Чланови друштва “Суз”

Чланови друштва “Суз” били су стални.
Само у случају да неки члан буде премештен из
Београда, или у случају смрти кога члана –
упражњено место се попуњавало избором новог кандидата.
Мика је примао само оног за кога он и
чланови знају : да је неоспорно поштен и честит, да
је савршен свирач, да је севдалиске природе, да је
спреман до”и на састанак у свако доба и без поговора,
кад год буде позват.
Репертоар музичке дружине “Суз” био је
врло обилан. Бројао је преко 700 мелодија народних
игара, 240 мелодија народних песама и око 90
других народних мелодија са целе територије
Југославије. Од тог броја, преко 300 мелодија народних
игара давно су биле већ изостављене из праксе
и ниједна свирачка дружина није их свирала, осим
Микине. То су, међутим, компликованије композиције
и ванредно пријатне и севдалиске. Да би се и
оне сачувале од заборава, Мика је у јесен 1940.
године на молбу управе Београдског радија, са неким
члановима друштва “Суз” 15-20 дана устопце свирао
те заборављене мелодије у студију, где су
преношене на грамофонске плоче. И кад је све већ
било готово, избио је рат и приликом бомбардовања
разорењем Београдског радија, уништене су и те
плоче!Том катастрофом и смрћу Микином нешто
касније предате су дефинитивном забораву!
По повратку из заробљеништва, Мика је у
три маха сазивао четири последња члана на интимне
састанке за време окупације (1942).

Говорило се о
обнављању друштва “Суз”, што је он веома јако
желео. Уговорено је са новим члановима: да се први
састанак нове екипе одржи свечано, чим држава буде
ослобођена немачке окупације, и Мика је једва чекао
да се та прилика укаже….
Да би Микино друштво “Суз” имало прилике
да се одужи многобројним својим пријатељима,
који су га у току године позивали на весеље у својим
домовима, Мика је предложио да друштво утврди
један такав дан у години када ће угостити све своје
домаћине и пријатеље, и да се тај дан сматра као
слава друштва. По препоруци ондашњега митрополита
Михаила, са којим се Мика изближе познавао,
друштво је фиксирало дан црквенога празника
Св. апостола Филимона, 5. децембра, после
завршене бербе грожђа и кад почиње прво отакање3
вина. Тако је установљена слава друштва “Суз”.
Прослављена је први пут 1896, кад је остварена
давнашња Микина жеља да има свој “пуни
оркестар”. Поред редовне славе, тада је установљена
и “патарица”. На славу су позивани само мушки
домаћини и пријатељи, а на патарицу они исти са
свима својим фамилијама (без деце). Слава је
одржавана утврђенога дана, а патарице доцније; на
3-4 месеца, једнога подеснога дана после славе.
За славу и за патарицу чињене су велике
припреме. За огроман број званица, бивало их је по
500 и више особа, требало је спремити добру
вечеру.Ради тога је Мика са свима сузовцима и својим
момцима-аласима ишао у лов већ на 10-15 дана
пре славе, свакога дана. Сав се лов чувао у баркама
и све што се тих дана улови, потроши се за славску
вечеру, патарице.Вечера се састојала од спремљених
разних риба, а и од других печења. Специјалитет
таквих вечера била је нарочита “Микина аласка
чорба” коју је он сам спремао по свом рецепту, а који
је био његова добро чувана тајна. Открио ју је само
једној особи, члану породице једнога члана друштва.
За покри”е режиских трошкова, сваки је гост био
дужан да при доласку приложи у “марамче 20 гроша
готове паре” (4 динара). Госте су за време вечере
служили само чланови друштва са својим мајстором.
Пре вечере обављало се сечење колача и
мало послужење. После вечере б”xумбус и бал”.
Вечера, џумбус и бал увек су били проткани разним
друштвеним традицијама, а Мика је нарочито полагао
на то да се све друштвене традиције стриктно
изврше….