Протуве и анђели / Мирослав Тодоровић

ЛУДА КУЋА

Успомени Животе Мишковића, јунака ове приче

Када подигоше цираду Дајца и почеше да силазе и искачу са каросерије  видеше чудо невиђено. Око жичане ограде врзмали су се радници у светложутим радним оделима комуналног предузећа Наша будућност из оближње вароши. Знали су само да се та фирма бави пр у-жањем погребних ислуга, уређивањем зелених површина, уклањањем мрцина са пута и поред пута, и ко зна чега све још. Између барака видеше како грабуљају, плеве, прекопавају и засађују цвеће. Ж., се прекрсти, виде како се кикоћући иза барака појавише жене, читав буљук са грабуљицама, ковама,  расадом. Садиле су лале на уситњеним остврцима земље . Тамо око управне зграде се зеленила камара са бусењем из којег се кочоперила трава. Виде и саднице бреза, јавора, сребрних јела…Стајале су прислоњене уз управну бараку. У управној бараци је врило ко у кошници. Чула се лупа чекића, зујање бушилица, довикивање мајстора.
Испред је стајао гордо Мућа. Мотрио и меркао, жмиркао као сврака на југовини. Гледа како  силазе са камиона, прашњави и уморни радници, једни су одлазили пут барака, други у мензу, да уз шанк попију коју брљу па да из пластичног тањира  ручају и вечерају. На табли, кредом исписано, изнад шанка је стајало:

ЈЕЛОВНИК
Ручак

1. Супа, 5. дин.
2. Чорбаст пасуљ са ребрима,  15. дин.
3. Чорбаст пасуљ са кобасицом, 20. дин.
4.  Густ пасуљ са месом 30. дин.
5. Купус салата 5. дин.
6. Парче хлеба…

Менза је заударала на влагу, буђ,  на сипљиву  кишу. Пролеће је, али никако да се изветри, да замирише на априлску радост зазелењавања. Без гласа су се питали, шта значи ово сређивање круга? Зашто не раде они, зашто то раде други?
Јова Дабоме пита Мућу „кво се то работи ?“.
Зар не видиш, уређујемо, хуманизујемо простор, бринемо бригу о радним људима.
– Јебага –  зграну се Јова. – Бринете бригу, а зашто нема ХТЗ опреме, зашто нема за тунелске раднике млеко, па знаш ли ти да се ћебад распадају, да овај ДАЈЦ сваки час може да се распадне…нема довољно грађе, како да се подграђују темељи. Неко ће страдати. А ви ћете поново да правите  белај записнике како је страдао непажњом, како је у питању људски фактор.
Слушај, Дабоме, твоја је брига траса, а ја ћу ово довести у ред. Сутра стиже и ХТЗ опрема. Али од понедељка мора да се носи. А не да носе кућама, па  да се тамо  диче радним оделима. Завешћемо ред, ова Управна барака, биће огледало фирме. Мора да  репрезентујем фирму, па ја морам да стекнем пензију овде. А, како ако су ми услови лоши, а, Јово? Та ја морам да мислим за све вас, а ти само, земља, бетон, грађа, трактор, камион…
Дабоме га гледа зблануто.  Из улаза се појави Гаргија. Певушио је,  више мумлао:
 
гвинт бургија три осмине
нарезница пет шестине
цвик цангле бриц цангле
флашин цуг ћа ћа ћа
 
па настави брундајући
 
Ево Бранка најмлађег унука
За Спасића  велика је брука

носи штафну на леђима, треба да је скрати, у Мућиној канцеларији све мора да буде под конац, ко пицино око, казивао је Гаргија. Мућа га испрати погледом. Видиш, дрта будала, то су нама наши самоуправљачи. Али, добар мајстор, Јово, добар. Како ми је само столарију урадио на викендици, а?
Јова Дабоме, ћути. Идем да ручам и вечерам, помисли. Тако су углавном и јели, данас се комби покварио, ручак није ни довезен на градилиште. Боли Мућу чук и за градилиште и за ручак, зна то Дабоме добро, али нема куд. У глави му бруји Извештај, оставио му  Ж., да се чуди, за главу кукавац сињи хвата:

Петак – нема нафте, тек увече стигао цемент.
Субота – није се радило.
Понедељак – нема нафте. Стипе превозио шљунак на Стари трг. Бетон није ишао.
Уторак – нема нафте, повукао људе са Пицеља на Звечанску. Шиптари преко ноћи у шахте убацили ивичњаке, цео дам је Арсићева бригада  упропастила вадећи их и слажући поред трасе.
Среда – Нема нафте.И Стипе без нафте. Грејдер испланирао на Старом тргу, па и он остао без нафте. Бетон није ишао.
Четрвртак – Стигла нафта на А. бази. Узајмио за Миксер. Стипе и даље без нафте и не појављује се…Био Тикановић. Све , у реду,вели. А  ми никако да кренемо како треба.Чуо сам да се спрема, да иде у  Замбију. Баш га брига за нас.Онима горе ће слати извештаје како је овде све у реду, све док не оде. А када оде заборавиће да је све ово упропастио.
Шљунак није навожен, Тикановић каже да је то Весин проблем, пред Главним је то примио на себе. Стипе неће да вози на Пицељ, тражи нове цене. Луда кућа.
Онај Неџиб са Б. базе нас је грдно зајебао у петак. Салко је на боловању већ петнаест дана , Неџиб је радио на скрепер корпи док је база радила, а кад је стигла нафта, он једноствано није дошао. Још ми Драгај објашњава како си Неџиба зајебао за плату. Сад је прилика да га склониш, ако не донесе дознаке.
Грејдер – цури хладњак, поправљан, поново цури, цури вода на луле.
Компресор – не друка, слабо. Улошци дизни замењени, или вентили не регулишу, или је пропала гумена спојница, мотор, турбина, али не скроз, рекоше да се пуши између мотора и турбине када се угаси.
ТГ 170 – Јавио сам Жики да пошаље Драгана са МАЗОМ и закачи Стипетову приколицу и пребаци ТГ код Симониде.
Москвич- замењена ламела. Налази се на бази, Кључеви код Верке. Имаш бензин, 10 литара у соби… Бензина на пумпама неће бити. Све пропада и трокира и нико за то не хаје . Шиптари пишу где код стигну Косова република. Ови замажу фарбом и ништа. Кошанин каже да ћемо ово пушкама бранити. Пре неки дан га одвели, јуче се вратио, мањи од макова зрна. А иде на´еро. Шаљу га на друго градилиште. Ови наши се праве луди.
Одем у СИЗ неће да говоре српски. Како, тако ти бог, не знаш албански, а овде зарадиш.Изађем, чујем смеју се. Шкавељ, шкавељ…
Ето то се Јови ломата по глави, а Мућа ко паун стоји, бела кошуља, кравата, чвор ко сточна репа, уређује се круг,  реновира Управна барака. На градилишту пропас’, а он, Мућа не зарезује то што Јова прича. Ко пизда кишу, мисли Дабоме. Ти си тамо руководилац , смејуљи се, снађи се, имаш одрешене руке. Ја треба да припремим Збор радних људи. Треба да се усвоји нови Самоуправни споразум. То је судбоносно, а ти трућаш о проблемима. Проблеми, су Дабоме, да се решавају. Кад би све било ко око муда, гаће не би ни требале. Ангажуј се, тргни  се мало. Предузми, то ти ја саветујем, лично и персонално.
 
гвинт бургија три осмине
нарезница пет шестине
цвик цангле бриц цангле
флашин цуг ћа ћа ћа

певушио је Гаргија носећи скраћену фосну. Иде радња, ки вода ладна, јел тако Дабоме ? Дабоме слеже раменима, окрену се, одмахну руком, оде пут мензе. Знао је: план, реализација. Проценти. Динамика. Учинак. Унутрашње резерве. Тако су му наредили. Озго.Озго. Озго све стиже. Извући што више из ове гулије. Из изанђалих машина. И тако од градилишта до градилишта. Из једне вукојебине до друге. Видео је како директори краду, како са стоваришта  одлазе камиони натоварени грађом, арматуром, цементом, и овде, како се из магацина кухиње вуче, трпа у гепеке, носи.  Јагма…А овај Мућа, што стоји испред њега је говорио како треба штедети друштвену имовину, другови…
Између барака се ширио несносан смрад, баздило је, заударало на трулеж. Мућа је уговорио са комуналцима из Вароши да све уреде. Дотерају, то је њихова надлежност. Све је по закону. Они су регистровани. Прихватили да среде до понедељка. Тада је Збор радних људи. На Збор ће стићи  Главни, биће ту и другови из комитета. Брига о радним људима је на првом месту. Човек, како то гордо звучи. Чујдер , звучи.
„Али, другови,  морамо да радимо. Паре нису у каси, него на траси“- понављао је Мућа. Имао је Он  и своју изреку. Њу је говорио у сепареу, док је пио са друговима из вароши виски: „Раднику треба дати само толико колико дупе да му не зарасте“.
Од мензе је кривељао Ћамил. Виде Мућу, застаде и оде у шиптарску бараку. И Мућа се окрену и уђе у управну зграду. Отуд се чула  звоњава телефона. Хроничар је стајао уз шанк, испијао је натенане пиво. Већ се добрахно зајапурио. Кад би знао како изгледа када се нацима ни под шљивин лад не би ишао, помисли Уре, наздрављајући хроничару. А хроничар  је бележио Бркине стихове. Хоће, каже, да то пошаље  писцу Бранку, свом земљаку,  за књигу „Сујеверице и друге речи“. Плати пиће и Брка, бивши милиционар, зглајзао због  шуровања с лоповима казује:

КАКО ЈЕ СТАРИ СЛАВУЈ УЧИО СЛАВУЈЧЕ ДА ПЕВА

Прика прики придебео
Натиткаму га
Ми-лош Ми-лош Милош
Затиткаму га
Јебо Влајко Миленију
Тит-кам Тит-кам Тит-кам кам кам
Је л код куће пријатељ Тома
Није Није Није
Доведи га
Приведи га
Шиб Љис Зашиби га
Трипут у пику у пику
Тера Тера Тера
Опррррррррррррц

– а славујче понавља

Пошло попадиче
Низ пут пут пут
Види му се нешто под скут
Скут скут скут
Мора да је пичак
Чак
Чак
Чак

Шта ли он тражи овде?  Пише књигу о теренцима. „Протуве и анђели“. Ко су протуве, ко су овде анђели…И онда му повери да ће у понедељак стићи главешине из Б. Зато и ова јурњава, да се среди круг, упристоје бараке, одржи Збор, усвоји нови Правилник и по ко зна који пут преведе гулија жедна преко воде.
Значи,  поново Потемкинови кулиси, промрмља Хроничар. Ама, какви кулиси, све ће се уредити, да видиш само како се управна зграда сређује. Треба да се види да смо добра фирма. Ха, одврати хроничар, а кад кроче на трасу има да виде чудо. Разровало се, стигло до клизишта, па даље ни макац. Нема  чиме, механизација већ три месеца како стиже. Довозе  неке крнтије, ови узимају у закуп од приватника и у свој џеп. Сви виде шта се ради и ћуте. Уре слеже раменима и изађе из мензе. Радници су уморно улазили,  стајали у ред, узимали тањире са храном и ћутке јели.  Са ТВ постављеног на сталажи у ђошку мензе грувала је музика.  Узми све што ти живот пружа, певала је дупетом чувена певачица. Нису је ни слушали, полако су сркали храну, устајали и одлазили на починак…

***

Хроничар се нађе у чуду када виде како су камуфлирали насеље. Средили комуналци из вароши, обележили стазе, у мензи на прозорима нове завесе, столови, чаршави. Данас се не иде на трасу, данас је дан за задуживање ХТЗ опреме, замена изанђале постељине, кревета. Данас се одржава Збор радних људи.
Откуд сада па ово? Колико је пута Љупче Трупче вапио да се обзбеди ХТЗ за минере: цокуле, грудњаци, заштитне рукавице, млеко за тунелске раднике. Узаман  је Љупче питао, џаба писао, од муке се опијао.
Мућа имао одговор: -Ради се на томе. Ти си референт, снађи се некако. За то си плаћен.
-Ово је Сизифов посао – каза немоћно  Љупче.
– Није Сизифов, ко ти је сада па тај, него твој Љупче. Шта си навалио, дотрајала постељина, нису они дошли овде на летовање него да раде. Да граде. Рад је створио човека, зар си заборавио.
Месецима је климало тако, а сад одједном стиже. Све. Стигли и референти из центра, дели се, некако све је веселије. Кад има другчије се мисли. И гледа. Само још трубаче да доведу. Доводили су и трубаче. О томе је хроничар већ писао у књизи. О томе како се отварали  пут а урађено до уласка у клисуру. Дошао и Главоња са свитом. Каква је то само тарапана била. Милиција стражарила. Орила се долина. Главоњу, по задатку, са добре паре омађијала Стевка певачица из Бању. Али се Главоња од пића и севдаха преко ноћ у гостинској соби унереди. Доведоше сестре медицинске да га оперу, да га уреде. Платише, припретише: ником ни речи…Све је то хроничар у роману Протуве и анђели до танчина  описао. Да се  не чудиш,  него питаш на шта ће све ово да изађе, шта ће све  да нас снађе.
На улазним вратима мензе лепрша:

ОБАВЕШТЕЊЕ

ЗБОР РАДНИХ ЉУДИ ГП. „РАД“
Радна јединица ПУТ, К.,

Дневни ред

1. Извештај о раду са плановима за ову годину
2. Усвајање Самоуправног споразума и аката
о повећању личног бода
3. Разно

Обучени у нова радна одела теренци су базали између барака, гледали у неверици, домунђавали се чекали подне када Збор треба да почне.
-Нема пића – брани се Коле. – Наредио Мућа. После збора је бесплатан ручак И пиће. Морамо другу из Комитета да покажемо какви смо радници. Од тога нам зависи плата, нови послови. Биће повећање плате, тај шапат је пожарно  струјао између барака, улазио у собе, пресретао раднике, задржавао се  у ушима,  већ шушкао у буђелару. И све је некако орније. У ваздуху се осећао мирис узоране земље, изнад бараке су грактале вране, зазелењавала је озима пшеница на оближњим њивама…Мућа се растрчао. Ето, дочекасмо, казивао је, долази Главни, долази и друг из Комитета, сада ће и нама да сване, све  има да  крене. Тапшао је раднике по раменима, осмехивао се на све стране. Знао је Мућа шта треба, када да се осмехује, када попреко да погледа, да се намршти.
Није прошло ни месец дана како је грдио минере испред управне бараке. Хоћете одела, млеко, хоћете заштиту, тунелски додатак, ноћни, а где је учинак? Да се заради прво, па ако остане добићете. Они необријани, испијених лица, слушају зачуђено како Мућа бесни, сикће и урла: – У тунел, у тунел. Да се ради, пичка вам материна. Да  вам се не скида 20 посто.
– Полако. Не иде  тако са људима –  пресече Мућу глас из леђа. Он се трже, окрену и виде Друга из Комитета. Како му приђе, како га не виде – питао се.  А како да га види када су га ови окружили па сви гракћу у глас.
Одједном наста тишина. Чу се  цвркут врабаца из крошње оближњег дрвета.
-Другови, другови, полако – поче Друг из Комитета. Знали су га, и да нису, видеше лимузину испред бараке. Мечка, само цакли. Шофер се упарадио, стоји поред кола. Збуњени, изненађени, заћуташе.
– Другови! И поче да прича о тешкоћама које ће се убрзо превазићи, о томе како непријатељ ровари, и споља и изнутра, како је опак онај унутрашњи, зна да се притаји, уме да се преруши, како треба да будемо будни, треба радом да докажемо да смо јаки, да нам субјективне  слабости неће бити сметња нити претња на нашем путу у срећнију будућност… Ама прича никако да стане, сипа ко мајска киша, пљушти , грми, сева, па утихне, обећава, па он је зато и дошао да се стање среди, да се овај пут заврши. И на посо, а он ће са другом  Мућом да направи план и одреди динамику исплате. Биће пара…
И данас ће Друг доћи, стићи ће и Главни.
Тог дана су задовољни отишли у тунел. Друг је са Мућом наставио уз виски разговор у сепареу.
Не можете тако са људима – пребаци му Друг.
–Знам, каза Мућа. – Мораш фино.
Друг из Комитета дошао да  му се пребаци на Планину материјал, радови на вили застали, срди се Госпођа, звоца, па  какав је онај Буџа?  Задиркују је комшинице.
Мућа срећан, јавља својој вези. Колико данас материјал ће са стоваришта бити превежен, мајстори ће из предузећа „Напредак“ за наш рачун обавити радове. Ту смо да сарађујемо, меље Мућа. Оде задовољан Друг, али Мући није свеједно. Зна Мућа, овима се не верује. И данас ће доћи Друг, стићи ће и Газда, мора све да припреми, да буде споља гладац, а унутра јадац. И зато се растрчао, задужио, обећао, повишицу, групу, слање у ино-странство. Само ово да прође, чини му се овај је  дан ко гладна година.
Зафијука сирена милицијских кола и у круг грунуше лимузине. Теренци су већ били у сали, заузели места, у новим радним оделима један другог загледају. Нашли се у чуду, на шта ће ово да изађе.  А помало и заплашени. Мућа сија, поздравља Главног, клања се благо Другу. Друг са Главним барабар улази у салу. Неко запљеска, остали се придружише. Мућа се осмехује, развукао осмех ко пизда на нове гаће. Сија.
– Здраво, другови! – поздравља Друг.
– Здраво! И Главни, зову га и Газда промрмља здраво. Тако се бар чинило. Седоше за већ постављен сто. На столу ваза са цвећем, бокал са водом. У углу се укипио конобар из вароши. Стоји, као да се укочио.
Мућа каже треперавим гласом да ће Збор поздравити Газда, да ће и Друг говорити о важности данашњег скупа и одлуке. Та одлука је у нашем интересу, јер непријатељ ровари, а наш одговор је, другови, самопрегоран рад.
Главни седећи поче казивање. Види се није расположен. Бриге, он мисли за неколико хиљада радника у земљи и иностранству, казиваше Мућа, није то лако. Главни прича о успеху предузећа у Судану, Замбији, о новим пословима по Африци. Има тешкоћа, али  то ће се превазићи. На помолу су повољни кредити. Слушају, али не разумеју, само осећају да је стање као каже Гутка „до мојега“.  А сада ће вам Друг из Комитета  казати о потребама реорганизације фирме.
А друг из комитета, лице дечје дупенце, иде ко по јајима, гледа кроз човека, говори чудно, тако да га прашњави путари што дан проведу са сто грама саламе и на тањиру празног пасуља разумеју. Какве су то речи, никад до сад чули: стабилизација, рестрикција, оуризација.Хоће предузеће да раскомадају, поделе на ОУР- е. Једно предузеће на пет, уместо да се удружујемо ми се раздружујемо. И овако не иде, на шта ће ово да изађе. Ово ти је луда кућа у којој јебе луд збуњеног. Направише и усмерено образовање које и деца назваше усерено. Ко ли  је све ово смислио да нам главе дође, питао је хроничар. ООУРИ. Да га јебем, мислио је Гаргија. Сви се удружују да би били јачи, а ми се ситнимо и дробимо. Сети се и оне приче о штапићима. Јадан лако поломиш, пет не можеш.
– Ово је став озго и ми то треба да спроведемо у пракси, заврши излагање Друг. Неко опет запљеска, остали се  придружише. Махинално, по инерцији. Као стадо кад груне за предводником и почне да блеји.
Мућа устаде, наклони се Главном,  осмехну Другу.
Свима је ово јасно, поче, свима ко је за напредак предузећа. А напредак ће нам донети веће плате, од сутра ће овде у мензи бити корпице са хлебом. Хлеб нећете плаћати. Треба да усвојимо нови Самоуправни споразум. Истакнут  је на огласној табли, могле сте да га прочитате, ево, овде све пише.  Листа Мућа листове, подигао изнад главе читав свежањ. Људи ћуте, гледају. Дакле све је јасно. – Није – огласи се Бакрач, минер из Јошанице. Сви се окренуше ка њему. Он уста. – Није – понови. – То што пише не мора да значи да је тако.
Муња га прострели погледом. Зна да је Бакрача хроничар наговорио да прави циркус. Бакрач наставља, видимо те артије,  али не видимо шта пише, а и да видимо, шта вреди. И на тараби деца изваде чворић и напишу пичка, Али није. Сви се насмејаше…Мућу обли румен. Молим, будите озбиљни – огласи се Друг. – Нећемо такве шале, друже, седите. Овде се ради о озбиљним, судбоносним, питањима. Ми смо овде  да би све подигли на виши ниво, сменили смо  због тога и неке руководиоце, да би посао ишао у складу са планираном динамиком.  Кадровске промене су у току. И поново поче речи које  теренци нису схватали. Те речи су биле без укуса, без мириса, некако туђе, претеће. А о проблемима на градилишту ни речи, о томе како нестаје материјал, нико ништа. Праве се луди, помисли хроничар, а можда се и не праве.
За реч се јавља Љупче Труба. Има он своју причу. Мућа га опомиње: – Дискусија мора да се односи на тему. Знам, каже Љупче, само у вези смена неколико речи. Ето, када је моја баба пре оног рата држала куплерај у В. Бањи и кад јој није ишао посао…Гледа како ови подижу погледе, види уозбиљили се, а радници почеше да се клибере…она, да вам кажем није мењала персонал него је доводила млађе курве…Тека. Тека треба да се работи. Мућа се зајапурио хоће нешто да каже.
Газда се насмеја.-  Добра ти је прича –  мајсторе, каза. Али није за ову прилику. Поче неко мешкољење, ако их  сада  не заустави оде  све до ђавола. А треба да се гласа за Споразумом – врило је у Мући. Види како устаје Ж., Главоња. Ова ће замлата и пијандура да запржи чорбу. Знао је да Главоња брбља како су сви поражена снага. Како сад да га ућутка. Ж., се зајапурио: –  Другови, минери, сви треба да знамо,  а, и другу из Комитета то је добро познато, нашем Газди такође,  да се  свако асимптотско приближавање левој дискриминанти ревизибилно  одражава на стабилност постојећег статуса. Реорганизација је нужна, то су паметне главе донеле. Наше је да радимо, а не да мислимо. Самоуправни споразум, дабоме.  ООУРИ  такође, није то оно што ми мислимо да ће када све распарчамо бити горе. Биће лакше. Биће све јасно ко на тацни.  Па помену, неког Платона, Софокла, Ничеа, Достојевског, Хамлета, па добро другови, да не помињем кнеза Милоша, да не кажем ко  што је он зборио, „Народе, снаго у дупе те јебем“. Нема јаре и паре, народe, паре нису у каси, паре су на траси.
Меље, ко Драгова воденица око Митровдана. Чекета.  Трли ко Милунка у Коритима.Мућа да пукне од муке. Што га не посла на службени пут, све му упропасти, што га некако не убеди да ћути. Њему не фали даска у глави, него читав кубик. Можда и два. Овај из Комитета има да га поједе.  Газда ће да га пошаље на најгоре градилиште.Шта да ради? Обрука га, упропасти. Збор, у црно зави. И чује своје срце како све јаче туче, осећа крв у главу како навире. И нека га чудна дрхтавице проже.
А Друг из Комитета, упиљио у Ж., не може да се начуди. Мисли: Овај сија, зна знање. Уме са речима, прича паметно, нико га не разуме. Будала говори оно што мисли, паметан мисли шта говори. Овај све помешао, ко Лазина  група малтер. Таман помислиш лупа ко Максим по дивизми, он га заковрне. Пали, жари, гаси. То је политика: пали, гаси.
Ум царује, снага кладе ваља. Оћеш часно, неће бити ласно. Онда се сети приче о досетљивом хоџи. Дође тако сиромашак код хоџе и завапи како не може више. Притисла беда, живимо у једној соби, немаштина, ситна ђеца, посла нема. – Набави козу- посаветова хоџа. – Козу с вама у собу. Имаћете и млека.  Онда дођи код мене за седам дана. Набави сиромашак козу.  Тек сада нема живота. Али мора да сачека, да прође седам дана.  Оде код хоџе. Не може се издржати- каза – спасавај. –Продај козу –  рече  му хоџа – и видећеш, да ће бити боље…Исто, а боље. Тако се ради. То је политика, а тек да ти испричам ону о школи марифетлука. Па да видиш, баћо, шта је политика.
Ко Вам је овај ? – пита Друг Мућу, полугласно.  Мућа заусти да каже битанга, шутају га с градилишта на градилиште, ровари, истина добар стручњак, али џабе, кад није уз руководећи кадар, није на линији. Ма он ће га докусурити, море ће га искокати, па му неће пасти на памет да лаје. Држаће језик за зубима, море, жалиће што је жив, упамтиће он Мућу, пизда му материна, мисли Мућа како да све то срочи, у реченицу једну упакује, себе да оправда, њега да закопа. Само да ово пресалдуми. Па заусти да каже , како ће он, Мућа, лично и персонално, да, да…
У то га Друг муну у слабину.
-Слушај, друже, па овај је геније. Нама треба такав човек, који уме са људима. Морам с њим да разговарам. Вади блок, ставља цвикере, бележи. У уху му чагрљају Ж.-ове речи, некако ћошкасте, не разуме ни он, али мани то, лепо, море учено звуче, ништа не обећавају, али доста казују
Сад се Мућа зграну.  Изрогачио очи, Шта је сад па ово? Је л га то овај зајебава. Осећао се, како то каже Љуба тесар из Сврљига, ки прасе у цегеру.
Чује: „Немо после да жалите, да не буде ко што је Вито говорио „ја им гурам срећу у дупе, а они гу испрдују“. Помену поново и кнеза Милоша. Каже како је он знао да подвикне када се наљути: – Народе, снаго, у дупе вас  јебем!
Сви су углас насмеју, неки и запљескаше. Заборавили тунел, то што нема плате нико и не спомиње, блену у Ж., ко блентави. Смеју се ко луд на брашно.
Само хроничар наслоњен на зид  записује у мислима причу о њима:Барака, тунел, у планинској забити.  Тамо се живи. Дани, недеље, године. Живот. Ретко кад иде у завичај. Каже, завичај је у мени, иструлиће у мојој несрећи.
Онда се сети како му је позната новинарка казивала да што је данас  човек школованији већа је џукела, што је на већем положају свиња… Инсан је опасан. Знао је то и Ж., али данас  се пресалдумио.
Није овде у питању ко је за, неко да видимо, кукавеља, ко је против. Против нас, нашег посла,  самоуправљања на челу са другом Титом и шире узев, па ћемо после, Брајко мој,  лако.
Друг из комитета задивљен, мисли како је говорник способан да и жедног преко воде преведе. Мисли, ово је кадар за наше потребе. Не требају нам паметни, него  послушни. Јесте, тежи је грам власти него ока памети, али овакви  се  могу употребити. Као папир-ната марамица.
– Има ли овај стан? – пита Друг Мућу.  С неба, па у ребра. –  Да му се да, вели, ово је кадар, бога му.
Кроз шубер од кухиње гвирила је Војка Расчепуња. Отуд је лукаво допирао мирис печења. Чудо, осећали су како их  тај мирис омамљује и чини некако орнијим. И Војка се смејуљила, очима шарала.
Шта јој фали? Теренци, приоћка им се, а она слободна. Шта да бира. Бирала Бирка изабрала кривоглава Мирка. Имала Војка  вереника. Нико не зна ко је кога оставио. Отишао, њу осрамотио. Хтела  у Тимок да  скочи. Он је тешио, по дупету пљескао, у ухо  шеретски шапутао: – Не дај да ти љубав  срећу квари. Природа ти је дала, имаш  Сијеринску  Бању између ракљи, немој да када остариш сузе рониш због девојачког стида. Шта ти фали, па пизда није сапун да се потроши. То ти је као кад прутом пљеснеш по води. Еј, женска ћупо, главу горе… За жену нема веће милине него када је туђа муда по дупету ударају. И да знаш, није важно колики је, само нека је весео. Тако је кикоћући се  и она зборила, а вазда се раколи весела. И стално у покрету, као да има буве у гаћама. И сада се, ено,  смејуљи, провири, звирне лево, гвирне враголасто,  па се склони. Мерачи се са Мијом Торлаком.  Радул тесар ју је халапљивао ждракао. Мни, јебо би је у дупе, пизда да јој плаче. Из ината. Али она неће, зна  за јадац: Каже му, да имам хектар пичке, не би ти дала.
Значи,  нема нико против, чује како се дерња Ж.  Диже руку, а сви ко омађијани подигоше  руке.
Сви су за – кликће Мућа.
–Чудо, шта ово би?
– Пиши: једногласно. И, часно.
Ха, да се зна – гракну изнебуха хроничар.
Хо-хо-хо- смејао се наћефлисани Влајко.
Мућа погледом пресече Гавру: – Склањај ону будалу – каза сикћући кроз зубе.
Збор је завршен, огласи се Мућа. Данас, у час почетка радова имате бесплатан ручак и пиће. Бесплатан, да појасним, хоћу рећи џабе. Џабе је за барабе, помисли у себи.
Какав почетак, па ми се овде већ по године батргамо, хтеде хроничар да се огласи али га заглуши пљесак.  И пиће, и пиће – заграјаше минери. Жагор је испунио мензу, Друг их је гледао кроз стакло  наочара мишјим погледом. Сви грајући нагрнуше ка шанку. И пиће, пиће, чу се Влајко Ћевлија.
Полако, људи, брундао је Ж., чудећи се у себи,  колико мало треба људима да све забораве.
– Биће, и пиће. Биће, само кад смо се сложили, и ко људи договорили. И, ’вако, лепо прозборили.
Друг одахну када изађоше из мензе. Газда је незаинересовано гледао у низ  посивелих градилишних барака.Запљусну их сјај пролећне светлости, мирисило је у ваздуху на зазелењавање, чуо се и цвркут птица. Тополе око бараке су се  већ китиле зеленкастим листићима.
Газда се задовољно осмехивао. Мућа је поцупкивао око Друга. Возач се укипио поред отворених врата. Мућу обасја сунце када га Друг позва: – Идемо, заједно шефе.
Коле виде како лимузине одјурише  низ пут. А у мензи је врило, ко у кошници.
Преведе их Ж., жедне преко воде. Сад шта је, ту је. После јебања, нема кајања. Сад су се опасуљили, а тек ће прогледати. Маче прогледа после четрдес дана, а ми цео живот не могосмо да прогледамо, казаваше Столе Тутавела.
Хо-хо-хо –  церекао се Влајко Ћевлија.
Као камење низ урвину, помисли хроничар, и узе чашу.

Од/лом/ак из прозе „Протуве и анђели“

Advertisements

One comment

  1. Nada

    Da… Luda kuća…Doživljeno… Ne znam da li i preživljeno… Gusenice buldožera su nastavak grejdera bez goriva…“ завичај је у мени, иструлиће у мојој несрећи.“… I sve je iznova :
    „гвинт бургија три осмине
    нарезница пет шестине
    цвик цангле бриц цангле
    флашин цуг ћа ћа ћа „

    „- Пиши: једногласно. И, часно.“

    Da… Jednoglasno i glasno, a nakon svega ni glasa… Ćuti se… Ponekad ponešto zapiše… Tek toliko da nestane, iako nestaje, topi se, usitnjava i život razvodnjava… I sve ostaje i traje, biva u slovima…
    Znam zaboraviće se… Sporo pamtimo brzo zaboravljamo… Pa ako ne traje u sećanjima nek ostane u rečima… I u knjizi koja je pronašla svoje pravo ime i prezime : Протуве и анђели…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s