ЦЈЕЛОМУДРИЈА ОВОГ СВЕТА АНЕКДОТЕ ИЗ ЖИВОТА МИХ. ПЕТРОВИЋА, званог МИКА АЛАС (препричане по записима Јеленка Михајловића)
У аласким кафаницама “Борча”,“Спуж”,“Златни
шаран” и “Јасеница” (поред Дунава), аласи су се
сваке вечери веселили кад дођу из лова. Сав свој лов
су продавали на самој обали рибарским трговцима,
добит делили, и свако је ишао у своју кафану и тамо
седео док не попије свој тал. У те су кафанице сваке
вечери залазили и свирачи са Чубуре и живели од
своје зараде, свирајући и певајући аласима. Мика се
редовно налазио у друштву са аласима по тим
кафаницама, налазећи задовољства у њиховом весељу.
Тако је заволео и чубурску музику и зажелео да
је и сам научи. Нарочито му се допало свирање и
је био танак и сув као глиста). С њим се погодио да
га учи свирању за 125 гроша месечно (25 динара; и
покаткад старо одело и обућа). “Шкембоња” је
долазио Микиној кући у одређене дане и остајао по
цело поподне. Кад је Мика свршио ту “школу”,
његов учитељ Арса ипак је долазио с времена на
време Микиној кући да добије по који грош “пензију”
и нешто старо да понесе.Иначе, “Шкембоња” је
био врло строг учитељ, умео је каткад и да га удари
гудалом по прстима, када их Мика није тачно
поставио на виолини где треба, да би добио жељени
тон..
Тако је тај Арса навраћао и Јеленку Михајловићу; кад год га је запитао какав му је Мика био ђак, он се увек насмешио и увек је одговарао: ”Био је добар ђак…Учио је добро…Али ме је претекао… Сад он свира боље од мене!…”
*
По повратку са свршеног школовања у Паризу, Мика је у Београду отпочео – по сведочењу његовог пријатеља Михајловића – рад у три правца, једновремено и са истим одушевљењем: на науци, риболову и свирању. Риболов је обављао као мајстор великог стила, као високо музикалан, свирао је за своје лично задовољство, најпре сам у својој кући, али је желео да састави и “мало друштванце”, да би свирање било изразитије. Често је Јеленка Михаиловића уверавао да необично воли српске народне мелодије онако како их свирају “емпирички свирачи” (без нота). Ради тога је залазио у све кафане, где је свирала која дружина, да би научио нове мелодије које није знао. Јеленко му је најчешће
правио друштво у таквим приликама. У оно време најпознатије су биле такве свирачке дружине “Мија Јагодинац”, “Андалија”, “Тјокица Зајечарац”, “Јова Јаре” и други. Што је више слушао те дружине, то
је више у њему расла жеља да састави и своју дружину. Прилика за то указала се за време бербе грожђа у његовом винограду на Топчидерском Брду 1893. Берба му је увек чинила једно од најмилијих задовољстава, и увек ју је обављао уз припомоћ најинтимнијих пријатеља са којима се дружио.Кад се заврћи берба, измуља грожђе и све то смести у
бачве, онда настане вечера и весеље са свирком и песмом.Те 1893. сваки од позваних пријатеља је дошао на бербу са својим инструментом за свирање.
Тада је Мика предложио да оснују засебан оркестар и да се повремено састају код сваког редом. Сви су одушевљено прихватили и заветовали се да ће се увек састајати кад мајстор Мика позове. Тако је спонтано постало прво свирачко друштво Микино, које се састојало од квартета и бубња. Прву виолину, као примаш, држао је мајстор Мика, другу виолину Коста Ј. Ђорђевић, машински инжињер, контрабас Душан Протић, чиновник Управе фондова, а Јеленко Михаиловић бубањ.
У јануару 1896. Мика је своје вирачко дртуштво “Суз” проширио у оркестар осредње композиције са повећаним бројем виолина и брачева, једним челом, још једним контрабасом и другим инструментима.
Тада је оркестар имао 12 чланова. Друштво је установило свој назив и своју славу. Са новим члановима Мика је држао нарочите састанке у
кућама појединих чланова ради вежбања, како би сви схватили манир његовог свирања и његових скала, интонација. Основни тон Микиног свирања био је виши од основног тона ноталне музике. Микино свирање
имало је пет интонација са овим називима: “СУЗ” (одговара интонацији Ц-дур), “кркалеска” (Д-дур), “дур” (Г-дур), “реп” (Е-дур) и “реп од репа”. По првој интонацији друштво је добило своје име.
СУЗОВЦИ 