Category: актери прве српске ренесансе

6 новембра, 2014

Требало би затворити и прозоре, а кaмоли врата, непозванима / Бранко Лазаревић

заштитни знак локације „Песници-критичари (1)

LXVII

Занимљиво је напоменути да неколико изванредно крупних обли- ковања немају добар облик. Формална естетика би их линчовала. Како је рђава форма самог Фауста, да и не поменемо Стари завет, Заратустру, и Браћу Карамазове. И Хамлет је слабо „израђен“. Осећају се „недовршености“ на Микеланђелу и на Бетовену. Није много „довршен“ ни Дирер ни Да Винчи.

То су, пак, скоро најкрупнија наша испољавања и остварења. И како то тумачити, ако не пренапрегнутом и снажном интуицијом која не може да нађе адекватну грађу за исказивање. Навала мисли је снажна. Читава је поплава емоција. У слаповима се нијагарски слетају снажне масе осећања и виђења. Уобичајена грађанска форма је уска за такав полет и ток. Морају, дакле, остати извесне изражајне „празнине“. Облик се повија колико може да прими садржај и повија се толико да бива „нејасан ‘. Понекад је толико тако нађен, да се „форма“ и не нађе и не види.

И добро је што су ти скоро најбољи изрази – формално „незавршени . Иначе, били би садржајно незавршени. Овако, навала мисли је издана до крајњих могућности. Ако се што није облично дало да каже, наслућено је.

LXVIII

Често се чује реч да једно дело „није јасно“. Мали рационалисти траже увек „јасноћу“ као „први принцип“. У овом тако нејасном и недоку- чивом свету, то је њихово прво тражење. Јер је њима јасно све. Прогласивши свој мозгић за све, а у њему је све јасно, а јасно је јер је све усредсређено на обично животарење и виђење, прогласивши га тако, они сабирају, одузимају, множе и деле своје двојке и своја мала емоционална виђења, и све им је под сунцем. Они видеше дрво на пет метара и дом у коме таворе, и задовољавају се нашавши ту све галаксије.

Између њих и неба, иако ништа ту не виде, све је присутно и видљиво. У њима је све то такође. Свевши цео унутрашњи планетаријум на две звезде (глад и жеђ), њима је он „јасан“.

Најгоре је што они хоће да буду арбитри. Они брзо оглашују за рђаво све што не разумеју. Они тиме себе бране, али, једновремено, нападају и све што је дубље.

Не може се све свести на подмет, предмет и прирок и неколико њихових придева. Тешко је у те мреже ухватити што битније и суштастве није. Све веће, од Старог завета до Ајнштајновог релативитета, налази се ван те „јасноће“.

LXIХ

Има духова који су стварно ломаче. Нарочито су то иронични духови. Такав је Волтер. Масу је писаца натакао на ражњеве. Хајне је каменовао читав низ уметника. И Ниче је многе бацио на ломачу. Шопенхауер је читав крематоријум за све недужне. Кроче је потровао све кривоумне.

Таква врста духова треба, с времена на време, да прође кроз умет- ничку средину. Нарочито кад се она академизира. Она не даје ништа и не води ничему кад је такав „борац“ памфлетист. Јер је овај обичан бу- џаклијски динамитичар. Он се баца блатом и брља се у својој прљав- штини. Овде се мисли на оне који проветравају ваздух и по позиву но- се буктињу да запале гусенична гнезда. Аретино је жучан неваљалац. Али је Ниче поштењачина и чистунац. Онај први завиди и мрзи све изнад себе. Овај други воли и хоће добро. Драјден је главосек из зла. Бјелински из добрих намера. Пол Курије је препукла жуч. Менкен из Аме- рике је Мinder wertigkeit-Korpreh. Унамуно је рушилац из доброте и добрих намера.

LXХ

Несрећа је што једно дело, једном пред свет и јавност, није нека врста затвореног дома у који могу да ућу самопозвани. Оно је, стварно, „јавна зграда“. Сваки ту може да уђе. Уђе се у књижару, изложбу, концертну салу, купи се књига, или слика, и чује музика или говор — и да се мишљење.

Изазива грч то казивање мишљења. И најнепозванији и најнеизабранији казују своју реакцију на један облик. Међутим, критичари су тако исто тако ретки, кад су велики, као и остали велики.

Требало би затворити и прозоре, а кaмоли врата, непозванима.*

== извор: Бранко Лазаревић: УМЕТНОСТ. Парегре за једно становиште. Други део (одломак преузет са краја). – Лазаревић, Бранко / Уметност и естетика idearium (пролегомена за једну теорију естетике) / Приредио Душан Пувачић.- 1. изд. Завод за уџбенике и наставна средства, 2005, Београд, стр. 302-303). – Видети и: ПЕСНИЦИ КРИТИЧАРИ (1)

* наслов овом одломку дао ур. Б. Тукадруз.

17 августа, 2014

Binički , „Marš na Drinu“…

Fotografija sa koncerta u Ljubljani na kome Binički diriguje orkestrom Kraljevske garde

POŽUTELI rukopisi originalnog notnog zapisa „Marša na Drinu“, dokumenti, porodične fotografije, partiture, crteži, ilustracije, oko sto dragocenih predmeta iz zaostavštine slavnog kompozitora Stanislava Biničkog i njegovog oca Stevana, ratnika i inženjera, činiće legat koji će prvi put u celini biti predstavljen na izložbi u Narodnoj biblioteci Srbije 21. avgusta.

Rodonačelnik naše opere i koračnice, Stanislav Binički (1872-1942) rođen je u selu Jasika kraj Kruševca. I pored toga što je samo do treće godine živeo u zapadnomoravskom kraju, njegov unuk Milivoje Josifović je 1999. godine poklonio njegovo porodično i muzičko nasleđe Narodnom muzeju u Kruševcu. Posetioci muzeja imaju prilike da vide samo delić legata i to kopije, budući da se originali čuvaju u muzejskom depou.

– Legat sadrži fotografije, dokumenta, partiture i autentične zapise i svedočanstva iz života oca i sina Biničkog – kaže za „Novosti“ istoričar Kosta Radić, autor izložbe, koja će obuhvatiti i materijal iz fonda NBS. – Najvredniji deo legata svakako je originalni zapis koračnice posvećene pobedi na Ceru, odnosno, kako se veruje, pukovniku komandantu Milivoju Stojanoviću, koji je predvodio Drugi gvozdeni pešadijski puk. Binički je rukom ispisivao napomene, kao i datum nastanka kompozicije „Na Drinu“ – 26. maj, 1915.

U Legatu se čuvaju i zapisi pesama od 1887-1893, prve srpske opere „Na uranku“, rukopis „Mijatovke“. Na fotografijama je zabeleženo i buđenje jugoslovenstva po osnivanju Kraljevine SHS, kroz serije koncerata orkestra Kraljeve garde, kojim diriguje Binički lično.

NESTANAK Kako saznaju „Novosti“, 19 odlikovanja iz Legata Stevana i Stanislava Biničkog nestalo je netragom u noći između 25. i 26. jula 2003. godine! Dragocenosti nikada nisu pronađene, a ova informacija zvanično nikada nije objavljena.

– Katalog koji prvi put prezentuje kompletan legat kroz obrađene jedinice trenutno je u štampi – napominje naš sagovornik. – Stogodišnjica Velikog rata prilika je da se podsetimo junaka iz istorije.

Sagovornici „Novosti“ napominju da je kompozitor „osluškivao“ nemirne taktove Zapadne Morave i kada je koračnicu posvetio Drini. Lidija Užarević, predsednica KUD „Stanislav Binički“, koja priprema istoimenu manifestaciju u rodnom selu kompozitora svakog 27. jula, na dan njegovog rođenja, napominje da se Binički inspirisao moravskom vodom, ali i „svatovcem“.

– Svojevremeno sam snimila svedočenje sveštenika Životija Vanića, čiji se otac sećao odraslog Stanislava Biničkog kako dolazi u kafanu na obali Zapadne Morave i na „ćemanetu“ sluša „svatovac“ u izvođenju „bande muzičke“. Kako su se i neki stručnjaci kasnije složili, to mu je poslužilo kao osnova za „Marš na Drinu“ – otkriva za „Novosti“ Lidija Užarević. – Čvrsto verujem da je u toj koračnici spojio dve reke.

U kasarni, gde je rođen Stanislav Binički, danas je škola sa više od 400 učenika. Kruševljani ne zaboravljaju poznatog sunarodnika. Muški kamerni hor decenijama nosi njegovo ime, kao i ulica koja vodi do crkve Svetog Prokopija gde je kršten i gde se i danas održava Likovna kolonija njemu u čast.

SELO U Jasici skoro svako zna da je Stanislav Binički učio od Mokranjca, da je bio horovođa pevačkih društava, da je operu „Na uranku“ komponovao po tekstu Branislava Nušića. I samo selo, simbolično, ima „žicu“ za umetnost. Iz njega potiče više od 40 muzičara i slikara!

– I moj otac Mihajlo, koji je isto bio hroničar, a doživeo 93 godine, pričao mi je o Biničkom, pa znamo da je njegov otac Stevan bio komandant pontonske jedinice i da se mali Stanislav često igrao pored reke – priča Mile Vesić, neumorni hroničar Jasike.

Iz Jasike se Binički preselio za Niš, potom u Beograd, Leskovac, Minhen. Uspeo je da završi dva fakulteta i osnuje Beogradski vojni orkestar, operu, filharmoniju, muzičku školu. U Jasici su ostala sećanja na prve godine, mesto gde je prohodao i gde ga je pobratim Stefan Tufegdžić spasio iz bunara.

OTAC I MAJKA

Otac kompozitora, poručnik Stevan Binički, poreklom je iz Gospića, a graditelj je pontonca preko Morave i junak iz srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata. U vreme kada je rođen Stanislav bio je komandant Treće pontonske čete. Istoričar Kosta Radić kaže da je Stevan često pisao o svojoj odanosti kraljevini. Majka Marija rođena je kao baronica fon Rehingen, a u prvom braku bila je udata za kruševačkog lekara Mladena Obradovića.

Koračnica Biničkog dve reke spojila | Kultura | Novosti.rs.

15 августа, 2014

Vlaga (ne) ruši uspomene na Petroviće

Kuća u Profesorskoj koloniji namenjena za muzej brata i sestre Petrović

KUĆA namenjena za Muzej Nadežde i Rastka Petrovića u Profesorskoj koloniji u Beogradu godinama stoji zatvorena i prazna. Rođena sestra ovo dvoje velikana srpske kulture, Ljubica Luković, zaveštala je 1975. godine Narodnom muzeju svoj dom, sa željom da tu budu izloženi vredni radovi i lični predmeti koji su pripadali slavnoj slikarki i znamenitom piscu. Ovaj poklon danas ima vlažne zidove koji onemogućavaju izlaganje i smeštaj vrednih dela.

– Ne bih rekla da kuća propada u pravom smislu, ali svakako je nagriza zub vremena – kaže za „Novosti“ Ljubica Buba Miljković, viši naučni savetnik u Narodnom muzeju.

Prema njenim rečima, zdanje se nalazi na području sa podzemnim vodama, a temelji nisu izolovani od vlage. Kuću je podigao Ljubičin suprug Milorad Luković, direktor beogradske gimnazije, u vreme kada su nastavnici tokom četvrte decenije prošlog veka dobili povoljne kredite da obezbede sebi krov nad glavom.

– Tako su materijalno siromašni, a duhom bogati i za društvo vrlo značajni ljudi, zahvaljujući razumevanju države, formirali tzv. Profesorsku koloniju na Paliluli – objašnjava sagovornica. – Ipak, vlasnici su na svemu morali da štede. U ovom slučaju, planom je bilo predviđeno da zidovi budu deblji, ali zbog nedostatka novca ostali su tanki. Korišćen je i loš materijal, a još mnogo toga je sirotinjsko.

Jedina rekonstrukcija rađena je 1974, po projektu arhitekte Milana Pališaškog.

– Nažalost, problem vlage nije odstranjen. Narodni muzej je tokom te prve rekonstrukcije svom darodavcu plaćao hotelski smeštaj. I kasnije je imao troškove održavanja koji nisu bili mali. Uz pomoć plemenitih umetnika, u nedostatku drugih mogućnosti, organizovana je i aukcija krajem osamdesetih godina. Prikupljen novac bio je dovoljan tek za pokušaj izolacije od vlage i krečenje. To nije bilo dovoljno i, više od dvadeset godina, čekamo na bolje vreme.

SVEDOČANSTVA Nadežda i Rastko Petrović nisu imali zbirke u pravom smislu – priča Ljubica Miljković. – Malu celinu starog srpskog nakita Nadežda je poklonila Etnografskom muzeju. Rastko je posedovao mnogo knjiga, predmete narodne umetnosti iz Afrike i Meksika, gramofonske ploče, malo svojih crteža i akvarela, nekoliko umetnički, kulturološki i sociološki značajnih radova Pikasa, Ernsta, Derena, Modiljanija, Koktoa i dugih prijatelja iz Pariza. Sve je vredno zato što svedoči o našim uglednim umetnicima, o njihovim sklonostima, kreativnosti, druženjima sa predvodnicima svetske umetnosti…

Po želji Ljubice Luković, Narodni muzej je njenu kućnu pomoćnicu zaposlio kao domara. Ta žena je nastavila da brine o kući ne ugrožavajući ni rad Muzeja, ni mir posetilaca. Ali zbog ugroženosti kulturnih dobara od vlage kuća je ispražnjena. Sve je zapakovano i preneto u Narodni muzej. Ipak, dostupno je stručnjacima koji se bave proučavanjem stvaralaštva Nadežde i Rastka Petrovića.

– Knjige, rukopisi, manji broj slika, crteža i ostalih umetničkih vrednosti čuvaju se u depoima i povremeno izlažu. Putopisni filmovi Rastka Petrovića povereni su Kinoteci. Neke skulpture date su na izlaganje Muzeju afričke umetnosti.

Po rečima Miljkovićeve kuća je bezbedna, jer u njoj nema ničega, osim ljudi koji je paze.

– Da bi se osposobila za muzejske potrebe nužna su velika ulaganja i zapošljavanje odgovarajućih stručnjaka. Zato smatram da Narodni muzej prvo mora da završi sanaciju sopstvene zgrade i otvori stalnu postavku, a tek posle toga da se bavi ostalim problemima koji su mnogo manji i lakše rešivi.

TREĆINA OPUSA

Narodni muzej danas se stara o devedeset dve slike Nadežde Petrović, odnosno o trećini njenog slikarskog opusa.

– Muzej je od Ljubice Luković dobio desetak slika raznih autora – kaže Ljubica Miljković. – Pomenuću Vladimira Becića, Antona Gojmira Kosa, Miloša Vuškovića, Petra Lubardu i Zoru Petrović, takođe i trideset početničkih, nedovršenih, manje i više značajnih ostvarenja Nadežde Petrović. Nekoliko od njih je vrlo dragoceno, na primer „Mrtva priroda“, „Košutnjak“, „Kaluđer“, „Domaćin“, „Mod Alan“ i „Čaršija“ (1912).

POČAST PORODICI

– Ono što je ostavila Ljubica Luković uvek će biti korisno i zanimljivo istraživačima. Predložila sam da Muzej Nadežde i Rastka Petrovića predstavlja i njih i njihove pretke i potomke uz pomoć najsavremenijih tehničkih pomagala. U njemu bi bili arhiv, hemeroteka, biblioteka, mala kinoteka, kulturni centar… Tako bi postao mesto okupljanja stručnjaka, ljubitelja i poštovalaca časne porodice Petrović – kaže Buba Miljković.

Vlaga ruši uspomene na Petroviće | Kultura | Novosti.rs.

16 јула, 2014

Tesla bi bio književnik …

Da se Tesla nije posvetio pronalascima, bio bi izvanredan književnik“, zabeležio je čuveni američki pisac Mark Tven, koji je dugo prijateljevao sa velikim naučnikom. To je samo jedna od brojnih potvrda koliko je genije iz Smiljana bio veliki zaljubljenik u pisanu i usmenu književnu reč. Od ranog detinjstva oduševljavao se srpskom narodnom poezijom, a kada je kasnije savršeno savladao nekoliko stranih jezika, neumorno je u originalu iščitavao klasike svetske književnosti.

O ovoj manje poznatoj strani ličnosti genijalnog naučnika, istaknuti književni istoričar Vaso Milinčević napisao je knjigu „Nikola Tesla i književnost“.

– Tesla je pored narodnih pesama, delova iz „Gorskog vijenca“ i stihova Zmaja, Jakšića, V. Ilića, znao napamet i čitave odeljke iz Danteove „Božanstvene komedije“, Šekspirovog „Hamleta“, Volterovih dela, Bajronovog „Čajlda Harolda“, Puškinovog „Evgenija Onjegina“ i to u originalu. Njegovo omiljeno delo bio je Geteov „Faust“ kojeg je mogao da recituje skoro od početka do kraja. Takvu sposobnost Tesla je posedovao zahvaljujući tzv. fotografskom pamćenju, bilo mu je potrebno veoma kratko vreme da zapamti desetine stranica nekog književnog teksta – kaže za „Novosti“ Milinčević.

Veliki pronalazač, koji je zadužio svet, nije samo kao čitalac uživao u književnim delima, već je i njima bio duboko inspirisan. Ideja o jednom od njegovih prvih otkrića o rotacionom magnetnom polju iz 1882. nastala je upravo dok je recitovao prolog iz „Fausta“, o čemu je ostavio svedočanstvo u autobiografskom zapisu: „Jednog popodneva, koje je stalno prisutno u mom sećanju, šetao sa s prijateljem gradskim parkom u Budimpešti i recitovao stihove. U tim godinama sam znao čitave knjige napamet, od reči do reči, jedna od njih bio je i Geteov „Faust“. Sunce je upravo zalazilo i podsetilo me na jedan čuveni odlomak.“ Tesla je na nemačkom citirao te stihove, a zatim nastavio: „Kad sam izrekao ove inspirišuće reči, ideja me je ozarila kao bljesak munje i u trenutku otkrio sam istinu. Nacrtao sam štapom u pesku dijagrame, koje sam šest godina kasnije izneo u Američkom institutu inženjera, a moj drug ih je odmah posve razumeo. Slike koje sam video su bile savršeno oštre i jasne i čvrste poput metala i kamena. Zato sam mu rekao: Vidiš li ovde moj motor; pogledaj kako radi u drugom smeru. Hiljade tajni prirode, na koje sam se slučajno spoticao, dao bih za ovu koju sam iščupao iz prirode unatoč svim čudesima i opasnostima s kojima sam se suočavao.“

RODOLjUB I HUMANISTA Izbor iz Zmajeve poezije Tesla je propratio uvodnim tekstom u kome piše ne samo o pesniku, već i o srpskoj istoriji i o narodnoj književnosti.
– Nekoliko Teslinih rečenica o narodnoj poeziji pokazuje oštrinu zapažanja i uočavanja suštinskih kvaliteta naše usmene književnosti. Kao odliku srpskog narodnog pesništva posebno ističe duh „plemenitosti, junaštva i velikodušnosti“, dakle, prevashodno etičke kvalitete. Kao rodoljub i humanista, Tesla je nastojao da američkoj javnosti predstavi svoj narod kao mislilački i pesnički, a ne samo ratnički – kaže Vaso Milinčević.

Kao gimnazijalac Tesla je koristio bogatu biblioteku svog ujaka Petra Nikolaja Mandića, koji je bio prota, a zatim vladika i redovno čitao Renea Dekarta, iako su mu se zbog toga rugali susedni sveštenici. Budući naučnik je, kako kaže, postao njegov učenik i iz dela velikog francuskog matematičara i filozofa „prisvojio temeljni metod u posmatranju života“: „Tu sam se privikao da svoje misli i razmišljanja postavljam na matematički osnov, u matematičke formule, što se nije dalo izraziti u obliku jednačine, to mene nije ni zanimalo. Tim naučnim putem ja sam došao do indukcije u elektrici. Kroz tu prizmu ja čitam i danas srpske umotvorine. To je put nauke.“

Ostalo je zabeleženo da je književnost na njega delovala i isceljujuće. Kada se jednom prilikom, posle završene niže realne gimnazije, na smrt razboleo, iz gradske biblioteke došla su mu do ruke rana dela Marka Tvena (1935 – 1910). Upravo tim delima, ističe, duguje čudesni oporavak koji je uskoro usledio: „Dvedeset pet godina kasnije“, kaže Tesla, u čijoj je laboratoriji kao drag prijatelj Tven bio čest gost, „pričao sam mu o tom doživljaju i zapanjio se videvši tog majstora smeha kako plače“.

U detinjstvu Tesla navodi kako je pomoću literature jačao snagu volje i samosavlađivanja. Posebno izdvaja delo „Sin Abe“, Jožike Mikloša, mađarskog pisca popularnih istorijskih romana, koji je, kako se navodi u literaturi uticao i na nobelovce Mariju i Pjera Kirija.

Koliko je uspevao da istrenira svoju volju putem literature svedoči činjenica da je pročitao svih 80 tomova iz pera Voltera. Imao je, kako je sam govorio, pravu maniju da završi sve što je započeo, pa tako kada je počeo da čita francuskog klasika, doznao je, na svoju nevolju, da postoje tomovi njegovih spisa štampanih sitnim slovima „koje je taj monstrum napisao ispijajući 72 šolje crne kafe dnevno“. „Morao sam to savladati, ali kada sam odložio i poslednju knjigu, bio sam veoma srećan i rekao: nikad više!“

– Postavši već slavan kao pronalazač, Tesla se družio i prijateljevao s brojim piscima i umetnicima – kaže Milinčević.

– U njegovoj laboratoriji, osim Tvena česti gosti su bili nobelovac Radjard Kipling, autor „Knjige o džungli“, poljski pijanista i kompozitor Ignjacije Federevski, a često se susretao s kompozitorima Smetanom i Dvoržakom, inače svojim znancima iz Praga, gde je ranije studirao. Dopisivao se sa Lazom Kostićem i Zmajem, a Janko Veselinović mu je posvetio roman „Hajduk Stanko“.

Poslednjih godina života Tesla se s nostalgijom sećao svog zavičaja. Slikarka Milena Šotra Gaćinović, koja je pred Drugi svetski rat i tokom rata živela u Njujorku, svedoči u svojoj knjizi kako je slavni naučnik više puta tražio od svog prijatelja i zemljaka prote Jovana Krajnovića, da u njegovom hotelu zapevaju gromoglasno ličke pesme iz njihova detinjstva, što je izazivalo nemalo čuđenje hotelske posluge, a prema svedočenju Save Kosanovića, ministra u kraljevskoj izbegličkoj vladi, inače Teslinog sestrića, Teslu je smrt zatekla (7.januara 1943.) sa Vukovom knjigom „Srpskih narodnih pesama“ u naručju. Knjiga je bila otvorena na stranici na kojoj se nalazila pesma „Smrt majke Jugovića“.
PRIJATELjSTVO

Jedan od Teslinih najprisnijih prijatelja bio je pesnik i izdavač Robert Andervud Džonson, koji je ispevao poznatu pesmu „U Teslinoj laboratoriji“. Imajući visoko o mišljenje o Zmaju, Tesla je četiri njegove pesme preveo u prozi i dao ih svom prijatelju, koji ih je „upesmio“ i objavio u svom časopisu. Naslov jedne Zmajeve pesme „Luka Filipov“ Džonson je koristio kao svoj pseudonim. Dvadesetih godina 20. veka Džonson je bio ambasador SAD u Italiji i sačuvana je obimna prepiska između našeg naučnika i Katrin. Milinčević ističe kako su ostala nagađanja o prirodi njihovog odnosa – da li je reč bila samo o prijateljstvu ili i nešto više od toga.

Da nije bio naučnik, Tesla bi bio književnik | Kultura | Novosti.rs.