МИТАРЕЊЕ ЧУДОВИШТА / Александар Лукић

Трећа Србија је у клими општег колективног лажидуха, још увек неостварен пројекат. Он почива у срцима неколицине нас који залажући се за Њу пристајемо да идемо раз света. Труд је био и остао вредан напора. Ми нисмо вољни да будемо потчињени.

Уобичајено скривање иза народа, чине лицемери, намерни чекању нових прилика како би показали свој егоизам и пустош епохе. Њих смо се нагледали, јуче, данас, нажалост, примери накарадног наслеђа и ђубришта какистократије која једе своју идеју неће изостати ни сутра.

И ћорав човек види да октобарска револуција у Србији, није упокојила тоталитарни дух комунистичког диносауруса.

Демонтирање политичког система у коме је доминирао коминтерновски дух и култ Вође је изостао. И након револуције, на цени су остали одани и послушни, како рече приповедач Мирољуб Милановић: „Држали су се један другог као пијан плота и на изборима редовно мењали положаје“. Помоћи нам није било.

Митарење чудовишта се десило. Изгледа да нисмо могли с њим, а ни без њега. На чију штету?

Србија после октобарске револуције свела се на шињел политичке партије. Отуда је и потрајала као врбов клин. Сва је прилика да другачије није ни могло бити кад су комунисти напрасно постали демократе. Мени се чини да су некадашње комунистичке комесаре наследили маргиналци, комесари које је избацио поводањ револуције. Ти комесари су исувише били сапети у властитом губитништву за подвиг који су морали учинити. Јунаци ироније, комунистичке стрине и тетке и домаћице марксизма нашле су се у редовима новопечених демократа. Апсурд достојан литературе.

Пожаревац је пример такве трагедије.

Пријатељи су нас насамарили. Стога је морало да пукне да би Трећа Србија стигла међу нас. Ко би поверовао да смо све то издржали? Нико. Осим нас.

(Прелиминарно штампано у „Данасу“. Прештампано у Лукићевој књизи Између митрења чудовишта и уметности будућности, Пожаревац, Едиција Браничево, 2010, , стр. 11)

ЛеЗ 0004728