ЛОША АДРЕСА ИЛИ КОЛО ОКОЛО ПРИЗНАЊА / Мирослав Тодоровић*

Скраћена, по мери простора, верзија овог текста штампана је у Политици 15. новембра 2012. Заветине објављују интегралну верзију.

_____________________________________________________

 

„Међу предложеним кандидатима за Националну пензији, мислим да је 90 одсто људи залутало, а то су лица са естраде, међу којима је и једна кројачица која себе сматра да је српска Коко Шанел,“ каже сликар графичар, књижевник Миодраг Анђелковић Даја напомињући да је сама институција добро замишљења, али су критеријуми приватни и непостојећи. Не конкуришем јер сам локацијски угрожен, зато што живим у Нишу, а Ниш није плодно тло. Мени је Ниш Света Јелена, а да сам остао у Београду био би у првом тиму а национална пензија би била ствар рутине са оволико изложби и критика који су писали многи људи о мом стваралаштву. (Нар. новине, 7. нов. 2012).

Својевремено је Нишлија  Душан Радовић казивао да ће сви Срби живети у Београду. То су и комунисти обећавали. У кругу двојке. О  „лошој адреси,“   потписник ових редова је више  пута писао.  И истицао да су српску књижевност  створили писци са „лошом адресом“ тј. локацијом. Од Боре Станковића до Милисава Савића, од Добрила Ненадића до млађаног Дејана Стојиљковић од Ниш(та). Београд је ушће у које се сливају уметници разних интересовања. Али зашто се не враћају у унутрашњост? Него им лепо у спољашњости. Уметник у унутрашњости  је преко потребан,  треба да има повлашћен статус,  a не  да копни у својој усамљености, да тавори изван видног поља  и интересовања критике и јавности. Његова улога је вреднија од сваког новца, она има шири значај. Општи. Дугорочни… Писах вапајно и  о томе, опомињући се речима Свете књиге: “Што је било, то ће бити, што се чинило, то ће се и чинити, и ничег нема новог, под Сунцем…”

Уважени и вишеруки уметник  Даја се придружио хору гласова који се  чују на овој позорници још од блаженог Доситеја првог сербског  попечитеља културе. Провинција је „Лоша адреса“  Неће овај сликар да конкурише, у свом стваралачком господству припрема, велику изложбу  која ће на пролеће бити у стоном Београду. У плану су изложбе у Француској и Шпанији.  Сликар је специјализирао у Паризу, а где све није излагао? Он зна, познаје неке добитнике које је учио и подржавао.

Реч је о достојанству уметника и Човека. Слово о етици и дела и ствараоца. У целој овој пометњи  на површину је испловило много  „тужних и срамотних призора примера искривљавања и преиначавања једне добре идеје у циркус и понижавање стваралаца из државног епицентра:ресорног министарства и владе.“ Љ. Шоп). Треба поново прочитати серију све актуелнијих   текстова  „Шта награђујемо у култури“ Политика 4. фебруар  – 24. фебраара 2012. У тексту „ Врзино коло“ писао сам о  наградама. П(р)озвани ћуте и настављају лов. Лов на награде. Све до националне. Пусти дело, колико има само на гласу писаца, али без дела.

Својевремено је Андрић написао: „Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА (Иво Андрић), онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније.“…Песник Бранислав Петровић је упозоравао да  „чилагери из Нобелове фондације једва чекају да тутну лову ономе ко открије екзактна мерила за врeдновање уметничког дела.“ Како се мери поезија? А ко су наши мерачи духа? Све је субјективно, па и рад Комисија. Али. да ли би данас у свој овој  збрци ( „Ко умије њему двије“ и „Ко прије ђевојци“ и „Свеци благо дјеле“)  прихватио да учествује један тихи  Андрић, шта би рекао пргави Црњански, а тек Господин Матић…Па зар није стварање Божје послање? Зар сте заборавили да ће „Проћи ова халабука…“

Али зато међу добитницима има и оних који  су одавно отишли из Србије, који годинама овде не живе, сада се сетили и дошли да и они мено загребу из већ празног казана. Узели, отишли…И још пристижу, скупљају потписе, доносе ћаге из белог света. Чланови којекаквих академија, почасни доктори… и чега све не,а сада као „величине“ хоће да сисају осиротелу мајку Србију. Скупљају се потписи…

Новине јављају да је једна од кандидаткиња скупила 1.500 потписа.

Потписао сам 50 так, јавља  С. – На делу је нека врста квазиелитизма. Људи се сналазе. Има и грабежи, и других ружних особина. , – вели гласовити сликар.

…Борба између повлашћених и запостављених, разне намештаљке и злоупотребе је довела до хаоса…“ М. Данојлић, Политика, 14. март 2011.

„Може им се, пише  ми С. И., имају приступ штампи и могу да их мажу говнима. Тамо, ако ниси са њима,  не можеш ни да пригвириш.“

И потпис се наплаћује. Све се  враћа, све се плаћа, пева Тереза. Џабе, нема ни код бабе џабе. Џабе је за барабе…И као што је књижевна пијаца у Стоном граду, тамо се и све одиграва. Пише се на сав глас и  говори да се за глас и  за Академију плаћао. Тржишна логика. Свако продаје оно што има, и може. „Академик Војислав Становчић каже да се такве гласине потежу с намером да се САНУ дискредитује, што је према његовим речима показатељ опадање друштвеног морала у нашој земљи. „Нећемо ништа оспоравати”, каже Становчић ( Политика: 02.11.2012). Треба прочитати књигу: Како постати академик и друге поучне приче.Чека се и приручник за Националну.

Новине пишу, стварност потврђује, пад морала, а дна нема на видику. Заборавило се на племениту улогу уметности, да оплемњује, да буде надградња…Трка за Националну је почела, јављају медији….Шака зрневља гладном јату за представу са мноштвом јунака. Свет је позорница на којој свако игра своју улогу – каза Шекспир. Представа је почела..

И потписник ових редова на доброј локацији, на својој Светој Јелени, у пустој Трешњевици, има богату и   значајну књижевну и стваралачку биографију, чека шта ће бити и псалмима Давидовим поручује: Подај им Господе по делима њиховим…по делима руку њихових, подај им што су заслужили…

 

*

*Књижевник, живи у Нишу као слободан стваралац  и Трешњевици где се земљоделством и медитацијом.

 

Advertisements

One comment

  1. Vujica

    Ко живи у Србији ничим не може бити изненађен. Заједница која није утемељена на трајним вредностима, као што су рад, знање, моралност, одговорност, не може ни да се држи тих вредности. Превласт малограђанског и демагошког „патриотизма“ негује културу која бару доживљава као океан, престоницу као центар света. Наша политичка стварност је позорница страначких грабежи, што је само савремени облик хајдучије. Само наивни и идеалисти очекују нешто добро за културу. Најгоре је што се лоше пише будућности Србије, са оваквим националним пензионеримам и предлагачима.
    Са овим (и другим) пензијама итекако имају везе пијаца диплома, чланства у академијама, министарствима, управним одборима, агенцијама, друштвима…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s