PODSTICAJI I OTPOR

07. август 2011. 17.15

(Sfinga: Belatukadruzu. )

Miroslave, neumorni i nemirni čoveče,

Vrti mi se već tri dana po glavi jedna sumanuta ideja, koju Ti kao da si u nekoj čudnoj vezi sa njom, mojom glavom, počinješ da realizuješ. Istina, „kancelarija“ je otvorena za sve, i tako treba da bude. Vremenom će se, nadam se, poseta toj kancelariji ZAVETINA zgušnjavati, praveći mesto za ljude koji imaju šta reći i to sačuvati od zaborava u ovom našem vremenskom plićaku u kome živimo, kratkopamtivog ubrzanog talasa…. I smeškam se na sve ovo čudotvorenje koje se rađa iz “slučaja” vođenog nekom nevidljivom Božijom rukom Milosrdnika.

Već tri dana radim kao muško, a mislim kao žensko, pribojavajući se da svu žensku enegriju ne prelijem na muško polje. Oduvek sam se užasavala onih alfa žena koje su kao predvodnice svojeg čopora, zaboravljale usput da poneguju malo svojeg suštinskog unutrašnjeg ženskog Ja. To se ja, valjda, grozim sebe same?! Radim trenutno tri projekta istovremeno. Muški! Zatvaram svoju “kancelariju” tek tik pred ponoć, i onda mi malo vremena posle, i nešto predaha između, ostaje za blog, a da ne govorim, za sebe lično. Posle razređenja zimušnjeg, nastupa period zgušnjavanja letnjeg, sve sa grmljavinama, kišurinama, gradom i vrućinama. Svega i svačega. I mi mislimo da biramo? He, kakva zabluda! Još jedna od mnogih u nizu životnih zabluda.  A Ti mi drndaš mozak iz pozadja bez ikakvog vidljivog impulsa, baš, onako muški. Obožavam te, baš takvog. Samo mi nemoj reći da se manem komplimenata. Ovo uopšte nisu komplimenti. Ovo su činjenice neke druge vrste. Mada čovek mora da nauči i komplimente da prima, da se malo razmekša i omekša, jer ni jedna krajnost nije sjajna za ego, koji jedini neke stvari može da prepozna i iskaže kroz vrednosni sistem. Duša se ispod njega migolji. Ona je, mučenica, stešnjena između krajnosti surovog ega. Nije slučajno Ego imenica muškog roda.

Evo šta mi se to mota po glavi. Nije da je na javi, a nije ni u snu. A zapravo je negde između. Spavam tek po dva sata u kontinuitetu, i za to vreme neumorno nešto “radim” između tih nivoa. Neke silne priče izlaze, bunarska sećanja, predosećanja, prošlo vreme, buduće vreme,… svašta nešto… I onda se budim, ustajem, uzimam “pustinjske lisice” i čitam. I na pojedinim mestima tonem u san, sa tolikim manjkom fizičke snage, da iznurena zaspim sa naučarima na nosu. A ono, akcija međusnevačkog posla tek počinje: Priča koja nastaje iz naše prepiske, a ja se koprcam, jer je ne mogu bez Tebe potpisati, jer zajedno smo u tom projektu osmišljavanja. Pismo za pismom iz snova stiže. A onda sanjam san  da sam u poseti nekoj košuti, i da njenoj deci nosim buket poljskog cveća na poklon. A ona mi pruža jabuku, za srećan put. A ja se neusuđujem da je načnem. Ostavljam je na stolicu pored kreveta, baš na Nesebičan muzej….. Budim se, a pored stolice na polici pored knjiga činija sa breskvama koje prethodnog dana nisan ni stigla pipnuti…. I počinjem da ti pišem pismo, ono iz sna, obično, bez ikakvih pretenzija. Pitam se, najednom: Odakle mi tolika drskost. Ne želim da te uznemiravam. Kakva prepiska, kakve priče, bakrači i košnice, kakva pisma koja će se pojaviti iznebuha za pedeset godina!!! Ili iz kojih ću napraviti priču, čiju?  I onda se setim Tvoje pesme “kroz 50 godina”. Mozak, ili nešto drugo, valja po našim unutrašnjim predelima i doživljeno i nedoživljeno, i pročitano i nepročitano, i viđeno i neviđeno, bez ikakve neše svesne volje.

I ti se javljaš sa novim predlogom Kancelarije ZAVETINA. Štampaš pisma i prepiske…. Slučajnost???! Gospodin Slučaj je odavno prestao da me zasmejava. Počinjem da mu se povinujem. Ali i On mora malo da me zaštiti od prebrzog odmotavanja nekog zamotanog klupka, da se ne rasparam isuviše. Baba me je davno naučila kako da vadim žice iz pocepane pete vunenih čarapa, i naglavke nove pravim, sve u krug, da bih je završila i doplela. U brzini bih mogla cele čarape rasparati. Ima li smisla plesti nove čarape???

Idem, Miroslave, malo na vazduh. Da provetrim svoj mozak. Samo, kad bi u blizini bila neka livada i otava da pobacam svoje misli i rasteretim se. Juče me je mama zvala i planiramo put za Ostrog. Sledeći vikend. Ne znam šta se sa njima dešava? Ali imam utisak da su moje plutajuće misli iz ove tišine moga stana malo doprle i do njih. Odakle im ideja za Ostrog? Nisu bliski sa tim idejama. Ima neka tajna veza između svih nas. A život je zapravo samo jedna velika tajna, neogonetljiva….

Veliki si zadatak stavio ispred mene, Miroslave. Ti ili Bog? Ili Bog u tebi? Ili ja samoj sebi? Ili Bog u meni? I kao što ti svoje pesme stavljaš u buriće od mahagonija da odleže, kao vino koje dobija punoću tek s godinama, i ja moram pustiti da mi se slegne talog sadržaja u meni. Suviše se uskomešalo toga. Treba vremena. O blogu, koji je bio samo kutak za opuštanje, a koji se možda pretvara u neki sasvim drugačiji prostor, pričaćemo. Niti sam ja izdavač, niti urednik, niti pisac, i ne znam kako se te stvari rade. Samo znam da sam upoznala jednog “profesora” koji me može svašta naučiti. Sledeći put kad se budemo videli, moram poneti diktafon. Hehheheeh… Tebe i tvoje priče čovek treba ispratiti. Nije lako.  Šalim se malo. Već sam pobrljavila od tempa koji nisam u stanju da ispratim do kraja.

 Sve najbolje Suzana

_____________________________________

8 avgust 2011, 08:05

(Belatukadruz: Sfingi)

Draga Suzana,

Nikakav zadatak ne stavljam ispred tebe, ne. Samo bih da se to što nagoveštava Tvoje biće prelije – u ovaj surov svet. Sinoć sam ostao kasno čitajući povest o Artou, iz časopisa koji si mi dala. Kakva sudbina, kakva tuga. Jutros, ustao rano; parkirao auto na pogrešnom mestu i pomislio da ga preparkiram, a onda se predomislio; brzo sam se spremio i iz centra grada krenuo pre osam na moje brdo.Tvoje me je pismo obradovalo. Manastir Ostrog je manastir koji vredi posećivati. Ja tamo još ne stigoh. Putovanja su lekovita. Ponekad sa nekom nerazumljivom čežnjom mislim na Trebinje u kome sam bio samo jednom i na Bajinu Baštu u kojoj nikad nisam bio.Ponekad poželim da poživim dugo, da bih mogao da obidjem sve naše manastire i planine apostolski, ili autom, svejedno. Nedovoljno poznajemo našu zemlju, znači sebe,  znači vlastitu dušu, duh, različitost. Kondicija je dobra stvar, treba je održavati jer ona produžuje sve, i omogućuje.Iz snova nam dolaze nepoznate reke, i drugi podsticaji.
Ako u nekim mojim knjigama ima podsticaja, i puteva i putanjica izazovnih da se njima krene, to je u redu. To nisam ja izmislio, to su izmislili mnogo pre mene, svi oni koje sam rado čitao. Ili dugi dani i meseci i godine stranstvovanja.
Sve najbolje,…
_________________________

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s