Симбол престола од крндије, начичканог печуркама… (Б. Тукадруз)

Престо од крндије начичкан печуркама – био је довршен. Пренели смо га на чистину, усред детелиништа недавно покошеног. Била нам је потребна чистина, ширина мачванског пејсажа са старим
дрвећем, зеленилом кукуруза и високим плавим августовским
небом прошараним ретким белим облацима.
Било је касно поподне. Обукли смо анђеоске одежде, припремили рипиде и јеванђеља (наше рукотворене књиге), и суочили се са присуством анђела и Свечовека. Пустили барокну музику Албинонија…
Сад смо имали све оно што треба – за почетак једне уметности, једног искуства. Под искуством ми смо подразумевали једно нарочито сазнање
извесних философских, теолошких – теоријских знања: неких основних, незаобилазних ствари, неопходних у младости уметника у развоју. Имали смо чистину и фантастични престол – крндију, ширину, хоризонт и небо, искључивост амбиције. Били смо на трагу Нове уметности, која је, као и античка и ренесансна, стремила грандиозним остварењима, савлађивању неделотворног сањалаштва, дремежа
мањиловског.Било је толико патуљака и жбунова трновитих, да се од њих не може напредовати, ни корачати ни живети. Уметност се утопила у 20. веку, као што поплава руши xиновска стабла дрвећа, храстова.
Нову уметност смо откривали на спрудовима; са спрудова смо уочили један пејсаж налик на италијански, са високим дрвећем, испод кога промичу фијакери, налик на Фрагонарове…
Оно новинско пискарало је било далеко.
Ништарија, којој се М. обратио да пише о његовој првој изложби у последњој воденици на Дрини. Што је и учинио. Паланачки простак – уображенко; говорио је надуто, с висине. – Шта треба да вам помогнем? – обратио се једном М. посебно наглашавајући : помогнем, као да је он тамо неки славни књижевни или ликовни критичар, човек од утицаја – а не једна обична шабачка бубашваба, која се брзо повлачи у
своју рупу, кад неки “друг из комитета” подигне обрве… – Ви треба да вршите свој новинарски посао, да обавешатавате јавност, а не да мени помажете!Шта ви мени можете да помогнете? – упитао га је М.

Та шабачка бубашваба само је мрска копија престоничких
новинских и иних пискарала…
Нова уметност, она коју смо открили на дринским спрудовима тога августа, бела, девојачка, пратила нас је – свуда, после, и кад је одлазила од нас, бледа и суморна (као да иде код стоматолога), махала
нам је, као што су махали и трептали топољаци у даљини око Светог Луке…
Допутовао сам преко Обреновца у Београд; и отпутовао у Мишљеновац. Када сам ушао у наше двориште у кући није било никог. Мајка је била негде у пољу – берба пасуља? брат на купању на реци? Било је необично тихо док сам шетао по дворишту и брао грожђе (испред моје спаваће собе). Са гроздом у руци кренуо сам до другог дворишта и угледао ново гумно на коме се слама преливала на залазећем сунцу. Два прасета су њушкала по плеви, пилићи су нешто кљуцали испод корита; стара мачка је трчала за мном, заплитала ми се у ноге. Сео сам на балкон и са њега
посматрао друго двориште, небо, брегове на северу, Црни Врх… Не мајка, отац, ни брат, Нова уметност ме је дочекала у родном дому… Дубина свечаног заласка. Кроз мали мистични троугао, који су образовали
облаци чије су огњене ивице биле позлаћене јарком светлошћу; на земљу се сливала Нова уметност сунцокретна светлост, кроз малени мистични трогао…

(Ур.)

 

ЛеЗ 0004746   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s