ВРАТА ЗВИЖДА И ПЕРПИЊАНСКА СТАНИЦА

… Рат (1999)  отворио ми је  очи и натерао ме да погледам на
толико ствари крај којих сам раније пролазио површно.
Моји родитељи, пензионери, имају око 4 хектара земље и кућу;
већину поседа не обрађују. Немају чиме. Трошкови обраде земље и
осталога су већи од могућих приноса. Практично, одржавају мали
виноград од 12 ари, башту од 5 ари и кромпириште од 5 ари. Овог
пролећа су посејали кукуруз и пасуљ на 30 ари. Најбољу земљу,
првокласну, покрај Пека, уступили су без икакве надокнаде, нашим
рођацима. Слична је ситуација и са многим другим старачким
домаћинствима. На прсте једне руке могла би се набројати она
домаћинства која обрађују сву обрадиву земљу коју поседују. Већина
поседа је залединчена; а ледине су у брдском појасу већ постале
шикаре, прашуме. Десет хиљада коза не би могле да обрсте и доведу
атар села у стање онакво какво сам запамтио …
На Вратима Звижда присећам се много чега. Брежуљак је
шубараст, диван, запуштен, неких пола километра удаљен од села,
изнад пута и железничке пруге са лепим погледом на Пек и околна
села, на наш салаш на Пеку, крај кога сам одрастао. Висина брежуљка
одговара висини брежуљка Старо Гробље на крају села на коме је храм
Вазнесења Господњег: са Врата Звижда се и тај храм лепо види.
Кажем да је брежуљак удаљен од села, истичем то зато што ми се то
одувек чинило важним: због суседа. Од суседа се можете „бранити“
једино величином поседа. Многи су у М., радећи у иностранству, сазидали у селу на малом простору, огромне зградурине, при том не узевши у обзир најосновнија, римска схватања комунализације. Упркос богатству природних извора воде и простора, село нема свој водовод и канализацију. Све је препуштено појединачном довијању. Отпадне воде отичу у септичке јаме, у близини бунара, које се у време киша изливају. А они који нису ископали ни септичке јаме, они једноставно испуштају отпадне воде у јаркове крај пута, јаркове у којима су некада јата гусака и пловака пасле траву! Ти јаркови сада тако базде, да је право чудо да још није избила епидемија.
Порта је на дивном месту, изнад Бењиног брежуљка, некада су је
звали Мали Опленац, али баш испред ње, у јарку испод јаворова које
је у своје време засадио један од попова, увек се шири непријатан
смрад…
3
Испод Врата Звижда, на локалном старом турском путу према
Голастрани и Дубравама, мештани су направили неку врсту огавног
отпада. Тај отпад је дивљи, између железничке пруге и локалног пута
и протеже се од пружног прелаза све до железничког моста. Чега ту
све нема: одбачених старих цигала, сломљене ћерамиде, камена, старе
обуће, старих шпорета, зарђале гвожђурије, итд. Некада је на том
простору била испаша за овце и свиње, као утрина. Сад расту коприве
и жбуње, пуно змијурина! Пошто више нема много оваца и свиња у
селу не чува се ова полуутрина, постала је алајбегова слама, ругло
смрадно и стециште отровница…
Исто је и на двеста метара одатле, испред бетонског друмског
моста на Пеку – првом, кад се путује из Београда према Кучеву.
Предео је унакажен својеврсним смрадним и нељудским отпадом.
(Пецајући близу моста, видео сам како се понеки аутомобилисти
заустављају насред моста и бацају из својих кола у реку – свашта!)
Поток, који протиче кроз село – неуређен је и унакажен
одбаченим стварима, старим, које вода и земља, биљке и бактерије не
могу разградити. Слична је ситуација и изнад села, крај Потока, где су
некада биле лепе утрине: сада су оне затрпане отпадом. Сви бацају све,
а нарочито на онај простор који је ничији… Колико их је оних који, кад
им угине стока, закопају лешине на свом поседу? Већини је лакше
изгледа да цркнуте кокошке, свиње, овце, или пса, замота у пластични
џак и баци у реку. Доњи део потока, изван села, у пољу према Пеку
је прокопан, продубљен: али представља ругло, јер тамо бацају
изнутрице и друге ствари… Некада није било тако. Чувао се сваки
педаљ земље, а нарочито утрине, јер је село било пренасељено и трава
је поштована као Божји дар…
Када сам био дете, далеко од села, извора и бунара је постојало тзв. Сточно гробље (према Зојачком потоку, где су се одлагале у дубоку за то нарочито ископану јаму мрцине, у које нису могли силазити пси, вукови, лисице, већ само летећи редари небеске сахране); сада је обурвано и обрасло прашумом зокве. Дакле, наши дедови су знали да се друкчије, уљудније, природније и несебичније понашају. Читав атар села за њих је био простор на коме се живело и које нису угрожавали. Сада је све сведено на кућу, двориште: тамо је уредно, а остало?
4
Постоји Далијева слика ПЕРПИЊАНСКА СТАНИЦА.
Дали је сматрао да је Перпињанска станица, чворна тачка у
којој су се спајали сви делови света.*
______
* Дали је у једном тексту, који се односио на ту његову слику (као пише Евелин Вајс; сепарат Књижевне речи, бр. 255, 10. 1. 1984) изнео „најзначјаније иконографске појмове слике која припада серији композиција великог формата насталих између 1950 и 1970. и која, по Далију, представља кључ за разумевање његове мисли и дела“.
…
         „Ово дело има бурну прошлост (два пута је било мета
атентаторима) и његова слава одражава се у мору репродукција које дугујемо способности сећања. Дали је од двадесетих година био опседнут том сликом . Сакупљао је чињенице и иконографске документе за једно глобално тумачење дела. 1938. бележи исход тих истраживања у једном рукопису који је нестао 1940. за време немачке окупације и који ће Дали пронаћи тек 22 године после тога. 1963. објавиће Трагични мит о Милеусовом Ангелусу из чијих идеја настаје Перпињанска станица. Подстакнут психоаналитичким тумачењем
Леонардове слике Богородица и света Ана на којој је Фројд скривени приказ орла протумачио као сексуални симбол, Дали открива у Ангелусу један неодређен облик: на ренгенском снимку слике указа се између мушкарца и жене један геометријски облик који Дали протумачи као ковчег мртвога сина. Жена, је привидно покорна, за Далија у положају који претходи нападачком чину, као богомољка пред смртно парење. Мушкарац је дочекује као хипнотисан, као да га је већ уништила. Отац и син су сажети у један исти лик у жртве парења и плодности. Дали у својој књизи износи еротско тумачење колица натоварених xаковима, преко многобројних примера који се могу наћи како у Милеа тако и у народним приказима сеоског еротизма.
Жртвовање сина транспоновано је у Далијевој слици у цртеж  распетог Христа са глоговом круном на глави, који лебди у самом средишту композиције. Управо ту је светлост најживља, најинтезивнија, и зрачи са крста читавом сликом. Две сфере, сфера еротско – сексуалне симболике и сфера жртвовања стапају се у Далијевој слици, иако и једна и друга остају препознатљиве. Хедонистички мит и Христов наук Дали доводи у директну
везу са самим собом. Јер паралелно са Христовим ликом, Дали се појављује обасјан светлошћу у средишту слике, лебдећи са рукама на крсту : приказао је себе два пута на вертикалној оси у директној вези са женским ликом постављеним испод њега, док у хоризонталној оси ступа у однос са мајком и њеним сином, тако да је истовремено и син, и жртва, и Христ. Ништа, ни најмањи детаљ на тој слици нису случајан или споредан. Па тако и крвава Христова рана представља сељачке виле пободене у земљу (обред плодности) која у исти мах веома јасно подсећа на Порт Љигат, место у коме Дали живи
и у коме је и настала слика.
Други важан географски оријентир, Перпињанска станица, представљена је локомотивом у горњем делу платна. Дали је често морао да се зауставља на тој станици, док је његова супруга обављала формалности везане за превоз његових слика у Америку. Дали је почео научно да проучава то место. Сазнао је да је баш у Перпињану у XVIII  веку извршено прорачунавање и одређивање прамере за мерење обима земље: метра. Открио је да је једини цртеж који је Фројд икада нацртао, једна скица његове студентске собе, имао тачан облик хола Перпињанске станице.. Станица постаде за Далија свето место, центар света. Она је за њега била „извор 
светлости“, катедрала надахнућа“ …“

 

ЛеЗ 0004727