Писмо М. Тодоровића, критика Душка Стојковића

*Sreda, 10. avgust 2011.

Dragi Imenjače, evo me posle niza peripetija iskušenja ličnih i opštih, doživljenog i preživljenog  smaka mog kraja, strašnoj nepogodi-gradu koju preživesmo i ja i moje maline, ali nas onda dočekaše naši otkupljivači da nam otmu ono što je preostalo. Nešto si svakako u štampu ublaženo i čitao. I iskusih Njegoševe stihoveZadatak je sm´ješni ljudska sudba, ljudski život snovidjenje strašno! O tome sam nešto i beležio, ali….U međuvrenu su pripremqeni Mrkićevi ogledi o mojoj poeziji za koje je D. S. napisao predgovorni tekst.Sada će Mrkić o Todoroviću biti u jednoj knjizi valjano pripremljenoj koja je dopunjena i novim tekstom o Vetru ponad gora.Šaljem Ti ovaj tekst jer te u njemu Dušan pominje što me iz više razloga raduje. Jer, naše poznatstvo od 1993 (BIGZ) evo sada ima i nova značenja. Verujem da si dobro, Ti, Sinovi, Lukić i njegovi.

Uz prijateljske pozdrave, Tvoj Todorović

 _____________________________________________

 

ПРОБОЈ ИЗА ИЗА

(МИОДРАГ МРКИЋ О ПЕСНИШТВУ МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА)

Миодраг Мркић есејист је посебног кова. Са шездесетак година отпочео је да објављује књиге и штампао их је досад тридесетак. Не повинује се главним струјама наше књижевности. Држи до свог мишљења и своје хијерахије писаца. Има писце за које би се  с правом могло рећи како су његови. Уз Мирослава Лукића и Богислава Марковића, и више од њих, то је Мирослав Тодоровић.У читавој серији написа / књига о овом писцу (поводом збирки Свети мученици, Потоња верзија, Спрам расутих звезда, Земаљско и небеско, После свега, Ветар понад гора) Мркић је изнео прегршт увида који су постали незаобилазни и без којих трешњевачки и нишки песник не може бити протумачен како ваља. На нама је овом пригодом да прибележимо како пише Миодраг Мркић и како пева Мирослав Тодоровић, или боље, када је о другоме реч,  како по мњењу Миодрага Мркића то Мирослав Тодоровић чини.

Метод писања студија Миодрага Мркића и више је него особен. О књигама он пише тако што их анализира готово ред по ред, свакако стих по стих. То је оно што је прижељкивао Богдан Поповић и због чега му се замерало поприлично, уз сметање са ума да је тај модел тумачења књижевних дела био увођење иманентне критике у критичарско позитивистичко море које се било разбашкарило посред наше и књижевне историје и књижевне критике. Свака Мркићева студија укључује у себе, ни мало прикривен, лајтмотивски понављан, полемички сасвим, критички до даске, обрачун са мртвим морем наше књижевности и стармалим тумачењима онога што је, сасвим незаслужено, најзначајнијим у њој проглашено: неосимболизмом, квази-постмодернизмом, таламбаским и новокомпонованим Светосављем и лажним, приручним и конјуктурним, родољубљем, шаблонским, литерарно мртворођеним. У Мркићевим рукама је критичарска метла и он њоме беспоштедно мете е да би уклонио оне који се паразитски шире диљем наше књижевности а да веома често писци, поготову значајни, никада нису ни били и да би ослободио место онима који, незаслужено у сенци, скрајнути, беспотребно дуго чекају својих пет минута е да би показали, и доказали, чак и неверним Томама, како у њима наша књижевност има своје праве величине. Потребно је скинути, богме и здерати, позлату са фалш величина не би ли се видело право књижевно злато којим наша литература нипошто није сиромашна.  Мркић је убеђен како су писци о којима он пише писци који су – иако уочени нису као такви – писци који владају (или би, барем, то морао бити случај) нашом књижевном сценом. Они су они који њега, шпицеровски, продрмају, они с којима може и стилистички да се стопи толико да пише као из њихове коже, стављајући себе у њихову службу, омогућујући њиховом гласу да прозбори његовим устима и његовим духом. Они су модерни Дон Кихоти, но њихове ветрењаче су стварне. Уклети (они су на непрестаној њихалици између лудила и смрти, вечито између) су песници не само зато што их друштво таквим чини, већ и стога што говоре храбро, хируршки, о темама које су саме по себи довољно проклете: морално урушавање, напуштена села, бела куга, сиромаштво, пролазност, смрт… Веома често уводи се и компаратистички контекст у који се песници о којима се пише смештају. Често се у дигресијама баца и ново, дотад неприсутно, светло на проучаване писце. Довољно је, на пример, скренути пажњу на дужи екскурз у којем се пише о Тодоровићевој, вероватно несвесној, блискости са мистичарима. Есејиста о којем пишемо не либи се да пише и о супсидаријама (споредним деловима: библиографији, изгледу корица, празним странама, колофону, тегистру итд.). Када се позабавио збирком Спрам расутих звезда, писао је једино о томе.  Мркић се, стваралачки, „лепи“ уз писце о којима подноси рачун, желећи њихово лирско да „преведе“ у своје есејистичко. Признаје: „Увек и несвесно усвојим стилске одлике књиге о којој пишем.“ Многобројни цитати омогућују нам да се упознамо, посебно са проучаваним песницима, чак и онда када у њихове збирке ни завирили нисмо. Прави су позив – ако нас убеде, а готово редовно то чине – да посегнемо за њима. Свој поступак, Мркић, уз помоћ промишљене синтагме, означава као „есејистичко фабулирање“. Исто изналази и у песмама Мирослава Тодоровића.

Мркић говори о својим студијама као о есејистичким фрагментима. Не допушта им да се ужлебе у унапред припремљена, компромисна и удобна критичарска гнезда из којих ће се слати похвале прехваљеним а олимпијски се заобилазити неправедно „прескакани“ и занемаривани писци. Признаје да је боловао од „расула мисли“, опширности, „композиционе гломазности“. Иако су ове самокритике делимично тачне, оно што је за есејисту о којем пишемо карактеристично и значајно успева да им се уклони и да нам понуди свеж, намерно лајтмотивски, лагани, меандрирајући, уз многобројне тобоже узгредне напомене, теоријске дискурсе, полемичке ескурсе, осврт на њих који самокритички уочено далеко превазилази, те нам сваки писац о којем Мркић пише, након ишчитавања Мркићеве књиге о њему, изгледа ближи и значајнији него што нам се чинио чак и онда када смо сами уронили у његово ишчитавање. Дешава се то стога што Мркић готово никада ништа не пропушта што је од значаја за проучавану књигу и тумаченог писца. Ако понекад у детаљисању претера, Мркићу се никада не дешава да своју мисао и своје становиште не дотера до оне разине на којој се писац улазује као на длану. Он сам признаје да не зна да пише приказе. Пореди их са новелама. Очито, он критичарски новелист није, но да ли је исти такав романсијер? Жели ли он новелу у роман да преобрати? Када би то хтео, очито би омануо, пошто то очигледно, и не само у његову случају, не бива. Његове књиге нама су више налик на циклусно организоване новеле које имају своју структуру, свој градацијски или – ово друго чешће – лајтмотивски устројен развој. И наслови његових књига о другима, једнако као и наслови од њега проучаваних књига, могу се третирати као својеврсни „монограми садржине“. Мркић издваја песме манифесте. Често их сам, творећи, изналази. Покушава њима да „покрије“ читаву збирку. Склапање манифестних песама уз коришћење стихова аутора о којем пише Мркић одређује као дадаистичко- надреалистичку монтажу која нам нуди увид у поетику песника о којем је реч. Читава збирка је онда полигон за изналажење стихова који ће потом, попут пазли, бити сређене, компоноване. Читаво Мркићево бављење књижевном критиком могли бисмо окрстити као реаговање књигом на књигу. Или: књигом из књиге. „Формула“ његове крижтичарске активности била би: огледати се у другом. Или: пронаћи себе у другоме. Онога ко му не пружа могуђност за критичарско емпатичко уживљавање, он заобилази као књижевно тело страно његовом критичарском сензибилитету.

Шта је Мирослав Тодоровић по Миодрагу Мркићу? Најпре, „аскет лире“, али такав да његова аскеза, не ретко, поприма и одлике, својеврсне, антиаскезе.  Песник чија је лирика симбиоза лирског, епског и драмског. У неколиким његовим књигама Мркић открива читаву драмску структуру. Пише о јединствима места, времена, радње, тона и интересовања присутним у њима. Мирослав Тодоровић, после свега, остварује свејединство: његов лирски јунак лирски прича о драмски напетим, егзистенцијалним ситуацијама у којима се обрео: остарео, у пустоши родног краја али и опустошености живота уопште, седи за столом са смрћу која је искорачила из прикрајка и заиграла бергмановску шаховску партију чији је победник унапред познат. И оно што би могло бити наш кец у рукаву – сећања на лепо које је било и у којем смо били – искрзало се сасвим и загубило у мори снова-мора. Лирика Тодоровића, изнад свега, јесте „поетичка драма“. Тешко је наћи у модерној српској поезији песника који се толико „отворио“ драмском. Нипошто не нападно, у прса ударајуће, већ трагично, резигнирано, рефлексивно. Мисао Тодоровића – а његова лирика је рефлексивна, метафизичка у најбољем смислу те речи, толико метафизичка да се у најбољим својим тренуцима, на својим врхунцима, чак и у антиметафизичку поезију преобраћа – не може се, а да се песма не „разбије“, разлучити од емоција. У његовим песмама срце мисли, а мисао осећа. Мркић открива „реалну метафизику“ (утолико она и одступа од уобичајене метафизике) у песништву песника о којем пише. Његову елегичност (песник се непрекидно завичају, и завичајном, враћа не би ли њиме своју душу нахранио тугом) која је – и не само она –  извор и уточиште – њене „трансцедентне граматике“. Лирско варирање, лајтмотивско кружење –  и стихова, и песничких слика, и симбола, и песама, чак и читавих збирки – постало је заштитни знак његове лирике. На моменте, она поприма – у последњим збиркама све више – есејистички тон. Дубином промишљених стихова песник размиче границе жанра и његова лирика постаје есејистичка лирика у најбољем смислу те речи, а есејистичка лирика она је која је – ма колико у нашој средини и песници и критичари поезије не били тога свесни у довољној мери – обележила последње деценије прошлог и прву века у којем јесмо (довољно је присетити се Мирослава Лукића, Бошка Томашевића, Зорана М. Мандића).

          Опсесивне теме које доминирају Тодоровићевом познијом лириком, једнако као и лириком свих значајни(ји)х наших и светских песника оне су које „отварају“ поглед на Апсолут: Тишина, Празнина, Вечност; Нестајање („језа нашег нестајања“), осећање (Не)бића. То је координантни систем у којем се мрежи, и размрежава, Тодоровићева поезија. О томе управо и пише Мркић, и поред тога што је апсолут оно што га „сможди, ужасава“. Тодоровић је, у исти мах, и старац и странац у родном месту. Бескореник у окоровљеном простору. Остаје му само да се укорени у Природу, а по Мркићу, „Божанско поезије је у природи“.  Да омогући њој да њиме прозбори. Тодоровић је песник који се есхатолошки, дискретно хришћански, оглашава. Његова поезија збори о драми психологије стварања. У срцу су јој симболи и, посебно, синестезије. Песник успева непрестано да варира сноп мотива а да се притим не понавља. Прави је, и један од најбољих које свеколика српска поезија има, песник нијанси. Тежи ка безречној песми. Чести астероними својим трима звездицама симболишу небо, а сама Тодоровићева поезија, њихана ветром (једним од кључних симбола који се у њој находе), високо је узнета ка небу. Пристиже не ретко до оне висоравни до које је Душан Матић стизао следећи Блез Паскала, на којој се са звездама самим може завргнути разговор.

Закључимо: Миодраг Мркић, аутентично и критичарски исконски, пише о аутентичним и исконским песницима. За њега то Мирослав Тодоровић, ван сваке сумње, јесте. И за нас је то Мирослав Тодоровић, и пре Мркићевих текстова –  књига, био. Када се нађу истински песник и умни тумач поезије добија се прави Пробој иза иза. Највише што значајна поезија може да понуди. Највише што права критика у правој поезији уме да изнађе. И ласерски осветли.

 

Душан Стојковић 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s