Погледи

Нова страна, тј. нова рубрика. Овде ћемо публиковати, почев од марта 2013. године текстове пријатеља и непријатеља, па чак и оних са којима се  у много чему не слажемо  (Управник Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ)_________________За Лукићева Сазвежђа

Заштитни знак

Заштитни знак

Драги Имењаче, уз ово Писмо из Ниш(та), срдачни поздрави. Све остало је у писму и у оним подацима нула кома нешто за културу, о  нула и још лечка за библиотеке. И шта да још речем? Овде је време стало, узаман „утеха“ да „није све пропало, кад пропало све је.“ Дани су све дужи, све топлије ускоро ће  и трава да зазелени. И то је оно што радује, и она народна „Не липши магаре до зелене траве“   већ има смисла. Прилика је да те подсетим и  на речи мог земљака, блаженопочившег  Б ранислава  Петровића, штамапане у НИН-у 1998.
Какво је славно време, мора се рачунати  и с читаоцима који не читају ни наслове, који у свом господству не читају ништа. Писац  који не рачуна с читаоцима који не читају,  неће се науживати успеха и књижевне славе. Од оних који читају, па још цепидлачки, ред по ред, као сајџије, само невоље. Зар су српски властодршци били глупави кад су у свим рачуницама и комбинацијама највише полагали на неписмене. И садашња власт највећу подршку има од неписмених и полуписмених  грађана Србије. Нема тог lex specijalis-a, тих избора и рефе-рендума који би тако лако прошли да није полуписменог и неписменог становништва. У Србији нема куће без телевизора. Скупа справа  али осиромашеном српском народу приступачна. Књиге се, међутим, веома ретко могу  видети у кућама српских домаћина. “
Мину отад, ево 14 љета. Све мање је срспких домаћина, све више пустих села и празних кућа…Али то је већ друга прича,  о њој ускоро Писмо из  Трешњевевице.
Срдачно Мирослав
____________________ 
Још од андрићевих  Знакова поред пута није се у нашој књижевности појавило дело као што је ШУМ ЛИШЋА Лазе Лазиће (издање беогрдаског издавача Тардис, 2010).
Часопис „Наш траг“ 1-4/2012. доноси одговоре на питања које је саставио Ново Томић.
Један сасвим кратак запис о писцима и критичарима „Књижевне муке“говори да критичари нису само мучитељи, већ да могу да буду и велики мученици због „устоличених литерата“.Ви сте имали прилике  да посматрате и једне и друге, с обзиром у којим сте се књижевним круговима кретали.Чувате ли у сећању нека од тих „мучеништава“.
Не знам код других народа, али код нас има дозлабога лоших песника хваљених од критике која је себи изборила високо угледно место. Критика може да се руководи и другим мотивима, не само естетским, рецимо котеријским и политичким, или чак страначким. Има опет писаца на разним црним листама, и то одистински. Има фаворизованих писаца који предност нису стекли својим књижевним делом, него нечим другим. Као што се писци, оправдано или не, муче због књижевних оцена својих дела, тако се и критичари, претпостављам то јер их априори сматрам поштенима, муче како ће да сроче своје оцене, а да задовоље естетски захтев и захтев нелитерарних наноса, утицаја, положаја личности, тренутних политичких прилика итд. Ја јесам био у небраном грожђу као уредник у часописима и издаваштву али могућност да човек поднесе оставку постоји.
Ваш савете младим песницима (Запис „поетика, савети младим песницима“) у најмању руку је необичан. Будите немодерни, -кажете им. Уз образложење:
Данас је књижевно поље модерна тржница, али и на њој се пиљари духа најбоље сналазе. Претпостављам да свако време има своје модерне књижевне тржнице. Није увек лако да се оне избегну. Јесте ли Ви то успевали? Видите ли данас међу младим песницима неке који вас у том погледу задовољавају? С друге стране колико, колико „тржница“ доминира савременом српском поезијом?

Песници треба и сами да се побуне против продукције, и неретке доминације, ништавних текстова, који понекад служе ништавним кривотворитељима да заузевши личне позиције моћника у друштву, затаварају намерно (и логично) пут ауторима високих вредности.  Тамо где је злоупотребљена политика (по себи самој часна вештина и делатност на ширењу слободе и демократије), тамо је злоупотребљена и поезија.  Свака агресивност је мени страна, никада нисам био за забрану и онемогућавање нечије речи макар каква она била, али и ја смем  и могу да кажем истину: књижевност јесте тржница. Млади песници српски, надам се, помоћи ће да се изврши превредновање српске поезије. Питање модерности поезије је одвојено питање. Али данас  се, изгледа, мисли да је извикана модерност калуп помоћу којег се лако песме производе као цреп и цигла.
Може ли се с овим у везу довести ваш запис: Макар био међу свима један једини који ће извикано одбити, одбићу. („Нису сви насели“) Јесте ли некад били један једини?

Нисам био једини. Знам људе који су одбили да буду присталице извиканих вредности. Сви они који су то јавно учинили, кажњени су, као и ја, на овај или онај начин, а неки и далеко горе!
Враћам се на Ваш савет младим писцима да буду немодерни, да се клоне свега са општим покретом савремености: налазите ли неког међу нашим младим писцима који иде тим путем?
 
У разговору ове врсте бојим се да нећу смети да наводим примере. То је деликатно. То могу да учиним на другом месту. Али могу да поновим свој став. Оно што је модерно у тесној је вези са модом. Мода је испразност. Ултрамодерни правци  у уметности донели су такође  генијална и велика дела – рецимо сликарству. Али модни тренд, помодно, што често влада, па онда прође као олуја да би било замењено  другим модним таласом који опет протреса не толико стваралаштво колико књижевне салоне и кулоаре, људе који желе да буду у центру пажње, модни правци који, без обзира колико трају, служе само надобудном истицању, то је најштетније по младог писца. Не мислим да су талентовани људи, прави песници који тек ступају на литерарну сцену баш тако наивни, али ипак. Код нас су били заступљени сви могући књижевни правци, ми смо чак имали и своје. Али ја тврдимнема  да је писац, нарочито песник – сам свој правац и своја сигурност и своја будућност. То што ће се неко уврстити у неки –изам, можда јесет корисно, али мислим да песник нема ни времена ни снаге да се бави књижевношћу, он мора да пише. Да би писао, мора да презре књижевост en generale,мора и треба да иде за својом личношћу, својом истином, својом музиком, својим животом и да буде тим окупиран. Ако му се пише у неком „превазиђеном2 стилу, нека пише тако ( наш народ  који није, па ни у књижевности, створио превише светксих вредности, лак је на негацији), ако се песнику пише у било којем маниру и било којем стилу, нека пише тако. Мода, модерно, захваљујући људима кји су успутници књижевности, апсолутно је птетна по уметника. Ако књижевно дело буде снажно, добро, лепо, истинито, биће и узвишено и уметнички успело, а то је заправо модерност. Модерност је умереност, заправо то је усаглашеност са собом. Са добом садашњим и будућим може се усагласити само оно што је оригинално, своје, не копирано и не привремено, не писано с угледом на.

__________
Нишка забава у Константиновом руху
 
Нишка Народна библиотека „Стеван Сремац“ се налази  у кући  Епископа нишког Јеронима који дне. 13. маја 1874. по   вољи својој захтева, написа и потписа завештање: „Имање моје које постоји у Нишу, као и један плац  на коме постоје две куће, једна већа и друга мања, стављам  и то: већу кућу  за Народну библиотеку, којој ће и припасти мања библиотека…“ За извршење његовог завештања беше во времја оно задужен и г. Стојан Бошковић министар у пензији. И већ 14. јуна 1895. старатељски судија извештава ондашњег министра просвете о  благодарном чину легатора…“ Мним, да је време да се Епископу врати његово, да библиотека носи његово име.
Минуло је отале 139. љета страшног  страдања  батргања народа  до ове   2013.  Ратови, балкански, Велики  светски  онај Први где је Србија смлаћена и  без својих житеља останула. И „Други светски рат“ са Дахауом и Аушвицом, где је како веле, умро Бог – ставио је  ваљда тачку и на последње наде.“ (Тако пре десетлећа,  записа  нови НИН-овац Гаталица у тексту   о постмодернизму као артичком снобизму коју су српски уметници  и те како воздизали и склањали се хлад   његове утопије).  О оном што се догађало  у авлији ове куће насред друма читаоци „Политике“ и те како знају:
Обрела се браћа балканска у земаљском паклу, доживела голготу и вођена руком нове идеологије поново  окупила око крста којем су пô  столећа били окренули леђа. Нашли се  у балканском казану, док су велики, Андрићем казано, чекали  залогај. Све је то Србију опустошило тако да је постала  Пролазна кућа (како гласи наслов књиге кратке прозе Србе Игњатовића  из 2011) сирота старица у црнини чија су села опустела, градови оронули, њиве запуштене,  а  деца јој  без збогом одлазе у свет, тако да више  лелече него што пева.  Јер све је обезљуђено; оствари се и Андрићево пророштво: „Доћи ће времена када ће паметни шутјети, будале говорити, а фукаре се обогатити“.
Али то време овде није дошло оно овде канда одвајкада борави.
Али, ваља човек своје муке да заборави, да се забави, развесели. Ако не можемо са нашима можемо са другима. Други су Србима одвајкада ближи. Ниш за то има и своју изреку: У туђега татка поголема патка. Остао без привреде, без фабрика, чија деца још иду у Библиотеку  задужбину часног Јеронима, са  десетинама хиљада незапослених, са парама ни  за „аџијско мезе“, ни за бурек сас ништа  одлучи да слави цара Константина.
Милански едикт у Ниш(та). Мани ЕИ, МИН,  на то је мемла давно попанула,   море мањуј што се све утулило, што нема издавачких кућа, часописа, што су улице ко да их је Марко орал, што су зграде оронуле,  него хајде Јано кућу да продамо. Филозофија Мерак нема цену има универзални јужњачки  дискурс. И поче кавга око славља,  јер кад свеци благо дјеле, од давнила се  ко у пјесми „злаћани потржу ножи“.
Писац, некдашњи НИ-Новац  Ниносаур,  друг  овдашњи  и уредник књиге мојих илузија  „И тамно и дубоко,“   честити Зоран Ћирић згранут када виде како се ћемери пореских пара од гладних Нишлија, по принципу „ко ће коме него свој своме“  крчме даде оставку и завапи за  спас   и част етике и естетике својег писанија. Побеже јунак са мегдана главом без обзира.  Даде оставку.  Аферим! Он сузе рони, изјављује, штампа објављује, ТВ  Бел Ами згранутим  гледаоцима преноси: „Ово је брука, ово није српска прича. Овде су  се уградили и Курта и Мурта. Ранија управница, лепа Биљана Вујовић, у чуду каже: – Страшно. Одакле толике паре за прање?
Ниновац Ћира се жртвује за част списатељску и личну. Пита:  „Где је  наш Свети Сава?“ Ниш је град социјални случај…Јеронима који све Нишу остави нико не помиње у кући његовој још је библиотека. Али ко помене књигу и културу тај изборе губи. Ни у мокраћи нишких политичаре је нема, вели глумац М. Ни зналац Ћира, самозвани маг и изумитељ Нишвила, адут  СПС због чега му сада  оспоравају НИН-ову награду. Био, веле, Живковићев писар. Ништа му не могу, но  под прозор пљују. Знамо ми бадаваџије  и те како докони да побркамо лончиће, штоно реко онај списатељ „знам ја нас, ј… ти нас.“ Не оглашава се градоначелник, јер из римске перспективе све се  друкчије види. Аве цезаре ( царе, кајзере) Константине! Глумци су стигли, са стране,  а домаће снаге ако затраже имаће аутограме.
Срде се Нишлије, јетко беседи први писац југа магични Ћира. Али не остаје  му  дужан  в. д.  млађахни директор, лансиран  из престонице  да директорује Иван  Вуковић. Храбар момчић, способан офарбан политиком,  овде своје прво упослење нађе, ваљда  преко оне бајколике златне рибице,  што све  жеље испуњава. Ем  прво запослење, ем директор. Српски таленат, рођен да руководи. У Казанџијско сокаче, веле обавештени,  седи Домановић и пише „Краљевић Марко по трећи пут међу Србима“.   В. Д. се жртвује за културу Ниш(та), долази из престонице, не  зна  где је нишка Народна библиотека, сигуран сам да не зна ни  за Музеј, Медиану…Али, то за овај поглед   није важно. Важно је да уме   са парама,  зна са „непосредном погодбом“, вичан да  памет Нишлијама  соли.
У „Политици,“  од 23.  фебруара о. г.  у интервју смело  каза: „Нишлије мора да схвате и да плате. Слава мора да се обележи, за славу не сме ништа да фали,таман посла да буде брука. Мислим да не треба да објашњавам да тако треба  да буде и у част јединственог јубилеја хришћанства и Миланског едикта“.
Тако млађани  Иван. Чуо за Сремца, читао комад „Ивкова слава“. Тако у граду где има  безлебних стручњака његовог  заната  који  су у иностранству учили и могу да му буду учитељи. Али, немају препоруку, немају  благослов озгора.
Калча би у нишлијско сокаче, уз аџијско мезе, казал: „Ово чудо досле не било, још се не испилило, а већ гракће.“ Још није почело, а већ се узбуркало, тј. узмућкало на српски, јужњачки, начин… А какво ће да буде, тек ће истрпимо. Иначе, млеко не пијемо, за пиво не маримо, виногради нам у коров зарасли. Само Милански едикт може да нас спасе.  Полемика армани нивоа се преко  авлијског плота наставља.
До руку ми  ненадано стиже  Летопис нишких дана од Г. Т.  Читам: „Ниш има запуштене школе,  једна  се  урушила, ћуте  да су 8 учионица, ових дана, затворили, нема обданишта, али зато  има нове цркве.  12! Апостолски број. Има и циркус око Миланског едикта, али зато нема фабрика. Има јефтину забаву, има бувљак који је  слика јада и туге, има политичаре који примају по неколико плата. Има Ниш-та оронуле зграде и руиниране улице.  Ова брука око прославе је мало колико се овде узалуд новца проћердало. Ко је директор позоришта? Из Домановићеве приче јуноша стигао у град незапослених са стручњацима свих врста. Тужна Србијо, отвори очи, востани, како је Доситеј, први попечитељ сербске  културе зборио и позивао: „Књиге, браћо, а не звона и прапорци…“А нас данас заглушише звона и лажи наших дичних политичара…Представа пре представе траје, глас се шири  на далеко чује.  Нисмо ми ово 13 векова залуд чекали. И дочекали…
А писац  драме „ Константин – знамење анђела“   Дејан С. вели (Политика, 23. фебруар) да је Ниш „са стопом незапослености од 35 одсто, стотинама деце на казану народне кухиње и потпуно упропашћеном инфраструктром ( на српском то су улице, сокаци и буџаци) од које једино функционишу кружни токови на раскршћима главних улица. Многе Нишлије никако да се навикну на њих па се често дешава да се возе у круг, у чему видим доста тога симболичног… Када се суочимо са овим чињеницама , о каквим идејама ми треба да говоримо људима. И ко ћ е то да уопште да слуша притиснутр кредитима , беспарицом и свакојаким лудилом? Можда онај сиротан што је уточиште нашао у једној празној гробници на нишком старом гробљу.“
Новинарка Беламија предлаже  да се улаже у развој социјалног туризма. Нагрнуће, тврди лепојка, из   света  да виде чудо невиђено,  како уопште постојимо, јер статистикама тврди супротно. Нема посла, нема примања…али важан је едикт. И као у бајци Царево ново рухо много кројача. Алузија јасна намера часна.
А када се завеса подигне публика, са бесплатним улазницама, ће аплаудирати у славу Констанитина. (Кажу да је папа дао оставку како у Ниш, на ову прославу,  не би дошао.) Они који су им то омогућили ће гледати Гранд параду.
Хлебњиков 1912. поручи: „А владаоци земље да буду час носорог, час човек.“
Мирослав из Трешњевице овај извештај закључује речима премудрог  Соломона  „Нема ничега новог под сунцем.

 

ЛеЗ 0004738     

2 comments

  1. Vinko Seloga

    Ако је шта ново, наопако је. Значи: могло је и без тога. Није нама до Константина, пролазили смо толико година без њега, него до неке вајдице.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s