној соби, немаштина, ситна ђеца, посла нема. – Набави козу- посаветова хоџа. – Козу с вама у собу. Имаћете и млека. Онда дођи код мене за седам дана. Набави сиромашак козу. Тек сада нема живота. Али мора да сачека, да прође седам дана. Оде код хоџе. Не може се издржати- каза – спасавај. –Продај козу – рече му хоџа – и видећеш, да ће бити боље…Исто, а боље. Тако се ради. То је политика, а тек да ти испричам ону о школи марифетлука. Па да видиш, баћо, шта је политика.
Ко Вам је овај ? – пита Друг Мућу, полугласно. Мућа заусти да каже битанга, шутају га с градилишта на градилиште, ровари, истина добар стручњак, али џабе, кад није уз руководећи кадар, није на линији. Ма он ће га докусурити, море ће га искокати, па му неће пасти на памет да лаје. Држаће језик за зубима, море, жалиће што је жив, упамтиће он Мућу, пизда му материна, мисли Мућа како да све то срочи, у реченицу једну упакује, себе да оправда, њега да закопа. Само да ово пресалдуми. Па заусти да каже , како ће он, Мућа, лично и персонално, да, да…
У то га Друг муну у слабину.
-Слушај, друже, па овај је геније. Нама треба такав човек, који уме са људима. Морам с њим да разговарам. Вади блок, ставља цвикере, бележи. У уху му чагрљају Ж.-ове речи, некако ћошкасте, не разуме ни он, али мани то, лепо, море учено звуче, ништа не обећавају, али доста казују
Сад се Мућа зграну. Изрогачио очи, Шта је сад па ово? Је л га то овај зајебава. Осећао се, како то каже Љуба тесар из Сврљига, ки прасе у цегеру.
Чује: „Немо после да жалите, да не буде ко што је Вито говорио „ја им гурам срећу у дупе, а они гу испрдују“. Помену поново и кнеза Милоша. Каже како је он знао да подвикне када се наљути: – Народе, снаго, у дупе вас јебем!
Сви су углас насмеју, неки и запљескаше. Заборавили тунел, то што нема плате нико и не спомиње, блену у Ж., ко блентави. Смеју се ко луд на брашно.
Само хроничар наслоњен на зид записује у мислима причу о њима:Барака, тунел, у планинској забити. Тамо се живи. Дани, недеље, године. Живот. Ретко кад иде у завичај. Каже, завичај је у мени, иструлиће у мојој несрећи.
Онда се сети како му је позната новинарка казивала да што је данас човек школованији већа је џукела, што је на већем положају свиња… Инсан је опасан. Знао је то и Ж., али данас се пресалдумио.
Није овде у питању ко је за, неко да видимо, кукавеља, ко је против. Против нас, нашег посла, самоуправљања на челу са другом Титом и шире узев, па ћемо после, Брајко мој, лако.
Друг из комитета задивљен, мисли како је говорник способан да и жедног преко воде преведе. Мисли, ово је кадар за наше потребе. Не требају нам паметни, него послушни. Јесте, тежи је грам власти него ока памети, али овакви се могу употребити. Као папир-ната марамица.
– Има ли овај стан? – пита Друг Мућу. С неба, па у ребра. – Да му се да, вели, ово је кадар, бога му.
Кроз шубер од кухиње гвирила је Војка Расчепуња. Отуд је лукаво допирао мирис печења. Чудо, осећали су како их тај мирис омамљује и чини некако орнијим. И Војка се смејуљила, очима шарала.
Шта јој фали? Теренци, приоћка им се, а она слободна. Шта да бира. Бирала Бирка изабрала кривоглава Мирка. Имала Војка вереника. Нико не зна ко је кога оставио. Отишао, њу осрамотио. Хтела у Тимок да скочи. Он је тешио, по дупету пљескао, у ухо шеретски шапутао: – Не дај да ти љубав срећу квари. Природа ти је дала, имаш Сијеринску Бању између ракљи, немој да када остариш сузе рониш због девојачког стида. Шта ти фали, па пизда није сапун да се потроши. То ти је као кад прутом пљеснеш по води. Еј, женска ћупо, главу горе… За жену нема веће милине него када је туђа муда по дупету ударају. И да знаш, није важно колики је, само нека је весео. Тако је кикоћући се и она зборила, а вазда се раколи весела. И стално у покрету, као да има буве у гаћама. И сада се, ено, смејуљи, провири, звирне лево, гвирне враголасто, па се склони. Мерачи се са Мијом Торлаком. Радул тесар ју је халапљивао ждракао. Мни, јебо би је у дупе, пизда да јој плаче. Из ината. Али она неће, зна за јадац: Каже му, да имам хектар пичке, не би ти дала.
Значи, нема нико против, чује како се дерња Ж. Диже руку, а сви ко омађијани подигоше руке.
Сви су за – кликће Мућа.
–Чудо, шта ово би?
– Пиши: једногласно. И, часно.
Ха, да се зна – гракну изнебуха хроничар.
Хо-хо-хо- смејао се наћефлисани Влајко.
Мућа погледом пресече Гавру: – Склањај ону будалу – каза сикћући кроз зубе.
Збор је завршен, огласи се Мућа. Данас, у час почетка радова имате бесплатан ручак и пиће. Бесплатан, да појасним, хоћу рећи џабе. Џабе је за барабе, помисли у себи.
Какав почетак, па ми се овде већ по године батргамо, хтеде хроничар да се огласи али га заглуши пљесак. И пиће, и пиће – заграјаше минери. Жагор је испунио мензу, Друг их је гледао кроз стакло наочара мишјим погледом. Сви грајући нагрнуше ка шанку. И пиће, пиће, чу се Влајко Ћевлија.
Полако, људи, брундао је Ж., чудећи се у себи, колико мало треба људима да све забораве.
– Биће, и пиће. Биће, само кад смо се сложили, и ко људи договорили. И, ’вако, лепо прозборили.
Друг одахну када изађоше из мензе. Газда је незаинересовано гледао у низ посивелих градилишних барака.Запљусну их сјај пролећне светлости, мирисило је у ваздуху на зазелењавање, чуо се и цвркут птица. Тополе око бараке су се већ китиле зеленкастим листићима.
Газда се задовољно осмехивао. Мућа је поцупкивао око Друга. Возач се укипио поред отворених врата. Мућу обасја сунце када га Друг позва: – Идемо, заједно шефе.
Коле виде како лимузине одјурише низ пут. А у мензи је врило, ко у кошници.
Преведе их Ж., жедне преко воде. Сад шта је, ту је. После јебања, нема кајања. Сад су се опасуљили, а тек ће прогледати. Маче прогледа после четрдес дана, а ми цео живот не могосмо да прогледамо, казаваше Столе Тутавела.
Хо-хо-хо – церекао се Влајко Ћевлија.
Као камење низ урвину, помисли хроничар, и узе чашу.