ПОВОДОМ „Душе у студени“ / Белатукадруз

Зоран Милић : ДУША У СТУДЕНИ,Просвета, Београд, 1996, 80 стр.

ДУША У СТУДЕНИ дванаеста је књига песама Зорана Милића.Претпоследња песма у овој књизи Нешто стоји гласи:

Помера се сечиво на сунцу

Помера се гуја на камену

Помера душа у студени

Све се помера

Свитац у сећању

Сенка у смирају

Сневач у сну (стр. 56)

А нешто ,ипак, стоји? Шта се не помера? Шта не може да се помери?

Николај Велимировић пише о души :“ Звезде се колебљу на пучини васионској као малени чунови на бурноме мору. У чуновима душе се возе, повозе, душе – душице, очи – очице.

И чун види чун, јер душа види душу.

И чун чује чун, јер душа чује душу.

И чун ходи душом, јер само душа зна ходити.

И чун збори душом, јер само душа зна зборити.

Док је душа души тајна, гледају се и чуде се, питају се и буде се. Кад се вео тајне прозре, душа позна душу, јер је нађе у себи.

А кад се познаду,две и две у стаду, као Кастор и Полукс, виде да су једно, па и трећу смотре. Кад трећу познаду, три у четврту гледе, четири у пету.

Овца шапће страшљиво пред јежом, јеж се јежи пред овцом. То је страх душе пред незнаном душом. (…)

Коме би гвожђе било хладно, да није душе? Не би ни било хладно. То душа души хлади…

(Н. Велимировић, Речи о Свечовеку, „Глас Цркве“ и Српска царска лавра Манастир Хиландар на Светој Гори, Шабац, 1988, стр. 173)

Читао сам ову Милићеву књигу у рукопису, када је имала други наслов и склоп. Овај је бољи.Он није одабран случајно као коначан. Иако се душа врло ретко помиње у овој књизи, ову књигу је стварао песник чија душа осећа – да се послужимо речима Василија Розанова – апокалипсу нашег времена, века.

Једноставна као резбарија самоуких уметника, прва песма у овој књизи слика једно стање света и времена, попут апокрифних јеванђеља – најближе апокалипсису. Кад дође време те се све отвори свет прогледа / Виде како се са његове десне стране град подиже / Живо клупко звер вија звер / За зверима завијају људи // Све тако потраје све нестаде / Остаде слика у времену и она сила / Која слику створи (моје подвлачење – М. Л.). Милић се користи еуфемизмом и избегава да директније нешто каже о тој сили. Он наставља : Већ дан се хвата у дану нови дан / Крилато камење / Обухватиле некакве руке // С једне стране стружу / С једне мељу / А камење јечи / Најпосле нестану / И те руке // Остаде само она сила / Сама се отвара сама затвара (стр.9).

Милићева књига отвара се одломком из апокрифа ОТКРОВЕЊЕ ВАРУХОВО :

“ И видех сунце како иде као човек снужден и невесео. Видех и птицу ону снуждену и невеселу како иде с њим. И упитах анђела: ‘ Зашто је ова птица снуждена и невесела?’

И рече анђео : ‘ Снуждена је и невесела ова птица због жара сунчанога“.

Најповлашћенија места у књизи – почетак и крај – представљају оквир ове књиге. Милићева књига садржи пет циклуса :Душе црних ствари (11 песама), На трагу нетраг (9 п.), Змија на Чегру (11 п.), У сновцу плетиво (11 п.), и Чарајући злоук (5 п.). Наслов ове књиге могао би се разумети и као Душа у ноктима сумње.

Рецензент Ч. Мирковић вели : „Збирка Душа у студени поседује сва она својства и сва обележја која су Зорана Милића уврстила међу песнике индивидуализованог израза и формираног профила – а то су : укус магијског обреда и тон легенде, боја митских призора и амбијената, доминација тамних слика и несагледиве глухоте …“, а то једва да је одмакло од општег места (што Мирковићу треба опростити због добре намере, мада никада не треба сметнути са ума да није ,барем до сада, написао барем једну запаженију књигу песама, или прозе, вреднију сећања), те ,према томе, значи избегавање истинитог суочења са овом књигом.

Николај Велимировић би нам могао више помоћи у разумевању ове збирке.

„Има зверова спољних и унутрашњих, од којих човек мора бити на стражи. Један од спољњих јесте међед, један од унутрашњих јесте – сумња.

Сумња је час рептилија што потајно пуже и лагано трује, а час међед што сурово раскида слабачког вођу ноктима. Но било да је иструје или искида, звер-сумња хвата своју жртву за трепавице и води је тамо куда жели. За то је често нејасно, да ли сопственик носи сумњу или сумња вуче сопственика кроз живот.(…)

За два блаженства зна онај , ко никад није сумњао – за телеће и светитељско. Доживотном сумњалу неблаженство је доживотна пензија, као и рептилији отров под кутњаком. Свечовек има места у души својој за обојицу, сумњала и несумњала, куњала и некуњала : спаваћу собу за куњала, а чардак за несумњала.

Сумња, водећи добру, креће се у кругу : кругом кружи до полазне тачке. Сумња, водећи злу, креће се правом линијом, без освртања на лево круг и сретања икад са полазном тачком.

Антропоцентризам је колевка и дадиља сумње. Тражећи лепоту и истину, и правду и смисао у људској личности човек је мислио наћи и срећу, док је у ствари само налазио хране за товљење сумње.

Док човек тражи целину у делу, и док целину објашњава делом, дотле ће сумња жети обилну жетву. Да ли ће твоја сенка тебе водити, или ћеш ти њу вући за собом (зависи? – мој додатак – М.Л.) од твога става према сунцу. Једна осамљена кап воде на сухом камену има другачију философију од капи воде усред океана. Сва атмосфера прве јесте скепса, док друга дише, и прелива се, и брекће од ортодоксне вере у живот, у бесмрће и моћ.

Једна плашљива претпоставка родила је дрску сумњу, а време и имитација залевале су је и држале зелену кроз поколења. Јер ко први каже истину, казао је лаж за људе. Ко стоти каже лаж казао је истину за људе. Индивидуализам је стоти пут поновљена лаж. И зато што је обучена у тогу старости, свет јој се склања с пута и указује пошту. Вај, ништа тако тирански не тиранише смртне мољце као старе лажи, заогрнуте плаштом истине“ (Велимировић, исто, стр. 114-115).

Цела истина не може се настанити у врећи људског меса – песник Милић то зна : антропоцентризам није доминирајући поглед ове књиге. Сазревајући, песник се приближава поимањима Свечовека, да је човек „једно ткање колико и васиона. Кроз миријаде жица и конаца везана је свака ствар са васионом“ (Велимировић, исто, стр. 115). Овај песник не тражи у себи оно што припада само њему, но и другима, свету.

Нека жена изнела душу на планину / Ухватио је мрак није више могла да је нађе, каже у песми Нека жена З. Милић.Шкрто сликајући , попут Попе – страшну ствар, болну свакако :губљење душе, у помрчини и пустоши, у приликама и временима када се непрестано једно претвара у друго, да би коначно нестало, постало ништа, Милић проговара о нихилизму и страхотама тотализма које је упознао овај век у коме живимо. Ко је та његова жена? Нека обична или симболична? (Револуција?) – Светом владају НЕВИДИ : Размилели се црни невиди… / Крсте укрштају укрштени одлазе враћају се / У исту ону невиделицу из које су дошли / Из које ће опет доћи и у коју ће опет / Отићи по светлост по заклетву / По тамјан и из ње мрак изнети (стр. 13). Шта се скрива иза алузије последњег стиха ове Милићеве песме? Одређена идеолошка предрасуда, поједностављивање, или страх од понављања зла?

У занимљивој песми Свако негде оде, Милић пише : Недељом свако негде оде / Планине планинама воде водама / А ђаво остане сам / Па не знајући шта да ради / Стане градити ђавољу варош // Кад варош сагради / Виде да у њој нема воде / Начини извор / Подно камене шуме // Кад извор начини виде / Да у извору нема воде (стр. 15). Тако овај песник описује нечастиву дијаболичну силу којој је „труд узалудан“. Тај Милићев ђаво није само фолклорни или библијски стереотип – он у много чему личи колико на незадовољног уметника који тежи да изађе из свог незадовољства и нађе смирај у савршенству толико и на прототип револуционара : Поруши све и стаде / Градити изнова (стр. 15). Песама о ђаволу или змији има неколико ( у песми Глава гори : Змија прича змији све се види све се чује / Разуме слеп код очију само не види – стр. 16, или у песми Дошло је : Змије вуку се и тишине самоће ваљају се / Гозба на којој црни гости једни другима једу / Једни другима пију из лобање па све после / Брже-боље враћају на њихова места / Кукуричу из све снаге лају из петних жила / Урличу ржу гракћу кукају ричу / Мумлају пиште кликћу гачу / Не могу да се осоле – стр. 17), и оне дирају у буђ времена и менталитета и потприродности историје. Овај песник је згрожен стравичном сликом света, налик на ужеглу сланину и окоровљена огњишта.

Може ли се у једном приказу исцрпсти сав значењски потенцијал једне збирке, или чак само једне песме? У песми Ђаво узме смука (стр.35), ђаво позива једног врло старог човека који живи у планини покрај манастира да зло чине / А човек му одговори да он не може / Зло чинити ако ко може / Нека чини // На то се ђаво силно разљути / Растури манастир / Посече манастирске шуме …. / Па уђе у шупље дрво / Нађе смука и стаде њиме / Витлати око себе // Кад се мало смири / Узе ону змију / И на њој одјаха // Стазом којом су / Ишли људи… Постоји етичко динамички дуализам иранског типа са радикалним одвајањем два вечна основна начела. Пишући о народној песми Цар Дуклијан и Крститељ Јован Аница Савић- Ребац је испитивала везе богомилства и Манијевог дуализма.Орач живе традиције и предања, али и модеран песник, З. Милић доводи у директну везу ђавола, змију и човека. У богомилској вулгати, Сатана и Исус су браћа, синови врховног бога. Као и народне легенде које су ницале уз манихејство и понеле нарочито обележје овог дуализма, тако и у Милићевој књизи има песама које су израз дуалистичког схватања света. Милићеве песме се донекле ослањају на народне традиције и богомилски дуализам. Који је од она два основна принципа Зла и Добра победник у већ споменутој Милићевој песми Ђаво узме смука? Богомилство нам није оставило видне плодове у нашој средњевековној књижевности – пошто су његови споменици уништавани (како каже А.С. Ребац). Она претпоставља да је у „социјалном утопизму“ богомилства “ било и прогресивности, а више свега оно је развијало дух слободе и критичности који је био строго искључен из службеног хришћанства, и издизало је општи ниво културе, хуманошћу која је владала у његовим водећим круговима , и ширењем писмености и књижевног интересовања у народним масама“ (Аница Савић-Ребац, књ. Хеленски видици, СКЗ, 1966, стр. 69).

У овој збирци постоји добра песма Лажни свеци (стр. 51). Милић се – поред плодне народне традиције, окренуо и изазовима недовољно познате апокрифне књижевности. Аница Савић- Ребац веровала је, полазећи од песме коју је анализирала и легенда богомилских које су се сачувале, да је „богомилство давало полета машти, слободе у руковању традицијама, и подстрека за удубљивање у космичка збивања“ (исто,стр. 70).

Гледам с прозора у жабљи врт

У жабљем врту цвета жабљи босиљак

У жабљем босиљку чују се жабље песме

Уз жабље песме осмехују се жабља лица

Отворите се жабља лица

Преведите ме преко воде (стр. 56) , вели Милић у песми Поглед с прозора. Вода је симбол који спаја светове, овај и онај, живе и мртве. Песник је проговорио како о својој позицији, тако и о слици света. Милић је незадовољан том сликом света – мочваром без краја – али и собом, што се види из песме Рађање : Као да се једном половином отварам / Једном затварам (стр.57), или, даље : Позна јесен мени ниче зуб / Позна зима мени ниче зуб // На језику.

То су једноставни, сажети стихови.

Добра је и песма Све се изменило (стр. 63), која на најсажетији начин надилази ону стварност од које је машта пошла.

Ово је, сигурно, једна од бољих – ако не и најбоља објављена Милићева књига : у њој није толико битан “ укус магијског обреда и тон легенде“ колико надградња, онеобичавање стереотипних фолклорних слика, пут према најдубљем сазнањима, према оном да нешто стоји, да се нешто не помера, упркос разноразним привидима померања. Шта је то што се не помера?Људи?Звери?Привиди?

Да – привиди : они су моћни!

Живели смо – и још увек живимо – у свету моћних привида.Одрастали смо на привидима, привиди су нас васпитавали.

Људи стоје као магле

Звери стоје као ватре , каже Милић у песми Привиди и наставља даље :

Звезде стоје као чарке

Душе стоје као варке

Речи стоје као кавге

Време стоји као стожер

ваздух стоји као пожар (стр. 65)

Нема – душе (душе су „као варке“). Душа не види душу.Душа не чује душу. Душа не познаје душу. Па другу не може наћи у себи. И зато је души студено. Зацарила је као темељ самоће – бездушност, индивидуализам, страх, најежила се душа пред незнаним душама.

Розанов је знао у чему је ствар, он помиње ОРМАН, који је непомерив. Милић није почео са одмицањем ОРМАНА, нити је читаву ствар отпочео из почетка.Он види провалију провалије.Он зна да има традиција које вештачки одржавају у животу што је суштински већ умрло. Он је песник, и то изразити, живе традиције, и он је се нагонски држи : оно са чиме је истински у животном току, што је примио и што ће даље пренети. Он није подлегао – да се послужимо речима Момчила Настасијевића – нездраво наглом процесу ослобођења, насилно кидајући везу по везу суштине себе са суштином света. Није се овај песник још, као Настасијевић приближио пожељном религиозном осмишљавању свога стварања, али тамо где се приближавао Богу, он је све дубље налазио себе. Тамо где је имао довољно храбрости да се суочи са свим страхотама заблуделости, са митским Затеком (затеченим, прегломазним, Орманом), тамо где стоји и где је непомерив Милићев стваралачки потез – тамо је и сама по себи победа без борбе, а та победа стреми апсолутном добру – поништавању зла и отелотворењу љубави… Ако се, када је реч о претходним Милићевим збиркама, избегавало или овлаш прелазило преко метафизичких импулса његових песничких настојања, сада је прилика, и за неке друге тумаче да се позабаве и са овом димензијом његових настојања.Јер, што више овај Песник сазрева, он се све више приближава речју песнику-свештенику-магу…

(Понедељак, 16. децембар 1996.)

ЛеЗ 0004736